Da li se još neko javlja za reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Vojislav Milajić.

U ovom poglavlju u članovima 153. do 160. reguliše se jedno osetljivo pitanje, a to je višak zaposlenih ili, kako je to predviđeno Direktivom Saveta Evropske unije iz 1998. godine, kolektivno otpuštanje.
Ovim zakonom je predviđeno da se donosi program viška zaposlenih koji treba da sadrži određene elemente. Znači, zakon je dao taksativno tj. nabrojao koje elemente taj program mora da sadrži. Međutim, treba pogledati malo suštinski šta predstavlja taj program. Program donosi poslodavac, koji dostavlja na mišljenje sindikatu taj program, i u obavezi je da ga dostavi i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje.
Ovi opet su dužni da odgovore u roku od 15 dana, znači sindikat je dužan da izrazi mišljenje, a Nacionalna organizacija za zapošljavanje je dužna da izradi program mera za rešavanje viška zaposlenih. Kada dobije to mišljenje i program mera, poslodavac je opet dužan da u roku od osam dana odgovori sindikatu i Nacionalnoj organizaciji za zapošljavanje, i tu se sve završava.
Znači, postoji jedna forma koja treba da se ispuni, prepiska između poslodavca s jedne strane i sa druge strane sindikata i Nacionalne organizacije za zapošljavanje. Kada se ispuni ta forma, poslodavac više nema nikakvih obaveza prema radnicima. On jednostavno te radnike može da otpusti bez ikakvih posledica.
Šta to znači? Praktično to znači da je ovo samo jedna formalna zaštita zaposlenih od masovnih otpuštanja i da tu uopšte ne postoji suštinska zaštita, znači zaštita iza koje bi trebalo da stoji država, jer u pitanju će biti na desetine i stotine hiljada radnih mesta, pogotovu u postupku privatizacije i u postupku stečaja, gde će masovno veliki broj zaposlenih ostati bez posla.
Tako smatramo da treba prihvatiti ovaj amandman SRS. Trebalo je suštinski ući u ovaj problem, kako je to i predviđeno Direktivom Saveta Evropske unije, s obzirom da se predlagač zakona pozivao na direktive Saveta Evropske unije. Oni tu direktivu nisu do kraja ispoštovali. Oni su je modifikovali, jer u Direktivi Saveta Evropske unije predviđeno je nešto sasvim drugo.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 157. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja je prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je veoma značajan, rekla bih čak da je i od državnog interesa. Reći ću vam i zašto. Članom 157. predviđeno je da kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih ne može da bude odsustvovanje zaposlenog sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, trudnoće, porodiljskog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta.
U amandmanu koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela stoji da zaposlenom invalidu, kao i zaposlenom koji je kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine ne može da prestane radni odnos zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog, dok ne ostvari pravo na penziju.
Ne mogu da verujem da postoji neki narodni poslanik koji neće glasati za ovakav amandman, jer je očigledno da je izostavljanje ove veoma važne odredbe u članu 157. doprinos orkestriranom napadu na vojsku, na uništavanje odbrambene moći zemlje i, hajde, ako se Vlada u to upustila to je njena stvar. Uostalom mi imamo već primera iz Vlade kako se polako ali sigurno uništava vojska.
Imali smo ovde i budžet koji nam je ministar Dinkić u ime Vlade predložio, odnosno obrazlagao, ali narodni poslanici ne smeju da se ogluše o ovu činjenicu. S jedne strane imamo svakodnevne pritiske na obavezu navodno države za isporučivanje naših građana Hagu, sa druge strane nećemo da zaštitimo one koji su se borili, koji su ostali invalidi u tim ratovima od 17. avgusta 1990. godine, i šta mi onda možemo da očekujemo, ko će biti spreman da eventualno brani Srbiju, šta će se desiti ako se ostvari ono što nam Šiptari pripremaju na Kosovu i Metohiji u martu?
Drage moje kolege, ovo je naša briga, zajednička briga i zaista vam preporučujem da usvojite ovaj amandman. Da je ministar ovde, on bi verovatno rekao da je i ovo demagogija, kao što je juče rekao. To je inače manir ministara u Vladi od kraja 2000. godine do danas, da se u toku radnog dana ovog parlamenta pojave ili ne pojave, posede po desetak minuta u ovoj sali, a onda uveče, kao da su pokrovitelji našeg rada, pojavljuju se za govornicom, održe predavanje od desetak minuta i zaključe radni dan.
Tako je juče ministar Lalović ispričao toliko nebuloznih stvari da je to prosto neverovatno. Kaže ministar, "prvo da razjasnimo, između ostalog, šta piše u zakonu sada, šta piše u novom tekstu, pošto se neki put pobrka pa se ne pročita". Poruka za gospodina ministra, poslanici SRS-a čitaju sve što je Vlada predložila i čitamo čak i ono što se krije između redova. Zato je ovaj amandman, zato što smo u stanju da pročitamo i ono šta se krije u predlogu Vlade između redova.
Onda, kaže ministar, "zbog građana Srbije moram reći da se ovde ne razume elementarna stvar kod većine primedbi koje se iznose, želi se da se sve uredi zakonom". Zamislite čuda, narodni poslanici u Narodnoj skupštini žele da se sve oblasti urede zakonom. Ne znam kako je to ministar mislio da se uredi bez zakona. Da li on misli da treba da se uvede anarhija ili je u ministru proradila komunistička svest pa se setio Josipa Broza i one njegove čuvene - nećemo se držati zakona kao pijan plota.
Odsustvujući ministre, dame i gospodo, moramo se pridržavati zakona kakav god da je, a ako menjamo zakon, ako donosimo nov zakon, onda nemojte samo da deklarativno pričamo da donosimo nešto mnogo bolje, a u suštini ništa bolje od ovog zakona, ukoliko se ne prihvate naši amandmani.
Naglašavam posebno značaj amandmana koji sam ovde citirala i molim vas, u ime svih onih koji su ostali invalidi u otadžbinskim ratovima koji su vođeni u svim srpskim zemljama, nemojte dozvoliti da propustite da glasate za ovaj amandman i da ti ljudi budu na meti poslodavaca, da među prvima dobijaju otkaze, jer je to bilo uobičajeno od 2000. godine do danas.

Reč ima poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u prilog tvrdnji da ovaj amandman treba podržati govori i to da bi odredbe u članu 101. Predloga zakona bile samo deklarativne, ako se ne bi intervenisalo u ovom članu, posebno zato što se nije intervenisalo ni u članu 179. i u članu 183. Govori se o invalidima rada.
Zaposlenom invalidu rada u članu 101. ovog predloga poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje posla prema radnoj sposobnosti. Pričao sam o tome da Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ne poznaje te pojmove, ali ministar reče da će da interveniše u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, da će ti pojmovi biti vraćeni, da će postojati preostala sposobnost, odnosno invalidnost treće kategorije, odnosno opasnost od nastanka invalidnosti, što u suštini i treba da se uradi.
Ako to ne postoji u odredbi člana 157. da ne može biti višak, onda je praktično ovo samo deklarativno i nema nikakve koristi. Zamislite ovo što je navedeno u članu 157. i zašto bi poslodavac dao nekome otkaz, zašto bi stavio na spisak radnika za čijim radom je prestala potreba, ako to država plaća. Tek kad izađe iz tog statusa, kada se vrati sa porodiljskog odsustva ili sa bolovanja, onda poslodavac odlučuje da li za tog radnika ima posla ili će biti na spisku radnika za čijim je radom prestala potreba. Ništa novo nije rečeno, ako se razume tema o kojoj pričamo.
Nije intervenisano ni u članu 179, kasnije ćemo doći do toga, ali samo usput da ga prokomentarišem. To je u stvari član koji je u sadašnjem tekstu zakona član 101. i samo je malo preformulisan. U članu 183. navedeno je šta se smatra da nije opravdan razloga za davanje otkaza o radu. Nigde se ne pominju invalidi rada koji su izgubili zdravlje, postali invalidi rada radeći kod poslodavca pod teškim uslovima rada, često bez adekvatnih zaštitnih sredstava. Ostaće samo deklarativna odredba, pa zbog toga treba intervenisati u ove dve-tri odredbe da bi imalo smisla ovo što je napisano u Predlogu zakona.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, poslanička grupa SRS, odnosno koleginica Vjerica Radeta podnela je amandman na član 157.
Pročitaću stav 1. člana 157. Predloga zakona o radu, koji kaže: "Kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih ne može da bude odsustvovanje zaposlenog sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, trudnoće, porodiljskog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta".
Sa ovim stavom člana 157. se slažemo, ali takođe tražimo od Vlade da prihvati amandman na član 157, gde tražimo da se doda član 2. koji glasi: "Zaposlenom invalidu, kao i zaposlenom koji je kao pripadnik oružanih snaga Jugoslavije učestvovao u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine ne može da prestane radni odnos zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog, dok ne ostvari pravo na penziju".
Mislim da je obrazloženje koje smo dali potpuno jasno. Ovim amandmanom štite se pre svega zaposleni invalidi i zaposleni učesnici u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine. Imajući u vidu da je Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja Narodne skupštine prihvatio ovaj amandman, očekivali smo da će i Vlada prihvatiti amandman poslaničke grupe SRS na član 157. Predloga zakona o radu.
Međutim, Vlada nije prihvatila amandman SRS i dala je sledeće obrazloženje - zaštita invalida obezbeđuje se posebnim propisima i uslovima za njihovo zapošljavanje. U daljem tekstu obrazloženja kaže se - u 2005. godini predviđeno je donošenje novog zakona o zapošljavanju invalida kojim će se obezbediti uslovi za njihovo brže i lakše zapošljavanje i posebne subvencije preduzećima koja zapošljavanju invalide.
Dakle, Vlada je ovde navela jedno obrazloženje koje ne može da zadovolji Narodnu skupštinu.
Činjenica je da se Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja Narodne skupštine odredio pozitivno prema amandmanu koleginice Vjerice Radete na član 157, a gde smo tražili da se ovim amandmanom štite zaposleni invalidi i učesnici u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine. To što vi predviđate donošenje nekog novog zakona, pitanje je koliko će ova skupština da traje. To je jedna stvar.
Ovo obrazloženje ne daje pravi odgovor na ono što ne prihvatate amandman. Činjenica je da posebno treba voditi računa o ovoj kategoriji zaposlenih i posebno u ovom slučaju kada govorimo o ovom poglavlju zakona i članovima koji rešavaju ovo poglavlje XI o višku zaposlenih.
Nadam se da će Narodna skupština Republike Srbije prihvatiti amandman SRS, odnosno poslaničke grupe SRS na član 157, jer ako se Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja izrazio pozitivno, na osnovu svih ovih argumenata koje smo izneli za govornicom Narodne skupštine, smatram da će poslanici Narodne skupštine u danu za glasanje da glasaju za amandman na član 157. koji je podnela poslanička grupa SRS.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, zatim narodni poslanik Nataša Jovanović, zatim narodni poslanik Momir Marković, pa ćemo dalje. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 157. u ime SRS amandman je podnela narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta.
Ovo je jedan od onih amandmana na koji bi posebnu pažnju trebalo da obrate svi poslanici. Ne radi se ovde niti o tehničkim stvarima, niti o pravnom doterivanju zakonskih odredbi. Ovo je jedan od onih amandmana koji suštinski treba da poprave tekst ovog zakona. Ovo je jedan od onih amandmana kojima se na jedan pravi način pokazuje kakva je u stvari politika Vlade prema određenim kategorijama stanovništva.
Kada smo predlagali ovde prethodnim amandmanima da se poveća po osnovu porodiljskog odsustva pravo za godinu dana, kada smo predlagali da se zaštite maloletnici sa 15 godina, niste prihvatali i sada se opet ponavlja situacija da dolazite u sukob sa koncepcijom za koju se formalno zalažete, jer sada kada predlažemo da se zaposlenim invalidima, odnosno onima koji su učestvovali u ratnim, odnosno oružanim sukobima od 17. avgusta 1990. godine, ne može uručiti otkaz zbog toga što je prestala potreba za radom, vi to, naravno, ponovo ne prihvatate.
Obrazloženje mislim da ne treba posebno komentarisati, jer zaista kao i prethodno nema previše smisla, a ponovo se daje odgovor na pitanje koje nije postavljeno, jer vi odgovarate da će u nekom narednom periodu biti donet neki drugi zakon koji će to regulisati. To što vi planirate da donesete poseban zakon o zapošljavanju invalida, to opet ne znači da će tim zakonom biti regulisano zapošljavanje pripadnika oružanih snaga koji su učestvovali u oružanim sukobima.
To, takođe, ne znači ni da će taj zakon biti donet, već je to, kao i do sada, neka vaša lepa želja i obećanje za budućnost. Ne bi vi na osnovu onoga što ste do sada uradili trebalo da budete toliko samouvereni i da mislite da ćete biti na tim mestima dovoljno dugo, a to posebno važi za ministra koji, naravno, kao i obično, nije na svom mestu.
Izostalo je ovog puta i poređenje sa okolnim državama i načinima na koje su zakonom uredili odnose i prava svojih invalida i onih lica koja su učestvovala u oružanim sukobima.
Zašto sada ne izađe ministar i kaže, evo ovako je to regulisano u Sloveniji, ovako je to regulisano u Bosansko-muslimanskoj federaciji, ovako je to regulisano u Republici Hrvatskoj.
Omiljena su vam poređenja sa Republikom Hrvatskom kada dođe do drugih stvari, pa zašto sada ne kažete kako je u Republici Hrvatskoj regulisano pravo njihovih domobrana, onih koji su davali nešto za hrvatsku državu. Poznat je vaš odnos prema onima koji su ovu državu izdali i prema onima koji su izbegavali da služe vojni rok, koji su se krili po podrumima i bežali po inostranstvu. Njih ste abolirali, izjednačili ste ih sa onima koji su časno svoju državu branili.
S druge strane, one koji su branili državu sa čarapama na glavama ili pomoću pritisaka, uz navodne dobrovoljne predaje, izručujete stranim državama. Ako se ima u vidu da mi nismo srećna država i da ne daj bože sutra možemo da dođemo u situaciju da nam opet neko zatreba da ovu državu brani, mislim da bi ovo bio neki minimum koji bi trebalo dati i garantovati, kako onima koji su državu branili u prošlosti, tako i onima od kojih se očekuje da državu brane u budućnosti. Hvala.