Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je set zakona iz oblasti zaštite životne sredine čiji je predlagač Vlada Republike Srbije koji je ovaj predlog usvojila oktobra meseca ove godine i njega čine četiri zakona.
Prva tri su proistekla kao predlog pravilnika od strane prethodne Vlade, znači, kao podzakonski akti, to je Predlog zakona o zaštiti životne sredine, oni su bili pripremljeni, još jedanput da podsetim, od strane prethodne Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine i urađen je u okviru projekta rada i zakonodavstva u oblasti zaštite životne sredine. Taj projekat je počeo 2002. godine, a prema informacijama sa kojima ja raspolažem, trajaće do 2005. godine i koji je usaglašen sa Evropskom unijom.
Predlog zakona je u značajnoj meri prepisan tekst predloga zakona koji je prethodna Vlada utvrdila, kažem, 2002. godine i koji je u potpunosti usaglašen sa propisima EU, bio je pripremljen u javnoj raspravi, dobio je saglasnost i pozitivnu ocenu Evropske komisije i Svetske banke.
Taj predlog zakona prethodne Vlade predstavljao je veliki pomak i realno približavanje propisima EU, međutim, predlog koji je sada pred nama sadrži značajne manjkavosti zbog kojih je DS uložila veliki broj amandmana. Pre svega, zašto smatramo da je on udaljavanje od nekih evropskih standarda? Dakle, u delu koji se tiče izbacivanja poglavlja uslova održivog korišćenja prirodnih resursa za koje donosi EU i priprema strategiju. Ovaj predlog se ograničio na manji korak zaštite. Taj predlog nije u potpunosti i na unapređenje životne sredine.
Imajući u vidu da je Sektor zaštite životne sredine najvažnije poglavlje našeg približavanja EU, mi smo konkretnim amandmanima želeli, pre svega, da učinimo napor da ovaj predlog zakona približimo propisima EU, da ukažemo na nerealnost rokova koji postoje, pre svega, u delu koji se tiče prilagođavanja za našu industriju i u nekim članovima, da preciznije definišemo ili formulišemo pojedine odredbe značenja, terminologiju i sl.
Pojedinim amandmanima smo naglasili da termin – zaštita životne sredine, odgovara nivou upravljanja životnom sredinom i ne uzima u obzir ni sanaciju i unapređenje životne sredine, kao ni sistem zaštite životne sredine u okviru koncepta održivog razvoja. Termin – zaštita, svakako je prevaziđen termin i opredeljuje se za jedan koncept upravljanja životnom sredinom i on je za nama.
Takođe, u jednom setu amandmana predlažemo uslove održivog korišćenja prirodnih resursa i time bi se regulisali uslovi na koje se naslanjaju i drugi zakoni. Regulisanje uslova održivog korišćenja resursa je jedan važan segment odvajanja dela od onoga ko koristi resurse, ko ih eksploatiše, da sam određuje način kako će činiti. Ovim amandmanima smo pre svega želeli da ukažemo da je neopravdano izbacivanje ovih odredbi i da je oblast potrebno urediti na način da se ovom zakonu daje okvir za utvrđivanje uslova održivog korišćenja prirodnih resursa, da bi ostavili za neke generacije koje dolaze posle nas.
Veoma je značajna činjenica da je građanima Srbije sada pitanje ekologije svakako jedno od najprioritetnijih pitanja, ali takođe treba napomenuti da ekološka praksa naših građana nije baš sjajna. Svuda oko nas, gotovo na svakom koraku, nalaze se brojne male deponije koje nam niko nije doneo i koje su naš proizvod, naše delo. Ne možemo sa jedne strane imati visoku ekološku svest, a sa druge strane nisko ponašanje i to je nešto na čemu moramo zajednički raditi.
Prvi i osnovni uslov da se nešto u praksi promeni jeste set zakona o kojima danas raspravljamo. Neprihvatanjem amandmana koje je DS podnela zakon će ostati nedorečen. Ovo moramo gledati kroz prizmu da je našoj državi u procesu približavanja EU potrebno samo u oblasti zaštite životne sredine doneti oko 500 propisa.
Zato deluje nelogično da je ovaj posao koji može biti obavljen sada, ostavljen da to uradi neka naredna Vlada, neka naredna Skupština, jer je činjenica da ovaj zakon mora da ide na doradu, odnosno na dopunu, pogotovo u delu, ja kažem da je to neshvatljivo, ako imamo na umu činjenicu da je Srbija sa zakonima iz oblasti zaštite životne sredine na nivou, podvlačim – na nivou, sedamdesetih godina prošlog veka.
Znači mi moramo strahovito brzo da radimo, strahovito puno da radimo i mislim da vremena za ovakve eksperimente kakve nam je predložila Vlada i resorno ministarstvo nemamo. Demokratska stranka svojim amandmanima želi da utvrdi jasan pristup države prema prirodnim bogatstvima, da konačno država ustanovi prirodna bogatstva i životnu sredinu kao kapital, kao jednu ekonomsku kategoriju. Demokratska stranka pre svega želi da Srbija ima jasan pravac i u ovoj oblasti.
Jako smo obradovani činjenicom, podvlačim još jednom činjenicu, da ovaj zakon pravi jedan veliki iskorak napred, a toliko smo razočarani tvrdoglavim ponašanjem Ministarstva i Vlade da se ne prihvati jedini mogući pravac kojim Srbija treba da ide u ovoj oblasti, u oblasti sistema zaštite životne sredine.
Demokratska stranka će se o setu ovih zakona izjašnjavati tako što će pratiti kako će Ministarstvo odlučivati o našim amandmanima i na osnovu toga ćemo svoj konačni stav oko glasanja ili neglasanja za ovaj zakon i doneti.

Reč ima narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević, a neka se pripremi narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo set sistemskih zakona vezanih za ekologiju. Poslanici G17 plus glasaće za ove zakone. Posebno nas raduje da u našoj sredini raste svest o nužnosti zaštite životne sredine. Govoriću o Predlogu zakona o proceni uticaja na životnu sredinu. Pravni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u članu 72. Ustava Republike Srbije.
Zakon uređuje i obezbeđuje sistematsku zaštitu i unapređivanje životne sredine. Razlozi i ciljevi ovog zakona su jasni. Pre svega normativna uređenost sistema životne sredine, usklađivanje razvoja sa uslovima i mogućnostima životne sredine, procena uticaja na životnu sredinu koja se ogleda u identifikaciji, u proceni i objavljivanju uticaja nekog projekta ili eventualno neke aktivnosti na životnu sredinu. Ovim zakonom se određuju i načini i mere, mere prevencije, minimizacije, ublažavanja i remedijacije mogućih posledica, odnosno štetnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Drugi razlog donošenja ovog zakona je usaglašavanje sa međunarodnim zakonodavstvom i institucionalna organizovanost koja će se postići ovim zakonom. Pre svega treba otkloniti nasleđena zagađenja, preventivno delovati i kontrolisati nova zagađenja. Problem koji imamo sada je nekontrolisani privredni i ekonomski razvoj i uvođenje novih tehnologija je nužno.
Svakako to podrazumeva izbacivanje prljavih tehnologija koje su do sada bile prisutne. Kontrola nad aktivnostima planiranim u prostoru ili kontrole same izgradnje. To je jako bitno jer, priznaćete, ako izgradimo neki objekat u kome će se odvijati neka tehnologija koja ugrožava životnu sredinu biće problema i u našoj zemlji, a biće problema i u okruženju ukoliko se nalazi blizu naše granice.
Evropska unija teži ujednačavanju kriterijuma sa zahtevima u pogledu očuvanja i podizanja kvaliteta života. Najbolja politika zaštite životne sredine je sprečavanje stvaranja zagađivanja ili posledica po životnu sredinu na samom izvoru, odnosno pre izgradnje objekata ili preduzimanja aktivnosti u životnoj sredini. Direktivama se svakako obezbeđuje usaglašavanje nacionalnog pristupa radi postizanja zajedničkog i istovetnog cilja, a to je zadovoljavajući nivo proizvodnih aktivnosti i željenog nivoa zaštite životne sredine.
Ne sumnjam da je prethodna vlada imala spremljen tekst ovog zakona, samo je šteta da se tim dobrim stvarima nije bavila već se bavila nekim drugim stvarima. O njima smo mnogo puta govorili i nema razloga da sada skrenemo temu i da o tome raspravljamo. Svakako, mi ćemo ovaj zakon podržati i glasaćemo za njega, jer G17 plus želi i cilj je G17 plus je da Srbija u što kraćem roku ispuni norme koje je pred nas postavila Evropska unija, ne samo zarad što bržeg priključivanja porodici evropskih zemalja, već zarad našeg života i života našeg potomstva.
G17 plus vidi Srbiju kao modernu državu u kojoj je značajan prostor posvećen ekologiji i iz tog razloga još jednom ću reći da ćemo glasati za ovaj set zakona, podržaćemo ih i nadam se da će među nama biti većina, mnogo onih koji će ovaj zakon podržati, a bilo bi dobro da se svi izjasnimo o tome konsenzusom, jer ovi zakoni važni su za naš budući život.

Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, a neka se pripremi narodni poslanik Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, očekivao sam da će pre ovih zakona biti donet zakon o nadoknadi štete koje nam je nanelo NATO bombardovanje 1999. godine i da će šteta biti osnov za sve uslove koje nam Evropa danas, sutra i ko zna kada bude uslovljavala svojim zakonima. To vreme i te štete naš narod ne treba da zaboravi.
Tako bismo tim zakonima nivelisali neko stanje životne sredine i počeli sa uklapanjem našeg životnog prostora i životne sredine u nazovimo tu Evropsku uniju.
Navešću samo jedan od primera kolika je šteta načinjena u Nacionalnom parku "Fruška Gora" koja je oivičena i omeđena sa površinom od 25 hiljada hektara. Samo na 11 hektara šuma i šumskog zemljišta načinjena je šteta u vrednosti od 264 miliona dolara. Ta šteta je trenutna šteta. Posledice tek treba da slede, a to će meriti, uočavati i rešavati ovaj zakon koji je danas na dnevnom redu.
Odnos nas svih u zemlji bi trebalo da bude na višem nivou od današnjeg, ali kako da to izvedemo kad znamo da nam je standard ispod tih kriterijuma koji održavaju ovaj set zakona i kad znamo da se borimo za golu egzistenciju ne mareći baš mnogo za ovu i njoj sličnu ekologiju.
Ovaj zakon treba da obezbedi sigurniju i stabilniju liniju funkcionisanja nacionalnih parkova u našoj zemlji. Svi ti naši parkovi nacionalni moraju biti tako tretirani i finansijski podržani od strane budžeta, odnosno korisnika tih prirodnih resursa iz tih sredina. Tada tek možemo da participiramo i da komentarišemo sličnosti i razlike naših parkova sa nekim svetskim parkovima. Razlika je na našoj strani jer ipak naši prostori nisu tako zagađeni industrijskim otpadom kao te svetske zemlje koje sebe nazivaju industrijskim zemljama.
Predlog zakona o proceni uticaja na životnu sredinu je obradio ovu materiju u 47 članova i predložio da se ova oblast reši i rešava. Svi ti koji utiču na zagađivanje životne sredine će morati da se podvedu pod ovaj zakon. Ovaj zakon je mogao da se uradi u skladu sa boljim odnosom zagađivača i Zakona o zaštiti životne sredine.
Nasleđe zagađenih sredina je rizično područje isto kao i bombardovanje u NATO varijanti tako da i to treba nivelisati i evidentirati. Izvorišta zagađivanja su mesta gde treba posvetiti najveću finansijsku i zakonsku regulativu. Koji su to odnosi o tome sada ne bih, zato što nisam u mogućnosti ni da utičem na te procente. Ovo treba sve staviti u akciju u samom startu, odnosno pri samom planiranju.
Taj pravni osnov vezan za ovaj zakon sadržan je u 72. članu Ustava Republike Srbije i on omogućuje da mi o njemu danas raspravljamo. Sredstva za ovaj zakon od 594 miliona su potrebna da bi se on realizovao, ali realno ova sredstva moraju biti još veća. Ljudi koji se bave strukom – zaštitom čovekove sredine i šumarstvom da svojim radnjama, strukom i naukom omoguće veću šumovitost naših regiona u Srbiji.
Navešću jedan primer – šumovitost u Vojvodini je sada 6%, a planovi su da ta šumovitost bude 20% i više. Taj program treba sprovesti, ali to ćemo moći tek kad zaposlimo, odnosno uposlimo naše kapacitete u privredi.
Ta čuvena Evropa traži da šumovitost bude 42% i da tada taj odnos šuma i ostalog zemljišta čini pravu sliku tog ekološkog stanja.
Sledeći, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu. Uticaj ovog zakona se sprovodi pomoću određenih kriterijuma koji prate vazduh, vodu, zemljišta, klimu, biljni i životinjski svet i na kraju druge stvorene vrednosti. Cilj ovog zakona je da se usaglase propisi Republike Srbije sa propisima Evropske unije. Ponovo naglašavam da ta Evropa treba da nas obešteti u cilju postavljanja nulte tačke pa tek onda da mi prihvatimo te njihove sugestije, a one su bile već na dnevnom redu u prethodnim komentarima kod one bivše vlade. Zamislite vi gospodo da smo mi njima naneli takve ili slične štete, šta bi mi od njih mogli da tražimo u smislu zakonskih regulativa? Ništa.
U Nacionalnom parku "Fruška Gora" je rasprostranjena takva flora i fauna koja ovim zakonima mora biti tretirana tako da sve funkcije moraju biti ispunjene i da sredstva za funkcionisanje tog prostora moraju biti obezbeđena, a ne da se ne zna da li ta sredstva treba da obezbedi nekakvi omnibus ili republički budžet. Svi žele svoj užitak i svi žele ekološku sliku, ali država usadi usred tog parka Beočinsku fabriku cementa koja svoju sirovinsku bazu crpi iz nedara Fruške Gore. Toga nema nigde na svetu, tako da i pored svih obećanja i ulaganja sada čuvenog "Lafarža" da smanji zagađivanje prostora i naseljenog mesta Beočin nije ispunio svoja obećanja.
Kako da koristimo resurse sa Fruške Gore? Mislim na lekovito bilje. Mi smo planirali u Nacionalnom parku i šire da se bavimo i proizvodnjom zdrave hrane i tome slično, ali nismo u mogućnosti. Mislim da je zakonom o omnibusu za Vojvodinu i ovaj uticaj inspekcija sveden na princip kreni-stani, tako da ovi zakoni moraju biti vraćeni u republičku nadležnost i tada tek može da se kontroliše i utiče, odnosno sprovodljivost će biti realna.
Kako rešiti buduće odnose sa koncesionarima koji uglavnom imaju arendaški odnos, a to je da sa što manje sredstava uloženim u ekologiju steknu veća novčana sredstva kroz svoje proizvode? Lokalni inspektori i sredina u kojoj deluju moći će ovaj set zakona da prate onom čuvenom krilaticom – koliko para toliko i muzike. Stanje naših vodotokova i reka, da li su zagađeni ili nisu. Da li je tu uspostavljen zakonski regulator? Mislim da nije.
Stanje deponija to je posebna priča i mi nismo ni na pola puta rešavanja tog problema kod nas. To je čudna slika i priča, a ona se viđa u lokalnim samoupravama i rešava po sistemu "uz put", onako iz kola ili iz traktora najbrže i najlakše.
Da li će ovi zakoni biti sprovodljivi to je sada otvoreno pitanje i smatram da će to teško biti ostvarljivo.
Sve do onog momenta dok se ne uspostave sinhroni između ekonomije i ekologije, kad to uspostavimo tada se može očekivati pozitivan komentar. Pitanje eko-znaka treba da se uredi tako da taj eko-znak daje sigurnost i ozbiljnu analizu onih koji daju saglasnost na taj znak, da nam se ne bi desilo da taj znak dobije sistem burazerskog usluživanja.
Pošto sam počeo sa Fruškom gorom završiću ovaj komentar sa njom jer smatram da u nedrima ona bazira 16 manastira koji su ekološke ćelije i te ekološke ćelije su nam ostavili preci u amanet da ih čuvamo, pazimo, štitimo i obnavljamo. Oni se nalaze u šumskim kompleksima omeđenim potocima, izvorištima pitke vode i čistim vazduhom, a mir koji je tako potreban svima, i mirom, koji je neophodan da bi se ovaj set zakona sproveo.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Dobrica Janković.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege poslanici, pitanjima zaštite i očuvanja prirode i životne sredine razvijene zemlje zapada bave se zadnjih nekoliko decenija, a poslednjih nekoliko godina ova pitanja su kod njih potpuno pitanja prioriteta. Kao rezultat aktivnosti pokrenutih u cilju racionalizacije odnosa prema prirodnim resursima, nastala je čuvena deklaracija UN o životnoj sredini i razvoju, s posebnim osvrtom na program za 21. vek, a akcenat u ovom programu su neke globalne teme, kao što je sušenje šuma, problem sa ozonskim omotačem, za koji je jedan od naših uvaženih kolega poslanika rekao da je pitanje da li je narušen. Ja bih volela da je tako, ali činjenice govore drugačije. Takođe, klimatskim promenama, ali i usaglašenim promenama i aktivnostima na njihovom očuvanju i zaštiti. U Evropi se uveliko integrišu ekonomski i ekološki ciljevi.
Na žalost, kod nas je situacija prilično različita. Kod nas postoji preko stotinu propisa koji parcijalno pokrivaju različite oblasti kao što su: voda, vazduh, rude, biljke, životinje, šume, nacionalni parkovi. Godine 1991. donet je i Zakon o zaštiti životne sredine kojim se štiti isto tako parcijalno po oblastima svaki od ovih pomenutih delova.
Međutim, ovako ogroman broj propisa podeljen po sektorima naravno da predstavlja problem da se u praksi primeni. Vrlo je teško koordinirati čitav tako raširen sistem i onda imamo problem i taj problem dovodi do toga da mi nemamo uređen sistem zaštite. Takav uređen sistem zaštite mi smo očekivali od prethodne vlade koja je sa prilično pompe formirala Ministarstvo za zaštitu životne sredine i očekivali smo da donesu nekoliko zakona, jer ova oblast kod nas nije pokrivena pravno.
Međutim, onom što je iza toga ostalo jeste ovako komentarisanje poslanika, danas opozicije, koji ne prihvataju da se nešto pomera u pozitivnom smeru, a da oni u tome ne učestvuju. Pred nama je danas, osim ovih komentara današnjih, ostalo i jako mnogo skandala vezanih za zagađenje Ibra, Pančevo, pomor ptica, da ne navodim ono šetanje opasnih materija po frekventnim putevima Srbije itd.
Zbog toga ovde imamo jedan osnovni Zakon o zaštiti životne sredine i ova tri zakona: Zakon o proceni uticaja, Zakon o strateškoj proceni uticaja i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Danas za našu zemlju oni imaju poseban značaj.
Ovim zakonom se ova oblast koja je do sada kod nas uvek tretirana kao manje važna, a komentarisalo se samo – bogata društva imaju šanse da se bave ekologijom. Naš alibi je da se ekologijom ne bavimo uopšte. Jeste da smo siromašno društvo. Danas se ovim zakonima ova oblast stalno i kontinuirano prati, pokriva se pravno zakonima i obezbeđuje se stalna koordinacija svih subjekta i njihovih interesa na svim nivoima i na celom prostoru Srbije. Načela na kojima se zasniva ovaj zakon nalaze se u članu 72. tačka 5. Ustava Republike Srbije, a načela na kojima se zasniva su savremena i u skladu su sa evropskim propisima.
Koja su to načela? Moram da ih pomenem zbog toga što smatram da su izuzetno značajna. Prvo, zaštita prava. Zapravo, svako je dužan da kada preduzima bilo kakve aktivnosti koje su u vezi sa narušavanjem životne sredine prati propise i ponaša se u skladu sa zakonima i propisima.
Sledeće je načelo integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja i zaštite životne sredine. Zatim, održivo upravljanje prirodnim resursima i zaštita životne sredine, posebno naglašavajući ekonomske instrumente i odgovornosti, zatim javnost podataka o stanju životne sredine. To je nešto čime se mi baš nismo mnogo i preterano susretali. Uglavnom se o pitanjima stanja životne sredine kod nas ćuti ili se pojavljuju novinski natpisi koji su na nivou skandala. Recimo, nešto posle bombardovanja NATO, kod nas je bilo vrlo aktuelno da se sazna koje su to crne tačke, jer se o tome jako mnogo govorilo, ali se i dan danas ne zna pouzdano, javnost ne zna pouzdano, na čemu smo tada stali.
Još jedna vrlo važna stvar jeste odgovornost zagađivača životne sredine i s tim u vezi sledeće načelo da zagađivač snosi troškove mera sprečavanja zagađenja i naknade štete u slučaju zagađenja životne sredine. Tu moram da stanem zato što smatram da je ovo jedno od vrlo važnih i značajnih načela, posebno u zemljama u tranziciji, jer se na ovaj način mogu obezbediti, to je zapravo osnovni instrument za obezbeđivanja finansijskih sredstava za zaštitu životne sredine.
Njegov je cilj ovo prikupljanje sredstava od aktivnosti koje nanose štetu životnoj sredini kroz uvođenje naknada i taksi i njihovo namenjivanje zaštiti životne sredine u obliku subvencija.
To predstavlja praktičnu primenu principa – zagađivač plaća. To je finansijska pomoć zagađivačima ili korisnicima prirodnih resursa kroz direktna plaćanja, bespovratna sredstva ili pomoć, kao i kredite za plaćanje poreza, poreske olakšice itd.
Smisao subvencija je podsticanje preduzeća zagađivača da se opredele za prihvatanje nametnutih ograničenja iz čisto ekonomskih razloga, odnosno podstiču zagađivača da promeni ponašanje i uvede čistiju tehnologiju ili da koristi obnovljive resurse. Pozitivan primer je Slovačka, koja je 2001. godine uvela naknade za pet ambalažu, za baterije, akumulatore, ulje, papir, staklo, rashodovana vozila. Ta sredstva se namenski skupljaju i daju u fond za recikliranje.
Kada sam ovo pomenula, moram da pomenem još jednu stranu ovog zakona koji je predvideo osnivanje fonda za zaštitu životne sredine i ovaj fond omogućava namensko korišćenje svih izvora prihoda fonda za finansiranje održivog korišćenja prirodnih resursa, zaštite vazduha, vode, zemljišta, šume, sa odlaganjem otpada i podsticanje čistije proizvodnje, podsticanje korišćenja obnovljenih izvora energije i povećanu energetsku efikasnost, podsticanje održivog razvoja ruralnog područja, sufinansiranje preventivnih interventnih mera i drugo.
Ovaj rad fonda je javan i to je još jedna od dobrih stvari koje možemo da pohvalimo. Uprkos komentarima koje mogu da čujem slušajući moje prethodne kolege, moram da kažem da je set ovih zakona potpuno uvažavao našu stvarnost. Nismo se našli ovde kao Alisa u zemlji čuda, nego smo se našli u našoj stvarnosti, uvažavajući ono u čemu mi jesmo, našu specifičnost i različitost. Uvažavajući to u kakvom smo stepenu tehnološkog razvoja zemlje, kakav je stepen demokratije u zemlji, ali uvažavajući međunarodne standarde i zakone i uvažavajući međunarodnu praksu, a pre svega zemalja centralne i istočne Evrope.
Ovim setom zakona ostvaruje se održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita unapređenja životne sredine i obezbeđuje se zdrava životna sredina, a moramo da komentarišemo da je to ustavno pravo svakog građanina naše zemlje. Ovaj set zakona teži da obezbedi integrisanu zaštitu životne sredine kao deo razvojnih procesa i utvrđivanjem strategije održivog razvoja i korišćenja prirodnih resursa, planiranje, upravljanje i decentralizaciju sprovedenih mera. Usaglašava politiku zaštite životne sredine i ekonomsku politiku. Daje jedinstvene instrumente zaštite sredine na celoj teritoriji Srbije, jedinstvene instrumente za sprovođenje planova i programa.
Čini mi se jako važnim da kažem, sve subjekte privređivanja on podjednako tretira i obavezuje ih da u troškove proizvodnje i rada ugrade i troškove zaštite životne sredine. Integrisana zaštita prirodnih vrednosti ostvaruje se sprovođenjem mera za očuvanje njihovog kvaliteta, količina i rezervi, kao i prirodnih procesa, odnosno njihove međuzavisnosti i prirodne ravnoteže u celini.
Zaštita se odnosi na zaštitu tla, poljoprivrednog i zemljišnog, pod šumama, vode, vazduha, zaštite šumskih ekosistema, očuvanje i zaštita biodiverziteta i bioloških resursa, recimo, autohtonih biljnih i životinjskih vrsta. Moram da pomenem ovde one skandale koji su se u nekoliko ponavljali u vezi sa pomorom i švercom ptica. Upravljanjem opasnim materijama, upravljanje otpadom, izvorima buke i zaštiti od zračenja.
Set ovih zakona nudi standarde kvaliteta životne sredine u Srbije, odnosno granične vrednosti misije zagađujućih materija i energije u vodi, vazduhu, zemljištu i propisuje mere koje Vlada može da naloži u cilju prekida aktivnosti onih koji zagađuju, a ne samo prekida aktivnosti, nego do potpunog prekida rada zagađivača. Takođe, zagađivač može dobiti rok do kada mora svoju proizvodnju i proizvodnu tehnologiju da prilagodi evropskim standardima.
Najvažnije od svega, Ministarstvo je dužno da javnost obavesti o merama koje je preduzelo protiv zagađivača, jer to je ono što ovoj zemlji mnogo nedostaje i to je ono što sve nas dovodi da postanemo pasionirani čitači novinskih napisa koji ne moraju uvek da budu u skladu sa onim što se zapravo dogodilo. Zakon propisuje i sistem upravljanja i kontrolu zaštite životne sredine u koji mogu da se uključuju pravna i fizička lica, ukoliko poseduju sertifikat kojim pokazuju da ispunjavaju uslove za uključivanje.
Ovaj zakon predviđa da se zabrani uvoz i proizvodnja materija koje oštećuju ozonski omotač, kao i uvoz opasnog otpada. Moram da komentarišem da je proteklih godina mnogo puta bilo priča o tome da je uvezen otpad i da je negde ostavljen po nekim pustarama ili po zabitim mestima. Zakon predviđa nacionalni program zaštite životne sredine koji za period od najmanje 10 godina donosi Skupština i koji obezbeđuje planiranje i upravljanje životnom sredinom.
Ovaj program se sprovodi realizacijom akcionih i sanacionih planova koje donosi Vlada za period od pet godina. Utvrđuje se 16 akcionih planova, dok za sanacioni planove ne možemo reći broj jer će zavisiti od toga na kojim prostorima je ugrožena životna sredina ili postoji krajnji rizik od oštećenja. Jedanput godišnje Vlada će Narodnoj skupštini podnositi izveštaj o stanju životne sredine i taj izveštaj se stavlja na uvid javnosti.
Jedan deo planiranja i sprovođenja planova Vlada poverava autonomnoj pokrajini, odnosno lokalnoj zajednici, što smatram jednim izuzetnim pomakom, jer nas najviše boli tamo gde živimo. Manje znamo šta se dešava u nekim drugim sredinama, ali u svojoj sredini je dobro da imamo pravo da planiramo i da sprovodimo aktivnosti u vezi sa zaštitom životne sredine. Takođe, lokalne zajednice i pokrajina će imati odgovornost da podnose izveštaj i da ga daju javnosti na uvid.
Ovi zakoni predviđaju i mere prevencije, a što smatram izuzetno značajnim, kao i ove mere koje sam malopre pomenula osnivanjem fonda za zaštitu životne sredine, gde će se finansijskim sredstvima podsticati zaštita i unapređenje životne sredine.
Mislim da je ovo izuzetno dobar set zakona, savremen, precizan, u skladu je sa međunarodnim propisima, daje dobre mehanizme upravljanja kontrole i sankcionisanja, ima dobar sistem koordinacije i garant je da smo napravili veliki iskorak u očuvanje zdrave životne sredine. Pozivam vas da glasate za ovaj zakon. Poslanička grupa DSS će svakako za njega glasati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dobrica Janković, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.
Dobrica Janković nije tu. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Mašić. Dobrica Janković trenutno nije tu ili nije došao? U redu, hvala, samo da znam zbog redosleda. Izvolite.

Gospodine predsedniče, kolege narodni poslanici, gospodine ministre, drago mi je što će Narodna skupština Republike Srbije usvojiti ovaj set zakona iz oblasti zaštite životne sredine i ova tri prateća zakona, jer poslanici SPS smatraju da se usvajanjem ovih zakona stvara dobra osnova da se poboljša ekološka situacija u Srbiji.
Kažem da se poboljša ekonomska situacija u Srbiji, jer ona nije sjajna iz razloga što su ekonomske mogućnosti Srbije takve da teško dozvoljavaju ozbiljnije investiranje u rešavanju onih problema koji zagađuju životnu sredinu, a po pojedinim sredinama, o tome ću nešto kasnije reći, pokazalo se da ne postoji ni dobra volja, čak ni postojeća sredstva koja se izdvajaju za zaštitu životne sredine i da se koristi na propisan i zakonom utvrđen način.
Mi u Beogradu teško da ćemo imati bolju ekološku situaciju zahvaljujući politici koju vodi gradska vlada, odnosno skupština. To može biti samo rezultat dobrih vetrova i pojačane košave. Kako bi se ekološka situacija u Beogradu poboljšala na bilo koji način osnovni preduslov za to je bio da se u generalnom urbanističkom planu izvrše promene koje bi obezbeđivale uređenje ekoloških pitanja na nivou grada Beograda.
Prethodna i aktuelna gradska vlast prilikom promene generalnog urbanističkog plana 2001. godine po tom pitanju ništa nije uradila. Naprotiv, ona je prednost dala izgradnji ugostiteljsko-poslovnih objekata i izgradnji megamarketa i time suštinski u centar grada i u uže gradsko jezgro dovela nove zagađivače vazduha i loš kvalitet vazduha učinila još gorim.
Beograd ima mnogo problema u oblasti ekologije i u perspektivi teško da se vidi da će ijedan od njih biti ozbiljnije rešen. Nije reč samo o premeštanju industrijskih postrojenja koji su zagađivači životne sredine, nego i postojeći prostori teško da se mogu kultivisati i pretvoriti u bezbedni prostor koji neće ugrožavati životnu sredinu.
Primera radi, pomenuću deponiju u Vinči koja je glavna deponija za Beograd. Ta deponija, s obzirom da nije na adekvatan način uređena, praktično zagađuje obalu Dunava, jer se tečni delovi deponije odlivaju u Dunav i time zagađuju i Dunav i priobalje.
Moram pomenuti i druge stvari vezane za Beograd koje nisu toliko stvar finansijskih sredstava koliko dobre volje. Naime, bili smo svedoci da je aktuelna vlast za nekoliko dana posekla stogodišnje platane u glavnoj ulici ili na prostoru Rakovice i Lisičijeg jarka; 580 komada stogodišnjih stabala je posečeno da bi se stvorio prostor za izgradnju luksuznih vila. To samo po sebi govori šta oni misle po pitanju ekologije. Verovatno je izgradnja fabrike za prečišćavanje komunalnog i medicinskog otpada nešto što je na "dugom štapu" i zahteva značajna finansijska sredstva.
Moram pomenuti da u Beogradu imamo, u samom centru grada, na Dorćolu, jedan prostor koji smo mi socijalisti nazvali grobljem starih vagona; ima pedesetak starih vagona, ali zanimljivo je da taj prostor služi i kao rampa za različite otrove i hemijske materije koje ozbiljno ugrožavaju životnu sredinu. Bili smo u situaciji da u proteklih nekoliko godina više puta imamo ekološki incident ili moguću ekološku katastrofu o kojoj smo obaveštavani aposteriori, kada bi se ona desila, a nema dobre volje, želje, mogućnosti, niti planova da se taj prostor očisti i da se samim tim i jedno potencijalno žarište ekološke katastrofe iz centra Beograda pomeri u nekom drugom pravcu.
Dobro je što se zakon donosi. Stvaraju se uslovi da se ekološka situacija u Srbiji poboljša, ali ćemo biti u situaciji da vidimo da li i u onim slučajevima kada su određena finansijska sredstva, da li se ona koriste na pravi način. Navešću konkretno primer rada ekološkog fonda opštine Obrenovac, načina trošenja tih sredstava.
Pre nego što pomenem konkretne podatke vezano za način rada tog fonda, moram da pomenem TENT Obrenovac, ne samo kao najvećeg proizvođača električne energije, skoro 50 posto potreba električne energije se proizvodi u tim dvema termoelektranama A i B, nego i kao objekta koji izbacuje ogromne količine pepela u vazduh i vrši jedno aerozagađenje i to u ogromnim količinama. Malo ljudi zna da se iz TENT dnevno u vazduh izbaci 17 hiljada tona pepela i šljake. Ako dodate tome i "Kostolac", koji izbacuje 5,5 hiljada tona tog pepela, možete shvatiti o kojim je količinama pepela i šljake i o kojem je zagađivanju vazduha, tla i podzemnih voda reč.
Raspitivao sam se, nema nijednog pepelišta u svetu koje je urađeno potpuno na pravi način da bi se moglo reći da je sve idealno. Znam da se i u termoelektrani radi na rešavanju tog pitanja i da rezultati nisu najbolji, ali u svakom slučaju dobra namera postoji, kao što sam upoznat da se ovo pitanje pokušava rešiti kroz nabavku novih elektrofiltera, iz razloga što postojeći nisu adekvatni, nisu primereni merilima evropskih, odnosno međunarodnih standarda koje postavljaju evropske zemlje.
Kada je reč o načinu trošenja sredstava koja su zakonom utvrđena za poboljšanje ekološke situacije na jednoj opštini, pomenuću primer rada eko-fonda opštine Obrenovac. Taj fond ima ogromna sredstva. Za 2004. godinu planirano je da taj fond raspolaže sredstvima u visini od 89 miliona dinara, a videćete za neki dan kada budemo raspravljali o prihodima opština, koliko opštine dobiju sredstava za potrebe funkcionisanja, pa ćete videti da je sam budžet ovog eko-fonda daleko veći nego što 50 posto opština u Srbiji dobije od strane države.
Međutim, način trošenja ovih sredstava ne samo da nije namenski, ne samo da nije savestan, nego i spada pod onu kategoriju nezakonitog trošenja tih sredstava. Naime, raspolažem podacima dobijenim od ljudi koji su upoznati sa načinom rada eko-fonda i ta sredstva nisu trošena za prave namene, nego su trošena za namene koje nemaju veze sa ekologijom.
Ako pomenem podatak da su sredstva iz ovog fonda trošena, recimo, milion dinara za kupovinu stambenog objekta ljudi vladajuće garniture opštine Obrenovac, videćete šta to znači, ili da su sredstva data za snimanje filma o pravima žena, inače filma koji nije ugledao svetlo dana, da su sredstva davana za različite nevladine organizacije, onda to samo po sebi dovoljno govori šta su ljudi radili sa tim sredstvima. Ili da je za rekonstrukciju Baričkog vodovoda, što jeste bilo u programu rada fonda za 2003. godinu, bilo utvrđeno da ti radovi koštaju 10 miliona dinara, a kasnije je odvojeno 35 miliona dinara za taj projekat. Bilo je predviđeno 12, a odvojeno 35 miliona.
Da ne pominjem da je za izgradnju jedne deponije određeno 32 miliona dinara. Kolega Petronijević je pomenuo tu deponiju kao jedan aktivan problem opštine Obrenovac, ali ta sredstva nisu potrošena za uređenje te deponije i ona još uvek slovi kao divlja deponija.
U okviru ovog načina trošenja sredstava eko-fonda moram pomenuti da su sredstva trošena i za prskanje komaraca, što samo po sebi ne bi bilo sporno da ne postoje podaci da je isti posao plaćen od strane gradske vlade ili da je određeni prostor izletišta u okolini Obrenovca, korišćena su sredstva za njegovo unapređenje, a to je nešto što je trebalo da radi drugo javno preduzeće.
Ovo sam pomenuo iz razloga što odluka opštine o formiranju fonda vrlo precizno utvrđuje da se sredstva moraju koristiti namenski, a Zakon o zaštiti životne sredine u čl. 90-99. utvrđuje šta sve fond mora da radi. Taj fond je na nivou Republike Srbije, ali analogija se koristi na nivou opštine. Ovo je posao, pre svega, za državne organe, da utvrde način trošenja ovih sredstava, jer su ova sredstva izuzetno velika i koriste se nenamenski. To sigurno neće doprineti poboljšanju ekološke situacije.
Mi socijalisti Beograda se ne čudimo takvom načinu trošenja sredstava od aktuelne vlasti u Obrenovcu, jer smo pre nekoliko dana imali situaciju da je na nelegalan način izabrana Skupština opštine. Verovali ili ne, ta vlast je prilikom izglasavanja predsednika SO zaboravila da na dnevni red stavi predlog kandidata SRS i SPS pod obrazloženjem da je taj predlog ostao kod kuće, odnosno zaboravili su da ga upute svim odbornicima. Ako se tako bezobzirno ponašaju prema svojim kolegama odbornicima, krše Zakon o lokalnoj samoupravi, onda možete misliti kako troše ova sredstva.
Sve u svemu, mislim da je zakon dobar, da sadrži puno kvalitetnih rešenja. Mislim da će ovaj zakon unaprediti, ako ništa drugo, makar naše informisanje o potrebi zaštite životne sredine u Srbiji. Treba da živimo u zdravoj sredini. Žao mi je što nema posebnog ministarstva za pitanje zaštite životne sredine. Uz svo uvažavanje aktuelnog ministra i uvažavajući njegove sposobnosti, pitanje zaštite životne sredine zaslužuje da bude predmet rada posebnog ministarstva, jer je reč o izuzetno važnom pitanju za Srbiju i za građane Republike Srbije. Poslanici SPS, u svakom slučaju, glasaće za ovaj predlog zakona.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić, a neka se pripremi narodni poslanik Nadica Momirov.
Izvolite, gospodine Mašiću.