Kao prvo, moglo bi se reći, u najmanju ruku poslanike zbunjuju ova obrazloženja zašto Vlada ne prihvata ove amandmane. Sada ako se pogleda obrazloženje odbijanja, kada je u pitanju amandman Milovana Radovanovića, pa se to uporedi sa amandmanom koji su podneli poslanici Toma Bušetić i Bojan Kekić, onda nikome ne može da bude jasno šta je Vlada htela da odgovori.
Moji prethodnici su dosta pričali o ovome, da li dve ili tri, da li četvrtina, a ja bih pokušao da objasnim zašto uopšte postoji to pravo, jer očigledno nekima neće biti jasno kada se kaže, zato što mu prestaje radni odnos, kao poslednja mera, zato što je proglašen da je tehnološki višak, otkazuje se ugovor i ima pravo na neku otpremninu. Onda se postavlja pitanje odakle mu pravo na otpremninu.
Pa pravo na otpremninu potiče odatle što poslodavac nije u potpunosti u mogućnosti da realizuje zaključeni ugovor o radu na neodređeno vreme i ona strana koja otkazuje, raskida, dužna je na neki način da plati naknadu štete. A kako ćemo to da nazovemo, da li otpremnina, da li pomoć, da li naknada štete, to je drugo pitanje.
Zbog čega se ovo navodi? Zbog toga da se ne bi stekao utisak da se u ovim situacijama jedna od ugovornih strana, a to je poslodavac, ovim predlogom zakona obavezuje da plati nesrazmerno visoku naknadu štete.
Znači, nalazimo se na terenu pravičnosti, na terenu koji ima osnova, a verovatno je osnov popriličan za ovaj ugovor, nešto što stoji u nečemu što je klasika prava, a to su obligacioni odnosi.
Predlog zakona, zašto nije dobro ovo rešenje iz člana 158. tačka 1) i 2), zato što tu pravi razliku u odnosu na dužinu radnog staža i pravi razliku u odnosu na radni staž kod određenog poslodavca i odmah ne zadovoljava uslov pravičnosti. To ćemo na jednom primeru da dokažemo.
Poslodavac A imao je probleme, doneo je program, rešio je problem tehnološkog viška tako što je taj njegov zaposleni prešao kod poslodavca B. Kod poslodavca A imao je 32 godine radnog staža, a kod poslodavca B počinje da radi i posle dve godine poslodavac B dolazi u istu situaciju kao poslodavac A. Tom zaposlenom, po predlogu Vlade, samo dve godine treba da se obračunaju. Gde je onaj njegov radni staž, zašto se pravi razlika u radnom stažu?
Da se ne bi plašili privatnici da ovaj zakon njima poskupljuje ionako skupu radnu snagu, pošto je ovde rad mnogo skup zbog skupe države, pre svega, onda moramo malo to da okrenemo da bi bilo jasnije.
U suštini, verovatno oko 50% zaposlenih radi u onome što se zove javni sektor, odnosno javna stvar. To su javna preduzeća, državni organi, ali oni se ne dotiču direktno ovog zakona. Verovatno 50% zaposlenih, a možda i veći procenat je u mogućnosti ovo da koristi, zbog toga što ipak država ima nekog uticaja na ta preduzeća, javna preduzeća.
Budimo potpuno svesni da ovo, da li će biti jedna trećina ili jedna četvrtina, nema nikakvog uticaja kada su u pitanju ovi privatnici i ova epohalna mala srednja preduzeća, motori razvoja i onaj BK, nešto će da doktorira na tom pitanju.
Toga nema tamo, i ono što posebno zabrinjava, što Vlada ne može da opravda zašto ne prihvata ovaj amandman, jeste činjenica da mi amandmanom kažemo ne manje od trećine, a onda oni kažu to se ne prihvata jer poslodavac može da ugovori i više, a menjamo njihov deo gde kažu jedna četvrtina.
Pa, ko može da shvati šta Vlada misli i koji je stav Vlade povodom ovog pitanja?