Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedniče, upravo ovaj član Predloga zakona pokazuje koje instrumente želi da iskoristi Vlada Srbije u odbijanju socijalnih pritisaka od same Vlade, od premijera i od resornog ministra nadležnog za oblast rada.
Već sam ukazivao da ovaj Predlog zakona ima samo političku motivaciju, a to je, da se razvuku rešenja problema naraslih socijalnim tenzijama, koje su posledica nesposobnosti i nespremnosti Vlade da reši poziciju velikih sistema, što je obećala prilikom konstituisanja.
Ovaj zakon predviđa obaveznost u pregovaranju za mirno rešenje sporova vezanih za kolektivne ugovore, a pre svega u oblasti javnog sektora. To je oblast saobraćaja, energetike, elektroprivrede, oblast zdravstva, školstva, socijalne zaštite, brige o deci, sve su to oblasti gde je Vlada Srbije obećala adekvatne naknade i plate, sagledavanje pozicije ovih javnih poslova od opšteg interesa i, pošto se sve to izjalovilo spremaju se štrajkovi, spremaju se napadi na Vladu zbog socijalnih problema.
I, Vlada nalazi rešenje; predlaže zakon koji će sprečiti štrajkovanje upravo u ovim oblastima jer će nezadovoljni radnici morati da se obrate agenciji za mirno rešavanje radnih sporova i na taj način razvlače rešenje.
Vlada je imala želju, i ima želju i motiv, da ovim zakonom odbije socijalne zahteve, ali nije spremna da ministra nadležnog za oblast rada uključi u rešavanje ovih problema, već želi da preko birokratske strukture - imenovanjem direktora agencije za mirno rešavanje sporova, arbitara i miritelja, to je znači neka šesta lestvica ispod Vlade, spusti rešavanje svih naraslih problema.
Međutim, da to ne bi bilo tako očito računajući da su poslanici prebukirani, prezaposleni i da neće imati mogućnosti i vremena da izvrše analizu ovih zakonskih rešenja, napravili su jednu masku, jedan paravan, gde je navodno taj arbitar ili miritelj u obavezi da veoma brzo i u kratkim rokovima rešava te nastale sporove.
Onda se kaže da su stranke dužne da se u roku od trideset dana dogovore oko rešenja spora, a ako se to ne desi onda stupa na snagu član 29. ovog zakona, da miritelj raspušta mirovno veće i da onda zakazuje sastanke i razgovara sa strankama interno, tajno, ponaosob unedogled.
Za sve to vreme miruju štrajkovi i miruju sudski postupci. To je bio motiv i želja Vlade koju smo razotkrili. Taj motiv je kriminalan i on je na uštrb radnika zaposlenih pre svega u javnom sektoru i u službama od posebnog javnog interesa.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 30. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Gajić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Gordana Gajić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SRS podnela sam amandman na član 30. Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova tako što sam predložila da se u stavu 1. reč "arbitrom" zameni rečima "službom pravne pomoći".
SRS smatra da nije dobar koncept samog zakona i da nije dobro formirati arbitra, već njegov posao može da radi služba pravne pomoći pri lokalnoj samoupravi. U tim službama postoje visokostručni i kvalifikovani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, koji su nezavisni i objektivno mogu pomoći učesnicima u radnom sporu da nastale probleme reše mirnim putem. Time bi sam postupak bio brži i jeftiniji.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, ovaj zakon je pun besmislica. Mi već dva dana pokušavamo da skupštinsku većinu, a i ministra, (kad povremeno svrati u salu) ubedimo da bi zaista bilo dobro da se ovaj zakon povuče iz procedure, da se radi na zakonu o radu, jer ovo što je predviđeno ovim zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova, nikom u zemlji Srbiji neće doneti ništa dobro. Vrhunac tih besmislica i nebuloza jeste član 30. stav 2. koji kaže: "Ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova, strane u sporu dužne su da sudu zajednički podnesu zahtev za mirovanje postupka".
Drage moje kolege, ova odredba vređa inteligenciju građana Srbije. Zar vi mislite da će neko, ko je pokrenuo neki radni spor vezano za otkaz ugovora o radu ili isplate minimalne zarade, nakon nekoliko ročišta, da se upusti u mirno rešavanje radnog spora i da zastane sa postupkom kod redovnog suda.
Em što je to suprotno Zakonu o parničnom postupku, da o tome ne govorim, govorile su moje kolege, nego pitam one koji budu glasali za ovo i onoga ko nam je ovo predložio – da li vi mislite, dame i gospodo narodni poslanici, da su građani Srbije budale? Zaista je nedopustivo ovako nešto. Ponavljam vređate inteligenciju građana Srbije.
Za primer ću da vam pokažem i da pročitam pismo koje smo dobili od akcionara preduzeća AD "Inos Podunavlje" iz Smederevske Palanke. To preduzeće je kupio izvesni Borislav Milićević, firma "Proimeks". On već, ne znam koliko dugo, da ne čitam sve, ne mogu da nađu čoveka, radnici štrajkuju, većinski vlasnik nije radnicima ponudio ugovor o radu, nema pojedinačnog kolektivnog ugovora, od juna meseca u firmi "Inos Podunavlje" ne postoji nikakav proces rada, ne postoji nikakav poslovni ugovor.
U međuvremenu je firmu napustio 61 radnik. Neki su dobili otkaze, a ostali su morali da odu da bi, tražeći neki posao na crno, prehranili porodice. U firmi nema rukovodećih organa, zamenik direktora je od 23. avgusta ove godine na odmoru, a posle ide u penziju. Takvu izjavu je dao inspektoru rada koji je bio u kontroli ovog preduzeća. Poslednja plata u ovom preduzeću je bila za septembar 2003. godine. Ovaj novi vlasnik ne uplaćuje socijalno i penziono, nema toplog obroka, od prodaje imovine ništa nije uplaćeno na žiro račun firme, a prodata je poslovnica u Smederevu za 5,2 miliona dinara.
Zamislite sada, radnici koji su ušli u sudski postupak ne bi li dobili neki dinar pošto nisu primili nijednu platu od septembra 2003. godine i ovi koji su dobili otkaze, ne bi li se vratili na posao, a izvesno je da će neki nezavisan sudija da presudi u korist tih radnika. Naravno, ne prejudiciram, ali pretpostavljam.
Zamislite kad stupi na snagu ovaj zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, kažemo mi tim radnicima – vi ste se šalili, ostavite se vi sudskog spora, dođite vi pred našeg miritelja i on će vas lepo da pomiri. A on se prethodno već dogovorio sa ovim Borislavom Milićevićem, vlasnikom firme, pa će onda ti ljudi da izgube još nekoliko meseci. Na kraju, šta se dešava? Ponovo moraju da se vrate na sud i nema rešenja spora dok se ne reši na sudu.
Dakle, ovo je stvaranje paraorganizacija i ovo je, videli ste, pretpostavljam da ste čitali ovaj tekst zakona, u narednim članovima je potpuno preneta nadležnost redovnih sudova na ove arbitre, miritelje, agencije, odbore. Što reče kolega Krasić, ovde nema crte ko je kad nadležan.
Dakle, pozivam još jedanput gospodina ministra da, kao predstavnik Vlade, povuče ovaj zakon iz procedure.

Reč ima ministar Lalović.

U suštini, hteo bih da otklonim nekoliko nesporazuma za koje mislim da su glavni razlog nerazumevanja rešenja u ovom zakonu. Pre svega, to shvatam kao nesporazume. Prva stvar na koju želim da ukažem, vrlo često je danas u izlaganjima narodnih poslanika, a i juče, ukazivano na probleme koji postoje kada se radni sporovi vode pred redovnim sudovima, u smislu dužine trajanja takvih sporova. Vi svi znate da radni sporovi pred redovnim sudovima mogu da traju i po više godina i da je sama dužina tog spora kazna za radnika, tako  da je posle izvesnog broja godina svejedno da li je dobio ili nije dobio spor.
Znači, osnovna ideja zakona o mirnom rešavanju radnih sporova jeste da se omogući, naravno, po principu dobrovoljnosti, zato što sigurno ne možemo da isključimo redovne sudove, ako strane koje su u sporu žele da brže reše spor.
Da mogu u jednom jednostavnijem i mnogo kraćem postupku, prihvatajući ulogu arbitra ili miritelja, da taj radni spor okončaju u neuporedivo kraćem roku nego što su to rokovi pred sudovima gde se vode sporovi.
Sam taj pristup jeste rešenje koje je prisutno u velikom broju zemalja na koje želimo da se ugledamo. Mislim da tamo nije došlo do uvođenja ovakvih institucija zato što u tim zemljama žele da troše više para ili zato što iz bilo kog razloga omalovažavaju sudove, već zato što postoji potreba, a zapravo, ovde se radi o tome da mi usklađujemo celinu sistema u Srbiji sa promenama koje se vrše u svim segmentima.
Proces privatizacije, koji u Srbiji teče, bez obzira na određene protivurečne elemente u tom procesu, jeste nezaustavljiv. Mi na jednoj strani dobijamo vlasnike kapitala, a na drugoj strani dobijemo radnike. U takvom miljeu, u takvim uslovima je potpuno prirodno i normalno da uvedemo institut ili instituciju mirnog rešavanja sporova u oblasti radnih odnosa.
Ovde je govoreno da se tu radi o troškovima, koliko je para u budžetu izdvojeno ili se izdvaja za funkcionisanje agencije, za angažovanje miritelja, za angažovanje arbitara. Ukazao bih na drugu stvar.
Koliko ćemo zapravo uštedeti sredstava ukoliko uspemo i u meri u kojoj uspemo, da veliki broj sporova bude rešen na miran način? Kolika su to sredstva? Neuporedivo veća, ne mogu se porediti sa tim što je predviđeno u budžetu, 10 miliona dinara za funkcionisanje ovog sistema. Ne mislim da američka vlada, engleska vlada, da druge vlade u zemljama gde postoji ova institucija, da su neke neodgovorne trošadžije koje hoće da bacaju pare. Naravno da "ne", jer inače ne bi bile bogate zemlje kao što jesu.
Ideja ovog zakona je da se ukupnom srpskom društvu naprave ogromne materijalne uštede. U takvoj situaciji pominjati 10 miliona za godinu dana je jednostavno neumesno. To želim da sklonim kao potpunu neumesnu stvar.
Ono drugo što želim ovde da ukažem, gde je bilo izvesnih nesporazuma - osnovni princip ovog zakona je dobrovoljnost, ono na šta je ukazivano u nekoliko navrata kao problem. Dakle, samo ako strane u sporu žele da se spor okonča na ovaj način i u ovom postupku, to će se voditi. To je sloboda raspolaganja svojim pravom, tih stranaka.
Na taj način mi ne ugrožavamo pravo stranaka da, ukoliko se spor ne reši na ovaj način i u ovim kratkim rokovima, da odu na redovne sudove i da tamo čekaju pravdu kroz tri, četiri ili pet godina. Kada uporedimo koliko traju radni sporovi, prigovor da ćemo mi uvođenjem ovog postupka, koji je dobrovoljan, produžiti radne sporove je krajnje nesmesan. Naravno da je problem sasvim na drugoj strani i da mi sasvim suprotno hoćemo od toga.
Druga bitna stvar na koju je ukazano u govorima narodnih poslanika je član 18.
Prvo što želim da kažem, što mislim da treba da se zna - prema principima koje je usvojio Komitet za slobodu udruživanja Međunarodne organizacije rada, obaveza mirenja koju mi ovde predviđamo je prihvatljiva u slučaju službi od suštinskog značaja.
Hoću da kažem da je to međunarodni standard i da sve odgovorne zemlje i odgovorne vlasti, dakle odgovorne vlasti i one zemlje koje ne žele haos u svojoj državi, ocenjujući koje su to službe od opšteg interesa za sve građane, predviđaju poseban režim kada su one u pitanju, sve normalne i odgovorne zemlje. Možemo biti drugačiji i reći da nas to ne interesuje, idemo u haos. Znači, smatram da bi to bilo krajnje neodgovorno i ova Vlada sigurno neće podržavati takvu vrstu neodgovornosti.
Ono što mi ovde predviđamo kada su u pitanju službe od opšteg interesa jeste, da postoji obaveza mirenja. Ukoliko ne uspe obaveza mirenja, naravno da i te službe, u skladu sa propisima koji regulišu pravo na štrajk, imaju pravo da štrajkuju. Usput, i Zakon o štrajku neke izmene će pretrpeti, to pripremamo, ali to sada nije bitno.
Znači, prigovor da mi ovim ograničavamo velikom broju ljudi pravo na štrajk - ne stoji. Drugo, od bilo koje vlade bi bilo neodgovorno da pusti da, na primer, zdravstvo ili neke druge službe, mogu u svakom trenutku da odluče u 15 minuta i da stupe u štrajk. Toga nema ni u jednoj zemlji. Znači, ko hoće da budemo unikum i jedinstven, u redu, da to prihvatimo, ali mislim da je to krajnje neodgovorno.
Sa druge strane, ono što bih zamolio, to je, kada se čitaju odredbe ovog zakona da se čitaju u celini. Navešću samo jedan primer, a može se i na druge odnositi. Rečeno je u jednom momentu da postoji protivurečnost u zakonu, da zakon predviđa dobrovoljnost mirenja arbitraže, a da u članu 18. mi kažemo da je obavezno mirenje. Kada se stavi takav prigovor, treba da se pročita član do kraja.
U tom članu stoji da je princip dobrovoljnosti, ako ovim zakonom nije drugačije određeno i u članu 18. za ove službe od opšteg interesa, to drugačije uređujemo. Prosto zbog korektnosti treba pročitati ceo član, mislim da je to elementarna stvar.
Postoji i drugi tip prigovora, koji se danas ovde pojavljivao - da li je zakon primenjiv. Jedna od bazičnih stvari kada se sve to prodiskutovalo moglo se videti da je ovaj tip zakona primenjiv kao što se pokazuje u svim zemljama gde se ovo primenjuje, sem ukoliko građani Srbije i mi Srbi nismo marsovci, pa jedino kod nas zbog nečega to ne može da se primeni.
Radi se o tome da u normalnim okolnostima, u kojima ćemo biti, nadam se, kroz reforme i promene, da će i ova institucija mirenja sasvim normalno, kao i u svim normalnim zemljama funkcionisati i da će dati kao efekat ogromnu uštedu materijalnih sredstava za društvo u celini. Ali, bitno je i to moramo svi da znamo i da naučimo, a znam da je ova materija nova za većinu nas, živeli smo u nekom drugom sistemu - nemoguće je za ovaj tip zakona, za ovaj tip odnosa predvideti sankcije, što se ovde često ponavljalo. To je nemoguće jer je neprirodno.
To vam je isto tako kao kad bi predvideli u nekom zakonu da, ukoliko stranke ne zaključe, na primer, kolektivni ugovor po Zakonu o radu, da ćemo kazniti stranu koja nije zaključila kolektivni ugovor. Znači, potpuna besmislica. Kolektivni ugovor nastaje onda kada dođe do saglasnosti volja i tu nema tih sankcija koje smo naučili, sada ćemo mi njega u zatvor ili ga novčano kazniti. To je potpuno neprirodno za ovakav tip odnosa.
Isto tako, pošto se ovde traži saglasnost, dobrovoljnost da obe strane hoće da učestvuju u sporu, da su potpuno nemoguće sankcije i nigde u svetu ne postoje sankcije za ovaj tip odnosa, tako da se ovde radi o potpuno drugoj filozofiji, o drugoj priči.
Ako ostajemo u istoj priči, a ovde je druga priča, naravno da ćemo pogrešiti. Ako uđemo u pogrešan voz, sve stanice usput su pogrešne. Najveći broj ovih amandmana je upravo zato stavljen, siguran sam sa dobrom namerom, jer se ušlo u pogrešan voz. Ne razume se da je ovo jedan drugi voz i tu su druge stanice.
Dakle, zakon o mirnom rešavanju radnih sporova ne može, po svojoj materiji, po sadržini da prihvati jedan od bitnih amandmana koji je ovde naveden, a to je da to rade službe za pravnu pomoć. Taj stav se provlači kroz 10 ili 15 amandmana. Nemoguće je, jer se radi o sasvim drugoj prirodi odnosa. To smo i napisali u obrazloženju.
Bila je primedba zašto ponavljamo u amandmanima u odgovoru, da se pozivamo na onaj na početku. Nepraktično je, ako se radi o istom obrazloženju, o istom zahtevu, da na 26 mesta ponavljamo isti tekst, jer nema drugog teksta. Da li treba da trošimo veću količinu papira, koji je interes i o čemu se radi?
Sačekao sam danas da čujem najveći deo amandmana narodnih poslanika i zato nisam do sada izlazio, ali kada se sažme sve to što je rečeno, radi se samo o nekoliko stvari koje sam sada objasnio. Radi se o tome da se ne razume jer je sasvim drugi pristup ovoj materiji.
Amandmani bi bili u redu da imamo stari pristup kako smo do sada radili. Ja bih rekao, u redu, svaka čast, to je racionalnije, ali ovde je druga priča.
Nekoliko sitnih detalja koji su pomenuti - arbitri i miritelji apsolutno moraju biti lica od integriteta. Ovde je govoreno o stručnosti - naravno da će biti stručni, ali važnije od toga, mada je važna stručnost, jeste lični integritet tih pojedinaca.
U svetu gde to funkcioniše, tamo se posle izvesnog vremena iskristališu ti ljudi koji imaju integritet i autoritet da im obe strane u sporu veruju. To je jako važan elemenat u primeni ovog zakona - to međusobno poverenje. Bez tog poverenja ne možemo ništa ozbiljno da uradimo.
Što se tiče agencije i razgovora oko toga i amandmana - da, naravno, mora postojati agencija, ne može biti to služba za pravnu pomoć. Mora biti agencija koja vrši tehničku pomoć, vrši poslove koji su ovde rečeni.
Naravno, ta agencija se formira samo na nivou Republike, ne formira se unutar, ne formira se u lokalu, da to raščistimo, zato što se na nivou Republike određuje zapravo lista arbitara, miritelja i svega ostalog.
Ovaj deo priče oko troškova, mislim da je u tom smislu deplasiran. Očekujem, bez obzira na amandmane koji su dostavljeni, da se ovaj zakon usvoji, da omogućimo radnicima da od Nove godine mogu da budu u situaciji da svoje sporove koje imaju rešavaju brže, kvalitetnije, jer, podsetio bih vas da vrlo često u redovnim sudovima, sudije koje sude nisu iz materije radnih odnosa, ne znaju to dovoljno i onda i tu nastaje problem. Ovde ćemo dobiti visoke profesionalce sa visokim ličnim integritetom. To ćemo dobiti.
Poređenja radi, pomaže mi, dakle, sa sudovima udruženog rada što se ovde pominje, opet se radi o potpuno različitim stvarima, šta su zapravo sudovi udruženog rada. Neki put ovde primedbe me podsećaju na žal za vremenom kada je bila dominantna društvena svojina, a to je zapravo bio izvor moći vlasti i istovremeno izvor pljačke.
Dakle, u društvenoj svojini, prirodni su sudovi udruženog rada ili, o čemu to pričamo.
Da li to znači da u Americi, Engleskoj i drugim zemljama postoje sudovi udruženog rada? Naravno - ne, naravno, tako nešto reći je potpuno pogrešno. Dakle, ta vrsta ideološke primedbe, mislim da ovde uopšte ne stoji i nadam se da sam uspeo sa ovim objašnjenjima da razjasnim suštinska rešenja ovog zakona.
Pozivam vas da ih podržite, jer su u najboljem interesu radnika, znači, da se ne bavimo ideologijom.
Ja sam ovde slušao danas i juče problem povezivanja staža u Srbiji, kao da je nastao 3. marta 2004. godine, a to je smešno. Oni koji otvaraju tu priču, 1992. godine, kada je počeo taj problem na ovaj ili onaj način bili su tu negde, u vlasti ili oko vlasti.
I sada je odjedanput to za njih ključni problem. To je za sve nas ključni problem, ali nemojte da se pravimo kao da je to palo sa neba, kao da je palo sa marsa. To je problem koji je nastao, ne govorim o politici i uzrocima, zbog propadanja ekonomije u Srbiji.
Došli smo do toga, ali nemojte sada odjedanput, pazite, povezivanje staža, hajde nešto da uradimo sa tim, a nemamo pojma o čemu se radi.
Znači, problem je i svi znamo, rekao sam da ova vlada na tome radi. Nadam se da, ako bude sreće, pa budemo imali dovoljno pameti i dovoljno sredstava da će u ovoj skupštini biti i taj jedan zakon da rešimo problem stotina hiljada ljudi i imamo proračun koliko to košta. Ne radi se o dobroj volji, radi se o parama, najminimalnije je 19 milijardi potrebno, a maksimalno 42 milijarde dinara za rešavanje tog problema. Znači, i o tome ćemo razgovarati.
Dakle, pozivam vas da se manemo ideoloških floskula, da se manemo visoke politike kada je ovaj zakon u pitanju. Hajde jednom zaista nešto da uradimo za to radništvo u Srbiji, bez velike pompe i velike priče.
Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem se ministru Laloviću. Nadam se da je pomogao da se razjasne mnoga pitanja.
Javila se za reč, i pored neslaganja slavista i ustavotvoraca, narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović, a potom ako bude vremena narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić.
Ako je po Poslovniku, onda prvo narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić, pa potom narodna poslanica Leila Ruždić - Trifunović, ako bude vremena.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, prvo izražavam svoju primedbu na ovakvo komentarisanje i odnos prema poslanicama Narodne skupštine i predlažem da se ubuduće predsedavajući na isti način obraća svim poslanicama kako god on to želi, ne pravi razlike, i alegoriju, kako je rekao jedan poslanik, da je dozvoljeno, nego da dostojanstveno vodi ovu sednicu.

Izvinite samo malo, uvažavam zahtev narodne poslanice Leile Ruždić-Trifunović. Ona je na tome insistirala, da se tako oslovljava i ja poštujem volju naših poslanika kako da se oslovljavaju i mislim da je to kulturno, pošteno. Leila Ruždić-Trifunović je na tome insistirala i ja to poštujem i uvažavam, kao što uvažavam narodne poslanike da ih oslovljavam kako piše u Ustavu.