Dame i gospodo narodni poslanici, u malopređašnjem izlaganju rekao sam da ovaj zakon koji je, u suštini, malo bolji od važećeg zakona ima rešenja koja su gora od važećeg zakona. Sada smo svedoci tog jednog rešenja koje je i te kako gore.
Čak i važeći zakon je predviđao otpremnine, novčane naknade za slučaj otkaza po osnovu rezultata rada ili nedovoljnog znanja zaposlenih. Te otpremnine su bile minimalne, od jedne do dve i po plate, a ovde jednostavno nemamo ništa. Tačno je, da je ministar ovde on bi rekao – sada otkaz nije isti, postoji upozorenje, postoji mišljenje sindikata, postoji otkazni rok.
Naravno, ništa to neće sprečiti poslodavca da da otkaz, ali kada govorimo o ovom rešenju, u našem amandmanu smo predvideli da kada poslodavac da otkaz zaposlenom po osnovu rezultata rada, po osnovu navodno nedovoljnog znanja, da mora da mu isplati određenu otpremninu, odnosno novčanu naknadu, i ona se kreće od jedne do četiri plate, u zavisnosti od dužine radnog staža zaposlenog.
Ono što je važno, možda će ministar na kraju rada doći, ova rešenja predviđa i Konvencija broj 158, gde se kaže – da se otpremnina isplaćuje svim radnicima koji su otpušteni iz bilo kojih razloga, osim ozbiljne povrede radne obaveze, ili u slučajevima kada zaposleni ta prava mogu da ostvare preko nacionalne službe, kod nas vezano za PIO, ako to pravo mogu da ostvare na drugi način. Čak ta konvencija predviđa – ako su u pitanju rezultati rada, ako je navodno nedovoljno znanje, da je poslodavac u obavezi da isplaćuje određene otpremnine.
S druge strane, kada govorimo o ovim uslovima, o nedovoljnim rezultatima rada, o nedovoljnom znanju, to je sasvim subjektivno. Imajući u vidu da mi sada i u ovom zakonu, a i ranije smo imali pripravnički staž, gde se svaki zaposleni dokazuje, nauči određenu materiju, imamo probni rad, svi ti instituti postoje, sada dolazimo u situaciju da poslodavac u svakom trenutku može dati otkaz po osnovu rezultata rada, ili pak po osnovu utvrđene nesposobnosti ili nedovoljnog znanja.
Ako opet pravimo neku paralelu sa zapadnim zemljama, tamo je sve jasno utvrđeno, otkaz je teško dati, ako su u pitanju otkazi većeg broja radnika ili zaposlenih, taj veći broj za Francusku je 100 radnika, o tim otkazima mora da se izjasni Vlada. Na Zapadu postoje različite vrste zaštite. Imamo tzv. realnu zaštitu, gde je poslodavac dužan da vrati radnika na posao, ili obaveznu zaštitu, gde ga vraća na posao ili plaća visoke kazne. Sve je to regulisano na pravi način.
Ovaj zakon ide u pravcu samo velikih prava poslodavaca, a poslodavci, bar na našem području, pokazuju veliku samovolju. Ovaj naš predlog je minimalan korak u tom pravcu, da tim ljudima koji ostanu bez posla omogućimo minimalne novčane naknade.