Dame i gospodo, zbog odlaganja početka prepodnevne sednice desilo se da je održan sastanak poslaničke grupe Demokratska stranka – Boris Tadić u vreme kada je počela i odmah održana rasprava o ovom predlogu zakona u načelu.
Neću zloupotrebiti ovu govornicu da povodom amandmana govorim u načelu, ali činjenica je da ovaj član 7. dokazuje ozbiljne slabosti Predloga zakona, pripremljenog sa dobrim namerama, dobrim ciljevima, ali na način da ti ciljevi nisu uvek i svuda dosegnuti, u toj meri nisu dosegnuti da postoji ozbiljna sumnja da će taj zakon kako je predložen doneti boljitak našem parničnom postupku.
Stoji ovo što je rekao moj prethodnik kod presude zbog izostanka. Naravno stranci, odnosno tuženom protiv koga se donosi presuda zbog izostanka mora biti data mogućnost da se izjasni. On mora biti uredno pozvan. Ako nije uredno pozvan na ročište, odnosno ako je propustio svoju priliku da odgovori na tužbu, što mora da učini po ovom zakonu, on je samo propustio priliku da se izjasni, a prilika mu je pružena. Verovatno da je zakonodavac ovde napravio lošu formulaciju, ali ovaj član pokazuje i brojne druge slabosti.
Složio bih se sa gospodinom ministrom da nije načelo materijalne istine vrhovno načelo parničnog postupka. Parnični postupak se vodi o pravima i interesima stranaka. To je postupak između dve suprotstavljene stranke i nema razloga da država vodi preko suda više računa o interesima stranke nego što ona sama vodi.
Imajući u vidu okolnosti koje postoje u našem parničnom pravosuđu, to je izuzetno dugotrajna i neefikasna parnica, višegodišnja, sa zakasnelom pravdom, a poznata je ta maksima da nije pravda, sa manipulacijama sa vremenom, korupcijom, koja je pre svega okrenuta ka manipulaciji vremena. Zakonodavac je hteo da stvori pravila postupka koja će to umanjiti.
Približio se gotovo eventualnoj maksimi. Dao je obavezu strankama, tužiocu i tuženom da u svojim prvim podnescima, tužbi i odgovoru na tužbu, navedu sve činjenice koje smatraju relevantnim i sve dokaze koje treba izvesti.
Ali, odmah posle toga je stao. Dao je u ovom članu 7. o kome je reč, pravo sudu da sam odluči o kojim će se činjenicama raspravljati, dakle i onim koje stranke nisu ni spomenule, a kamoli učinile spornim.
Sud će, naredivši utvrđivanje takvih činjenica, stati na stranu jedne ili druge strane, one koja je propustila da činjenicu iznese, da je ospori ili da predloži njeno dokazivanje. To je kontradiktorno osnovnoj nameri zakonodavca. To se proteže u celom zakonu.
Prvi korak je možda učinjen u pravcu koji je zakonodavac imao u vidu, koji je jedna pravna filozofija i filozofija procesnog prava koju neko može da prihvati ili ne prihvati, ali ne može stručnim argumentima da je ruši ili brani. Napravio je prvi korak ali propustio je da napravi ostale korake i napravio je jedan sistem za koji se bojim da će biti rđavo sprovodiv u praksi i da će umesto boljitka doneti istu ili goru situaciju u parničnom postupku.
Imajući ovo u vidu reći ću sada ono što bi bilo rečeno u raspravi u načelu, a to je da poslanička grupa Demokratska stranka – Boris Tadić neće glasati u načelu za predlog ovog zakona, biće uzdržana, pa ako većine bez nje ima, dobro je. Hvala.