Hvala. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Đorđević.

Dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, SRS, odnosno kolega Zoran Antić je podneo amandman na član 126. U stavu 2. reči "jedne polovine" brišu se, a u stavu 3. reči "tri minimalne zarade" zamenjuju se rečima "pet minimalnih zarada". U obrazloženju koje smo dali u ovom amandmanu govorimo o sledećem. Kada je u pitanju naknada štete na osnovu odluke suda, onda se iznos iz sudske presude ne može umanjivati. Visinu otpremnine, zbog odlaska zaposlenog u penziju, treba povećati sa tri na pet minimalnih zarada.
Dakle, kada govorimo o ovom amandmanu SRS, odnosno kolege Zorana Antića, govorimo o ovom predlogu zakona o radu koji je Vlada podnela Narodnoj skupštini i upravo u ovom delu koji se odnosi na potraživanja zaposlenih u slučaju stečajnog postupka. Odgovor Vlade Republike Srbije je bio da ne prihvata amandmane na član 124. i član 126. poslaničke grupe SRS i na ovom primeru se vidi upravo ovo o čemu smo govorili kada smo za ovom govornicom branili ovaj stav i amandman koji smo podneli na Predlog zakona o radu.
Suština odgovora Vlade u obrazloženju na član 126. glasi - rešenje u Predlogu zakona dato je prema raspoloživim mogućnostima budžeta Republike Srbije. To Vlada priznaje da ne može da prihvati ovakav amandman, koji bi zaštitio zaposlene u slučaju da dođe do stečaja u firmi u kojoj radi, a suština naših amandmana je upravo da zaštitimo zaposlene.
Na ovakvim primerima se vidi da Vlada donosi zakon koji ne može da bude i ne ide na ruku zaposlenima, a pri tome se pravdajući da je privreda Srbije, kako je rekao ministar, čak je koristio i neke teške reči, neprimerene, u bolesnom stanju. Mogao je da izabere neke druge termine i da kaže da je u lošem stanju, u čemu se slažemo sa vama, ali šta činite da to promenite.
Cilj ovog predloga zakona je da pre svega zaštitimo prava zaposlenih i radnika, da to uskladimo sa evropskim zakonodavstvom. U razlozima za donošenje ovog zakona ste obrnuli to. Navodi se da to naravno sve treba uskladiti sa evropskim zakonodavstvom, pa tek onda navodite ovo što sam sada rekao.
Cilj ove Narodne skupštine je da donesemo zakone koji će zaštititi, s jedne strane i pre svega zaposlene, a naravno i poslodavca, da bude, kako vi kažete, u onom delu to kompatibilno sa evropskim zakonodavstvom.
Juče, u izlaganju, kada ste se obratili Narodnoj skupštini, u završnoj reči jučerašnjeg dela sednice, takođe ste rekli da se razlikujemo u vezi koncepta.
Vi ste prihvatili nekoliko amandmana poslaničke grupe SRS, jer niste mogli da ih ne prihvatite. Oni su toliko argumentovani da ste morali kao Vlada da razmišljate kako treba da se zaštite interese zaposlenih.
Ali, ne prihvatajući amandmane koje smo podneli baš u ovom delu, na član 124. i član 126. Predloga zakona, govorite, ponavljate se, da se priroda ovog zakona, u odnosu na važeći zakona koji je donela bivša vlast, Demokratske stranke, koja je privredu u Srbiji zavila u crno, neće naročito promeniti nakon usvajanja ovog zakona, jer ćete vi ovaj zakona verovatno usvojiti voljom većine u parlamentu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 130. amandman je podneo poslanik Milorad Mirčić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovim amandmanom takođe skrećemo pažnju da nije dobro ako neku obavezu treba da izvrši Vlada, a ovde je precizno u pitanju obaveza ko predlaže ove predstavnike upravnog odbora fonda; dva predstavnika predlaže Vlada, dva reprezentativni sindikati i dva udruženja reprezentativnih poslodavaca, znači, tri strane. Eto, kako je to kod nas, negde tri negde dve, negde nijedna.
Ovde se kaže - imenuje ih Vlada na period od četiri godine, i to predstavnike Vlade na predlog ministra. Sada u prvom stavu imamo predstavnike Vlade, a u trećem stavu Vlada imenuje, a ovde kao predlagač prema Vladi javlja se ministar. Nezavisno od ovog našeg amandmana, ministar je funkcioner ministarstva. A kada se u zakonu navodi organ državne uprave onda se govori o ministarstvu. Da bi se preciziralo koje je ministarstvo onda se obično kaže - ministarstvo nadležno za poslove, pa se navedu ti poslovi i onda, u skladu sa Zakonom o ministarstvima, bliže odredi.
Dakle, ovim amandmanom gospodin Mirčić je pokušao da nešto malo popravi, odnosno pre svega skrene pažnju na ove stvari, da tu nešto nije u redu. Ali, uopšte ništa nije u redu, kada je u pitanju ovaj fond. Vidite, uzeću nekoliko situacija koje su nerešive za ovaj fond. Pa, čak ću i da pretpostavim da se te situacije i dese neposredno posle stupanja ovog zakona na snagu.
Kada su recimo u pitanju banke, banka otišla u stečaj, a ljudi koji rade u banci imaju status zaposlenog. Ovi kada su ugasili ove četiri banke, oni njih pogasili, ali uzeli 4,5 miliona dolara, odnosno sada je to 4,5 miliona evra fonda dijaspore, samo zato što nisu hteli da realizuju nalog da se ta sredstva, pre nego što je otvoren stečaj, usmere na drugo mesto.
Razmislite o tome ili uzmite vaš čuveni sistem BK. "Astra simit" može da ode u stečaj, može da ode u stečaj i BK televizija, mogu u stečaj da odu i šest novina, to su ove što koriste ono - repato, bezrepo, to sve Karić lepo plaća. Mogu i druga preduzeća koja su kapitalom vezana za BK, a ne imenom, i država preuzima obavezu. Može to u sklopu nekog novog koalicionog dogovora.
Celokupna ideja oko ovog fonda, ukoliko bi bila gruba reč da je promašena kao inicijativa, onda mogu da kažem da je na pogrešnim temeljima postavljena. Nedorečenost će biti tako veliki problem da će svaki razumni prosuditelj u ovoj zemlji da dođe do zaključka da je na delu jedan sistem u kome je izvršena podela rada po sistemu belog okovratnika, sa elementima kriminalne sekte. Jedna grupa vodi u stečaj, druga grupa rasparčava, treća grupa prividno zadovoljava. Sve pokriveno zakonom, sve formalno-pravno može da bude čisto, ali slaba vajda, niti ima posla, niti ima garantovanih prava.

Reč ima poslanik Vojislav Milajić.

Dame i gospodo, celo ovo poglavlje reguliše odnose između zaposlenih i poslodavaca, u situaciji gde zaposleni imaju određena potraživanja prema poslodavcu prema kome je pokrenut stečajni postupak. Određena prava koja radnici imaju prema poslodavcu, odnosno potraživanja koja imaju prema poslodavcu naravno da su otežana u ostvarivanju kada se pokrene stečajni postupak prema privrednom društvu.
Sama ideja osnivanja fonda, da bi se zaštitila ta potraživanja koja imaju zaposleni i koja su regulisana članovima od 127. do 146. ovog predloga zakona, pokušava na neki način da zaštiti ta potraživanja zaposlenog. Međutim, da li je realizacija te ideje dobra i da li je taj fond postavljen na zdravim osnovama, to je sada sasvim drugo pitanje.
Kao prvo, sastav upravnog odbora i nadzornog odbora je simptomatičan. Predlogom zakona su predviđena dva člana upravnog odbora koja će imenovati Vlada, dva člana upravnog odbora koji će biti predstavnici reprezentativnih sindikata i dva člana koji će biti predstavnici poslodavaca, a koji su ujedno i članovi socijalno-ekonomskog saveta.
Vrlo je čudno da sredstva za rad tog fonda obezbeđuje država. Znači, 100% pare za namirivanje te vrste potraživanja obezbeđuje država, a da upravljanje tim sredstvima vrše predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca. Faktički u tom sastavu upravnog odbora dve trećine čine sindikati i poslodavci, koji su faktički udruženja građana, i dva predstavnika Vlade.
Potpuno je nejasan taj koncept zbog čega bi se država odricala tog prava upravljanja budžetskim sredstvima u korist udruženja građana koja su, uzgred budi rečeno, krajnje problematična u pogledu utvrđivanja reprezentativnosti tih sindikata i udruženja poslodavaca, što će opet biti u diskusiji oko amandmana koja se tiču utvrđivanja reprezentativnosti.
Ista je situacija sa nadzornim odborom. Po jednog predstavnika imaju Vlada, reprezentativni sindikat i reprezentativni predstavnik poslodavaca.
Upravni odbor, između ostalog, ima i tu nadležnost da imenuje direktora, rukovodi radom fonda i da ne nabrajam sva druga ovlašćenja, tako da je potpuno nejasno zašto je predlagač išao tim putem da sredstvima, koja su 100% obezbeđena iz budžeta, dozvoli da faktički upravljaju i rukovode udruženja, znači sindikati i predstavnici poslodavaca.
Pored toga, u članu 130. pominje se takođe da ti članovi upravnih odbora, a i članovi nadzornog odbora imaju svoje zamenike. Samo se pominju, a uopšte se ne vide njihova ovlašćenja. Šta to znači zamenik?
Da li je on punopravni član? Da li ima ista ovlašćenja koja ima član upravnog i nadzornog odbora? To se iz člana 130. apsolutno ne vidi.
Koncepcijski bi moglo da se prihvati postojanje fonda, kao jedna vrsta zaštite potraživanja zaposlenih u odnosu na poslodavca prema kome je pokrenut stečajni postupak, ali mislim da nije najsrećnije rešenje dato u Predlogu ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović.       

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde treba naglasiti da je ovaj fond smišljeno osnovan, iz razloga da se sve što je ranije rečeno pokrije na način da se ne vidi prava stvar. Podsetiću vas na ranije usvojeni socijalni program bivše Vlade za restrukturiranje preduzeća, privatizaciju, pripreme za stečaj i likvidaciju, šta je sve u tom programu bilo.
Ova vlada izgleda nema taj program, pa pokušava kroz ovaj zakon da stvori uslove da se veliki sistemi, gde je Vlada većinski vlasnik kapitala, dovedu u situaciju da se najlakše završi stečaj, odnosno likvidacija tamo gde nije moguća privatizacija i da se na taj način najmanje para potroši, u stvari da se prevare zaposleni koji su u tim fabrikama gde je država većinski vlasnik.
Zamislite samo par paralela poređenja radi. Prosečna plata je oko 17.000 dinara. Ne znam kolika je sada minimalna cena rada po satu za januar 2005. godine - juni 2006. godine. Bila je 40 dinara za decembar 2004. godine. Zamislite sada minimalnu platu koja je manja od 6.000 dinara za 172 sata i zamislite prosečnu platu koju je radnik zaradio, treba poslodavac da isplati za zadnju godinu, i država garantuje i isplaćuje 7.000 dinara. To je pola.
Nije slučajno tamo gde je presuđeno već po raznim osnovama, gde zaposleni očekuje da poslodavac isplati dug uz kamatu za kašnjenje isplate duga, na kraju država donese jednu odredbu zakona i kaže da nema ništa od toga, samo pola. Ne bi bilo ništa čudno da je to bilo koji poslodavac. Radi se ovde o jasnoj nameri da se preduzeće gde još nije završen proces privatizacije, preduzeće u društvenom sektoru, odnosno gde je država većinski vlasnik, državno preduzeće, dovede u situaciju da se radnici bukvalno prevare po više osnova.
Neisplaćena zarada za više godina, zaslužena nadam se, isplaćena kao minimalna zarada, a drugi osnov sve ono što je u sporovima do sada, a bilo je puno sporova po raznim osnovama, presuđeno konačno, umanjuje se za 50%, i ostaje najveći deo problema koji je skopčan za ostvarivanje prava po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja.
Državni sektor nije bilo koje preduzeće i u tome se vidi problem, jer država štiti sebe, a ne poslodavca, i nije namera da se pomogne zaposlenom, nego praktično da se izađe iz ove teške situacije koja jeste sada ovakva.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 134. amandman je podneo poslanik Igor Bečić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 146. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite, a kvoruma ima, gospodine Markoviću, i više nego što treba. Ima kvoruma dovoljno, samo vi nastavite, gospodine Krasiću.

U ovom poglavlju Potraživanja zaposlenih u slučaju stečajnog postupka u suštini imamo svojevrsnu konverziju, prava po osnovu radnog odnosa postaju materija, kako da se to definiše, upravna stvar.
Sve ono što je bilo pravo zaposlenog dok je bio u radnom odnosu, dok nije otvoren stečajni postupak, otvaranjem stečajnog postupka i činjenicom da zaposleni, bivši zaposleni, ispunjava ove uslove i treba da ostvari neko pravo kod ovog fonda, kada se javi tom fondu, to pravo postaje upravna stvar. Tako nešto ako se radi, radi se potpuno drugačije, mnogo kvalitetnije.
Ovo sam naveo zbog onoga što stoji u članu 146, a na koji sam podneo amandman. U članu 146. je zapisano da nadzor nad zakonitošću rada fonda vrši ministarstvo nadležno za rad, nadzor nad zakonitošću rada. To nije ni upravni nadzor, to nije ni inspekcijski nadzor, to je ta treća vrsta nadzora.
Koga oni treba u stvari da nadziru? Treba da nadziru, pre svega, svoj upravni odbor, svoja dva predstavnika Vlade u upravnom odboru, njihove odluke, nadzorni odbor ne podleže ovome, direktora koji je odgovoran za zakonitost rada.
Pri tom, Vlada potencira u članu 127. da fond ima svojstvo pravnog lica i posluje kao javna služba. On vodi odgovarajući postupak. Fond preko svojih organa donosi odgovarajuće odluke kojima rešava o pravima i obavezama lica koja se jave i ceo postupak je propisan.
U osnovi, to je upravni postupak, opšti upravni postupak, a na sve to dolazi opet ministarstvo koje vrši nadzor nad zakonitošću rada. Ovo pominjem iz prostog razloga što je potpuno slično rešenje postojalo u Zakonu o visokom obrazovanju i ovu odredbu je Gašo Knežević zloupotrebio decembra 2000. godine, jer je ovo protumačio da može po pravu nadzora da vrši izmene konačnih upravnih akata, pa čak i nekih koji su bili pripremni, nisu bili čak ni upravni nego pripremni akti.
Kako ne bi organ koji je ovde naveden, kao organ koji treba da vrši zakonitost, došao u to iskušenje, a nadzor nad zakonitošću rada rade sve moguće inspekcije koje su ovlašćene da posete ovo pravno lice koje radi po propisima o javnim službama. Znači, može i ova poreska, može i ova inspekcija rada, upravna verovatno najviše, zagarantovana je kontrola, zakonitost rada i poštovanje generalne politike Vlade Republike Srbije, zagarantovana kroz izbor direktora, članove upravnog odbora, a da ne ređam još i ove prijatelje iz socijalno-ekonomskog saveta. Ova norma je potpuno suvišna, a ovako kako je navedena, imajući u vidu našu praksu koju su Dosmanlije ustanovile od decembra 2000. godine, ona postaje opasno besmislena.