Nekoliko stvari je bitno ovde da se kažu. Pomenuto je i to je zaista ono što mislim da je bitno ovde reći kada je u pitanju Fond solidarnosti koji smo predvideli ovim zakonom, opet je bila zamerka ove ili one vrste. Prosto hoću da kažem o jednom pristupu za koji mislim da treba, kada se kritikuje nešto, da se onda ukaže na eventualna racionalna rešenja.
Mislim da ovaj Fond solidarnosti koji smo uveli u sistem, nismo ga do juče imali, ali sada je problem koliki je to broj zarada, kolika je to veličina itd. Prosto govorim o pristupu koji će tražiti i uvek traži, ma koliko vi imali novo i dobro rešenje, on će kao nešto naći da ima neku primedbu. Prosto govorim o jednom principijelnom pogrešnom pristupu.
Zašto ova veličina u Fondu solidarnosti? Zašto ovi iznosi? Zato što mi hoćemo, za razliku od ranijih perioda, da ono što predvidimo kao pravo da možemo to i da platimo. Znači, nećemo da predviđamo golo pravo, što smo često imali u sistemu u ovoj zemlji. Jako lepo zvuči, samo nigde nema. Dakle, za razliku od tog pristupa, ne mora tako lepo da zvuči, ali je bitno da ima. Znači, ovaj nivo prava koji smo predvideli kod Fonda solidarnosti jeste ono što može da izdrži ova zemlja u ovom trenutku.
Ono što je ovde takođe rečeno i mislim da je bitno, i to govori na neki način o koncepciji, pokušaću to da sažmem. Kada je govoreno oko toga da se zadržavaju prava, kada se promeni poslodavac mi predviđamo godinu dana, a ovde je bilo dve godine s jedne strane, a sa druge strane 60 dana je bio amandman. Znači, ono što hoću da kažem jeste da se mi trudimo da nađemo ravnotežu, što sam od početka rekao, bez potrebe da se jeftino dopadnemo nekome, bilo kome, bilo kojoj strani ovde.
Znači, tražimo ravnotežu i naša je procena da je u ovom trenutku godinu dana ravnoteža, a sve preko toga dovelo bi u pitanje da li će uopšte doći do promene poslodavca, da li će iko kupiti preduzeće ako treba da zadrži iste odnose dve, tri, pet godina. Za koga onda to radimo? Da li radimo za radnike u Srbiji tada? Naravno da radimo direktno protiv njih. Eto kako izgleda kada kao lepo zvuči. Ajmo dve ili dvadeset dve godine da se primenjuje isto, pa se to tako završi.
Imamo drugu stranu, kada se kaže 60 ili 30 dana da važi. Opet jedan potpuno ekstreman pristup. Znači, ova vlada nije ekstremistička, a ovde jednostavno postoje ekstremni stavovi. Ekstremni stavovi znate uvek na čiju su štetu. Najslabijih u jednom društvu, znači radnika koji su sada u najtežem položaju.
Ista ta logika kada je u pitanju ovo obrazloženje o kojem sam govorio važi i za ovu otpremninu, o čemu je kolega Mrvoš govorio. O čemu se ovde zapravo radi? Radi se o potrebi da se nađe mera koja neće destimulisati poslodavce.
Zašto smo mi predvideli ovo rešenje? Zato što prema predloženom rešenju koje smo mi dali daleko veći iznos dobija radnik, daleko veći iznos nego po sadašnjem rešenju. Ali, naravno, napravili smo ovu finu razliku da je to kod poslodavca kod koga radi i to je jednostavno bila mera stvari.
Jer sve vreme dok smo radili na ovom zakonu morali smo imati u vidu potrebu da, sa jedne strane, ostane interes kod poslodavaca i kod vlasnika kapitala da investiraju, da otvaraju radna mesta i da rade, to je jedan tas, i drugi tas je mera da zaštitimo u odgovarajućoj, mogućoj i dovoljnoj meri zaposlene koji treba da rade kod tih poslodavaca.
Da u bilo kojoj od te dve stvari preteramo, bilo da suviše damo poslodavcima, bilo suviše prava da damo radnicima, oba puta pravimo štetu jednima i drugima, ali u suštini najpre pravimo štetu svima nama, pravimo štetu Srbiji i njenim građanima.
Na ovim primerima produženja roka i visine otpremnine vidi se pristup koji mi sve vreme imamo i logično ga držimo kroz ceo zakon. To je pitanje mere kada se uređuju međusobni odnosi između poslodavaca i radnika.
Na isti način imamo pristup oko ovoga što može izgledati ili delovati privlačno, a to je zabrana otpuštanja kao viška invalida i boraca od 1990. godine. To lepo zvuči. Jedini problem sa tim što lepo zvuči jeste da će to po pravilu biti na štetu tih koje kao hoćemo da zaštitimo i to je zapravo stalni problem kada tako pristupamo stvarima.
Mi smo sada završili i ova skupština će imati jako brzo, očekujem već u martu, zakon o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida, koji na jedan potpuno nov i drugačiji način reguliše poziciju invalida u Srbiji. Koji je to nov način? Osnovna ideja novog zakona, koji ćete ovde imati, jeste kada su u pitanju invalidi da uradimo sve što je moguće da ih osposobimo da rade, a ne da ceo sistem tako pravimo da nekako što pre odu u neku socijalu, u penziju, da ne rade, da ih sklonimo. Znači, potpuno obrnuta logika, da osposobimo invalide dokle god mogu da rade određene poslove prema preostaloj radnoj sposobnosti.
Mi smatramo da je to daleko humanije nego gurati što pre invalida negde van posla, van društva. To je pitanje samopoštovanja. Dakle, taj jedan potpuno novi koncept pozicije invalida, o čemu ćete ovde pričati, jednostavno je apsolutno nesaglasan sa ovim pristupom koji imamo, a koji je u suštini pristup iz prošlosti.
Kada su u pitanju borci i borci invalidi, poseban, novi zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti, koji ćete takođe imati prilike ovog proleća da usvajate, ako bog da zdravlja, na poseban i dobar način, videćete, reguliše poziciju boraca, boraca invalida, porodice poginulih boraca.
U tom zakonu, pored ostalog, mi ćemo kroz taj zakon rešiti stambene probleme boraca invalida i njihovih porodica, odnosno porodica poginulih boraca. Prosto ukazujem na činjenicu da kod ove dve stvari o kojima je govoreno, borci i invalidi i nisu u tom smislu predmet ovog zakona više, već dva posebna zakona koje će ovde Skupština usvojiti i na mnogo bolji način nego do sada regulisati ovu materiju.
Samo još jednu rečenicu da kažem, izvinjavam se, jutros sam zakasnio, a prosto da poslanici imaju informaciju zašto sam zakasnio. Zato što smo imali opet sastanak oko JAT-a. Nadam se da ćemo sutra završiti razgovore oko JAT-a i da ćemo taj problem rešiti. Toliko i hvala.
