Poštovane dame i gospodo narodni poslanici,        nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2004. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuju 104 narodna poslanika. Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u jedinice elektronskog sistema za glasanje. Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Marko Đurišić, Aleksandar Lazarević, Meho Omerović, Željko Ivanji i Dušan Mrvoš.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O MIRNOM REŠAVANjU RADNIH SPOROVA (nastavak u pojedinostima)
Podsećam vas da smo na jučerašnjoj sednici započeli raspravu o amandmanu narodnog poslanika Dragoljuba Anastasovkog na član 34. Predloga zakona.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 35. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Janković.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 36. amandman je podneo narodni poslanik Dragoljub Simonović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati. Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Boško Ristić, izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, mnogo je primedbi izneto u vezi sa sadržinom ovog Predloga zakona. Jedna od najkrupnijih jeste i činjenica da ovaj predlog zakona predviđa da protiv rešenja u individualnom sporu nije dozvoljena žalba.
Ovo je direktno protivustavno, jer Ustav garantuje dvostepenost u odlučivanju i garantuje pravo stranki na delotvoran i blagovremeni pravni lek. S obzirom da ovde Predlog zakona isključuje mogućnost izjavljivanja žalbe, na ovaj način se stranke u ovom postupku stavljaju u jedan protivustavan položaj.
S druge strane, arbitraža, odnosno arbitar se stavljaju iznad pravosudnih organa, koji imaju dvostepenost u odlučivanju, sa pravom na žalbu, koja ima suspenzivno i devolutivno dejstvo. To znači da se odlaže rok izvršenja i da neposredno viši organ ima pravo da, po zahtevu stranke, preispita pravilnost primene zakona u konkretnom slučaju.
Još jedna stvar nije ovde dobro regulisana, a to je pitanje pravosnažnosti, odnosno izvršnosti rešenja, odnosno odluke koja je doneta povodom mirnog rešenja individualnog spora. Ovde se pravnosnažnost i izvršnost vezuju za neke momente koji su u suprotnosti sa principima u drugim procesnim pravima, posebno u Zakonu o parničnom postupku, što takođe predstavlja probijanje pravnog sistema i uvođenje u pravni sistem Srbije jednog zakona koji je u koliziji sa osnovnim pravilima procedure u kojima se rešavaju građanski sporovi, u koje spadaju i sporovi iz radnog prava.
Zato smatram da je ovo još jedan od razloga zbog čega bi ministar trebalo da povuče ovaj zakon. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Milan Marković, izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane dame i gospodo, koleginice i kolege narodni poslanici, meni je žao što gospodin ministar opet nije prisutan na ovoj raspravi, jer mislim da je rasprava vrlo bitno, zbog toga što retko imamo priliku da se baš ovakav zakon nalazi pred narodnim poslanicima.
Dakle, ovoliko loš zakon odavno verovatno niko nije video u ovoj Narodnoj skupštini. Prosto se postavlja pitanje zašto mi, praktično već drugi dan, odnosno treći dan raspravljamo o ovom zakonu i zbog čega smo juče samo četiri amandmana za ceo dan prešli.
Kada sam razmišljao o tome, shvatio sam da je razlog za to upravo loš zakon. Koliko je ovo loš zakon, daću vam samo kroz jedan primer. Ovaj zakon želi da uredi procesnu materiju, i to je vama svima jasno, dakle, postupak kojim treba da se utvrde nečija prava i nečije obaveze.
Vidite, i drugi zakoni koji uređuju procesnu materiju imaju po par stotina članova. To je prosto neophodno da bi se sam postupak osvetlio sa svih mogućih aspekata. Ali, ovaj zakon sveukupno ima pedesetak i nešto članova. ZKP, ZPP, Zakon o upravnom postupku, pa to su zakoni od po četiri stotine članova.
Znači, sa četiri stotine članova se uređuje ono što je postupak, postupanje stranaka pred odgovarajućim organom, njihova prava, njihove obaveze, pa i veštačenja koja smo ovde pomenuli juče itd. A, ovaj zakon, koji ima i materijalno-pravnih i procesno-pravnih odredbi, ima sveukupno pedeset članova.
Stvarno mi nije jasno da neko misli sa ovakvim zakonskim rešenjem će se urediti bilo kakav postupak, pa makar to bio i postupak mirenja, pa makar tu postojala i najbolja namera onih koji postupaju, odnosno onih koji se nalaze pred odgovarajućim organom da se izmire.
Što se tiče člana 36, samo ću da kažem jednu reč, koliko je prosto sve nedorečeno. Recimo, u članu 35. kaže: "Ako arbitar smatra da je predmet spora raspravljen tako da može da odluči, zaključuje raspravu".
Nemamo mi ideju da li ovde postoji bilo kakav rok u kome on traži da izradi rešenje, izuzev onog opšteg roka da treba za 30 dana da se završi postupak. A on može u roku od pet dana da završi raspravu, željni ljudi da se izmire, dođu, izmire se i onda on čeka, može da čeka 25 dana da izradi to.
U krajnjem slučaju, da li je to instruktivni rok, da li je prekluzivni rok, pa to niko ne zna. I šta će biti ako ne izradi u roku od 30 dana? Evo, šta će biti u koliko on ne izradi u roku od 30 dana to rešenje. Ministar nije tu, meni je strašno žao. Evo, to je još jedno pitanje na koje bih hteo da čujem odgovor.
U članu 36. se kaže: "Arbitar donosi rešenje o predmetu spora u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave". Dakle, opet isti rok i opet isto pitanje, instruktivni i prekluzivni rok, šta ako ne donese rešenje u roku od 30 dana?
Verujte mi, sinoć sam još jedanput uzeo prosto da prelistam ovaj zakon, svestan činjenice da dosta izlazimo za govornicu i da pokušavamo da ukažemo na mane ovog zakona, prosto u želji da još jedanput potvrdim neki svoj stav, da ovo zaista ne valja. I opet nisam mogao da nađem odgovore na ova pitanja na koja bih prosto želeo da mi ministar da odgovor.
Sada, jedno po meni veoma značajno pitanje. Meni je ostala velika dilema i voleo bih da mi neko kaže, govorim sve vreme o članu 36, da li kao u članu 26, dakle deset članova ranije, kada se govori o kolektivnim sporovima, da li ovde ovo rešenje ima snagu sudske presude?
Molim vas, obratite pažnju, vrlo bitno pitanje - da li ima snagu sudske presude, da li se nakon donošenja ovakvog pravosnažnog, izvršnog rešenja, kako ovde piše, da li važi pravilo, da li je to res iudicata? Da li važi pravilo neb is in idem?
Nadam se da me razumete. Znači, pitanje nad svim pitanjima u ovom delu zakona jeste - da li je u pitanju presuđena stvar, ukoliko se ovde ovako postavlja. Ako jeste u pitanju presuđena stvar, zašto je onemogućeno pravo žalbe na takvu presudu, odnosno na takvo rešenje?
Pa, ne možemo u stvarima u kojima se rešava o nečijim pravima i obavezama, uprkos načelu dobrovoljnosti koje je ovde pod velikom sumnjom, onemogućiti pravo na žalbu koje je ustavno pravo i koje je, da kažem, civilizacijska tekovina, kao i svako pravo na delotvoran lek.
Praktično, ista priroda spora kao i onih koji se rešavaju pred sudom. Samo ima jedna razlika - tamo ima dvostepenosti, ovde nema. Samo ima još jedna razlika - tamo taj spor vode sudije po Zakonu o parničnom postupku, znači detaljno uređenoj materiji, ovde to vodi neko ko sigurno nije sudija, jer kasnije ćemo videti, kada dođemo do uslova, koje on uslove mora da ispunjava, a to su visoka stručna sprema.
Ne znam da li je vama to poznato, ali u postojećem Zakonu o parničnom postupku toliki je značaj dat ovim pitanjima da je čak u radnim sporovima dozvoljena revizija kao vanredni parni lek. Naravno, dozvoljena je revizija i kad je imovinski spor, pa preko određene sume novca. Mi dolazimo ovde u situaciju da u ovom sporu ne samo da nije dozvoljena revizija, nego ljudi nemaju čak ni pravo žalbe.
Prema tome, ovaj zakon, kroz sve ove članove i kroz ono o čemu ćemo kasnije govoriti, zaista pokazuje da je neodrživ u našem pravnom poretku. Činjenica je da nama treba zakon koji bi regulisao ovu materiju i stoga ponovo molimo ministra da učini najbolje rešenje za Vladu, za nas narodne poslanike i za Srbiju, a to je da povuče ovaj predlog zakona iz procedure.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Narodni poslanik Goran Dunjić podneo je amandman kojim predlaže da se naslov poglavlja IV, naslov iznad člana 38. i član 38. brišu.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja predlaže da se ovaj amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Milan Marković.

Činjenica je da je ovaj amandman ispravan, sa tog aspekta da treba da se predloženo briše, mada su u pitanju možda drugačije pobude nego što su naše kada mi kritikujemo ovaj zakon, ali evo o čemu se ovde radi.
Pored već postavljenog pitanja ministru od pre nekoliko dana, jer ovde smo preskočili član 37. na koji nije podnet amandman, a to je da li mu je uopšte poznata činjenica da nema mirovanja postupka prema novom ZPP-u. Dakle, posle mog izlaganja ostaju još dva pitanja, a to je da li je u pitanju presuđena stvar, da li je to kraj za one koji su nesvesno stupili u ovaj postupak i posle toga nisu mogli da se izvuku.
Meni posebno nije jasna stvar šta će biti kada arbitar koji vodi postupak napravi bilo kakvu povredu procesnog ili materijalnog prava. Da li onog momenta kada se radnik, koji je ekonomski slabija strana, upusti u ovaj postupak mirenja, primi plavu kovertu u kojoj piše - da li si za mirenje? On kaže - jesam, ne znajući da je time ušao u jedan postupak iz koga nema vraćanja.
Prosto ne može da se vrati onog momenta kada se upusti u raspravljanje. Nakon toga šta god da uradi, arbitar donosi rešenje i to rešenje je pravosnažno i izvršno. Da li shvatate opasnost za radnike koji pristanu da se upuste u individualnim sporovima u rešavanje svog problema na način kako je to predviđeno ovim zakonom.
Što se tiče člana 38. i glave IV, uslov da ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti radnog odnosa je u najmanju ruku neozbiljan uslov. On treba da se bavi vrlo ozbiljnim postupkom, kojim se u sudovima bave sudije.
Nećemo valjda porediti nekoga ko je završio bilo koji fakultet i igrom slučaja bio referent za bolovanje u nekom preduzeću ili je bio referent za pisanje godišnjih odmora, on sada treba da radi istu onu materiju koju u stvari radi sudija koji je završio pravni fakultet, pa je bio pripravnik dve godine, pa je polagao pravosudni ispit, pa je bio stručni saradnik nekoliko godina i onda je jednog dana pred ovim domom, odnosno od strane ovog doma izabran za sudiju da odlučuje o pravima i obavezama, o slobodi, a nekada i o životu (naravno više ne) građana. On treba da vodi takav postupak, a ne neko ko se prijavio na neki javni oglas agencije i izabran za arbitra. To je potpuno loše rešenje i najiskrenije ga ne razumem. Ne razumem ratio legis onih koji su pisali ovaj zakon.
Takođe stoji tačka 4) - dostojnost dužnosti miritelja, odnosno arbitra. To je jednostavno tako uopšteno i ako pogledate Ustav deo ovoga je praktično pisano kao oni delovi iz ustavne materije. Ovo je zakon koji upravo treba da razradi ono što je ustavna materija. Imam utisak da je sa pravno-tehničke i suštinske strane ovaj zakon definitivno promašio i mislim da je gospodin ministar morao dobro da se konsultuje i dobro da proveri pre nego što je došao na Skupštinu sa ovakvim predlogom zakona.
Ponavljam, DS smatra da treba da postoji ovakav zakon, ali zaista ovako nešto nismo očekivali ni u onim najgorim razmišljanjima.

Reč ima narodni poslanik Boško Ristić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, član 38. predviđa izbor miritelja i arbitra. Za miritelja, odnosno arbitra može da bude izabrano lice za koje je prethodno raspisan oglas koji raspisuje agencija. Uslovi koje mora da ispuni su da ima najmanje pet godina radnog iskustva iz oblasti radnih odnosa. Ovo je jedan pravni standard koji nije definisan zakonom i ostavlja mogućnost za velike zloupotrebe. Da li se iskustvom iz oblasti radnih odnosa može smatrati i to što neko lice ima potpisan ugovor o radu duže od pet godina, i to je iskustvo iz radnih odnosa, jer je kao strana u ugovoru o radu imao iskustva iz radnih odnosa.
Ovakvo preciziranje uslova i nepostojanje kriterijuma ostavlja mogućnost da se za arbitra, odnosno miritelja biraju lica koja apsolutno nemaju nikakve kompetencije da rešavaju sporove po osnovu radnog odnosa.
Ono što je posebna besmislica jeste da lice ne sme da bude kažnjeno zbog krivičnog dela koje ga čini nepodobnim. Pitanje podobnosti nije regulisano nijednim pravom.
Do sada postoji iskustvo u vezi sa propisivanjem ovog uslova koji su utvrđivale osnovne advokatske komore i Republička advokatska komora, pa su Vrhovni sud Srbije i Ustavni sud u više navrata stavljali van snage opšte akte Republičke komore upravo u delu gde se predviđala podobnost, odnosno dostojnost za vršenje određene funkcije. Pitanje podobnosti upućuje na političku podobnost. Podobnost u drugom smislu može da znači dopadljivost, da lice koje se dopada vlasti može da bude miritelj ili arbitar u postupku za mirno rešavanje radnih sporova.
Dakle, ovako postavljena norma, ovako postavljena odredba člana 38. zakona o mirnom rešavanju radnih sporova je nedorečena i protivustavna. Ovom odredbom potencijalni kandidati, koji bi bili birani za miritelje ili arbitre, bili bi stavljeni u neravnopravan položaj jer se ne vidi ko bi odlučivao ko je podoban, odnosno dostojan za vršenje ove funkcije.
Zato smatram da je ovo još jedan od razloga zbog čega se predloženim zakonom probija pravni sistem Republike Srbije. Ovaj predlog zakona je protivustavan, a kandidati za miritelje odnosno arbitre stavljaju se u nejednak položaj pred Ustavom i ostavlja se na potpunu samovolju agenciji za mirenje, odnosno za mirno rešavanje radnih sporova, koja predstavlja jednu produženu birokratsku ruku Vlade, da odlučuje o tome ko je podoban, odnosno pogodan da učestvuje u mirnom rešavanju sporova između poslodavaca i zaposlenih.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić.
Pre nego što krenete, želim da pozdravim decu iz Dimitrovgrada, koji su gosti Narodne skupštine u organizaciji OEBS-a. Prisutni su na galeriji.

Draga deco, dame i gospodo narodni poslanici, čitav ovaj set amandmana poslanika SRS usmeren je na istu stvar.
Naime, mi želimo da u potpunosti promenimo nameru zakonopisca da ovu materiju uređuje usvajanjem i prihvatanjem nekih novih pravnih instituta, kakvi su miritelj i arbitar. Želimo da to svedemo na službu pravne pomoći, zato što je to neuporedivo bolje, jednostavnije, manji troškovi, zato što bi to bilo neuporedivo kompetentnije, zakonski koherentnije.
Želim da kažem da uslovi, a o tim uslovima smo nešto juče govorili, koji su neophodni za miritelja i arbitra, pokazuju da bi bilo velikih problema u samoj praksi. Naime, pet godina radnog iskustva, odnosno visoka stručna sprema, ne znače apsolutno ništa za donošenje rešenja. Dakle, tu je potreban neko ko ne samo da ima radno iskustvo u radno-pravnim odnosima, već neko ko je pravno potkovan da može da sastavi rešenje, da zna kako se piše rešenje, da zna kako i na koji način mogu da se rešavaju sporovi.
Nažalost, zakonopisac o tome nije vodio računa, nije mnogo brinuo, ali sam siguran da će to ispraviti usvajanje jednog od amandmana poslanika SRS, a vidim da su i poslanici DS sa oduševljenjem prihvatili ove amandmane srpskih radikala.
Znate, da je neko njima ili DOS-ovom režim na sličan način ponavljao ovo što mi radimo već dva ili tri dana, ne bismo baš iza rešetaka, ali bi vodili tako žestoku medijsku kampanju preko svojih medija, da je pitanje kako biste se snašli i šta biste mogli da uradite.
Nije to tako davno bilo, svega se sećamo, ali je dobro da su i oni promenili malo ploču i da su naučili da opozicija ima pravo i obavezu da kritikuje zakone i predloge vlasti i da ništa preče od toga nema, ne zbog sebe, ne zbog opozicije, već zbog građana Srbije.
Dobro bi bilo, u tom smislu, da nam i predsednik Republike obezbedi ona nova radna mesta, koja je već rekao, a ne vidimo da nam je obezbedio; one veće plate koje je najavio za građane Srbije i one veće penzije za građane Srbije. Čini mi se ništa od svega toga, osim marketinške promocije gospodina Tadića.
Vidim da je najavljeno da će danas da razgovara sa građanima. Valjda je to trebalo svaki dan da radi. Kažu, zamislite, dolaze ljudi kod predsednika i kažu – dajte nam novi posao, a on kaže – zamislite strašnu stvar, traže novi posao. Pa, traže ono što si im obećao, traže ono što su čili od tebe u kampanji, a sada si se setio da se čudiš, jer to nisu tvoje nadležnosti. Kakve su nadležnosti, znao si i u kampanji. Možda su ga i pogrešno obavestili, ali svejedno, prevario je građane.
Gde vam je ministar? Doći će? Ima čovek neka pametnija posla. O njegovom zakonu je reč, na dnevnom redu je, a on ima nešto važnije da radi u ovom trenutku. Podsetite ministra, zamolite ga da još jedanput razmisli pre nego što uđe u ovu salu, a možda negde i sluša ili mu neko prenosi, da razmisli još jedanput, jer bi bilo dobro zbog suprotnosti, a verovatno ćemo usvojiti i zakon o parničnom postupku, oko instituta mirovanja i zastoja, i zbog svega što smo govorili vezano i za pravnu tehniku, ali i za suštinu i za samo materijalno pravo, da ovaj zakon povuče, da ga doradi, da ga delimično izmeni i da ga u izmenjenom obliku dostavi Narodnoj skupštini.
To bi bilo najbolje rešenje i za Vladu Republike Srbije, da se na ovakav način ne bruka, a i za Narodnu skupštinu, jer bi u tom slučaju mogla da usvoji jedan potreban zakon, jedan zakon koji bi na bolji, brži i pravičniji način obezbeđivao radnika, obezbeđivao zaposlena lica u radno-pravnim sporovima.