Neću da repliciram gospodinu Verku, nego da govorim o amandmanu, ali evo i ja priznajem da nisam partizan, samo navijam za "Partizan". Nisam ni mogao, rođen sam 1958. godine. Nije mogao ni otac da mi bude u partizanima, rođen je 1940. godine. Dedu su Nemci kao vojnika kraljeve vojske natovarili u kamion, oni su pobegli, nisu završili srećno, nastradali su, i prema tome, nisam mogao da budem partizan, gospodine Verko Stevanoviću, i nije reč ovde o tome da su jedni partizani, a drugi četnici.
Nadam se da se ne delimo ovde u parlamentu po tome ko je partizan, a ko je četnik. Ovde je rasprava o tome šta je antifašistička borba, ko se borio za slobodu, ko se borio za slobodu Srbije, srpskog naroda, države Srbije i tadašnje Kraljevine Jugoslavije. O tome je ovde reč i da li to hoćemo da izjednačimo, one koji su se borili za tu slobodu i one koji nisu. Molim da se na taj način razgovara.
Inače, priznajem naravno da su komunisti izmislili društvenu svojinu i ponosim se time. To sada u ovim uslovima nije moguće da bude dobro, ali se za to vreme pokazalo dobrim i priznajem da su komunisti pomoću društvene svojine napravili sve fabrike, sve kuće, sve stanove, sve puteve i bili smo država koja se najbrže razvijala u Evropi, to su činjenice i to priznajem kao nekadašnji komunista.
Sledeća stvar zbog čega sam se povodom ovog amandmana javio i mislim da treba da se prihvati da se briše, podsećam vas da sam samo pre dve-tri nedelje ovde u republičkom parlamentu predložio da se obezbede dodatna sredstva od tri milijarde, da se smanji raspon u kašnjenju penzija za seljake. Sada seljacima 24 penzije kasne.
Predložio sam, dobro, ne možemo kao država da izdržimo 24 penzije, pa da se nadoknade isplate i da obezbedimo tri milijarde i da umesto 24 bude 31. decembra 2005. kašnjenje od 18 penzija. Vlada je rekla – nemamo para, nemamo ni te tri milijarde, ne možemo seljacima koji sada treba da žive i koji ne mogu, jer imaju 60 i nešto godina, više u poljoprivredi da rade, da obezbedimo tri milijarde jer jednostavno nema tih para, nemamo gde da uberemo jer ćemo upropastiti privredu.
Kako nemamo za seljake a imamo za Ravnogorce od pre 60 godina? Nemamo para za trudnice, nemamo para za seljake, nemamo para za socijalna davanja, a onda zakon o tome koji će više desetina milijardi da obezbedi za Ravnogorce od pre 60 godina. Čak da ostavimo po strani raspravu o tome ko je bio antifašista i fašista. Znači, za to imamo para.
To nije politika, to nije odgovorna vlast, to nije odgovorna parlamentarna većina, koja se na taj način ponaša. Suština je ovo što sam govorio, ali u tome je važna činjenica, važna suština na koji način se vodi odgovorna politika. Tako se odgovorna politika ne vodi.
Kao što ne mogu da prihvatim nikada, niti ću ikada prihvatiti kao čovek, da oni koji dnevno po pet puta daju izjave da borci za slobodu Srbije, borci koji su branili sve one koji su na Kosovu trebalo da budu proterani i etnički očišćeni, treba da idu u zatvor, da treba da budu pohapšeni, da treba da budu kidnapovani, poslati u Hag.
A isti taj Vuk Drašković traži da ovi, od kojih bar najveći deo, nije bio antifašista, dobije sada pare, pare, pare, spomenice i sve ostalo. Zato mislim da je najbolje da se povuče zakon. Ako se ne povuče zakon, bar onda ovaj član. Pokažite da nije reč o parama nego o statusu, pa bar prihvatite ovaj član gde se ne obezbeđuju pare i primanja.

Reč ima narodni poslanik Bogoljub Pejčić u ime predlagača.

Iako sam rekao da se neću javljati za reč, ali zaista posle izlaganja Bakija, sa ovoliko ostrašćenosti i ovoliko neistina, samo ću reći par rečenica. Reći ću, pre svega gospodinu Bakiju, da je laž da treba izdvojiti toliko milijardi iz budžeta, jer preživelih Ravnogoraca ima samo tu i tamo, oni koji nisu izginuli na Kočevskom rogu, koji nisu postreljani kod Zidanog mosta, koji su se dokopali slobode od Australije do Kanade. Dakle, ovde ih ima veoma malo.
Drugo, gospodine Baki, Ravnogorci se nisu borili ni za penzije, ni za privilegije, ni za činove, ni za stanove. Borili su se i u borbu polazili sa verom u boga, za kralja i otadžbinu, i to ih je koštalo života.

Replika, narodni poslanik Zoran Anđelković.

Uvek govorim energično, ali nije ostrašćeno. Čak sam rekao vrlo dobro i vrlo precizno, apsolutno, ličnog emotivnog odnosa prema ovome nemam, sem istorijskog. Jednostavno nemam ni u jednom ni u drugom pravcu. Prema tome, ne možete mi to pripisati.
Ali, gospodo, ako kažete da nisu pare velike – kolike su? Nemam emotivni, lični, ali imam politički stav o tome ko su bili fašisti, ko antifašisti, ko je sarađivao sa okupatorom, ko nije, ali to je političko pitanje, to nije pitanje ostrašćenosti. Ni jednu rečenicu nisam rekao u tom smislu da bi bila ostrašćena, protiv sam ostrašćenih rečenica.
Gospodo, recite koliko košta ovaj zakon? Recite koliko je to ljudi? Ja kažem, mnogo para. Za mene je mnogo para i 100 miliona, i milijarda, i pet milijardi, jer tri milijarde su šest seljačkih penzija. Recite koliko?
Svaki zakon podrazumeva da se napiše, ovo će koštati toliko i toliko, i to će se obezbediti iz budžeta, na taj i taj način, tom i tom stavkom.
Recite koliko je to ljudi, koliko će državu Srbiju ovo koštati, tačnije rečeno, koliko će građane Srbije ovo koštati? Recite da to građani znaju, mi nemamo ništa protiv, usvojićete, samo da znamo – to nije ostrašćenost, to je politički stav. Ako ne znate koliko je potrebno, izračunajte prvo pa onda izađite pred građane i recite – dragi građani poreski obveznici, ovo će vas da košta toliko i toliko i mi vam nudimo to da usvojimo, i mi nemamo ništa protiv.

Reč ima narodni poslanik Ivica Dačić.

Dame i gospodo, pošto je gospodin Stevanović govorio o državnim znamenjima Srbije, želim ovde da kažem da nisam predstavnik partizana u ovom parlamentu. Predstavnik sam građana Srbije koji su glasali za SPS, koja nasleđuje sve pozitivne tekovine socijalističkog i radničkog pokreta kroz istoriju i, naravno, tekovine partizanskog pokreta.
Mi nismo glasali za ovakva državna znamenja Srbije zato što smatramo da je kruna monarhističko obeležje. Ali to što mi nismo glasali za ta državna znamenja Srbije ne znači da ćemo ikada zviždati, cepati ili paliti ta državna znamenja Srbije, kao što su neki radili. Ne znači da se pod tim znamenjima nećemo boriti za slobodu ovog naroda i ove države. To je odnos prema državi, dame i gospodo.
Dimitrije Tucović je bio protiv rata, protiv ratnih kredita. Kada je izbio Prvi svetski rat, odazvao se pozivu, učestvovao u ratu i poginuo, a sada demokratska, navodna vlast u Beogradu želi da mu sruši spomenik na Slaviji. To je odnos prema državnim znamenjima.
Tačno je da nismo glasali. Ne moraju svi u ovoj državi valjda da misle isto, jer tamo gde svi misle isto, ne misli se mnogo. Ali, nikada ni jedan socijalista neće zviždati himni, neće cepati zastavu ili ponižavati državna znamenja ove države i ovoga naroda. Mi smo jedna odgovorna narodna partija koja želi dobro svom narodu i svojoj državi. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević.
Narodni poslanik Vučićević odustaje od diskusije.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Žarko Obradović.

Poštovane kolege narodni poslanici, nakon završetka rada, predložićemo da nastavimo u utorak rad, ali da vidimo da li ima dovoljno raspoloženih poslanika u ovoj sali da nastave ovu raspravu, pošto vidim da neki od vas ovo doživljavate kao priliku za zabavu ili neka lična nadmetanja, mada vidimo da treniramo i političku volju, i političku korektnost i korektnost među nama pojedinačno.
Izašao sam da u ime SPS-a obrazložim zašto smatramo da treba ovaj član zakona brisati, zašto zakon ne valja, i to bez političkih ocena, nego samo kroz suve činjenice, potkrepljene dokumentima.
Voleo bih da je predlagač u ova tri dana ponudio išta sem verbalnih iskaza o vrednosti ovog zakona i o onome šta će on Srbiji doneti bolje. Neće bolje ništa, samo će dalje podele nastati. Neće ovaj zakon Srbiju koštati materijalno mnogo, jer se postavlja logično pitanje zbog vremenske distance, koliko će uopšte ljudi biti u situaciji, ako se zakon usvoji, po ovom zakonu da uživa neka prava.
Ali, kao država dobićemo šamar, i to debeo šamar, zato što ćemo biti jedina država u Evropi koja je posle 60 godina našla za shodno i potrebno, a vidim da se neki trude da to objasne, politički i državno opravdano, da priznamo da neko ko je sarađivao sa Nemcima, Italijanima, fašistima sada može da bude oslobođen te odgovornosti i da je uvršten u pripadnike antifašističkog fronta.
Eto, posle 60 godina od Drugog svetskog rata, mi ćemo biti prvi. Izgleda da volimo da budemo po mnogim stvarima prvi. To Francuzi nisu uradili kada je u pitanju Peten, iako je bio mnogo veći junak od bilo koga, koji se pominju u ovih tri dana u raspravi, ili Norvežani sa Kvislingom. Dobićemo šamar pa će nas to brideti, pa ćemo se češati i gde se ne češe.
To ćemo dobiti kao država jer ćemo pokazati da stalno kopamo po nečemu što ne treba. Pogledajte nemačka dokumenta, pogledajte šta je pisao đeneral Draža ili pukovnik, kako se potpisivao, koje su ideje ostvarivane tokom 1941, 1942, 1943. i šta je radio taj četnički pokret. Ako Karla del Ponte dočepa ta dokumenta i on će biti osuđen za genocid i za stvaranje velike Srbije.
Pogledajte ideje koje je zastupao, pogledajte nemačka dokumenta i šta su činili njegovi vojnici u toku Drugog svetskog rata. Nisam mislio da pominjem, ali očigledno da predlagaču treba pomenuti dokumenta četničkog pokreta, koja govore šta su radili. Predlagaču to očigledno treba, jer misli da smo kratke pameti i da nemamo volje da o tome govorimo. Imamo volje. Što reče naš generalni sekretar, imamo volje, jer ovo doživljavamo kao jednu političku borbu sa ljudima koji žele da promene istoriju, a istorija se ne može promeniti.
Čitam ponovo, jer nekima očigledno to treba čitati, četnički izveštaj, šta je radila Treća brigada u Šumadiji 1944. godine: "11. april 1944. godine, Dubona – zapaljene dve kuće, streljano šest lica komunističkih jataka; 12. april, u Senaji – streljani komunistički jataci; Dubona, 13. april – streljana četiri komunistička jataka; Vlaška – streljan Tihomir Avramović; 2. maj 1944. godine, Dubona – zapaljena kuća Vitomira Savića iz Dubone zato što mu sin Miroslav nije hteo se odazvati pozivu za vežbu nego je pobegao u komuniste; 22. jun 1944. godine, Mali Požarevac – streljano 12 lica koji su bili sumnjivi kao komunisti". Ili ono što je pomenuo kolega Branče, pokolj u selu Drugovcu, kaže se "komunisti su pobijeni, njih oko 150", a čuli smo objašnjenje da nisu bili komunisti.
Juče sam pomenuo selo Vranić, kod Beograda, u Barajevu. U oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine to selo je izgubilo 328 vojnika, a 15. oktobra 1941. godine Nemci su streljali 38 stanovnika ovog sela, 44 su poginula u partizanima. U noći između 20. i 21. decembra 1943. godine četnici su zaklali 72 meštana. To su podaci, to su činjenice.
To je nešto o čemu svi treba da razmišljamo zašto se desilo i koja ideja je vodila te ljude da rade ove zločine, da se ne bi ponovilo, a ne političke potrebe jedne stranke i suva želja da se politički profitira i da se osvoji neki procenat zarad, eventualno, nekog izbornog cenzusa u sledećim izborima. Neće moći. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.