Dobro. Da utvrdimo kvorum. Imamo kvorum. Nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku da u prepodnevnom delu, a bogami i u petak popodne, čujemo od poslanika dosta pritužbi na rad lokalnih samouprava i dosta problema u njihovim sredinama kada je u pitanju životna sredina.
Očigledno je da lokalne samouprave nisu spremne da u potpunosti sprovode niti ovaj prethodni Zakon o zaštiti životne sredine, a čini mi se da je i ovim zakonom dato preveliko ovlašćenje lokalnim samoupravama i da se previše od njih očekuje. Možda je to ono što će biti najveći problem prilikom implementacije ovog zakona u praksu. Činjenica je da lokalne samouprave, prema Predlogu ovog zakona, stvarno imaju velike obaveze da u roku u narednih godinu dana dosta posla urade da bi ovaj zakon stvarno mogao da zaživi.
Lokalne samouprave imaju obavezu, nabrojao bih, da prostor urede, prostorno-urbanistički plan, da izvrše stratešku procenu uticaja, da uvode posebne mere u slučajevima neposredne opasnosti, proglašavaju stanje ugroženosti, donose planove, lokalne, akcione i sanacione planove, obezbeđuju kontrolu i praćenje stanja životne sredine, da obezbede finansijska sredstva. Veliki broj obaveza pada na teret lokalnih samouprava i mislim da ovakve kakve su neće biti u mogućnosti da odgovore tim obaveza.
U svakom slučaju, želeo bih da pozdravim činjenicu da je Ministarstvo, uz ovaj Zakon o zaštiti životne sredine, pripremilo i tri prateća zakona, a to će umnogome doprineti prevenciji i ukazati na put kojim ministarstvo ubuduće namerava da ide, ali čini mi se da u samom zakonu nedostaje ono što je bitno: nadzor ministarstva nad lokalnim samoupravama će umnogome da oteža rad na terenu.
Bićemo u prilici da za godinu dana proverimo efekte ovog zakona. Čini mi se da će biti mnogo manji nego što se u ovom trenutku čini. Ono o čemu sam još želeo da kažem u ovom svom petominutnom izlaganju, mislim da je napravljena ozbiljna greška kod naknade za zagađenje životne sredine. Mislim da je gospodin Blažić imao jako dobro rešenje, koje je podrazumevalo jednu kliznu skalu koja bi bila znatno stimulativnija za privatne preduzetnike.
Ono što ste u članu 85. izmenili, čuo sam da ste prihvatili jedan od amandmana da lokalnoj samoupravi pripadne 60% sredstava od nadoknade, što je sasvim u redu, s obzirom na obaveze koje lokalna samouprava ima u implementaciji ovog zakona. Ali, ono što je jako loše, to su u članovima 86. i 87, diskreciona prava kako Vlade tako i lokalne samouprave da samovoljno određuju način plaćanja i eventualnim olakšicama, kriterijume obveznika plaćanja propisuje jedinica lokalne samouprave.
Što se tiče Vlade manje-više računam da će biti korektna, ali kada je u pitanju lokalna samouprava, stvarno dolazimo u situaciju da se ovakvim odredbama podstiče korupcija i da privatni preduzetnici ili preduzeća ne budu u istoj situaciji, i mislim da ovakve odredbe ne bi trebalo da stoje u zakonima, jer su u suprotnosti sa opredeljenjem da se borimo protiv korupcije u svim institucijama.
Mislim da je i sam zakon prepun institucija. Uspeo sam da nabrojim osam. Znači, Agencija za reciklažu, Uprava za zaštitu životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, Fond za zaštitu životne sredine, Ministarstvo, Vlada, lokalna samouprava, previše je institucija, njihove nadležnosti i obaveze nisu jasno definisane ovim zakonom.
Baš Agencija za zaštitu životne sredine i Fond za zaštitu životne sredine, a bogami i Agencija za reciklažu su mogli da potpadnu pod jednu instituciju. Na ovaj način stičem utisak da je Ministarstvo kada je u pitanju zaštita životne sredine loše organizovano i da ne doprinosi jasnom konceptu zaštite životne sredine.
U vezi kaznenih odredbi rekao bih samo par reči, da je skoro neverovatno da ste u članovima 119, 120. i 121. novčanom kaznom od pet do 20.000 ili kaznom zatvora od 30 dana kaznili prekršaj fizičkog lica za razaranje flore i faune, razaranje staništa. Isto tako, u članu 120. akreditovanog ocenjivača koji ne dostavi podatke o postupku sprovođenja i proveravanja sistema EMAS, kao i kazna za prekršaj odgovornog lica u nadležnom organu.
Mislim da su kazne premale i da na neki način stavljaju prekršioce u situaciju da i nisu kažnjeni. Kaznena politika je trebalo da bude znatno oštrija i da kroz kaznenu politiku dođemo u situaciju da se niko svesno ne upušta u kršenje zakona.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jovičić, a za diskusiju da se pripremi Nataša Jovanović.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, pred nama je ovaj set zakona koji razmatramo u  objedinjenoj raspravi i, u neku ruku nije sigurno preteška reč, tu je jedan od fundamentalnih zakona upravo zato što nakon njegovog usvajanja ostaje prostor da gotovo svako ministarstvo koje se nalazi u sastavu ne samo ove nego i budućih vlada Srbije neće moći da donosi bilo koja zakonska rešenja, a da ne implementira odredbe ovog zakona u svoja rešenja.
Praktično predlog zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, kao i procena uticaja na životnu sredinu maksimalno su bazirani na direktivama Evropske zajednice 96/61 od 24. oktobra 1996. godine. Zatim, direktivama EU, znači IPPC direktive, BAT, odnosno primeni najboljih tehnologija, kao i Pravilniku o izgradnji i analizi uticaja objekata i radova na životnu sredinu SEGRS 62/92.
Pored toga, u odredbama zakona imamo i što dosadašnji predlozi zakona u prethodna dva anemična pokušaja da se usvoje neka zakonska rešenja, za razliku od onih koje imamo od 1991. godine. Imaju jedan aspekt ekonomskog dela, odnosno ulaganja sredstava u rešavanje problema zaštite životne sredine, a mogu biti i veći od osnovnih i trenutnih vrednosti, pogona ili objekata, kao i da imaju u vidu obezbeđenje uslova za očuvanje i racionalno korišćenje prirodnih resursa, a naročito rezerve vode i energetskih sirovina.
Rekao sam i prethodno, mora biti implementirano u budućem zakonu o rudarstvu i definisano kroz tu oblast. Takođe, imamo u vidu i sprečavanje transfera prljavih ekonomija i ekološki neefikasnih postrojenja, smanjenje misija zagađenja materija u atmosferi, smanjenje količine otpada i povećanje stepena ponovnog korišćenja putem prerada i recikliranja. Sprečavanje nekontrolisanih ispuštanja zagađujućih materija i dalje degradacije životne sredine, a što utvrđuje monitoring koji je ovde jedan ogroman pomak.
Saniranje zagađenih delova životne sredine i degradiranih prostora, očuvanje prirodnih ekosistema i biodiverziteta, integralna zaštita voda, vazduha i zemljišta, kompleksna materija. Za obezbeđivanje ovih uslova i za uspostavljanje sistema integralnog upravljanja životnom sredinom, odnosno ne igramo se ovde retoričkim rečnicima, da li je samo reč o zaštiti životne sredine, već se radi o upravljanju životnom sredinom.
Neophodno je i zakon predviđa primenu standarda ISO 1401. Kod svih većih privrednih subjekata i organizacija, kao i rad opštinskih organa, a za šta je članovima zakonima predviđena edukacija i obuka od strane Ministarstava, a samim tim su i obezbeđena sredstva za istu.
U tom smislu, neophodno je pojačati stručne službe zadužene za zaštitu životne sredine u opštinama i drugim većim privrednim subjektima, odnosno uspostaviti ih tamo gde one ne postoje.
Neophodno je formirati međuopštinske informacione sisteme Dakle, ubrzano iscrpljivanje neobnovljivih resursa, sirovina, kao i kontinuirana degradacija životne sredine imaće za posledicu nedostajanje da se obezbede supstituti i omogući reprocesuiranje deficitarnih sirovina. To je primena tehnologije, odnosno obaveza je svih subjekata, a pogotovu većih subjekata u društvu da se, pored zaštite životne sredine, bavimo i valorizacijom, odnosno primenom takvih tehnoloških rešenja kada ćemo moći da kao siromašno društvo nadoknadimo sve troškove koji nastaju na neadekvatnim tehnologijama.
Dakle, ekološki kriterijumi i kriterijumi održivog razvoja treba u većoj meri nego do sada da su zastupljeni u planiranju ukupnog razvoja organizacije i udruženja prostora i odlučujuće će uticati na izbor ciljeva i rešenja i prioriteta. Sa jasno uspostavljenim monitoringom, ukupnim povezivanjem i korišćenjem telekomunikacionih sistema i uopšte informatičkih sistema uzajamno i njihovog povezivanja, skratićemo tu vremensku distancu između sredina koje do sada nisu razmatrane u dovoljnoj meri. Poznate su te crne rupe u Srbiji gde imamo problem već uveliko supresioniranih stanja životne sredine koja zaključuju i traže određenu povećanu pažnju koju do sada nismo imali prilike da koristimo.
Moj prethodnici su govorili o sredinama iz kojih dolaze. U sredini iz koje dolazim, imate da deca naseljenog mesta Vreoci nisu u stanju da u zadatim normama održe svoje fizičke aktivnosti. U svakom slučaju, to podrazumeva da predlogom ovog zakona, koji u sebi implementira sasvim dovoljne i konkretne mere, a kako je i navedeno, zagađivač plaća i moraće da snosi sve odgovornosti za ono što se dešava.
Samim tim, prevazilaziće probleme koje sami nismo u stanju da rešimo bez određenih kriterijuma, izvinjavam se svima, poštovane kolege, verujem da smo svi umorni, pred nama nisu samo odredbe zakona koje se tiču isključivo nadležnog ministarstva koje je predložilo ove zakone. Sretaćemo se kroz sva sledeća rešenja ukoliko, a siguran sam, sa velikim konsenzusom usvojimo ovakav predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Jovičiću.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Branka Bošnjak. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, za nas je bilo apsolutno neprihvatljivo traženje predlagača, gospodina Albijanića, da se objedine ove tačke dnevnog reda, zato što se radi o jednoj veoma važnoj temi.
Ona je usko povezana i sa životnim standardom ljudi, sa ekonomijom i sa održivim razvojem, koji mnogi građani ne znaju šta u pravom smislu reči znači, a veoma često se taj termin pominje. Građanima se šalju poruke da ekonomija i privredni tokovi treba da budu u jednom skladu sa životnom sredinom i našim okruženjem.
Na svu sreću, pored onoga što je naš narod kroz nesreću koja nas je zadesila 1999. godine doživeo, mi smo i dalje zdrava nacija sa zdravom klimom, sa zdravom zemljom, vazduhom, veoma bogatim vodnim resursima. Ako već govorite o održivom razvoju, onda bih kao prioritet, a to je najveća boljka mnogih lokalnih samouprava, upravo potencirala vodu kao neophodni resurs za održivi razvoj, koji nije problem kod nas u zemlji, ali bi u toj oblasti mnogo toga trebalo još da se unapredi i time bi trebalo da se bave jedinice lokalne samouprave.
Zaista je ovo jedna veoma široka tema. Zakon je napisan u nekom knjiškom smislu, tako da kažem, definisani su pojmovi, a naše osnovne zamerke su na član 86. i 87. kada su u pitanju naknade koje mogu da propišu jedinice lokalne samouprave. Ono na šta jedinice lokalne samouprave, a od kojih treba sve treba da potiče, pa do organa koji treba o tome da se stara, Vlada Republike Srbije, odnosno ministarstvo, ne rade, jer sve se svodi na prazna predizborna obećanja.
Budite sigurni, u opštinama i u gradovima u kojima su srpski radikali na poslednjim izborima osvojili vlast to neće ostati samo obećanja. Evo, na primeru u Kikindi i gradonačelnika Kikinde, gospodina dr Blažića, koji je bio ministar za zaštitu životne sredine, pa i drugih gradova, videćete da ćemo tom segmentu posvetiti veliku pažnju.
Zašto vam to, gospodine ministre, kažem. To vam govorim iz razloga što ste i vi, baš kao i oni koji podržavaju ovaj zakon, zaboravili da kažete jednu veoma važnu stvar, a da tako uputite lokalne samouprave na njihovu svrhu postojanja, pored razvoja komunalne infrastrukture, pored poslova koje je zakon dao u nadležnost, da one treba da slede put koji je definisan još 1992. godine na svetskom samitu u Rio de Žaneiru, kada je usvojena Agenda 21 i kada je svim zemljama u svetu koje žele da vode računa o zdravlju svog stanovništva, o razvoju svoje opštine, data jasna smernica da moraju da urade lokalne agende.
Ako ste vi sada ministar već devet meseci, pretpostavljam da vi uopšte nemate jasni uvid, a naročito što vam je široko ministarstvo, nije striktno vezano samo za zaštitu životne sredine, koliko je jedinica lokalne samouprave koje imaju definisane lokalne agende i koje su definisale pojmove i način kako da reše pitanja očuvanja eko-sistema, unapređenja životne sredine i ostalog?
Ti osnovni, ključni problemi vezani za ekologiju, za zdravlje i život ljudi, pre svega zdravlje dece, zbog kojih moramo da očuvamo naše eko-sisteme, da ih unapređujemo i da, prateći sve tokove, sa pozicije ekonomskog razvoja koji nije prisutan u našoj zemlji, zaštitimo životnu sredinu. Ključni poslovi su i neažurnost lokalnih organa vlasti, najveća boljka prema našem stanovništvu.
Znate, gospodine ministre, da se u Omoljici desio jedan blago rečeno incident i da do dana današnjeg, koliko je meni poznato, nije identifikovana firma koja je u kanalu omoljičke deponije izlila ogroman otpad koji je veoma opasan po zdravlje ljudi. Da ne govorimo o tome da vaša vlada, a i vaše ministarstvo, pre svega su dijametralno od srpskih radikala suprotan stav prikazali predstavnici onih stranaka koje se ne slažu sa nama u tome, nije ništa uradilo da pomogne opštinama i gradovima.
A tu su tri ključna problema, u pitanju su Novi Sad, Beograd i Niš, a što se tiče naše južne pokrajine, mada to ove iz DS uopšte ne dotiče, jer njihov predsednik je pozvao Srbe da izađu na okupatorske izbore, ne vodeći računa u kakvim uslovima žive, da ne govorim o okupiranom području gde je najveći problem Kosovsko Pomoravlje, a radi se o avio bombama, posledicama besomučne NATO agresije, da i dan-danas te opštine i ti gradovi imaju samo nekakvu pomoć od nekih nevladinih organizacija, a ne pomoć države u pravom smislu reči.
Još je nekom palo na pamet, ni manje ni više nego ministru inostranih poslova, da traži da se odreknemo tužbe protiv NATO pakta. To je zaista jedan skandal i ako mi na tom primeru ne pokazujemo koliko nam je stalo do zdravlja ljudi, ako se ne setimo one nesrećne žene koja je ostala da živi na svom ognjištu u selu Klokot u Kosovskom Pomoravlju, koja je izašla na svoju njivu pre godinu i po dana i stradala od jedne takve mine, onda mi ne možemo da govorimo o svetskim tokovima, o trendovima, o usaglašavanju zakona i o onome što su ključni problemi za našu državu i naš narod.
Mi možemo, odnosno vi to da uradite, da se deklarativno zalažete za poboljšanje uslova i života i rada, kada je u pitanju ekologija i kada je u pitanju ono što je ingerencija Vlade Republike Srbije, ali džaba nama sve to ako nema para. Vi znate da i održivi razvoj koji mora da bude, te prirode i ekonomskih tokova, zahteva da građani imaju, pre svega, životni standard, da bi mogli da se zaštite od raznih ekoloških udara i od svega onoga što doživljavaju svakodnevno u sredinama u kojima žive.
Ljudi u gradovima i opštinama, u opštinama gde su radikali preuzeli vlast veoma brzo će to da se menja, nemaju put, nemaju kišnu kanalizaciju, nemaju kanalizaciju u 21. veku. Gospodinu koji je vaš zamenik ili pomoćnik je to smešno, ali to je zaista žalosno.
U Kragujevcu, u gradu iz koga dolazim, ima 22 naselja u 21. veku koja nemaju vodovod, nemaju kišnu kanalizaciju, o čemu onda da govorimo.
Vi još tražite članom 87. zakona da se pored svih tih prihoda koje ubiraju jedinice lokalne samouprave daju mogućnosti da propisuju lokalne takse, kako bi unapredili životnu sredinu i kako bi se stanovništvo zaštitilo. Ono što je najveći problem za ovu vladu i za vaše ministarstvo, za oblast ekologije, za bilo koju oblast, za oblast ekonomije, socijalne politike, jeste nepostojanje, zato što je vlada napravljena tako, skupljena s' koca i konopca, nepostojanje nacionalne strategije, šta treba da se radi i kada je u pitanju ekologija. Zbog toga su i u ovoj oblasti veoma veliki problemi. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Nataši Jovanović. Reč ima narodni poslanik Branka Bošnjak, a za diskusiju neka se pripremi narodni poslanik Miloš Dišić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine i, nažalost, naša zemlja je jedna od poslednjih koja reguliše tu zakonsku oblast u Evropi.
Ova je oblast do sada bila uređena zakonom iz 1991. godine, jednim obimnim setom propisa i uredbi koje su bile u nadležnosti raznorodnih državnih institucija, preduzeća i službi i zbog tako velikog broja propisa teško je bilo efikasno sprovoditi i kontrolisati ovu oblast. Tako neuređeno zakonodavstvo imalo je za posledicu nesankcionisano zagađivanje voda i vazduha, nekontrolisanu eksploataciju šuma i drugih privrednih resursa, ugrožavanje zdravlja ljudi nepostojanjem sistema odlaganja i reciklaže otpada, prekomerno zagađivanje vazduha od strane motornih vozila, slobodno obavljanje bučnih delatnosti, gradnju autoputeva bez odgovarajuće zaštite prema naselju, rad sa opasnim materijalima i njihovo transportovanje, rizik od izvora štetnih zračenja itd.
Set zakona koji je pred nama predviđa preventivne mere u oblasti zaštite životne sredine koje se sprovode kroz prostorne planove, kroz vrednovanje štetnih uticaja novih tehnologija, novih razvojnih projekata i rekonstrukciju postojećih sistema, kroz kontrolu i sprečavanje zagađenja i kroz blagovremenu procenu opasnosti od udesa. Da bi se zaštita efikasno sprovodila, neophodno je propisati standarde kvaliteta životne sredine. Moraju se ustanoviti granične vrednosti svih izvora zagađenja. Te vrednosti se moraju redovno meriti i javnost mora biti pravovremeno informisana radi efikasne zaštite.
Zakon je predvideo koje su to preventivne mere zaštite od opasnih materija i drugih zagađenja, a to su – definišu se propisi u oblasti proizvodnje i prometa opasnih materija na teritoriji Republike, zabranjuje se proizvodnja koja ugrožava životnu sredinu, poput supstanci koje ugrožavaju ozonski omotač, propisuju se pravila u oblasti uvoza, izvoza i transporta štetnih i opasnih otpada i ovi zakoni definišu nadzor nad njihovom primenom, i to na svim nivoima, republičkom, pokrajinskom i na nivou lokalne samouprave.
Poseban kvalitet ovih zakona je što predviđaju jedinstven informativni sistem u oblasti zaštite životne sredine, kao i dostupnost svih informacija. Oni garantuju učešće javnosti u odlučivanju, gde se svi strateški i prostorni planovi stavljaju na javni uvid, analizu i primedbe.
No, najvažniji doprinos svih ovih zakona što zajedno definišu odgovornost zagađivača životne sredine, nadzor nad životnom sredinom kroz ovlašćenja i obaveze inspekcijskih službi i, najvažnije, predviđaju sankcije za prekršioce. Zakon jasno određuje ko su mogući prekršioci zakona i takođe određuje novčane i zatvorske kazne, u zavisnosti od težine prekršaja.
Stranka G17 plus će podržati ove zakone, jer nas približavaju Evropskoj uniji, ali još je važnije da ovi zakoni dokazuju da ova vlada ima strategiju planiranja mera zaštite životne sredine, ima koncept sprovođenja tih mera, ali i hrabrost da sankcioniše sve prekršioce i na kraju, bez patetike, mislim da je krajnje vreme da deca Obrenovca saznaju da je sneg beo a ne siv. Zato vas molim da podržite ove zakone i da glasate za njih.

Hvala lepo. Po Poslovniku, izvolite, narodni poslanik Svetislav Krstić.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se treći-četvrti put istim povodom, a to je upotreba nesrpskih reči u Narodnoj skupštini. Prethodni govornik je upotrebila, nije ona jedina, samo sam to iskoristio kao povod, upotrebila izraz – set zakona.
To su i drugi primetili. Ja sam zato sada reagovao. Koji set, prvi set, drugi set? Molim vas, apelujem da govorimo našim srpskim jezikom, koji razumeju građani Srbije. Reč "set" ima neko značenje. Ako govorimo o setu zakona, treba da govorimo o grupi zakona ili da upotrebimo neki adekvatan izraz. Mislim da je jasno da bi pri Skupštini trebalo da se formira određeno telo koje će da vodi računa o tome šta može da uđe u akta i da se vodi računa o zaštiti srpskog jezika. Najveća brana i zaštita jednog naroda jeste njegova kultura, odnosno njegov jezik.