Reč ima poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Samostalnog sindikata Srbije, na član 126. u ime SPS amandmane su podneli dr Svetislav Krstić i Toma Bušetić.
Osim ovoga što je gospodin Toma Bušetić ovde izneo kao argumentaciju, želim još jednom da kažem, za SPS je veoma važan pristup kod preduzeća u stečaju, zato što kod privatizacije onaj ko kupi preduzeće u stečaju nema obavezu da sprovodi nikakav socijalni program, niti da zapošljava radnike.
Njegova jedina obaveza, odnosno iz onoga što on plati solidarno se namiruju poverioci i to je jedino što je odnos između kupca i prodavca, odnosno države koja garantuje tako nešto.
I zato je važno da se prihvati ovaj amandman, jer on bolje reguliše prava radnika koji su u preduzećima u stečaju i s tim u vezi mislim da bi ovde ministar mogao da napravi izuzetak i prihvati ovaj amandman, jer se očigledno radi o boljem rešavanju egzistencijalnih pitanja zaposlenih u preduzećima u stečaju.
To jeste veliko opterećenje zato što, nažalost, u Srbiji ima veliki broj preduzeća u stečaju, ali za nas je važnije koliko ima radnika u stečaju i kakve su njihove prinadležnosti.
Na kraju, sinoć, gospodine ministre, u poslednjem obraćanju jučerašnjeg radnog dana, prostirali ste argumente koji su predmet vašeg koncepta, gledanja na stvar kada su u pitanju naši amandmani.
Dozvolite da kažem da sam u nekoliko rečenica prepoznao čak pežorativnu intonaciju koja se odnosi na ono što smo mi juče ovde suprotstavili kao argumente.
Nismo imali takvu nameru, prosto suprotstavljamo svoj koncept vašem konceptu. Za taj koncept se zalažemo zato što je potpuno legitiman.
On se nalazi na tržištu političkih ideja Srbije, nalazi se u našem političkom programu i u tom smislu smo pisali amandmane koji su, pre svega, proizvod našeg političkog programa, našeg viđenja ove materije.
I, s tim u vezi, pozivam vas i sve ostale da korektno ukrštamo argumente, ali bez krajnjih namera da govorimo o onima koji pišu amandmane i njihovom političkom programu. S obzirom da smo do sada imali korektnu saradnju, očekujem da će to tako ostati i ubuduće.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 126. amandman je podneo poslanik Zoran Antić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 126. nastavlja se i oslanja se na član 125. On bliže određuje naknade za one radnike koji nisu iskoristili godišnji odmor, ne svojom krivicom, i odnosi se na otpremnine prilikom odlaska u penziju, i gde isto tako imamo ozbiljno ograničenje i smanjenje prava na naknade i otpremnine radnika.
Činjenica je da je Zakon o stečaju povlašćeno mesto obezbedio za radnike, da su predlagači Zakona o stečaju imali dosta razumevanja za radnike i činjenicu da veliki broj njih ostaje bez posla, i smatram da je neprimereno da se u zakonu u radu ta prava radnika umanjuju. Sam amandman zahteva da se umesto 1/2 minimalne zarade makar jedna minimalna zarada isplati radnicima koji svojom greškom nisu iskoristili godišnji odmor i isto tako da se umesto tri minimalne zarade prilikom odlaska u penziju isplaćuje pet minimalnih zarada, jer sama po sebi minimalna zarada je znatno manja od prosečne zarade u Republici. Pretpostavljam da će se u nekom narednom periodu ta razlika bitno uvećavati.
Neprimerena je sama želja podnosioca zakona da prava radnika, odnosno da njihove zarade umanjuje, da se na taj način štedi, dok u isto vreme država, tačnije vlast jako malo radi na racionalizaciji kompletne državne uprave, na racionalizaciji svih javnih preduzeća. O tome se govori samo kada je neophodno da se predstavi neki zakon, na tome se u stvarnosti jako malo radi.
Pozivam vas da u danu za glasanje podržite ovaj moj amandman.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 126. u ime poslaničke grupe SRS amandman je podneo narodni poslanik Zoran Antić i ovim amandmanom traženo je da se u stavu 2. reči "jedne polovine" brišu, čime bi se postiglo da se naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor krivicom poslodavca isplaćuje u visini jedne zarade umesto polovine.
Ukoliko znamo da su ovim zakonom propisana neka minimalna prava i da bi ovaj zakon trebalo da bude nešto što je osnovno, od čega se ni u kom slučaju ne može odstupiti, a da kolektivni ugovorima i ugovorima o radu radnici treba kroz neke postupke pregovaranja i kroz sindikate da se ipak izbore za nešto više, postavlja se pitanje – zašto u toliko mnogo članova predlagač ovog zakona predviđa određena ograničenja, zašto je na toliko mesta predviđeno da se u korist poslodavca, a na štetu radnika može odstupiti od ovog zakona.
Ukoliko radnik nije krivicom poslodavca, što je veoma bitno, bio u situaciji da iskoristi svoj godišnji odmor, to je minimum, koliko znam po predlogu ovog zakona 15 radnih dana, kako je moguće da za 15 radnih dana, što znači minimum tri radne nedelje, što može biti i tri četvrtine meseca, da se za to isplaćuje nadoknada od samo jedne polovine minimalne plate.
Na ovaj način vi nipodaštavate umnogome rad i nadoknadu koju će radnik primati, jer samim tim pretpostavljate da će radnici imati minimalne plate. Ukoliko neko za 15 radnih dana dobija pola minimalne mesečne nadoknade, znači da on, kada se to preračuna, dnevno ne dobija ni taj minimalac.
Znači, umesto da neko u skladu sa zakonom ode na godišnji odmor, što je neophodno zbog mnogih društvenih, zdravstvenih i ostalih aspekata, vi ga terate da radi i da umesto što će biti plaćen za taj svoj rad, barem onom redovnom cenom koja će biti nešto veća od minimalne zarade, vi ga terate da za taj period koji bi trebalo da ne radi, a radi, bude plaćen čak manje nego što je minimalna zarada.
Vi na ovaj način praktično ukidate i pravo na godišnji odmor i pravo na minimalnu zaradu. Znači, mnogo bi bolje bilo da kažete da, ukoliko već radnik ne može da ostvari svoje pravo koje bi ovaj zakon trebalo da mu garantuje, u tom slučaju bar poslodavac bude kažnjen maksimalno što mu nije obezbedio taj godišnji odmor, pa da ga plati duplo više nego što bi redovna situacija bila. A vi ovim zakonom predviđate da on ne bude plaćen minimalno, nego da bude plaćen ispod tog minimalnog iznosa.
Drugi deo amandmana odnosi se na otpremnine zbog odlaska u penziju i predviđenim rešenjem trebalo bi da se isplate tri minimalne zarade, amandmanom koji je podneo narodni poslanik Zoran Antić predviđeno je da se ta naknada poveća na pet minimalnih zarada.
S obzirom na to da znamo da ste već pooštrili uslove za odlazak u penziju, mislimo da ne bi bilo preterano da neko ko je radio 40 godina na kraju na ime otpremnine dobije barem pet minimalnih zarada. Hvala.

Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, nema većih prevara, čak i na tom Zapadu kome hrlimo, a za 15 ili 20 godina ćemo sigurno ući u Evropsku uniju, kako ste krenuli, ako se Evropska unija do tada ne rasturi, nema većih prevara od fingiranih stečaja.
A šta se to dešava? Vlasnik kupi firmu, kao vlasnik je rasproda, dakle, za dobar deo imovine opere pare, prebaci na druge račune u druga svoja preduzeća i onda zaduži tu firmu do određenog nivoa, dovede do stečaja, radnici na ulicu, država preuzima obaveze, a on sa parama koje je oprao nastavlja dalje. Tako je i na Zapadu, kažem vam, tako će biti i kod nas, kod mnogih firmi, a ne govorim o onim stečajevima koji će sami po sebi morati da dođu zbog uslova poslovanja, zbog svega ostalog što stečaju doprinosi.
Juče smo imali priliku, reče gospodin Krasić, da vidimo da ministar fingira stečaj u jednom javnom državnom preduzeću, dovodi državu polako u vlasničko ropstvo, ali ne bih o tome. Ja bih o amandmanu koji je narodni poslanik Zoran Antić u ime SRS podneo na član 126.
Ako je država ovim zakonom spremna da preuzme obaveze i da delom iz stečajne mase, a delom iz onog fonda, videli smo da će se formirati, na neki način zadovolji osnovna potraživanja radnika koji ostaju bez posla, a u ovom slučaju u članu 126. je pravo na iskorišćen godišnji odmor, jer će poslodavac sigurno pripremiti u četvrtoj četvrtini godine pred završni račun da sprovede stečaj, pa mnogi neće iskoristiti godišnje odmore.
Ne vidim razloge zašto država ne bi umesto jedne polovine isplatila kompletnu naknadu za godišnji odmor, kako je inače predviđeno u ovom zakonu kada preduzeće normalno funkcioniše. Svuda je u svetu praksa, čak i u najokorelijim uslovima kapitalističke eksploatacije, da kada neko odlazi u penziju dobije otpremninu za odlazak u penziju, a kod nas je ta otpremnina potrebna, jer između zadnje plate i prve penzije protekne nekoliko meseci, takvi su nam fondovi, takva nam je država, tako je sve organizovano i treba preživati tri ili četiri meseca dok prva penzija, ma koliko ona mala bila, stigne.
Znate sigurno da su to ljudi koji su invalidi, već bolesni, i odlaze u penziju, ili su ljudi koji su navršili 61, 62, 63 ili 64 godine života, i kojima su lekovi potrebni, a u onom zakonu gde smo regulisali zdravstveno osiguranje smo takođe osakatili te ljude, gde su lekovi koji su papreno skupi, jer se nalaze na onoj negativnoj listi, moraju da se kupuju; dakle, omogućimo onome ko odlazi u penziju da bar može lekove da kupi da preživi i da sačeka tu prvu penziju.
Ne vidim zašto ovaj amandman ne bi mogao da bude usvojen, tim pre što sam malopre rekao da u budžetu, kojim se hvali ministar Dinkić, postoje sredstva.
Ali, budžet je posebna priča, vi znate koliko smo mi amandmana i koliko je nas izašlo da govori kada je bio budžet na dnevnom redu; dakle, on je skrpio budžet navrat-nanos, pa sa jedne strane se preliva, a sa druge zveči prazna kesa. Izvršite preraspodelu, prebacite sredstva ovde, omogućite ljudima da prežive.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru zakona koji treba da uredi radni odnos i prava po osnovu radnog odnosa mi malo koračamo i po onome što se zove socijala. Verovatno najbolniji problem ovog procesa, koji vi nazivate tranzicija, jeste taj socijalni aspekt, što nema ko da primi te obaveze koje treba da se ispune prema ljudima koji ostaju bez ovog uspešnog puta ka Evropskoj uniji.
Da se ne bih ponavljao, smatram da kojim slučajem u ovom zakonu postoji jasnija odredba o tome da onaj ko isplaćuje minimalne zarade ima obavezu da obaveštava o tome ministarstvo i onda bi verovatno ministarstvo, pa preko njega i budući fond, imao elementarno saznanje koja su to perspektivna preduzeća koja bi mogla da zakorače u stečaj.
Dakle, tim pre što preduzeće može da ode u stečaj, a da u smislu prava iz radnog odnosa i nije došlo u situaciju koja se naziva kao višak zaposlenih, dakle, kada se usled ekonomskih, tehnoloških i drugih promena javlja višak zaposlenih. To je potpuno jedna druga situacija, gde nema narušavanja prava ili nekog ograničenog obima tih prava.
Međutim, ovde je Vlada zaključila da ona preko svog posebnog fonda treba da podnese taj socijalni teret stečaja, odnosno privatizacije, pošto se ovde računa na stečaj koji se završava bankrotstvom.
Ovim amandmanom mi smo hteli da skrenemo pažnju da nešto nije u redu ni sa ovim članom. Kaže se, zarade i naknade iz člana 125. stav 1. tačka 1), a to su one zarade i one naknade, isplaćuju se u visini minimalne zarade. Znači, ne isplaćuju se u visini osnovne zarade o kojoj je bilo priče u odredbama o zaradama, nego se ide na minimalne.
Istovremeno se kod osnovne zarade pričalo, afirmišemo princip ugovaranja. Ako je afirmisan princip ugovaranja, onda je neisplaćena zarada kompletno potraživanje koje treba da se ostvari iz stečajne mase u stečajnom postupku. Pošto sada država preuzima svoju obavezu, a ona je preuzima po ovom sistemu, sa nepogrešivom tačnošću mogu da vam kažem šta će za pola sata Vlada da kaže povodom ovoga - neko je ovde u ovoj skupštini protiv toga da makar nešto se dalje uradi; jer, oni polaze od ovoga da su ove odredbe, možda su male prinadležnosti, možda nešto malo, ali kapaciteti našeg budžeta ne dozvoljavaju više.
Ali, ko je protiv ovoga, ko je amandmanom nešto menjao, on praktično želi da radnici ne prime ništa. To je ta inverzija do koje će morati da dođe jer drugačije ne mogu da se opravdaju stvari koje su ovde napisane.
Ovaj amandman se odnosi na član 3. koji govori o otpremnini. Vidite, otpremnina nije zarada. Otpremnina je praktično jedno klasično potraživanje. Ukoliko se ono ne ostvari kao dospelo potraživanje zaposlenog, kome je prestao radni odnos zbog otvaranja stečajnog postupka, e, vidite, ono ovde sada trpi neke promene i kaže se tri minimalne zarade. Doduše, mi ovim amandmanom sledimo naš prethodni amandman kojim smo to na potpuno drugačiji način predvideli.
Ali, postavlja se centralno pitanje - gde treba da bude taj socijalni fond, koji treba da snosi trošak, bolni trošak privatizacije, jer je ovo privatizacija. Izazove se stečaj čas posla i onda nastupi privatizacija. Natrčali ovi koji imaju para, montiraju. Kada će tog Kljajevića da menjate već jedanput. Tamo ljudi moraju da plaćaju da bi bilo po zakonu. Onda možete da zamislite koliko plaćaju stečajnim upravnicima ovo što ide mimo zakona.
Koliko znam, ovde je bila akcija da se taj čovek razreši. Alfa i omega svih problema u stečaju je taj Goran Kljajević i nomenklatura koju on određuje da budu stečajni upravnici. Usput, onaj vaš zakon o stečaju se ne primenjuje. I dalje se javljaju poznati kadrovi. Poznati kadrovi koji rasparčavaju tu imovinu. I, sada vi za njih vezujete sudbinu zaposlenih, zbog mafijaša koji su se skupili u privrednom sudu ovde i vrše stečajni postupak, kao stečajni upravnici, pa im je obezvređena imovina, pa em mora još stečajnim upravnicima da se plati da bi nešto išlo po zakonu.
Slaba je vama zaštita ako se samo štitite zakonom, a ne štitite i primenom zakona.