Dame i gospodo narodni poslanici, srećan sam što će ovaj zakon biti usvojen, posle toliko godina da bude ispravljena jedna velika nepravda. Srećan sam što smo usvojili i ovaj grb pre nekoliko meseci, srećan sam što smo doneli novu zastavu, što slušamo novu himnu, što unuk Draže Mihailovića sedi ovde gde sedi. Ponosan sam na to. Ostvaruje se program SPO.
Mojim kolegama socijalistima, neka se ne uvrede, pošto nisu dali odgovor samo na jedno pitanje, mnogo netačnosti ste izneli o četnicima. Možda je bilo svega. Rođen sam 1962. godine i ne bih sigurno znao, slušao sam priče. Postavio bih vam jedno pitanje, da li su četnici nosili peruške u džepovima i čistili ambare domaćinima, da li su šišali do glave oni, da li su čupali brkove, da li su konfiskovali imovinu. To je posle rata bilo.
Da li je oduzimano pravo glasa čestitim domaćinima. Da li su to četnici radili ili neko drugi? Ne želim da prozovem nikog. Da li je Žikica Jovanović bio narodni heroj da tolike škole nose ime njegovo, a on je upucao Srbina Bogdana Lončara i opalio prvi hitac u Crkvi 7. jula. A njegovoj supruzi je bilo zabranjeno, posle 50 godina je prvi put zapalila sveću njemu u Šapcu. Da li su to četnici uradili? Nisu.
Dajte odgovor na ta pitanja. Ne želim da povredim nikog. Bilo je svega u tom ratu. Slušao sam priče od starijih, zato želim radi šire srpske javnosti da uputim jednu poruku koja je ujedno oličena i u programu SPO: Ravna Gora pobediti mora.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Po Poslovniku, izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, očigledno je da poslanici SPO u ovu raspravu unose mnogo emocija, verovatno iz tih ličnih razloga i ne mogu da prevladaju neke činjenice, i mešaju vremenski period i sadržaj ovog zakona. Da vode računa o sadržaju pričali bi o onome što piše u zakonu.
Rekao sam, ako neko želi druge teme, šta se zbivalo posle Drugog svetskog rata, neka izvoli podneti predlog i odgovarajuća dokumenta u skladu sa Poslovnikom, pa će Narodna skupština Republike Srbije o tome raspravljati. Već više puta se pominje jedna teza na koju sam pre neki dan dao odgovor. Očigledno treba ga ponovo ponoviti.
A to je teza 7. jula 1941. godine ustanak u Srbiji označio trenutak, događaj kada je, kao, Srbin upucao Srbina. Nije tako, gospodo, nije, nije tako. Prva hapšenja su izvršena u noći izmeću 23. i 4. juna i to su uhapšeni komunisti, a prva streljana 5. jula 1941. godine.
O tome se kaže, gospodo poslanici, u desetodnevnom izveštaju nemačke feld komande 599, Beograd, 13 streljanih komunista, nisu streljanje izvršili izabrani policajci, već su za to upotrebljeni policajci koji su bili pri ruci. Ti komunisti su bili začas mrtvi.
To su uradili žandarmi, oni koji su pristali da zajedno sa Nemcima organizuju vlast nakon dolaska Nemaca na prostore Srbije. To je bilo prvo ubijanje Srba u Srbiji, koje su izvršili Srbi u službi okupatora, dva dana pre nego što su ubijeni srpski žandarmi u službi okupatora u Beloj Crkvi, dva dana pre toga.
Srpski žandarmi nastavili su sa streljanjem Srba za račun okupatora. Dana 17. jula je streljano 16 komunističkih funkcionera, 20. jula u Čačku je streljano 11 ljudi i jedna žena, 28. jula 81 lice iz Ražane, Kosjerića i okoline Valjeva. To su podaci i to je istorija. To je nešto što se ne može prenebregnuti, a kamoli zaboraviti, a pogotovo ne nepomenuti. Hvala.

Izvolite, reč ima narodni poslanik Teodorović, imate repliku.

Dame i gospodo poslanici, ponovo je izbegnuta odgovornost. Da li je srpski ustanak dignut 7. jula? Zašto se izbegava to. Kao đak iz istorije sam učio da je dignut 7. jula. Vi tri dana pričate o streljanjima, a kojih je sigurno bilo i sa jedne i sa druge strane.
Nisam mislio da vam kažem ličnu svoju stvar, ali reći ću vam, mog dedu su ubili komunisti devet dana pred kraj rata. To nisam hteo da pomenem. Vi ste stalno čitali, te streljani u Vraniću, te vamo, te tamo. U redu, možda je bilo svega, rat je bio građanski. Taj građanski rat je izazvao srpski komunista Žikica Jovanović Španac, ispalio prvi metak i ubio Srbina. Ljudi, to sam učio u školi, učili ste me, vaša ideologija, vi ste pisali istoriju. Pozivam se na vašu istoriju. To je sramota.
Zato mi je žao što su otišli ovi studenti sa Učiteljskog fakulteta, da im kažem da ne uče decu iskrivljenoj istoriji, da ih nauče kada je dignut Prvi srpski ustanak. Ako smo se borili protiv fašista, da li je prvi metak ispaljen na fašiste. Tada je dignut ustanak u Srbiji, a ne 7. jula.
Živim blizu Bele Crkve, relativno blizu, Žikica Jovanović Španac je ubio Bogdana Lončara i pobegao kao najobičnija kukavica niz reku. Mi smo to 50 godina učili u istoriji. To je sramota. Ne želim da omalovažim, ali izađite i kažite da li je to srpski ustanak, 7. jula, ako je ustanak što je ubijen jedan čovek, alal vam vera, tako smo i prošli.

Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić.

Dame i gospodo poslanici, Drugi svetski rat je započeo valjda onda kada je Hitlerova Nemačka napala i porobila tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju.
Nažalost, posle Drugog svetskog rata i pobednici i poraženi su imali možda i preterivanja u svojoj verziji istorije. Ishod Drugog svetskog rata niko ne može promeniti, građanski rat nije vođen na teritoriji Srbije bez okupacije. Srbija je okupirana, ne samo od strane Nemaca. Ovde je takođe rečeno da su u tome učestvovali i neki pripadnici legalne vojske iz Mađarske, koji su služili svoj vojni rok. Nažalost, služili su svoj vojni rok u Srbiji. Oni su okupatori, bez obzira kako se zvali.
Nisam se javio da polemišem, javio sam se da kažem da SPS, kao što znate, jeste za istorijsko pomirenje. Vojislav Mihailović ne sedi ovde od pre nekoliko meseci. On sedi ovde od sredine devedesetih godina i to upravo glasovima poslanika SPS, a podsetiću još jednom, pravo istorijsko pomirenje jeste da je unuk Draže Mihailovića izabran za gradonačelnika Beograda glasovima socijalista, odlučujućom podrškom glasova socijalista.
Takođe, istorijsko pomirenje jeste i to što je Vuk Drašković bio potpredsednik Savezne vlade u vreme kada je na vlasti bio Slobodan Milošević. Mi jesmo za istorijsko pomirenje, ali moramo voditi računa da u tom istorijskom pomirenju ne dođe do krivotvorenja istorije. Ovo nije danas ideološko pitanje.
Zameram svima koji ovome prilaze na ideološki način. Ovo nije pitanje ko je nosio petokraku, a ko je nosio kokardu. Ovo nije pitanje ko je bio partizan, ko se zvao komunistom ili je bio za kralja. Ovo je pitanje ko se borio protiv fašista, protiv Nemaca i Italijana. Još jednom kažem, socijalisti su za to da se svakom četniku ravnogorcu prizna status borca ako se borio protiv okupatora. Zato, protiv toga smo da se blanko celom pokretu daje ovakvo pravo, a vi ste ovde govorili o 1941. godini kada je, između ostalog, bila zajednička saradnja partizana i četnika. Sa druge strane, nihilizam u istoriji je počeo odavno.
Vi znate od početka devedesetih godina da je prvo bilo rušenje bista onih koji su pali za ovu državu, za ovaj narod, da je bilo skrnavljenja spomenika, da je bilo promena naziva ulica. Čemu je smetalo ime neke ulice koja nosi ime po narodnom heroju koji je poginuo u Drugom svetskom ratu? Čemu je smetao Tolbuhin, pa se sada ulica zove Makenzijeva?
To je nihilizam koji je postojao u nekim partijama koje su bile na vlasti u lokalnim samoupravama. Zato smo se i trudili da u ovoj raspravi govorimo argumentima koji nisu ideološke prirode nego isključivo citatima dokumenata i govorima koje su držali Čerčil, Ruzvelt, Musolini, zapisnicima sa sednica izbegličke vlade, kraljeve vlade od 1941. do 1945. godine, takođe citirajući i samog kralja.
Vojska kojom je komandovao Draža Mihailović je bila kraljeva vojska, a vrhovni komandant te vojske se odrekao onoga koji je komandovao tom njegovom vojskom sredinom 1944. godine i to je istorijska istina. Odrekao se pod pritiskom Čerčila i zapadnih saveznika i to je apsolutno istorijska istina.
Takođe, želim da kažem da mi apsolutno poštujemo i ovde želim da odam priznanje svima onima koji se zaista zalažu za ono što misle. Važno je imati za protivnika nekoga koji je ubeđen u ono što misli. Ja sam samo protiv lažnih, onih koji su godinama bili komunisti, skojevci, koji su deca partizanskih generala i narodnih heroja, onih koji su uživali sve blagodeti komunizma, a koji danas govore o četnicima. Jedan od njih je i Vuk Drašković, nažalost.
Ja sam citirao njegova dela i, naravno već sam rekao, ako zamerate komunistima morate zameriti i predsedniku svoje stranke koji je pisao sve ovo i koji je bio član Komunističke partije sve ove godine.
Takođe, Demokratska stranka je dala kvorum i glasaće za ovaj zakon. Prema tome, to je stranka koja je lažno levičarska, iako je član Socijalističke internacionale.
Mi smo nezadovoljni što je ovaj zakon na dnevnom redu, ali smo i veoma zadovoljni zato što će se videti jasna podela u Srbiji na levicu i desnicu. U izborima se svi udvaraju borcima, iako u Srbiji nije takav odnos u biračkom telu, u ovom parlamentu većinu čini desnica koja proizilazi iz te četničke tradicije. Zato je za mene potpuno jasno da će ovaj zakon biti usvojen, jer će za njega glasati i SRS, zato što je Tomislav Nikolić naravno četnički vojvoda koji se slika pod slikama Draže Mihailovića, a koji u izborima poziva borce Drugog svetskog rata da glasaju za njega.
Takođe, glasaće i druge političke stranke. Ne zameram DSS-u pošto on proizilazi verovatno iz tih tradicija, to je njihovo mišljenje. Glasaće i deo G17. Ne zameram SPO-u i Novoj Srbiji koji pripadaju toj ideološkoj provenijenciji, ali krivim borce, neka dobro razmisle za koga će glasati na izborima, a ne kada dođu izbori da organizacija boraca kaže – mi smo nestranačko udruženje, pa ćemo onda glasati malo za ove, malo za one. Pokazalo se u Srbiji ko je na čijoj strani u izborima. Dok postoji SPS naravno mi ćemo čuvati uspomenu i tradiciju partizanskog narodnooslobodilačkog pokreta.
Još jednom ponavljam da nije najvažnije ko je pobeđen, a ko je poražen. Još jednom ponavljam da za sve nas, za našu istoriju i za našu sadašnjicu, za našu budućnost, nije najvažnije ideološko pitanje, ni to ko je pobednik, a ko je poražen, već ko se borio za slobodu, a ko sarađivao sa onima koji su okupirali zemlju. To je bitno zato što ćemo se možda nekada ponovo naći u situaciji da branimo svoju zemlju.
Istorijsko pomirenje za nas ne znači izazivanje ponovnih podela i sukoba. Istorijsko pomirenje znači da i deca i unuci partizana i četnika, da i levica i desnica, republikanci i monarhisti, verujući i ateisti, da se Srbi sa ove i one strane Drine, Dunava i Save, ujedine i ostvare bratstvo i jedinstvo unutar našeg naroda u odbrani interesa srpskog naroda i srpske države. To je istinsko istorijsko pomirenje.
Na samom kraju dozvolite da se izvinim svima koje je ova rasprava povredila, jer je ova rasprava, kao što sam rekao, izazvala ponovne podele i verovatno povredila uspomenu mnogima, pošto svi potičemo iz raznih ideoloških pravaca, potičemo iz porodica koje su pripadale i jednom i drugom pokretu i zato mislim da je ova rasprava bila takva da se možda neko u njoj našao povređenim.
Na kraju dozvolite da izrazim zahvalnost svima koji su dali svoje živote za svoj narod i državu u Drugom svetskom ratu. Za juriš se u miru javljaju najgori, a u ratu se uvek javljaju najbolji, kako je rekao pesnik. Zato, bez obzira na ratnu zastavu, bez obzira na uniformu, bez obzira na simbol, neka je večna slava svima onima koji su dali život za ovu zemlju i za ovaj narod.

Gospodine Dačiću, pošto ste me više puta pomenuli red je da vam odgovorim. Tačno je da ste vi u Gradskoj skupštini glasali, ali kao manjina, za predsednika Skupštine, i to početkom 1999. godine. Kao i sada vi niste glasali samo zbog mene, nego i zbog grada i zato što niste mogli drugačije da se ponašate.
Ja sam uvek bio u Srpskom pokretu obnove, potpredsednik sam Srpskog pokreta obnove, i ako vi danas glasate možda za ovu vladu ne radite to samo zato što volite svoju vladu nego što volite i sebe.
Izvolite, gospodine Dačiću.

Nisam rekao da smo glasali za Vojislava Mihailovića zato što je bio član neke druge stranke. On je član SPO-a, mislim da je i potpredsednik stranke i to sam naveo kao primer istorijskog pomirenja. U parlamentarnoj većini koja se pravi, a parlamentarnu većinu, kao što znate, čine svi koji se u njoj nalaze, uvek se radi u interesu te parlamentarne većine. Prema tome, nije umesna ova primedba koju ste izrekli. Ako hoćete da budem iskren, glasali smo za vas 1998. godine ni zbog sebe, ni zbog vas, nego zato da ode Zoran Đinđić.

Gospodine Dačiću, nije to bila 1998. nego 1999. godina i podsetiću vas da ste gradsku vlast jedva prepustili posle izgubljenih izbora i to sa zakašnjenjem od tri meseca.
Reč ima narodni poslanik Milan Marković.