Dame i gospodo narodni poslanici, član 158. Predloga zakona o radu je jedan od ključnih članova ovog zakona, a govori o otpremnini koju je poslodavac dužan da isplati radniku prilikom otkaza ugovora o radu po članu 179. ovog zakona. Nije ni čudo što je na taj član uloženo tri amandmana.
Želim ovom prilikom da dam još nekoliko interesantnih podataka, čime bih uverio poslanike da koji god amandman prihvate od ova tri predložena, svaki je bolji od rešenja Predloga zakona o radu. Evo zašto.
U obrazloženju koje je Vlada dala, koje ima dva dela, stoji: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se ovim članom predviđa minimum prava na otpremninu. (To je onaj minimum koji se provlači svuda u zakonu.) Poslodavac koji ima mogućnosti može isplatiti veću otpremninu koju utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu.) To je intencija celog zakona.
Poznavajući logiku poslodavaca, da mu taj čuveni trošak koji se zove radnik bude najmanji mogući i poznavajući koncept ministra, ovo će ostati tako i u svim drugim aktima. Inače, ponoviću i kada bude bio ministar, tačno je da se razlikujemo u konceptu i tu nema spora.
Njega interesuje svet kapitala, nas interesuje svet rada. Nama ne pada na pamet da ubeđujemo građane Srbije kako će svi biti kapitalisti, a niko neće biti radnik u Srbiji.
Drugi deo obrazloženja stoji doslovce ovako: "Rešenje u Predlogu zakona u odnosu na važeći zakon daje veća prava zaposlenom, odnosno utvrđuje otpremninu u većem iznosu." Najkraće rečeno, to nije tačno. Evo zašto nije tačno, ili samo na prvi pogled je tačno. Ovo namerno apostrofiram jer se vrlo često u javnosti i u štampi pominje ta priča kako je ovo bolje i veće nego što je bilo u prethodnom Zakonu o radu, ako uopšte treba da se poredimo sa onim najgorim zakonom o radu.
Nije iz najmanje dva razloga. Prvo, do 10 godina je predvideo 1/3 prosečne zarade, a ¼ preko deset godina. To nije pravedno, nadam se da je ministar mislio, kada je ovo predlagao, da radnik koji ima više od 10 godina za prvih 10 će dobiti trećinu, a preko 10 ostalih četvrtinu, ali tako ne piše u zakonu. Tačno je ovo da ispada po računici da ako uzmemo bruto zaradu, jer ministar voli da upotrebljava taj izraz, 20.000, radnik sa devet godina staža imaće naknadu od 60.000, a radnik sa 11 godina staža od 55.000. U najmanju ruku, nije pravedno.
Drugi problem koji se ovde javlja i zbog čega ovo obrazloženje nije tačno, govori se o tome da se staž računa samo kod tog poslodavca. Dakle, ako su samo kod tog poslodavca radili, onda je računica tačna. Ali zato, ako su radili kod drugog, onda nije tačna. Evo primer. Opet 20.000. Ako su radili samo kod tog poslodavca 8, 18, 28, 32 godine, primiće naknadu od 53.000, 90.000, 140.000 i 160.000, ali ako su radili pola kod drugog poslodavca primiće naknadu od 26.000, 60.000, 70.000 i 80.000. Dakle, bitno velika razlika. Tada nije bolje od najgoreg zakona koji je donet 2001. godine.
(Predsednik: Vreme.)
Zbog toga, iz tih razloga, a iz zbog velikih zloupotreba i logike poslodavca, nama će se dogoditi da poslodavac zaposlenog koji mu je višak prebaci u drugu firmu, u kojoj je možda isto tako on vlasnik i automatski njemu se broj godina zaposlenog kod istog poslodavca smanjuje, da ne kažem, na nulu. Iz tih razloga, koji god se amandman prihvati od ova tri, bolji je od osnovnog rešenja.

Hvala vam. Da li još neko želi o ovom amandmanu? Narodni poslanik Toma Bušetić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član zakona 158. je veoma važan. Istina je da predlagač u ovom članu nudi bolje rešenje nego što je u važećem zakonu, jer kada bismo ove novčane naknade izračunali, to bi bilo povoljnije u odnosu na važeći zakon.
Važeći zakon je predviđao od dve zarade do pet plata za slučaj tehnoloških viškova. Ova rešenja su nešto bolja, međutim, čitav član je veoma konfuzan zbog svega što je moguće, pošto je ovde osnovni kriterijum radni staž, da neko sa 10 godina radnog staža ima veću novčanu naknadu nego neko ko ima 11 godina staža. Mislim da predlagač ne sme da napravi jednu ovakvu grešku.
S druge strane, naše rešenje je još povoljnije, jer smo mi predložili da se za svaku godinu računa polovina zarade, tako da bismo, ako bi ministar prihvatio naš amandman, imali rešenje koje je približno rešenju koje je važilo do 2001. godine, kada smo imali i 24 plate za radni staž preko 25 godina. Ovako, sa ovim rešenjem, do 20 godina, ako bi se prihvatio naš predlog, imali bismo 10 plata, za 32 godine staža 16 plata, nepovoljnije nego što je bilo do 2001, ali povoljnije nego u postojećem predlogu.
S druge strane, za nas je neprihvatljivo da se ova novčana naknada ili otpremnina računa za vreme provedeno samo kod poslednjeg poslodavca. To je kolega u prepodnevnoj raspravi govorio, mi smo to govorili na Odboru. Skoro je neverovatno da neko radi 20 godina kod jednog poslodavca, onda radi tri ili četiri godine kod drugog poslodavca i njemu se računaju samo ove zadnje tri ili četiri godine.
Želeo bih da podsetim, ovo je veoma važan član zakona, kada govorimo o tehnološkim viškovima, o mogućnostima otpuštanja radnika, da smo to ranije regulisali na mnogo bolji način, da je poslodavac bio u obavezi da ponudi prekvalifikaciju, dokvalifikaciju, neko drugo radno mesto, da su kriterijumi, kada se odlučuje o tehnološkom višku, bili veoma jasni i precizni i da se sve računalo, i rezultati rada, radno iskustvo, i složenost posla, i imovno stanje zaposlenog, i broj dece na školovanju, i broj dece uopšte i mnogi drugi kriterijumi. Sve te kriterijume uvek je dobro zapisati u zakonu, jer poslodavac, ako tih kriterijuma nema u zakonu, može u svom opštem aktu da uradi po svom nahođenju.
Kada govorimo o zaštiti invalida rada i učesnika rata, sve je to bilo regulisano tokom 90-tih godina, kada je bio Zakon o radnim odnosima. Podržavamo amandman koji se odnosi na prethodni član, mi najbolje znamo da je ovu zemlju trebalo braniti, to je bila naša državna politika i naša partijska politika. Hvala.

Da li još neko želi o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 158. amandman je podneo Milovan Radovanović.
Vlada nije prihvatila amandman, Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Vjerica Radeta, pa narodni poslanik Zoran Krasić, pa narodni poslanik Aleksandar Đorđević, pa narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo poslanici, Milovan Radovanović, poslanik SRS, predložio je amandman na član 158. Predloga zakona o radu.
U članu 158. govori se kada je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179, isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu zaposlenog, i to: 1) do 10 godina provedenih u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je zaposleni utvrđen kao višak – za svaku navršenu godinu rada kod tog poslodavca najmanje trećinu zarade zaposlenog; 2) preko 10 godina provedenih u radnom odnosu kod poslodavca kod koga je zaposleni utvrđen kao višak – za svaku navršenu godinu kod tog poslodavca najmanje četvrtinu zarade zaposlenog.
Nije ministar ovde i neću da kažem da mi je žao što nije ovde, ali nije lepo što nije ovde jer mu je mesto ovde kad se govori o zakonu o radu. Bilo bi dobro da, ako slučajno svrati pre onog njegovog termina u 10 minuta do 18,00 časova kada daje završnu reč narodnim poslanicima, da on izračuna, a kolege pre mene su prikazivale neku računicu primene ovog člana 158, a baš bih volela da ministar dođe, da dođe i da vidimo kolika je ta naknada za onoga ko ima 10 godina radnog staža, kolika je za onog ko ima 12 godina i šta uopšte znači pravljenje razlike na ovaj način.
Zato mi u SRS imamo stav da član 158. treba da se promeni i da glasi da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, a otpremnina za svaku navršenu godinu rada zaposlenog ne može biti niža od trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu.
To je ono što je stav SRS i mi ne prihvatamo obrazloženje Vlade, jer Vlada kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što se ovim članom predviđa minimum prava na otpremninu.
Ovo je neka specifičnost vezana za ministra, kaže se, poslodavac koji ima mogućnosti može isplatiti veću otpremninu koju utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu.
Drage kolege, ovo nije pijaca, ovo je Narodna skupština. Na pijaci može da se kaže, može pet dinara, a da li može možda četiri dinara, da li možda može šest dinara, a u Narodnoj skupštini kada se donosi zakon, onda pravna norma mora da bude jasna, precizna, koncizna i ne smemo dozvoliti da mi kroz zakone otvaramo mogućnosti zloupotreba.
Ako mi kažemo da nešto može i prepustimo to nekome na savest, onda od toga neće biti ništa. Svima su jasni problemi koje imaju zaposleni kod ovih novih privatizacija, jer prvi posao onoga ko kupi firmu je da vidi koliko će zaposlenih da otpusti i tu ne možemo da se izborimo ni uz postojeće zakone, a kamoli ako zakon stavimo nekome na dobru volju da li će da isplati ovoliko ili onoliko.
Zato ministar kaže danas da mi koji predlažemo amandmane i Vlada imamo različit koncepcijski prilaz, odnosno različite koncepcije rešavanja ovog problema.
Hvala bogu da je tako, jer bilo bi zabrinjavajuće da, ne daj bože, imamo isti koncept. Onda kaže ministar juče u onoj svojoj u deset do šest završnoj reči da smo mi koji predlažemo amandmane ti koji hoćemo da Srbiji zatvorimo vrata za investiranje, jer mi hoćemo da oštetimo poslodavca zato što povećavamo određene iznose u odnosu na predviđene zakonom.
Da pitam ministra u odsustvu, da li to zatvaramo vrata investicijama tako što ćemo zaposlenima koji ostaju bez posla dati neki dinar više u odnosu na ono što predlažemo ili investicijama vrata zatvaraju ministar i njegova Vlada, i ona prethodna Vlada, lopovskim privatizacijama, i u pokušaju, "Knjaza Miloša", "C marketa", "Centroproizvoda", "Jugoremedije" i da ne nabrajam, ili zatvaraju vrata investicijama pogubna ekonomska politika Vlade, nestabilan pravni sistem, izigravanje propisa.
Mislim da je sve ovo što može da se stavi na teret Vladi to što zatvara vrata investitorima u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a nakon njega neka se pripremi Aleksandar Đorđević.

Kao prvo, moglo bi se reći, u najmanju ruku poslanike zbunjuju ova obrazloženja zašto Vlada ne prihvata ove amandmane. Sada ako se pogleda obrazloženje odbijanja, kada je u pitanju amandman Milovana Radovanovića, pa se to uporedi sa amandmanom koji su podneli poslanici Toma Bušetić i Bojan Kekić, onda nikome ne može da bude jasno šta je Vlada htela da odgovori.
Moji prethodnici su dosta pričali o ovome, da li dve ili tri, da li četvrtina, a ja bih pokušao da objasnim zašto uopšte postoji to pravo, jer očigledno nekima neće biti jasno kada se kaže, zato što mu prestaje radni odnos, kao poslednja mera, zato što je proglašen da je tehnološki višak, otkazuje se ugovor i ima pravo na neku otpremninu. Onda se postavlja pitanje odakle mu pravo na otpremninu.
Pa pravo na otpremninu potiče odatle što poslodavac nije u potpunosti u mogućnosti da realizuje zaključeni ugovor o radu na neodređeno vreme i ona strana koja otkazuje, raskida, dužna je na neki način da plati naknadu štete. A kako ćemo to da nazovemo, da li otpremnina, da li pomoć, da li naknada štete, to je drugo pitanje.
Zbog čega se ovo navodi? Zbog toga da se ne bi stekao utisak da se u ovim situacijama jedna od ugovornih strana, a to je poslodavac, ovim predlogom zakona obavezuje da plati nesrazmerno visoku naknadu štete.
Znači, nalazimo se na terenu pravičnosti, na terenu koji ima osnova, a verovatno je osnov popriličan za ovaj ugovor, nešto što stoji u nečemu što je klasika prava, a to su obligacioni odnosi.
Predlog zakona, zašto nije dobro ovo rešenje iz člana 158. tačka 1) i 2), zato što tu pravi razliku u odnosu na dužinu radnog staža i pravi razliku u odnosu na radni staž kod određenog poslodavca i odmah ne zadovoljava uslov pravičnosti. To ćemo na jednom primeru da dokažemo.
Poslodavac A imao je probleme, doneo je program, rešio je problem tehnološkog viška tako što je taj njegov zaposleni prešao kod poslodavca B. Kod poslodavca A imao je 32 godine radnog staža, a kod poslodavca B počinje da radi i posle dve godine poslodavac B dolazi u istu situaciju kao poslodavac A. Tom zaposlenom, po predlogu Vlade, samo dve godine treba da se obračunaju. Gde je onaj njegov radni staž, zašto se pravi razlika u radnom stažu?
Da se ne bi plašili privatnici da ovaj zakon njima poskupljuje ionako skupu radnu snagu, pošto je ovde rad mnogo skup zbog skupe države, pre svega, onda moramo malo to da okrenemo da bi bilo jasnije.
U suštini, verovatno oko 50% zaposlenih radi u onome što se zove javni sektor, odnosno javna stvar. To su javna preduzeća, državni organi, ali oni se ne dotiču direktno ovog zakona. Verovatno 50% zaposlenih, a možda i veći procenat je u mogućnosti ovo da koristi, zbog toga što ipak država ima nekog uticaja na ta preduzeća, javna preduzeća.
Budimo potpuno svesni da ovo, da li će biti jedna trećina ili jedna četvrtina, nema nikakvog uticaja kada su u pitanju ovi privatnici i ova epohalna mala srednja preduzeća, motori razvoja i onaj BK, nešto će da doktorira na tom pitanju.
Toga nema tamo, i ono što posebno zabrinjava, što Vlada ne može da opravda zašto ne prihvata ovaj amandman, jeste činjenica da mi amandmanom kažemo ne manje od trećine, a onda oni kažu to se ne prihvata jer poslodavac može da ugovori i više, a menjamo njihov deo gde kažu jedna četvrtina.
Pa, ko može da shvati šta Vlada misli i koji je stav Vlade povodom ovog pitanja?

Hvala. Izvolite, gospodine Đorđeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, upravo na članu 158. Predloga zakona o radu, koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini na usvajanje, vidi se priroda ovog zakona.
Na primeru ovog člana može se reći da je rešenje koje se predviđa u članu 158, kada je u pitanju ovaj deo materije ovog predloga zakona, čak lošije rešenje od postojećeg, važećeg zakona, koji je donela prethodna vlast Demokratske stranke, za koji smo rekli da je privredu Srbije zavio u crno.
Poslanička grupa SRS, odnosno kolega Milovan Radovanović, podneo je amandman na član 158, koji treba da se promeni i da glasi: "Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu. Otpremnina za svaku navršenu godinu rada zaposlenog ne može biti niža od trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu."
Znači, ovaj član 158. je jedan od najvažnijih članova Predloga zakona o radu i mi tražimo da se ovim amandmanom, u obrazloženju, povećava otpremnina zaposlenom i izjednačava se za svaku godinu rada u radnom odnosu.
Suština našeg predloga je da se proširuju prava zaposlenih. To je suština i ovog amandmana.
Ono što je uočljivo i što treba naglasiti, to je da je ovaj amandman prihvaćen na Odboru za rad Narodne skupštine. Očekivali smo da će Vlada da prihvati amandman poslaničke grupe SRS. A, Vlada je u obrazloženju rekla sledeće, da se taj amandman ne prihvata, iz razloga navedenih za, takođe, neprihvatanje prethodnog amandmana na član 158.
Pročitaću to obrazloženje: "Ovim članom se predviđa minimum prava na otpremninu. Poslodavac koji ima mogućnost može isplatiti veću otpremninu koju utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu.
Rešenje u Predlogu zakona u odnosu na važeći zakon daje veća prava zaposlenom, odnosno utvrđuje otpremninu u većem iznosu". Što, naravno, nije tačno.
Čak je i jedan redak reprezentativni sindikat predložio Vladi da se ovaj član uskladi, baš na ovaj način, kako je to predviđeno amandmanom poslaničke grupe SRS.
Ovde se može reći da se otpremnina isplaćuje zaposlenom za svaku godinu rada u radnom odnosu, a ne samo za godinu rada kod poslodavca kod koga je zaposleni utvrđen kao višak, jer je u dosadašnjoj praksi takav princip poštovan prilikom isplate otpremnine.
U praksi su već sada prisutni slučajevi u privatizovanim preduzećima da se zaposlenima nudi prelazak na rad u drugo preduzeće, koje je kupio isti vlasnik, uz obrazloženje da će dobiti veću platu. Na taj način se prekida kontinuitet rada kod istog poslodavca i preduzeća, a samim tim, u smislu člana 158. Predloga zakona, radikalno smanjuje iznos otpremnina koji je poslodavac dužan da isplati zaposlenom.
Ovo je očigledan primer budućih izbegavanja izvršenja zakonskih obaveza od strane poslodavaca i dovešće do toga da se poslodavci rešavaju viška zaposlenih praktično bez ikakvih troškova.
SRS je, podnoseći ovaj amandman, naravno, želela da zaštiti prava zaposlenih, proširujući ih ovim amandmanom, i ne vidim ni jedan razlog da poslanici Narodne skupštine u danu za glasanje ne prihvate amandman SRS, odnosno kolege Milovana Radovanovića, jer je upravo ovo jedan od ključnih članova, baš u ovom delu Predloga zakona o radu, sa kojim bi trebalo da se slože svi narodni poslanici ove skupštine, koja treba da rešava pitanje zaposlenih na jedini mogući način, a to je da se prošire prava zaposlenih, odnosno da je upravo ovim članom 158, kako je u Predlogu zakona i zakonsko rešenje koje je podnela Vlada Narodnoj skupštini, predloženo lošije rešenje čak i od postojećeg zakona koji je još na snazi.

Hvala vam. Izvolite, reč ima narodni poslanik Momir Marković povodom istog amandmana.