Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege, tačno je, nije važno što DS – Boris Tadić nije imala prilike da govori o zakonu u načelu i zato ću pokušati da izbegnem taj izazov da nešto kažem i u načelu i pokušaću da se vežem za član 7. Nije mi u prirodi da kritikujem sudstvo, pre svega što mi je posao da budućim sudijama predajem, a možda je i jedan broj sadašnjih slušao nešto od mojih predavanja. Prema tome, kritikujem i samog sebe.
Međutim, nesporno da je da razne ankete koje su radile agencije različitih provenijencija kažu da postoji jedno nepoverenje naroda u odnosu na sudstvo i kažu da postoji nekoliko bolesti sudstva. Jedna od tih je korumpiranost, ali ostavimo to na stranu. Mislim da je to najmanje bitno. Ono što je meni bitnije, to je neznanje i neefikasnost rada. To je ono što boli, na šta može da se utiče lakše nego na korumpiranost. Korumpiranost se obično završava iza zavese, iza scene i teško je kontrolisati. Međutim, efikasno sudstvo je moguće kontrolisati. Moguće je i podići nivo znanja, ali je to dugotrajan proces.
Što se tiče efikasnosti sudstva, bez obzira da li je ovaj zakon, kao što čujem iz krugova SRS, onaj koji je donet 1957. i zasniva se na AGZ-u (austrijskom Građanskom zakonu) ili CPO-u (nemačkom Procesnom zakonu) ili na bilo kom drugom zakonu stranom, a navodno je ovaj tekst pod uticajem Masarija, nije to bitno, bitno je da ćemo mi živetu u njemu. Bitno je da će sudije morati da ga primenjuju, a sudije imaju nekoliko alatki u materiji civilnog prava. Osnovna alatka im je ZPP. Znam zato što sam bio prijatelj, kolega itd. profesora, nekih koji su imali projekte na nivou parničnog postupka.
Pokojni prof. Poznić je imao tomove rukopisa o parničnom postupku. Smatram da je ozbiljna intervencija na nivou procesnog i krivičnog i građanskog neophodna i zbog toga mi nije jasno zbog čega smo na brzinu pokušali da spakujemo nešto.
Da li će to biti samo jedan od produkata srpske vlade, samo jedna od reckica na pištolju, na dršci revolvera? Da li je to jedini cilj?
Gospodo, vi imate u članu 7. ozbiljan problem i ovde su se sučelila dva mišljenja: jedno, koje je po meni moderno i dobro, protežira od tih načela procesnog prava – raspravno načelo i načelo dispozicije stranaka i drugo koje ide za istražnim načelom, daje neka svojstva krivičnog postupka, jer istražno načelo je imanentnije krivičnom nego parničnom postupku i uvodi ga i teži se ka nekoj materijalnoj istini itd.
Bez obzira na moj vrednosni odnos prema tim sudovima, ovo je ozbiljno pitanje. Vi morate doprinositi svrsishodnosti, odnosno celishodnosti i ekonomičnosti postupka jednim od načela parnično-procesnog prava i kroz jačanje načela dispozitivnosti na račun istražnog postupka.
Ovde smo opet došli do pola riba - pola devojka. Pošlo se napred pa se onda uplašilo i stalo. Moramo se jednom kao zemlja opredeliti, pronaći određeni interes i pokušati i instruirati i sudije, učiti ih i instruirati ih da primenjuju pravilno određena načela. Zato mislim da je ovo polupokušaj, da nije doveo do konačnog rezultata i bojim se da je, kao i svako palijativno rešenje, kratkog daha.
Ponovo će neka nova skupština i nova vlada dobiti ambicije da menja ZPP, ali nadam se da će to uraditi mnogo ozbiljnije nego što je ovaj pokušaj napravljen. Uopšte ne sporim dobre namere, ali čini mi se da ozbiljnost tu nedostaje, nema javne rasprave, te smo mi o ovome ozbiljnije raspravljali. Ne, nismo. Zašto javna rasprava? Ona služi predlagaču, ne meni, da dobije mišljenje naroda o tome šta on misli o njegovom projektu i da ga koriguje. Nemojte misliti da je bilo ko kritičar vlade. Mi gradimo zajedno jedan sistem. Hajde da pokušamo da se ponašamo na taj način.