Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Prvog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Obaveštavam vas da, prema službenoj evidenciji, današnjoj sednici prisustvuje 125 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja kvoruma za rad Narodne skupštine, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da su u sali prisutna 84 narodnih poslanika i da, prema tome, postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Aleksandar Vlahović, Milisav Petronijević i Branislav Nedimović.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: –PREDLOG ZAKONA O RADU (nastavak u načelu)
Reč ima narodni poslanik Takač Ištvan.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, sada  na dnevnom redu Skupštine je Predlog zakona o radu, koji je predložila Vlada Srbije. Važeći zakon o radu izdržao je svega tri godine. Radno angažovanje i situacije koje su regulisane postojećim zakonom sada su predstavljene savremenim rešenjima, kako je okarakterisao u obraćanju ministar Lalović, i određene vrednosti regulisane.

Nova dostignuća, opšte prihvaćena pravila u EU, kojoj želimo da se približimo, smatram da su predložene mere iz člana 18. u vezi zabrane neposredne i posredne diskriminacije lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože itd, kao i druge norme koje predviđa Konvencija Međunarodne organizacije rada i evropske direktive ugrađene su u ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo, vašu pažnju bih želeo da usmerim i zadržim na sledećem pitanju, koja su u vezi sa zaposlenjem, a što smatram da poslodavci, društvo u celini, a i sami pojedinci koji traže zaposlenje moraju poštovati.

Prvo, stručno znanje, učenje, edukacija u toku radnog veka, odnosno obaveze i prava zaposlenog u odnosu na poslodavca radi ostvarivanja ovog prava.

Drugo, stalnost rada, odnosno radni odnos na neodređeno, odnosno određeno vreme, mogućnost zloupotrebe ove institucije, odnosno obaveze svih činilaca radi preventivnog delovanja u ovoj oblasti.

Poznato je da stručnost u tranziciji društva nije visoko cenjena. Stručnost pojedinaca sve više treba da dođe do izražaja, ali generacije koje nisu u mogućnosti da radno budu angažovane razmišljaju o pronalaženju njihove bolje budućnosti na drugim prostorima. G17 plus po ovom pitanju se zalaže za jasno definisanje obaveza i utvrđivanje jasnih, ekonomskih parametara da ukupna privredna aktivnost, a samim tim dobri poslovni rezultati privrednih subjekata, budu pokretačka snaga društva i obezbeđivanje novih radnih mesta, naročito novim generacijama.

U vezi ove pojave u Predlogu zakona o radu u članu 49. opredeljenja su pozitivna. Svaka struka, svaki poslodavac, firma, mora sam svojim unutrašnjim dokumentima regulisati i omogućiti stručno usavršavanje, obezbeđenje svojih zaposlenih. Smatram da ovom pitanju i opšti i posebni kolektivni ugovori, svaki u svojoj specifičnosti, moraju posvetiti potreban prostor, da bi sadašnji i budući zaposleni imali mogućnost usavršavanja znanja, odnosno inovacije istog. Pozitivna je tendencija da i kod nas i u okolnim državama dolazi do spoznaje da bez diplomiranih inženjera, tehnologa i drugih profila visokoobrazovanih ljudi nema napretka i firme ne mogu postizati dobar poslovni uspeh.

Drugo pitanje koje želim da istaknem to je stalnost rada. G17 plus u svom programskom opredeljenju se zalaže za kvalitetno izvršavanje obaveza na svim nivoima, i sa strane poslodavca i zaposlenog. Među ostalima, iz tih razloga stalnog zaposlenja rezultati rada se ne ostvaruju.

Zašto smatram da ovo pitanje zaslužuje posebnu pažnju? Zato što je u članu 37. stav 1. "radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje za obavljanje određenih poslova samo za period koji neprekidno ili sa prekidima traje najduže tri godine". Namera predlagača zakona je dobra, da rok na koje radni odnos na određeno vreme može biti zaključen, najduže do tri godine, jeste pozitivna stvar, jer u životu ima ekstremnih događaja, koje opšta norma kao što je zakon na sličan način može da reguliše.

Primena ove institucije u praksi omogućava drugačije tumačenje.

Naime, poslodavci radi svoje bezbednosti sa zaposlenima zaključe ugovor na određeno vreme, recimo tri, odnosno šest meseci za obavljanje većine poslovnih zadataka, i na ovaj način periodično obnavljaju broj zaposlenih u svojim firmama i nemaju potrebe da cene da li određeni zaposleni dobro radi ili ne.

Smatram da su u Predlogu zakona ostavljene odgovarajuće slobode u slučaju neizvršavanja radnih obaveza radnika da poslodavac može dati otkaz po članu 179. ako zaposleni ne ostvari rezultat rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestaje potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Zato smatram neopravdanim praksu da zaposleni neopravdano budu izloženi tzv. radu na određeno vreme.

Istovremeno želim da ukažem na pozitivno rešenje Predloga zakona u angažovanju inspekcijskih organa i predložena rešenja u vezi zadržavanja od izvršenja određenih rešenja poslodavca, ukoliko smatraju da su suprotna zakonu i podzakonskim aktima do pravosnažnosti odluke nadležnih organa, po članu 270. Predloga zakona.

Predložena rešenja u Predlogu zakona o radu u pogledu zaštite zaposlenih kada poslodavac bankrotira u sledećem periodu tranzicije će biti vrlo aktuelna.

Da ova problematika nije samo u našim ekonomskim okolnostima aktuelna govori i to da je EU svojim direktivama i izmenama tih direktiva morala zaštititi svoje zaposlene, te isto preporučuje da i ostale države koje žele da se priključe EU to učine.

Prema tome, ne stoji kritika da je to izmišljotina samo za naše dnevno-političke potrebe države u tranziciji. Ovaj ozbiljan problem smatram da ni jedna firma sama ne može rešiti, zato formiranje Fonda solidarnosti dugoročno obezbeđuje odgovarajuće rešenje za taj problem.

Istina je da od ekonomske moći države zavise ekonomska davanja, kao što smo u obrazloženju ministra na kraju jučerašnje rasprave čuli. Naše su mogućnosti za sada skromne i ovaj sistemski zakon treba da omogući da ubuduće isto bude bolje.

Određena predložena rešenja su dopunjena amandmanima poslaničke grupe G17 plus, koja smatra da treba da budu ugrađeni u zakonski tekst, da bi zakon u primeni bio efikasniji. G17 plus smatra da predložena rešenja iz teksta zakonu o radu odgovaraju sadašnjim potrebama i mogu pozitivno da unaprede zapošljavanje, i podržava i glasaće za to. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Momčilo Duvnjak, a neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Adžić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, o ovom zakonu o radu ću govoriti kratko i jasno da me razumeju svi. Zanatlija sam i ne znam da držim velike političke govore, kao ovi što predlažu zakon o radu. Oni mogu da pričaju do sutra, a da ih narod i obični ljudi ne razumeju ništa. Predlog zakona o radu, a o kome vodimo načelnu raspravu, jeste korak napred u odnosu na zakon koji je na snazi, a donela ga je tzv. demokratska vlast 2001. godine.        Međutim, i ovaj predlog zakona o radu može se nazvati zakonom o prestanku rada ili zakonom koji ne vodi računa o hiljadama radnika u Srbiji, koji svakodnevno ostaju bez posla i radnog angažovanja.
Isto tako, ovaj predlog zakona o radu daje velika ovlašćenja poslodavcima, velikom administriranju i izradi ogromne dokumentacije koju radnik mora da pripremi, a i da nauči odredbe zakona, raznih ugovora, obaveza i prava da bi radio i došao do nekakve zarade. Ovim predlogom zakona moraju da se daju veća prava radnicima i njihovim sindikatima, a posebno u onim preduzećima koja su iz bilo kog razloga na ivici poslovanja ili su u stečaju.
Treba istaći da svi radnici nisu pravnici i da mnogi od njih neće razumeti odredbe zakona koje sadrže veliki broj odredbi, direktiva Evropske unije. Naučiće oni i to, ukoliko zarade budu kao u zemljama Evropske unije. Veliki broj radnika iz sredine iz koje dolazim, gde su preduzeća bez perspektive za razvoj, pa se svi pitaju da li će odredbe zakona sve njih stimulisati da ne primaju minimalne, već zarade sa kojima mogu bolje da žive.
Oni ukazuju i na to da ovaj zakon konstituiše nova tela i organe koje će finansirati iz njihovih džepova, a to mogu da rade već konstituisana ministarstva. Zašto će socijalno-ekonomski saveti utvrđivati minimalnu zaradu pored Vlade i nadležnog ministarstva. Može li neko ministarstvo ili njihove službe da obavljaju poslove novoformiranog fonda solidarnosti, koji će trošiti novac više nego moj "14. oktobar" iz Kruševca.
U ovom zakonu ima dosta spornih članova. Radi kratkoće vremena i da bi moje kolege iz SRS rekli više i bolje od mene o ovom zakonu, samo ću da ukažem na članom 196. i 197. Ovaj zakon u pomenutim članovima obavezuje poslodavca da zaključi ugovor sa članom zadruge. Ova odredba je u suprotnosti sa Zakonom o zadrugama, a po kome zadruga zaključuje ugovor o privremenim i povremenim poslovima sa poslodavcem, a ne sam zadrugar. Zadruge, a naročito na poslovima u poljoprivredi, upućuju 50 do 100 zadrugara na rad, a čija imena se navode na uputu za rad.
Može se zamisliti kako će izgledati rad po ovom predlogu zakona ako svaki zadrugar treba da zaključi poseban lični ugovor, a što je besmisleno.
Ovaj predlog zakona u članu 197. omogućava rad zadrugara do 30 godina starosti. Do sada je bilo do 35 godina, a izuzetno na poslovima u poljoprivredi i šumarstvu su mogli i stariji. Evidentno je da je sve više zaposlenih koji su stariji od 30 godina. Po ovom predlogu zakona, ova populacija, a relativno mladih ljudi, neće moći da radi na privremenim i povremenim poslovima, odnosno neće moći da budu upućeni na rad organizovano preko omladinskih zadruga, a što je takođe paradoks.
Ovaj predlog zakona u članu 196. omogućava poslodavcu da angažuje jedan broj radnika na poslovima koji traju kratko. Ukoliko su ti poslovi predviđeni pravilnikom o sistematizaciji, tu se čak i ne spominje broj izvršilaca. Znači, ukoliko poslodavac ima 10 radnika, zaposlenih npr. u vinogradu, on bi trebalo da bere grožđe dva meseca, za to vreme bi grožđe propalo. Postavlja se pitanje čiji je to interes. Dovoljno je ograničenje koje je u zakonu predloženo da su povremeni i privremeni poslovi oni koji ne traju duže od 120 radnih dana, nema potrebe za drugim ograničenjem.
Na kraju, Zakon o radu koji je doneo bivši režim DOS-a nas radnike je unakazio i nije valjao ništa. Oni su mislili da su najpametniji i nisu hteli ni sa kim da se konsultuju. Dolazim iz Kruševca, koji je 2000. godine bio između četvrtog i šestog mesta po bruto dohotku, a 2004. godine na 70 i nekom mestu. Godine 2000. na birou za zapošljavanju u Kruševcu je bilo između 4.000 i 8.000 radnika, a 2004. godine preko 35.000 radnika.
Vidite kakav je zakon doneo bivši režim DOS-a, pa da ne bi i ova vlada doživela istu sudbinu, predlažem da povučete ovaj zakon na doradu, jer vam ne valja ništa. Nije mi jasno da u ovoj vladi su sve sami eksperti, doktori i magistri, a da predlože ovako loš zakon o radu. Mislim da su ovaj zakon o radu predlagali oni koji nisu radili, niti imaju neko zanimanje, a od škole verovatno imaju dva razreda i knjige za treći.
Na kraju jučerašnje rasprave, gospodin ministar se sa povišenim tonom obratio nama poslanicima, iznerviran na primedbe poslanika na ovaj zakon o radu. Zamolio bih ga da dođe u Kruševac i da se radnicima "14. oktobra", "Trajala", "Župe", "Brusjanke" obrati ovakvim tonom i objasni zakon o radu, pa da vidimo kako će da prođe. Ministar kaže da smo mi pali s Marsa. Gospodine ministre, mi nismo pali sa Marsa, nego ste vi pali sa drveta na glavu i predložili ovakav zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, poslanici DSS podržavaju vladin Predlog zakona o radu iz više razloga. Formalno gledano Predlog zakona je kompatibilniji u odnosu na važeći sa međunarodnim radnim pravom. Uvažen je veći broj zahteva Međunarodne organizacije rada, kao i direktive Evropske unije o principima ravnopravnog tretmana u odnosu na pol, rasu ili etničko poreklo, izbor zanimanja, radno vreme, zaštitu prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca, kolektivno otpuštanje i u slučaju bankrotstva poslodavca.
Drugo, većina primedbi DSS iznesenih prilikom usvajanja zakona koji je sada na snazi ugrađen je u Predlog zakona koji sada razmatramo. Treće, predstavnici sindikata su na prezentaciji zakona na sastanku Odbora za rad i socijalna pitanja dali pozitivnu ocenu o Predlogu zakona, a predstavnici poslodavaca nemaju krupnih primedbi na zakon.
Predlog zakona sadrži veće ili manje izmene u svim poglavljima, a uvodi tri nova poglavlja, potraživanja zaposlenih u slučaju stečaja, prava zaposlenog u slučaju promene poslodavca i ovlašćenje za donošenje podzakonskih akata. U pogledu osnovnih odredbi značajne su dopune koje se odnose na zabrane diskriminacije, a samim tim što je teren dokazivanja pao na poslodavca, olakšaće se suzbijanja indirektne diskriminacije u sferi radno-pravnih odnosa. U pogledu zasnivanja radnog odnosa data su određena poboljšanja sa kućnim osobljem, a najniži iznos zarade koji se isplaćuje u novcu je sada 40%.
Novo rešenje je i to što poslodavac snosi troškove obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja za rad zaposlenog u slučaju da se obavljaju za potrebe poslodavca. U poglavlju - Radno vreme, predviđa se prekovremeni noćni rad kao poseban uslov rada. Novina je i to što se u poglavlju - Odmora i odsustva, uvodi odmor u toku rada u trajanju 45 minuta za zaposlene koji rade duže od 10 časova dnevno.
Predlog zakona posebno uređuje potraživanja zaposlenih definišući pojam neisplaćenih potraživanja, određujući referentni period pre pokretanja stečajnog postupka. Potom se detaljno reguliše način osnivanja i rada fonda solidarnosti, nešto što do sada nije postojalo, kao i postupak za ostvarivanje i isplatu tih potraživanja i kod poslodavca i kod fonda solidarnosti.
U poglavlju - prestanak radnog odnosa, Predlog zakona sadrži dopune u pogledu uslova pod kojima poslodavac može zaposlenom da ponudi zaključivanje ugovora o radu, pod izmenjenim uslovima, tzv. aneks ugovora. Podrobno se navode uslovi za premeštaj zaposlenog na drugo mesto rada, pre svega se navodi priroda delatnosti, udaljenost, organizovani prevoz, kao i za privremeno upućivanje kod drugog poslodavca.
Ovde treba spomenuti i preciziranja u pogledu tereta dokazivanja razloga osnovanosti otkaza ugovora o radu od strane poslodavca.
Novina je i to što u slučaju rešavanja viška zaposlenih poslodavac ima obavezu da dostavi predlog programa reprezentativnom sindikatu i nadležnoj službi za zapošljavanje na mišljenje. Jedna od najznačajnijih koncepcijskih novina i poboljšanja Predloga zakona daje se u poglavlju posvećenom pravima zaposlenih u slučaju promene poslodavca.
Prenos preduzeća nije osnov za otkaz ugovora o radu i poslodavac sledbenik preuzima prava i obaveze stečene iz prenesenog ugovora o radu, a koji je zaključio prethodni poslodavac. Poslodavac sledbenik ima obavezu i da primenjuje kolektivni ugovor do isteka roka njegovog važenja, a najduže godinu dana. Predlog zakona na celovitiji način uređuje osnivanje sindikata zaposlenih, uslove za rad sindikata kod poslodavca, uslove za sticanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca.
No i pored dobrih strana ovog predloga zakona, postoje određeni nedostaci koji su, po mom mišljenju, mogli biti uklonjeni da bi se predlog učinio kompletnim. Predlog zakona zadržava rešenja da zaposlenom prestaje radni odnos po sili zakona usled stečaja i likvidacije, mada je to moglo na drugačiji način da se uradi.
Takođe, Predlog zakona zadržava rešenja u pogledu mirovanja radnog odnosa. Poseban je problem mirovanja radnog odnosa zaposlenog pri izboru, odnosno imenovanju na funkciju u državnom organu, sindikatu ili drugoj javnoj funkciji. Zakon je mogao jasnije da odredi funkciju u državnom organu ili drugu javnu funkciju koja opravdava mirovanje radnog odnosa.
Jedan od problema danas, u vreme privatizacije preduzeća gde zaposleni postaju manjinski akcionari, jeste i specifičan odnos između vlasnika, odnosno predstavnika vlasnika većinskog paketa akcija i manjinskih akcionara koji su istovremeno u radnom odnosu u preduzeću. Predlagač zakona je morao imati u vidu da su većinski vlasnik i manjinski akcionari u specifičnom imovinsko-pravnom odnosu, što se direktno odražava i na radno-pravni odnos između poslodavca i zaposlenog koji je istovremeno i manjinski akcionar.
Faktički, poslodavac je većinski vlasnik. U praksi ima puno slučajeva gde zaposleni manjinski akcionari, zbog delovanja sa ciljem da zaštite svoj akcionarski status, bivaju šikanirani od poslodavca koji je većinski akcionar. Predlog zakona je morao predvideti neki mehanizam zaštite, sličan zaštiti sindikalnih aktivista, bar u prelaznom periodu, dok se ne završi proces privatizacije društvenih preduzeća.
Ako bismo napravili analizu primene važećih zakona, a posebno uzmimo statističke podatke o broju zaposlenih radnika koji su dobili otkaz od strane poslodavaca, odnosno kupaca društvenih preduzeća, onda ćemo sigurno zaključiti da je zakon koji je sada na snazi imao pogubne posledice. Upravo propusti i manjkavosti tog zakona dali su za pravo mnogim kupcima društvenih preduzeća da rizik finansijske teškoće u koju su zapali svale na zaposlene, deleći im masovno otkaze.
Usudio bih se da kažem da je Zakon o radu doprineo nezadovoljstvu izvršenim privatizacijama u Srbiji, u istoj onoj meri koliko su i svi drugi faktori zajedno tome doprineli. Zahvaljujući tom zakonu poslodavci su mogli nekažnjeno i bez ikakvih posledica masovno otpuštati ljude.
Zato ovaj zakon, kakve god nedostatke imao, predstavlja veliki napredak koji su učinili predlagač, a nadam se da će i poslanici koji su uložili jedan broj amandmana doprineti da zakon bude još bolji i bolje uredi radno-pravne odnose nego što su do sada bili.
Predlog zakona, sa izmenama koje će pretrpeti i prihvatanjem, od strane Vlade, jednog broja amandmana koje su poslanici uložili, i pored pobrojanih nedostatak, prihvatljiv je za poslaničku grupu DSS. Očekujemo da sa primenom ovog zakona brojne nepravde u sferi radno-pravnih odnosa budu sprečene ili bar delimično ublažene. Očekuje se bolji položaj zaposlenih nego što smo ga do sada imali, ali i zadovoljenje poslodavca zbog preciznije uređenog pravnog odnosa sa zaposlenima.

Reč ima ministar Slobodan Lalović.

Samo da kažem par rečenica, pošto smo čuo malo diskusije ovde. Kada su u pitanju radnici "Trajala", "14. oktobra" i ostalih preduzeća, svakako da sam sa njima razgovarao, razgovaram i razgovaraću, ali ne znam da mogu sa njima mirne savesti razgovarati oni koji su učestvovali u tome da ih dovedu u stanje u kome se danas nalaze. To prepuštam savesti onoga ko to govori, a svako sa sobom mora biti  neki put sam, bar pred ogledalom.
Drugo što sam hteo reći, imam neodoljiv utisak neki put, kada ovde slušam kako se liju suze nad sudbinom radništva u Srbiji, da su to krokodilske suze. Znate li kada krokodil plače - kada jede, kada zgrabi žrtvu i onda je Bog uredio da mu onda idu suze. Na to mi liče mnogi ovde i dalje drže žrtvu u čeljustima, ali plaču nad sudbinom svoje žrtve. Zaista je to jedna vrlo krokodilska scena. Mislim da bi trebali da izbegnemo krokodilske suze u ovoj skupštini.

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Meho Omerović.

Dame i gospodo narodni poslanici, održa nama ministar traktat iz biologije - krokodil plače. Ko je otpustio te radnike, ministre? Ko je bio na vlasti kada su ti radnici otpuštani?
Nego, da se vratimo na temu. Evo još jednog zakona koji je podebeo, zakona koji je prepisan odnekud, čak se vide i greške u prevođenju. Evo jednog zakona koji će nas približiti Evropi. Kako reče ministar juče, Srbija će da bude "evropskija".
Ministre, upozoravam vas da stvarno odredite nekoga u Vladi ko će da povuče ručnu kada stignemo u Evropu, da je ne grunemo, pa i nju sa njenog puta da pomerimo.
Kaže ministar juče da je ovaj zakon bolji od onog prošlog. Onaj prošli ničemu nije valjao. I ako je nešto malo bolji od onoga što ništa ne valja, to ne znači da ovo valja.
Onaj prošli zakon je ostavio oko 800.000 ljudi bez posla, bez socijalnog, bez penzionog, bez egzistencije. Ovaj će, kako ministar najavi pre izvesnog vremena, pre desetak dana, ostaviti još 300.000 ljudi. Ali, reče ministar: "Mi ćemo to socijalno da zbrinemo". O tome kako će to socijalno zbrinjavanje da bude, malo ću kasnije.
Da se vratim na početak. Onog oktobra 2000. godine zakači Srbiju cunami i ostavi pustoš iza sebe u privredi, sve razvaljeno, sve razbijeno. Reče ministar juče: "Mi smo pomerili klatno na jednu stranu". Mnogo ste gurali, pa je otišlo na onu stranu prema poslodavcima.
Drugim rečima, obezvrediste prava radnika maksimalno, a kako se prolazilo i u tim prvim danima kada ste vi gurali klatno, sećam se kada ministar Đelić i još dvojica ministara odoše u Kragujevac da kažu radnicima Kragujevca kako su morali to klatno da gurnu na tu stranu, pa Đeliću svukoše kaput, sako sa leđa, a ona druga dvojica pobegoše.
Ne ode više nijedan od ministara u Kragujevac, ali ne odoše ni radnici "Zastave" više u svoje fabrike. Odjednom je 40.000 zaposlenih dobilo rešenje i postalo nezaposleno.
Priznao je ministar juče pred svima nama da to što su gurali klatno na jednu stranu nije dobro. Prizna ministar da su hteli da postanu veći katolici od Pape, prizna da ta sklonost košta, ali ne reče da košta samo sirotinju i radnike. Njih, hvala bogu, nije koštalo, jer su se u međuvremenu, od automobila, do kožnih garnitura u ministarstvu, u kabinetima, podmirili i potkožili.
Više od 800.000 ljudi je posle 6. oktobra, zahvaljujući onom zakonu koji je prethodio ovom, ostalo bez posla. Šta građani imaju od toga što je juče ministar priznao da ono prethodno nije valjalo?
Da se razumemo, ne govorim ovo zbog ministra i ne govorim ni zbog jednog dela poslanika. Govorim zbog građana Srbije, da ih podsetim da su od 6. oktobra naovamo, do današnjeg dana, na vlasti isti, razlike nema, razlikuju se samo po broju cipela.
Da li je ministar, kada je juče priznao te sve svoje greške i greške svojih prethodnika, pomišljao na ostavku, kao način da se izađe iz krize, bar kao moralni čin? Od izvinjenja se, dragi moj ministre, ne živi. Narodu treba hleba. Lako će on, ne morate uopšte da mu se izvinjavate, ali treba hleba da mu obezbedite.
Javno ste rekli da će ovoga puta ostati još 300.000 radnika bez posla, u nekoj TV emisiji ili novinama, ne sećam se tačno. Rekoste juče da će još 380.000 ljudi, onih koji rade na crno, ukinuće se rad na crno, to znači još 380.000 ljudi ostaje bez egzistencije. Nemojte to, rad na crno nekome znači hleba za decu i litar mleka.
Kaže - socijalno ćemo zbrinuti. Zbrinućete ministre. Zbrinuli ste i jedan deo onih koji su otišli na biro rada, ali najviše dve godine.
Radnik koji ima 45-46 godina života, sa te dve godine ima 48 ili 50 godina života, pa se pitam - ko je taj od poslodavaca ko će zaposliti radnika koji ima 50 godina života, bez obzira na radno iskustvo. Primaće mlade, stručne. Ti ljudi ostaju u procepu, niti su u penziji, jer nemaju godine da odu u penziju, niti su u radnom odnosu, i ostaju bukvalno na ulici.
Pretvorili ste od 6. oktobra 2000. godine naovamo Srbiju u vašu laboratoriju, eksperimentišete. Onda me to podseti na to kada je svojevremeno onaj savetovao seljaka da stavi bolesnu kravu, prednje noge u hladnu vodu, zadnje noge u hladnu vodu, i na kraju kaže - crkla krava; i šteta što crče, imao sam još toliko lepih ideja. Nemojte više te vaše ideje da sprovodite nad Srbijom.
Fond solidarnosti, socijalni dijalog, sve su to, dame i gospodo narodni poslanici, prazne priče posle kojih će krkljati stomaci bar još 400-500.000 građana Srbije.
Da li se neko od 6. oktobra 2000. godine do danas zaposlio? Da li ste pokrenuli privredu? Da li je neko, osim onih vaših članova stranaka koje ste zaposlili u svim onim agencijama, koje ste formirali za svako ministarstvo i za svaki zakon agencija, osim njih, da li se još neko zaposlio u Srbiji?
Doduše, ovde nema agencija, ali ima fond, a to znači isto. Opet će se po partijskoj liniji zaposliti neproduktivno, a oni koji treba da stvaraju dohodak, oni od kojih treba da živimo, i mi i vi i ja, ne rade i neće raditi.
Osnov ovog zakona je da se sakriju dosadašnje i buduće neuspele privatizacije, da se opravdaju silna bivša i buduća otpuštanja. Zakon je neprimenjiv. Možete ga primeniti silom.
Od ovog zakona niko koristi neće imati, osim poslodavaca i osim toga što ćete ostati i još koji mesec u ministarskoj fotelji.
Kaže - ugovor između poslodavca i zaposlenog. Svuda poslodavac plaća minimalnu cenu i državi i zaposlenom. Sindikati su nedovoljno razvijeni. Vidim gospodu iz sindikata gore na galeriji, sindikati su u ovoj državi nedovoljno razvijeni. Trese se poslodavac u Nemačkoj kad sindikati najave štrajk.
A osnovna borba naših sindikata je da postanu reprezentativni. Čitam da je još jedan pre neki dan postao reprezentativan jer ima 300.000 pristupnica u taj sindikat. Bar 10 ljudi znam koji su se ovih dana iščlanili iz tih sindikata, jer sindikati ne mogu da štite radnike, niti imaju instrumente, a bogami nema ni volje.
Na kraju, član 104. i dalje, zarade i ugovaranje. Mora se odrediti koeficijent, po radnim mestima ili po stručnoj spremi. Ovako se zloupotrebljava i ovaj član zakona. Sindikat tu ne može ništa da uradi. Tehnološki višak, član 153. do člana 157. Član 158. - otpremnina. Određena je jedna četvrtina i jedna trećina od čega? Mora se u zakonu reći - tri plate, devet plata, bruto dohodaka, 15 bruto dohodaka kao otpremnina. Ne može - jedna trećina od nečega. Dalje, pripravnici nisu regulisani. Moram da požurim jer skraćujem vreme, dosta je mojih kolega iz SRS koji treba da govore.
Saradnja sa Službom zapošljavanja je takođe neregulisana, obaveze poslodavaca su takođe neregulisane, zaštite radnika nema, invalidi, druga i treća kategorija, izbrisani. Sindikat ovakav kakav jeste ništa ne može da uradi u zaštiti radnika. Prema tome, ministre, povucite ovaj zakon, ili povucite ručnu, za početak.