Dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, u zadnjem vremenskom periodu u Srbiji se kraće živi, više oboleva i kvalitet života je lošiji, sa tendencijom pogoršanja. Na osnovu istraživanja, glavni uzroci smrti su kardiovaskularna oboljenja - 57%, maligne bolesti - 17% i povrede su na trećem mestu. Upravo zbog toga što su maligne bolesti negde u 17% zastupljene, pitanje je koji su uzroci: da li genetska predispozicija ili radijatski sindrom, odnosno posledica osiromašenog uranijuma jonizujućeg zračenja.
Ako znamo da je prilikom NATO bombardovanja napravljena šteta Srbiji u vrednosti od četiri milijarde 200 miliona dolara, onda sigurno odgovor stoji da osiromašeni uranijum ima i te kako velike efekte. Baš zbog toga je potrebno ovaj zakon kompleksno i studiozno proučiti, jer u medicini je najbitnije preventivno delovati. Zbog toga sam izneo ove podatke.
U obrazloženju uz Predlog zakona o zaštiti životne sredine, gde se definišu neka međunarodna iskustva, Deklaracija UN o životnoj sredini, onda, u većini zemalja Ministarstvo za životnu sredinu uključuje prirodu, vazduh, tlo, vodu, floru i faunu, buku, otpad, opasne hemikalije. Baš zbog toga, u ime SRS, stalno insistiram da je potrebno upravo ta tri elementa (vazduh, vodu i zemljište) sjediniti. Očigledno da je ovo nadležno ministarstvo vezano samo za vazduh, dok se Ministarstvo šumarstva, poljoprivrede i vodoprivrede bavi vodom i zemljištem. Očigledno je potrebno da sve ovo bude objedinjeno, jer životna sredina se posmatra ka objedinjena interakcija mnogih faktora, uticaja.
Problem koji se tek pojavljuje, kada neki problemi nastanu u životnoj sredini, baš zbog toga što ne znamo ko je nadležan i ko je odgovoran, ko je stručan i ko je kompetentan, nastaju problemi koje teško rešavamo. Kontrola mera protiv zagađenja životne sredine vrši se administrativno. Zbog toga je potrebno u delatnostima koje su vezane za zagađenje životne sredine da se ugradi sistem tržišnog mehanizma, po principu - zagađivač plaća.
To podrazumeva da zagađivač snosi troškove zagađivanja i naknade štete, a u slučaju zagađenja mora tačno da se utvrdi norma i na osnovu te norme da se proceni. Kako će visina takse na zagađivače da varira, pre svega, od količine zagađenja životne sredine, na taj način možemo da stvorimo stimulans za zagađivače, u smislu da što zagađivač manje zagađuje životnu sredinu to će i taksa biti manja.
Moramo da dovedemo do krajnjeg cilja, a to je smanjenje stepena zagađenja životne sredine, jer će njegovom kontinuiranom upotrebom ekonomski biti racionalnije ne zagađivati životnu sredinu. Zbog toga je potreban dvojni sistem, odnosno, pre svega, uvođenje sistema kazni, tamo gde je velika šteta i, drugo, subvencijama, odnosno preventivno delovanje, da se stimulišu zagađivači za kvalitetniji nov odnos prema zagađenju sredine.
Znači, preko kazni i preko taksi i dažbina možemo da uvedemo stimulativne mere, subvencije za firme koje su preduzele mere za smanjenje ugrožavanja životne sredine, kao i finansijsku pomoć u vidu izmirenja obaveza u dužem vremenskom intervalu, tj. poreske olakšice.
Verovatno će ministar naknadno drugi zakon da stavi na dnevni red, kada je u pitanju upravljanje nacionalnim parkovima, ali nije shodno da par rečenica i o tome prokomentarišemo, pošto je Zakon o nacionalnim parkovima iz 1993. godine pet nacionalnih parkova definisao: Kopaonik, Tara, Fruška gora, Šar planina i Đerdap.
Navedenim nacionalnim parkovima upravljaju javna preduzeća čija su prava i obaveze, neću sve taksativno da nabrajam, samo par njih: poslovi zaštite i razvoja nacionalnih parkova, briga o raznim vidovima korišćenja prostora, načinu i uslovima korišćenja prirodnih dobara, da se daju na korišćenje prirodna dobra kojima oni upravljaju, daje se saglasnost za obavljanje naučnih istraživanja; pa, između ostalog, javna preduzeća, odnosno upravljači mogu da vrše i gazdovanje šumama, zaštitu gajenja, unapređenje i korišćenje lovne i ribolovne faune, sprovođenje i uvođenje režima zaštite itd.
Upravo iz ovog što sam taksativno nabrojao, kompletnim nacionalnim parkom gazduje samo jedno preduzeće koje, kako sprovodi planove i programe zaštite, razvoja i unapređenja nacionalnog parka, na osnovu Zakona o nacionalnim parkovima, tako sprovodi sve privredne aktivnosti u nacionalnom parku.
Postoje dve delatnosti koje su nespojive. U takvoj organizaciji se javlja nepotpunost u radu, nestručnost, pa je zbog toga neophodno da se te dve delatnosti potpuno razdvoje. Zbog toga je koncept SRS da javno preduzeće koje gazduje nacionalnim parkom, isključivo bi se bavilo delatnostima koje su vezane za zaštitu i unapređenje zaštite nacionalnih parkova.
Ono što je problem u Srbiji, to je sigurno i opasan industrijski otpad. Problem opasnog otpada i njegovo širenje u životnoj sredini, Narodna skupština je pokušala da reši Zakonom o zaštiti životne sredine iz 1992. godine, obavezivanjem fabrika da skladište to sve u nekom svom proizvodnom krugu. Očigledno to nije rezultiralo baš najbolje nekim rezultatima.
Zbog toga je potrebno da se ta varijanta adaptira i da se, pre svega, formiraju tzv. groblja za opasni otpad i da jedan deo tog industrijskog otpada svakako treba uništiti neutralizacijom ili spaljivanjem, kao i da onaj deo otpada, to je manji deo otpada, koji može da se reciklira, ponovo ubacimo u proces proizvodnje. Zbog toga je preporuka SRS da se napravi dogovor sa Vojskom Srbije i Crne Gore za iznalaženje najboljih lokacija za deponovanje takvog otpada i napraviti prioritete za deponovanje takvog otpada na nađenu lokaciju.
Komunalni otpad je danas najveći problem u zaštiti životne sredine, pre svega kada je u pitanju izgradnja deponija, a problem u Leskovcu je nastao kada je predsednik opštine bio gospodin Živković, sada poslanik DS-a, kada su našli lokaciju, sredili sve moguće građevinske dozvole i na kraju taj Željkovac nije zaživeo. Očigledno je problem bio unutar DS-a jer njihov nosilac svih funkcija tada je to blokirao i sada u Leskovcu postoji taj problem oko deponije i komunalnog otpada.
Zato je potrebno, pre svega, otkloniti te otpatke, napraviti reciklažu stakla, papira, metala i plastike, izvršiti separaciju, takva primena postoji u Mađarskoj, Slovačkoj i u drugim srednje razvijenim zemljama.
Druga mogućnost, to je kroz rešavanje komunalnog otpada, to vidimo kroz davanje koncesija za komunalni otpad, mada bi tu cene bile veće, podiglo bi cene komunalnih usluga, što možda u ovoj situaciji nije prihvatljivo za veći deo stanovnika.
Animalni otpad koji je bitan, jer nekontrolisano bacanje uginulih životinja i otpadaka iz industrija, kao i velika količina kvalitetne organske materije koja se tehnološkim procesima može prepraviti kao stočna hrana, nedovoljno se iskorišćava. Potrebno je napraviti regionalne kafilerije da se taj problem reši.
Biomasa o kojoj je bivši ministar za ekologiju Branislav Blažić skrenuo pažnju, a to je nedovoljno iskorišćenje potencijala biomase, potrebno je kvalitetnije organske materije da se uništavaju, pre svega zbog toga što postoji nekontrolisano spaljivanje na njivama, naseljima, pogotovu tokom jeseni. Zbog toga postoje dva načina da se to uradi. To je briketiranje i implementiranje mase. Postoji projekat koji je na sajmu 1992. godine u Briselu osvojio, među osamsto patenata, gran pri i taj patent treba još više razvijati, a iskorišćavanje biomase vršiti kroz proizvodnju humusa.
Pošto me već upozoravaju na vreme, potrebno je kod aerozagađenja i čistih goriva, tu je osnovna strategija, pre svega, zbog povećane koncentracije teških metala.
Potrebno je da se podrži inicijativa za proizvodnju industrijskog alkohola od 98%, koji se 15% može dodati benzinu, pre svega od kukuruza, jer se obezbeđuje na 2,6 kilograma kukuruza jedan litar i to je 98% etanola, dakle, jedan kilogram stočne hrane. Kada znamo da 5% kukuruza uništavaju glodari, ovo može da se iskoristi.
Postoji tu i koncesija na određena zaštitna životna dobra, a to ćemo kasnije, pošto vidim da je sekretar poslaničke grupe nestrpljiv da završim svoje izlaganje, a imam još mnogo da kažem, nisam ja kriv što su me stavili na kraju, ali moram da kažem par rečenica o obrazovanju za zaštitu životne sredine.
U svakom slučaju, SRS se zalaže za koncept permanentnog obrazovanja za zaštitu životne sredine od predškolskog uzrasta do trećeg doba i to posebno treba da se odnosi na donosioce političkih odluka, mada moram da pohvalim i bivšu i sadašnju Vladu, jer zaista radi na edukaciji kadrova. U vreme ministra dr Branislava Blažića, gradonačelnika Kikinde, tada je bilo samo 60 zaposlenih u Ministarstvu, a sada imate 300, to su očigledno mladi kadrovi, edukujte ih u Ministarstvu, odmah ih stavite da rade tu i prenosite im vaše znanje.