Dame i gospodo, pred nama su četiri zakona iz oblasti zaštite životne sredine, zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja i zakon o zaštiti životne sredine.
Radi se o vrlo obimnom materijalu i jednom novom pristupu ovom problemu zaštite životne sredine. Pokušaću u kratkim crtama da neke moje primedbe ovde iznesem, ako postoji mogućnost da se razjasne i da se kroz amandmane koji su podneti koriguje ovaj zakon da bi bio što kvalitetniji, nego što je dat u ovom predlogu.
Počeću od prvog predloga, zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, a ono što je novo u ovom setu zakona, to je novina koja se odnosi na lokalnu samoupravu, odnosno obavezu lokalne samouprave u odnosu na životnu sredinu i u odnosu na dosadašnje stanje koje smo imali u lokalnoj samoupravi.
Naime, poznato je da smo do sada imali samo jednog, u manjim opštinama, ekološkog inspektora i to je bilo sve što je lokalna samouprava imala vezano za životnu sredinu. Ovim zakonom predviđeno je da se, pored organa koji su nadležni za probleme zaštite životne sredine na republičkom i pokrajinskom nivou, obrazuju i organi na lokalnom nivou.
Znači, svaka opština će imati obavezu da formira odgovarajući organ za zaštitu životne sredine, odnosno za poslove na svom nivou i moram da primetim da se radi o organu, kolektivnom telu, koje će morati da ima veći broj angažovanih ljudi. To će biti i novi trošak za lokalnu samoupravu, jer do sada smo imali samo jednog lokalnog komunalnog inspektora.
U drugim zakonima iz ovog seta postoje određene obaveze lokalne samouprave po ovom pitanju, pa postoji i novi organ, a to je tehnička komisija. To nije stalni organ, već povremeni organ koji se angažuje po potrebi, ali se radi o organu koji će koristiti sredstva lokalne samouprave, odnosno postoji obaveza lokalne samouprave da finansira i taj organ.
Takođe, postoji i monitoring, kao obaveza lokalne samouprave da vrši monitoring, odnosno praćenje stanja životne sredine na svojoj teritoriji. To neće raditi lokalna samouprava, radiće ovlašćene akreditovane organizacije, ali taj rad će se naplaćivati i po ovim zakonima obaveza finansiranja je na lokalnoj samoupravi. Radi se o još jednom trošku i izdatku za lokalnu samoupravu.
Stoji još jedna obaveza lokalne samouprave, a to je da imenuje jednog člana u komisiju za tehnički nadzor ili pregled objekata. Tu će postojati određena obaveza u materijalnom smislu. Želim da kažem da su sve ove obaveze lokalne samouprave mnogo veće po osnovu zaštite životne sredine nego do sada. Biće veći troškovi i teško će lokalna samouprava moći da odgovori na sve zahteve, obzirom da znamo svi u kakvom je stanju većina naših opština. Srbija ima siromašne opštine i one ne mogu da izdvoje tolika sredstva za ove namene.
Želim još da kažem i još jednu primedbu da iznesem na član 22. u prvom zakonu, a to je tehnička komisija, gde stoji da za ocenu studija nadležni organ obrazuje tehničku komisiju i da predsednik te komisije mora biti iz reda zaposlenih lica u nadležnom organu. Objektivno, postoji veliki problem u malim opštinama, jer ovaj organ mora biti stručan. Nemamo u malim opštinama dovoljno ljudi koji su stručni i osposobljeni da mogu ove poslove obavljati.
Vrlo je teško zadovoljiti ove kriterijume, ako se ima u vidu takva situacija na terenu. Za članove ove komisije mogu biti postavljena lica sa visokim stručnom spremom odgovarajuće struke itd, a bojim se da je ovde trebalo malo preciznije objasniti ko sve može biti član ove komisije, a na kraju krajeva mislim da bi trebalo u toj komisiji da bude bar jedan čovek sa položenim stručnim ispitom odgovarajuće struke, kako ne bi bile te komisije ovako paušalno određene po nekim drugim kriterijumima, možda političkim ili već kakvim. Čini mi se da je to jedan od omogućih izvora zloupotreba na lokalnom nivou.
Član 30. govori o proceni uticaja zatečenog stanja na životnu sredinu. Govori se o objektima koji su već u funkciji i o potrebi da se proceni njihov uticaj na životnu sredinu, ali se ova obaveza odnosi na objekte koji su u funkciji, a nemaju upotrebnu dozvolu. Mislim da je trebalo ostaviti bar kao mogućnost da se ova procena obavi i izvrši i za objekte koji su u upotrebi i imaju svoje dozvole, ali su te dozvole ranijeg datuma, kada su standardi i kriterijumi po pitanju zaštite sredine bili na znatno nižem nivou. Znači, da se malo prilagodimo kod tih objekata i sadašnje situacije sa savremenim propisima i standardima iz oblasti životne sredine.
Takođe, član 30. provera ispunjenosti uslova i saglasnost na procenu uticaja. Kaže, nadležni organ imenuje lice, a to sam malopre i pomenuo, koje će biti u sastavu komisije za tehnički pregled objekta.
Ovde nije precizirano koje uslove to lice treba da ispuni, koji su to uslovi u pogledu struke koje lice mora ispuniti. Smatram da to lice mora imati položen stručni ispit, kako bi moglo da učestvuje u organu za proveru ispunjenosti ovih uslova. To je što se tiče ovog prvog zakona.
U drugom zakonu, zakonu o strateškoj proceni uticaja, samo bih želeo da istaknem primedbu na član 10, gde se govori o izboru nosioca izrade izveštaja o strateškoj proceni. Ovde se dozvoljava da fizičko lice može biti nosilac tog izveštaja. Mislim da je to nedopustivo i da to treba da bude pravno lice ili preduzetnik u najmanju ruku, a pogotovo što je u prethodnom zakonu već rečeno da preduzetnik, odnosno pravno lice može vršiti procenu uticaja na životnu sredinu. Tamo je to već ograničeno i ne može biti fizičko lice, a ovde se dozvoljava fizičkom licu. Mislim da bi to trebalo uskladiti, odnosno da fizičko lice ne bude u toj situaciji.
Što se tiče Predloga zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, u članu 11. govori se o obaveštavanju organa i organizacija i javnosti. Ovde se pominje termin – zainteresovana javnost. Postoje određene obaveze subjekta na koji se odnose ove obaveze po osnovu zaštite životne sredine. Postoji termin – zainteresovana javnost, gde kaže da svako ko je zainteresovan za zaštitu sredine u kojoj se objekat nalazi može tražiti od nadležnog organa da izda dozvolu i izvrši uvid u dokumentaciju itd.
Čini mi se da je ovo malo neprecizno definisano i bojim se da ćemo doći u situaciju da će svaki građanin na određenoj teritoriji tražiti kompletnu dokumentaciju da bi izvršio uvid, jer će imati osnov po ovom zakonu i da kaže – ja sam zainteresovan jer se nalazi u blizini moje kuće, mog imanja itd.
Možda treba malo preciznije regulisati taj termin – zainteresovana javnost, ko to može biti zainteresovan. Da li će to biti svaki pojedinac, onda će hiljadu ljudi doći u opštinu da traži dokumentaciju, obveznik će imati obavezu da iskopira u hiljadu primeraka taj zahtev za dozvolu, svu dokumentaciju itd.
Član 12 – nacrt dozvole, prvi i drugi stav su u maloj koliziji. U prvom stavu stoji da nadležni organ ima obavezu da nacrt dozvole izradi u roku od 45 dana od podnošenja zahteva, a već u drugom stavu stoji da je dužan da o nacrtu dozvole obavesti organe i organizacije i javnost u roku od pet dana. Kako će obavestiti u roku od pet dana, ako ima rok od 45 dana da taj nacrt dozvole pripremi. Čini mi se da tu postoji mala kolizija.
Na kraju, četvrti zakon, zakon o zaštiti životne sredine. U članu 12. pominju se strateški dokumenti i mislim da je to dobar pristup, da je neophodno izraditi strateške dokumente i u ovoj oblasti.
Međutim, postoje ovde određeni rokovi za izradu tih dokumenata. Želeo bih da ukažem da imamo probleme u drugim oblastima gde postoje obaveze da se ti strateški dokumenti izrade.
Rokovi su probijeni, više nema vremena, vreme je isteklo, a ništa nije preduzeto. Primera radi, u prosveti imamo slučaj da je zakonom predviđen prosvetni savet. Rok je bio 5. avgusta da se izabere u Skupštini. Prošla su četiri meseca, tog saveta još uvek nema. U Zakonu o energetici je najavljena strategija razvoja energetike i još uvek je nema. Samo vas molim da ovo bude ispoštovano, da ne bude kao u drugim slučajevima.
Na kraju, u ovom zakonu se govori o ekonomskim instrumentima. Predviđeno je da se uvede naknada za korišćenje prirodnih vrednosti. Podsećam vas da postoje drugi zakoni – Zakon o rudarstvu, gde je ta naknada predviđena odavno. Nikada nijedna vlada nije utvrdila iznose tih naknada i danas ne postoje propisane naknade za korišćenje mineralnih sirovina i drugih prirodnih bogatstava.
Član 87. govori o mogućnostima koje su ostavljene lokalnoj samoupravi da uvede određene takse da bi se finansirale sve one potrebe koje sam na početku naveo. Mislim da je ovo vrlo loše, nepopularno. Znate koliko je naš narod siromašan i da će uvođenje ovih taksi za dobra koja su već oporezovana republičkim propisima biti jedan težak udarac za stanovništvo koje je i tako u teškoj materijalnoj situaciji.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Cvetanović.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, poslanička grupa G17 plus podržaće ovaj zakon.
Stranka G17 plus i naša poslanička grupa prepoznatljivi su po tome što žele brz privredni i ekonomski razvoj. Prepoznatljivi smo po ekonomskim reformama koje sprovodimo u Srbiji. Želimo da privredni rast bude ubrzan, želimo da uvedemo novu tehnologiju u Srbiju i želimo da svi zajedno brzo idemo ka budućnosti.
Jasno je jedno - da bismo do budućnosti stigli, moramo prvo obezbediti da ona opstane. Dakle, budućnost mora da postoji. Da bi budućnost postojala, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moramo obezbediti zdravu životnu sredinu. Dakle, očuvanje životne sredine jedan je od najvažnijih uslova da mi, ne samo naša deca, nego i naši unuci imaju budućnost.
Zato je jako važno da danas podržimo ovaj zakon, jer on je prvi korak ka tome.
Smatramo da je ovaj zakon dobar, da je predlagač pokazao jako dobro poznavanje materije o kojoj govori, da je jako sistematično na ovome radio i da zakon u celini predstavlja jedan jako dobar pokušaj da se naša životna sredina održi i očuva.
Šta je ono što posebno želimo da naglasimo i da pohvalimo u ovom zakonu? Pre svega, zakon jasno definiše pojmove, načela, upravljanje prirodnim vrednostima i u okviru njega planiranje i korišćenje i zaštita prirodnih vrednosti. Zatim, zakon jasno određuje mere i uslove zaštite prirodnih vrednosti i naše životne sredine, obezbeđuje kontinuirano praćenje stanja i karakteristika prirodnih vrednosti, obezbeđuje stalno informisanje i učešće javnosti u procesu očuvanja životne sredine, takođe predviđa i ekonomske instrumente za sprovodivost ovog zakona i ovo je zakon koji jasno definiše sistem odgovornosti u očuvanju životne sredine.
To su sve načela, principi koje G17 plus u punoj meri podržava i to su razlozi zbog kojih će G17 plus podržati ovaj zakon.
Ono što posebno želim da naglasim, to je da ovaj zakon definiše jednu oblast za koju smatram da je jako važna, odnosno jedan vid očuvanja životne okoline, a to je, pre svega, jačanje svesti o očuvanju životne sredine. Jačanje svesti je nešto što je veoma važno naglasiti u svim onim oblastima koje želimo da unapredimo i razvijemo u Srbiji. Jasno je da svaki građanin lično mora da snosi odgovornost za očuvanje svoje sredine, za razvoj svoje sredine i za razvoj i očuvanje državnih i nacionalnih interesa.
Jačanje svesti, definisano kroz institucije obrazovanja, zdravstva, kulture, razna druga udruženja koja se bave ovom oblašću, jeste nešto što smatramo posebno značajnim, jer verujemo da od malih nogu treba verovati u značaj životne sredine, kako bi ona uopšte mogla da bude očuvana u budućnosti. To je jedan važan zadatak za sve nas.
Želim posebno da naglasim važnost načela – zagađivač plaća, jer mora da postane jasno da se naša životna sredina ne može zagađivati, da se ona mora čuvati i da svi koji u ovoj oblasti se ponašaju drugačije, moraju za to da plate. Dakle, moraju da plate sve one troškove koji podrazumevaju zaštitu ili saniranje posledica do kojih je njihovo ponašanje dovelo.
Ono što posebno želim da pohvalim, to je definisanje potrebe da se izradi nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa, jer smatram da je izrada nacionalnih strategija u onim oblastima koje su od našeg zajedničkog interesa izuzetno važna. Imamo nekoliko dobrih primera.
Navešću Strategiju za smanjenje siromaštva ili Strategiju razvoja poljoprivrede. Mislim da je jako važno da ljudi koji su preuzeli odgovornost u određenim oblastima treba da razmišljaju strateški.
To znači da značaj jednog problema treba dovesti na jedan viši nivo, s obzirom na činjenicu da su parlamentarni sazivi, da su vlade prolazne, ali nacionalne strategije moraju biti nešto što ostaje iza njih, nešto oko čega ćemo se svi saglasiti. Životna sredina sigurno jeste jedno tako važno pitanje.
Dalje, želim da naglasim da je jako važan deo ovog zakona za mene sadržan i u onoj oblasti koja definiše ekonomske podsticaje u oblasti očuvanja životne sredine i posebno formiranje fonda za očuvanje i razvoj životne sredine, koji će se finansirati delom iz budžeta, delom iz projekata koji se sprovode na očuvanju životne sredine u saradnji sa zemljama u okruženju i međunarodnom zajednicom, delom iz donacija i pomoći unutar naše zemlje svih onih koji žele da preko ovog fonda podrže održivi razvoj našeg društva i životne sredine.
Takođe, dame i gospodo, na kraju želim da naglasim, kao i obično, da smatram da je važno definisati i kaznenu politiku u ovoj oblasti, jer nažalost naša praksa pokazuje da je i tako nešto neophodno. Mislim da je to, takođe, jedan od koraka od kojih treba da krenemo.
Želim da vas podsetim na još nešto, dame i gospodo. Životna sredina u našoj zemlji, a govoriću u ime svoje generacije i nešto starijih, pre samo 30-tak godina izgledala je prilično drugačije. U to vreme, u vreme našeg detinjstva, mogli smo da se kupamo u rekama, mogli smo tokom letnjih dana da se slobodno po ceo dan igramo i družimo, bilo je mnogo više ptica u neposrednom okruženju naših gradova, mogli smo da se sunčamo bez nekih posebnih ograničenja. Sunce smo doživljavalo kao radost, a ne kao opasnost i opomenu.
Trideset godina je jako kratak period za planetu zemlju. Želim samo da vam kažem da je teško da zamislimo šta će se za 30, 60 ili 300 godina sa našim okruženjem dešavati ako ovako budemo radili i dalje. Već za našu decu je nezamislivo sve ovo u čemu smo mi uživali.
Samo još nešto - za 200, 300 ili 500 godina državne granice će izgledati sasvim drugačije, političko okruženje će biti sigurno drugačije. Sa žaljenjem moram da kažem da sigurno neke od naših stranaka neće ni postojati tada, ali je sasvim izvesno da neko drvo koje zasadimo danas živeće i onda, a još izvesnije je da će naše reke i planine i dalje biti ovde.
Zato je jako važno da prevaziđemo međusobne nesuglasice u ovoj oblasti i jako je važno da danas napravimo prvi korak na ovom dugačkom putu koji nas sve zajedno čeka. Čak i ako nam se čini, a opoziciji se sigurno tako čini, da ovaj korak možda nije dovoljno dobar ili da ovaj korak ima neke manjkavosti, želim da vam kažem da on vodi u budućnost.
Želim da vas sve zajedno pozovem, u ime G17 plus, da ovaj zakon podržimo, zato što G17 plus želi, zajedno sa vama, da danas, podržavajući ovaj zakon, ostavi trag u večnosti time što će život naših građana danas učiniti boljim.

Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović, a neka se pripremi narodi poslanik Boris Karaičić.

Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, u zadnjem vremenskom periodu u Srbiji se kraće živi, više oboleva i kvalitet života je lošiji, sa tendencijom pogoršanja. Na osnovu istraživanja, glavni uzroci smrti su kardiovaskularna oboljenja - 57%, maligne bolesti - 17% i povrede su na trećem mestu. Upravo zbog toga što su maligne bolesti negde u 17% zastupljene, pitanje je koji su uzroci: da li genetska predispozicija ili radijatski sindrom, odnosno posledica osiromašenog uranijuma jonizujućeg zračenja.
Ako znamo da je prilikom NATO bombardovanja napravljena šteta Srbiji u vrednosti od četiri milijarde 200 miliona dolara, onda sigurno odgovor stoji da osiromašeni uranijum ima i te kako velike efekte. Baš zbog toga je potrebno ovaj zakon kompleksno i studiozno proučiti, jer u medicini je najbitnije preventivno delovati. Zbog toga sam izneo ove podatke.
U obrazloženju uz Predlog zakona o zaštiti životne sredine, gde se definišu neka međunarodna iskustva, Deklaracija UN o životnoj sredini, onda, u većini zemalja Ministarstvo za životnu sredinu uključuje prirodu, vazduh, tlo, vodu, floru i faunu, buku, otpad, opasne hemikalije. Baš zbog toga, u ime SRS, stalno insistiram da je potrebno upravo ta tri elementa (vazduh, vodu i zemljište) sjediniti. Očigledno da je ovo nadležno ministarstvo vezano samo za vazduh, dok se Ministarstvo šumarstva, poljoprivrede i vodoprivrede bavi vodom i zemljištem. Očigledno je potrebno da sve ovo bude objedinjeno, jer životna sredina se posmatra ka objedinjena interakcija mnogih faktora, uticaja.
Problem koji se tek pojavljuje, kada neki problemi nastanu u životnoj sredini, baš zbog toga što ne znamo ko je nadležan i ko je odgovoran, ko je stručan i ko je kompetentan, nastaju problemi koje teško rešavamo. Kontrola mera protiv zagađenja životne sredine vrši se administrativno. Zbog toga je potrebno u delatnostima koje su vezane za zagađenje životne sredine da se ugradi sistem tržišnog mehanizma, po principu - zagađivač plaća.
To podrazumeva da zagađivač snosi troškove zagađivanja i naknade štete, a u slučaju zagađenja mora tačno da se utvrdi norma i na osnovu te norme da se proceni. Kako će visina takse na zagađivače da varira, pre svega, od količine zagađenja životne sredine, na taj način možemo da stvorimo stimulans za zagađivače, u smislu da što zagađivač manje zagađuje životnu sredinu to će i taksa biti manja.
Moramo da dovedemo do krajnjeg cilja, a to je smanjenje stepena zagađenja životne sredine, jer će njegovom kontinuiranom upotrebom ekonomski biti racionalnije ne zagađivati životnu sredinu. Zbog toga je potreban dvojni sistem, odnosno, pre svega, uvođenje sistema kazni, tamo gde je velika šteta i, drugo, subvencijama, odnosno preventivno delovanje, da se stimulišu zagađivači za kvalitetniji nov odnos prema zagađenju sredine.
Znači, preko kazni i preko taksi i dažbina možemo da uvedemo stimulativne mere, subvencije za firme koje su preduzele mere za smanjenje ugrožavanja životne sredine, kao i finansijsku pomoć u vidu izmirenja obaveza u dužem vremenskom intervalu, tj. poreske olakšice.
Verovatno će ministar naknadno drugi zakon da stavi na dnevni red, kada je u pitanju upravljanje nacionalnim parkovima, ali nije shodno da par rečenica i o tome prokomentarišemo, pošto je Zakon o nacionalnim parkovima iz 1993. godine pet nacionalnih parkova definisao: Kopaonik, Tara, Fruška gora, Šar planina i Đerdap.
Navedenim nacionalnim parkovima upravljaju javna preduzeća čija su prava i obaveze, neću sve taksativno da nabrajam, samo par njih: poslovi zaštite i razvoja nacionalnih parkova, briga o raznim vidovima korišćenja prostora, načinu i uslovima korišćenja prirodnih dobara, da se daju na korišćenje prirodna dobra kojima oni upravljaju, daje se saglasnost za obavljanje naučnih istraživanja; pa, između ostalog, javna preduzeća, odnosno upravljači mogu da vrše i gazdovanje šumama, zaštitu gajenja, unapređenje i korišćenje lovne i ribolovne faune, sprovođenje i uvođenje režima zaštite itd.
Upravo iz ovog što sam taksativno nabrojao, kompletnim nacionalnim parkom gazduje samo jedno preduzeće koje, kako sprovodi planove i programe zaštite, razvoja i unapređenja nacionalnog parka, na osnovu Zakona o nacionalnim parkovima, tako sprovodi sve privredne aktivnosti u nacionalnom parku.
Postoje dve delatnosti koje su nespojive. U takvoj organizaciji se javlja nepotpunost u radu, nestručnost, pa je zbog toga neophodno da se te dve delatnosti potpuno razdvoje. Zbog toga je koncept SRS da javno preduzeće koje gazduje nacionalnim parkom, isključivo bi se bavilo delatnostima koje su vezane za zaštitu i unapređenje zaštite nacionalnih parkova.
Ono što je problem u Srbiji, to je sigurno i opasan industrijski otpad. Problem opasnog otpada i njegovo širenje u životnoj sredini, Narodna skupština je pokušala da reši Zakonom o zaštiti životne sredine iz 1992. godine, obavezivanjem fabrika da skladište to sve u nekom svom proizvodnom krugu. Očigledno to nije rezultiralo baš najbolje nekim rezultatima.
Zbog toga je potrebno da se ta varijanta adaptira i da se, pre svega, formiraju tzv. groblja za opasni otpad i da jedan deo tog industrijskog otpada svakako treba uništiti neutralizacijom ili spaljivanjem, kao i da onaj deo otpada, to je manji deo otpada, koji može da se reciklira, ponovo ubacimo u proces proizvodnje. Zbog toga je preporuka SRS da se napravi dogovor sa Vojskom Srbije i Crne Gore za iznalaženje najboljih lokacija za deponovanje takvog otpada i napraviti prioritete za deponovanje takvog otpada na nađenu lokaciju.
Komunalni otpad je danas najveći problem u zaštiti životne sredine, pre svega kada je u pitanju izgradnja deponija, a problem u Leskovcu je nastao kada je predsednik opštine bio gospodin Živković, sada poslanik DS-a, kada su našli lokaciju, sredili sve moguće građevinske dozvole i na kraju taj Željkovac nije zaživeo. Očigledno je problem bio unutar DS-a jer njihov nosilac svih funkcija tada je to blokirao i sada u Leskovcu postoji taj problem oko deponije i komunalnog otpada.
Zato je potrebno, pre svega, otkloniti te otpatke, napraviti reciklažu stakla, papira, metala i plastike, izvršiti separaciju, takva primena postoji u Mađarskoj, Slovačkoj i u drugim srednje razvijenim zemljama.
Druga mogućnost, to je kroz rešavanje komunalnog otpada, to vidimo kroz davanje koncesija za komunalni otpad, mada bi tu cene bile veće, podiglo bi cene komunalnih usluga, što možda u ovoj situaciji nije prihvatljivo za veći deo stanovnika.
Animalni otpad koji je bitan, jer nekontrolisano bacanje uginulih životinja i otpadaka iz industrija, kao i velika količina kvalitetne organske materije koja se tehnološkim procesima može prepraviti kao stočna hrana, nedovoljno se iskorišćava. Potrebno je napraviti regionalne kafilerije da se taj problem reši.
Biomasa o kojoj je bivši ministar za ekologiju Branislav Blažić skrenuo pažnju, a to je nedovoljno iskorišćenje potencijala biomase, potrebno je kvalitetnije organske materije da se uništavaju, pre svega zbog toga što postoji nekontrolisano spaljivanje na njivama, naseljima, pogotovu tokom jeseni. Zbog toga postoje dva načina da se to uradi. To je briketiranje i implementiranje mase. Postoji projekat koji je na sajmu 1992. godine u Briselu osvojio, među osamsto patenata, gran pri i taj patent treba još više razvijati, a iskorišćavanje biomase vršiti kroz proizvodnju humusa.
Pošto me već upozoravaju na vreme, potrebno je kod aerozagađenja i čistih goriva, tu je osnovna strategija, pre svega, zbog povećane koncentracije teških metala.
Potrebno je da se podrži inicijativa za proizvodnju industrijskog alkohola od 98%, koji se 15% može dodati benzinu, pre svega od kukuruza, jer se obezbeđuje na 2,6 kilograma kukuruza jedan litar i to je 98% etanola, dakle, jedan kilogram stočne hrane. Kada znamo da 5% kukuruza uništavaju glodari, ovo može da se iskoristi.
Postoji tu i koncesija na određena zaštitna životna dobra, a to ćemo kasnije, pošto vidim da je sekretar poslaničke grupe nestrpljiv da završim svoje izlaganje, a imam još mnogo da kažem, nisam ja kriv što su me stavili na kraju, ali moram da kažem par rečenica o obrazovanju za zaštitu životne sredine.
U svakom slučaju, SRS se zalaže za koncept permanentnog obrazovanja za zaštitu životne sredine od predškolskog uzrasta do trećeg doba i to posebno treba da se odnosi na donosioce političkih odluka, mada moram da pohvalim i bivšu i sadašnju Vladu, jer zaista radi na edukaciji kadrova. U vreme ministra dr Branislava Blažića, gradonačelnika Kikinde, tada je bilo samo 60 zaposlenih u Ministarstvu, a sada imate 300, to su očigledno mladi kadrovi, edukujte ih u Ministarstvu, odmah ih stavite da rade tu i prenosite im vaše znanje.

Reč ima narodni poslanik Boris Karaičić, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Antić.

Ja sam, kao i kolega, pri kraju radnog vremena dobio reč.
Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici...

Izvinite, kraj radnog vremena je u 18,00 časova.

Prvo moje pohvale ovakvom predlogu seta zakona, što je zaista korak napred u ovoj oblasti, koja je kao i druge veoma zapuštena u našoj državi. Za mene su važne dve stvari kada je ovaj set zakona u pitanju, to je da se poštuje pravo pojedinca na zdravu životnu sredinu, odnosno okolinu i to pravo je garantovano velikim brojem konvencija koje postoje i kod nas i u svetu.
Druga stvar koja je veoma važna i koja se poštuje ovim zakonima, to je da privredni razvoj mora da ide uporedo sa čuvanjem životne okoline. Zapravo, kada je reč o svetskim standardima i o svemu što se dešava u svetu, ne samo kada je agenda 21 u pitanju, mi zaista ozbiljno kaskamo u ovoj oblasti. Kaskamo politički, ekonomski, a kaskamo i u smislu svesti o ovom problemu.
U Zapadnoj Evropi, 1980. godina je bila obeležena ekološkim pokretima, pa su čak i stranke pravljene zbog toga što je problem životne okoline postajao toliko važan i značajan da je uticao na raspoloženje u društvu i politički.
Kažem, mi kaskamo po ovom pitanju, zbog toga što smo imali nesreću da u proteklih 15 godina uvek bude pitanje ili - ili.
Znači, ili ćemo da se posvetimo očuvanju životne sredine na uštrb razvoja ekonomije, odnosno privrede ili ćemo da zapostavimo privredu da bismo očuvali životnu sredinu. To je pitanje koje se postavlja u svim nerazvijenim zemljama, kada prosto niste u stanju da imate dovoljan nivo proizvodnje koji bi obezbedio dovoljan nivo nafte ili nečeg drugog, a da istovremeno čuvate životnu okolinu.
Tu se dolazi do pitanja novca i ovim zakonom se malo bolje postavlja to pitanje nego ranije. Znači, mi moramo da vidimo da građane u tom pravcu usmeravamo, da životna sredina nije samo ono što karakteriše bacanje otpadaka ili neke komunalne delatnosti, nego zaista sve ono što utiče na moj, vaš život svakodnevno, a toga nismo ni svesni.
Dakle, kada imate proizvodnju određenih dobara, recimo u nekim gradovima u Srbiji, na primer bakra u Boru ili nafte u Pančevu, mi nismo u stanju kao država taj problem da rešimo adekvatno, da bi smanjili emisiju štetnih gasova koji pri tom nastaju, a da bismo istovremeno održali dovoljan nivo proizvodnje.
Ovim zakonom, gde se rešava pitanje monitoringa, to se pitanje drugačije postavlja. Zapravo, to je jedan veliki pomak u ovoj oblasti, kada će posebne institucije biti zadužene da prate kretanje, odnosno stanje životne sredine i da na vreme upozoravaju na eventualne konsekvence za okolinu.
Dalje, već sam napomenuo neke gradove kao što su Bor ili Pančevo, imamo problem Užica i Valjeva, i u toku zimskog perioda, pogotovo kada toplane rade velikim intenzitetom, imaju problem povećane koncentracije čađi u vazduhu, i taj problem je često u našim okolnostima rešiv tako što, ako je povoljno stanje vetra onda ga ima manje, a ako nije povoljno stanje vetra, ako ne duva vetar, onda ga ima u povećanom obimu.
Jedno rešenje koje se nameće kada je u pitanju grad Užice je gasovod i rešio bi pitanje zagađenja u tom gradu, ali to opština ne može da reši sama iz svojih sredstava.
Zbog toga apelujem na Republiku da pomogne da se taj problem što pre reši. Primarni deo je već završen, bitan je sekundarni deo gasovoda. Dakle, kada se taj deo reši, to nije samo poboljšano stanje toplana i grejanja, nego rešava bitno pitanje životne okoline.
Znači, naši građani još uvek nemaju dovoljnu svest o tome koliko znači kada sačuvamo zemlju, vazduh, vodu, to se tek primeti, po pravilu, onda kada se desi neka havarija, neki problem i kada ostanemo bez onoga što je bilo do juče nadohvat ruke.
Dakle, moj apel je da se građani još bolje edukuju po tom pitanju, da napuste razmišljanja da je bacanje otpadaka pitanje zaštite životne sredine.
To je pitanje i vaspitanja i kulture, a manje pitanje zaštite životne sredine, i da obrate pažnju da, dakle, tamo gde mogu da pomognu da bi živeli u čistijoj sredini, a nismo mi, jer to često mislimo, da samo mi imamo čist vazduh, čistu zemlju, hranu, zdravu hranu, nismo mi jedini koji time raspolažemo, ali imamo prednosti i drugi nemaju te prednosti, dakle, da smo usled raznih okolnosti poslednjih 15 godina ostali bez industrije, ali se to odrazilo povoljno, jer smo manje zagađivali životnu okolinu. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Borisu Karaičiću.
Hoćemo pauzu? Nastavljamo u 15,00 časova.
(Posle pauze – 15,55)