Reč ima poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji je podnela koleginica Vjerica Radeta za vas, koji ne znate, možda ste se zapitali da li je to slučajno ili namerno.
A svakako da bi neko od poslanika SRS insistirao na ovome da učesnici odbrane zapadnih srpskih zemalja u periodu od 1990. godine ne mogu da ostanu bez posla, a nije slučajno, već je namerno da je taj amandman podnela žena čije je poreklo iz Livna, a koje je sada pod ustaškom okupacijom. Žena koja ne može da ode na grob svog oca i svojih predaka, žena koja najbolje zna kakva je herojska bila borba svakog Srbina koji se odazvao da ide da brani zapadno od Drine i Dunava srpski narod i srpske zemlje.
Ako vam nije bila dovoljna njena argumentacija i ono što ste čuli do sada, ako vam nije dovoljno i to da i među vama ima onih koji su bili učesnici odbrane zemlje, a verovatno u redovima SRS i među poslanicima ima ih mnogo, neki su, nažalost, položili život na oltar otadžbine i koji su bili u ranijim sazivima – pomislite da vi možete da se nađete u toj koži i mnogi od vas, jer pripadaju strankama koje će svakako da gube na izborima i neće biti ponovo izabrani, možete da budete ti koji će da ostanu bez posla – a učestvovali su u odbrani zapadnih srpskih zemalja ili u odbrani našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Pomislite na ljude koji su zaposleni u mnogobrojnim fabrikama u našoj zemlji i na one koji su već do sada ostali bez posla, a bili su učesnici odbrane zapadnih srpskih zemalja.
Ko zna koliko ih je, a mogla bih da dođem do tog podatka iz 2001. godine, a u jednom danu je otpušteno 15.000 ljudi u grupi "Zastava" u Kragujevcu, ostali su bez posla, a branili su srpski narod i srpsku zemlju.
To je već uobičajena praksa da vam mi sa ove govornice putem medijskih nastupa, u kontaktima sa vama, na bilo koji način govorimo i podsećamo vas na to šta je najvažnije za jedan narod i jednu državu.
Ako se povedete za slučajem koleginice Radete i činjenicom da ona ne može da ode na svoje vekovno ognjište i da poseti grobove svojih najmilijih, vi ćete onda da znate da je ona ovde već pronašla svoj dom, ovde kod nas u Srbiji.
Ljudske žrtve su nenadoknadive, a sa druge strane, čovek sebi može da obezbedi krov nad glavom, zaposlenje i da nastavi, kao što ona to radi, da se bori za interes srpskog naroda i srpske države. Ali, pomislite na te ljude koji nemaju priliku da tako javno iskažu svoj stav, kao što to može koleginica Radeta, koja je srpski radikal.
Pomislite na te radnike koji će se sutra naći pod udarom zakona, jednostavno, kao što su one noći došla tri DOS-ovska ministra u Kragujevac i ostavili 15.000 ljudi bez posla. Doći će neki novi ministar iz ovog reciklovanog DOS-a i reći će: ti ostaješ bez posla, a taj čovek zna da je nesebičan doprinos pružio za odbranu srpskog naroda i srpske države.
Šta da kažete za invalide, šta da kažete za one koji su invalidi otadžbinskog rata od devedesetih godina? U Kragujevcu imate slučaj da je, posle usvajanja onog fantomskog zakona o radu, o kome se govorilo u načelnoj raspravi, karticom iz Soluna, Borislava Novakovića, pa dolaskom ove trojice omraženih DOS-ovskih ministara u Kragujevac, mnogo ljudi koji su invalidi rada očekivalo da će tadašnja DOS-ovska garnitura da bar započne ono što im je obećala, odnosno da će da im omogući da nesmetano rade u tzv. zaštitnim radionicama.
Niti je to slučaj u Fabrici "Zastava - namenski proizvodi", niti je to slučaj u Fabrici automobila i nema zaštitnih radionica u mnogobrojnim fabrikama, pa ni u ovoj U.S. "Steel", bivšem "Sartidu" u Smederevu. Objasnite tim ljudima kako ćete vi da brinete za njih, ako se ne obavežemo mi ovde, kroz usvajanje ovog amandmana i izmenu zakona, odnosno propusta, jer nije hteo zakonodavac da misli na te ljude, da oni neće da ostanu bez posla.
Nije samo problem Kragujevac, gde u septembru, po ugovoru koji je potpisan, prestaje sa radom tzv. Zavod za zapošljavanje i obrazovanje. Problem je sa mnogim preduzećima o kojima država ne vodi brigu i u kojima ljudi čekaju šta će se dalje desiti.
(Predsedavajući: Vreme.)
Pre sedam dana, kada je jedan od srpskih heroja i časni general, iako smo mi srpski radikali imali drugačije mišljenje, general Lazarević, odlučio da ode u Haški tribunal, mnogi od vas, narodni poslanici, predsednici vaših stranaka i funkcioneri vaših stranaka, izašli su u javnost sa onim što je zaista tačno - da je on herojski branio narod i državu, da je on jedan od srpskih heroja, general koji je častan i koji je znao da se stavi u službu otadžbine i službu svog naroda. Postavlja se pitanje zašto to niste govorili do trenutka dok on nije odlučio da se dobrovoljno preda i ode u Haški kazamat.
Ako imate savesti i ako imate odgovornost prema ljudima koji su činili ono najbolje i najsvetlije u srpskoj tradiciji i u istoriji, glasajte za amandman koleginice Radete. Time ćete da pokažete i date primer i budućim generacijama da ćete da mislite, uvek kada je to potrebno, na odbranu onoga što je naše, jer nikada ništa tuđe nismo tražili.

Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako sam za jedan amandman siguran da će većina poslanika vladajuće koalicije glasati, onda sam siguran da će glasati za ovaj amandman, iz prostog razloga što mnogi od vas, mnogi od vaših najbližih su od devedesete naovamo uzeli pušku u ruke i išli da brane srpske zemlje i srpske granice.
Da nije bilo onih koji su devedesete uzeli pušku u ruke, onda bi se sigurno ostvarilo ono Tuđmanovo da dođe i da pije kafu u Zemunu; da nije bilo onih koji su devedesete uzeli pušku u ruke, onda bi se bošnjački jezik učio na celoj teritoriji Republike Srpske Krajine; da nije bilo onih koji su 1999. uzeli pušku u ruke, danas bi nam Šiptari sigurno bili kod Niša, ako ne i dalje.
Srpstvo, Srbiju, ovu državu kojom ova vlast rukovodi, odbranili su ti heroji koji su na zov otadžbine krenuli na bojište da brane srpska ognjišta. To ova država, to ovaj narod ne sme i ne može da zaboravi. Dame i gospodo narodni poslanici, ni u prošlom zakonu prava tih boraca od devedesete naovamo nisu bila obuhvaćena onako kako treba. Ovaj zakon ih potpuno briše.
U obrazloženju odgovora na amandman koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta kaže se: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se zaštita invalida obezbeđuje posebnim propisima i uslovima za njihovo zapošljavanje"; pa se dalje kaže: "U 2005. godini predviđeno je donošenje novog zakona o zapošljavanju invalida, kojim će se obezbediti uslovi za njihovo brže i lakše zapošljavanje i posebne subvencije poslodavcima itd ..."
Ko kaže da će taj zakon biti donet, bez obzira šta u njemu bude pisalo? Nigde se ne govori o borcima koji su imali tu sreću da ih eventualno ne zakači metak na ratištu. Svako ko je malo omirisao barut, svako kome je bilo ko iz porodice malo omirisao barut, sigurno će glasati za ovaj amandman. Da nije bilo tih boraca, ne bi bilo ni ove Srbije kojom danas vi, na nesreću Srbije, rukovodite.

Reč ima poslanik Stevica Deđanski.

Dame i gospodo narodni poslanici, citiraću član 157. koji glasi: "Kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih ne može da bude odsustvovanje zaposlenog sa rada zbog privremene sprečenosti za rad, trudnoće, porodiljskog odsustva, nege deteta i posebne nege deteta".
Ako ste dobro pratili šta je do sada rečeno, znate da je Odbor ovaj amandman usvojio, gde se samo traži da zaposleni invalidi i zaposleni koji su učesnici odbrambenih ratova od 17. avgusta 1990. godine budu zaštićeni.
Ako ovo usvojimo, to bi bila dobra stimulacija za one koji vole otadžbinu, za one koji su časni i pošteni ljudi i koji su domaćini. Znači, da se oni razdvoje od baraba koje su bežale i sedele negde van zemlje, kao što smo već čuli u proteklom periodu, dok su nam neprijatelji palili državu.
Samo da podsetim da su ti isti ljudi posle došli da nam spale Skupštinu i Televiziju, još su se sami proglasili za narodne heroje. To smo već u prošlosti čuli. Ako su već dezerteri, nisu u zatvoru, a ako se većina onih koji ne budu glasali za ovaj amandman bude pronašla među dezerterima, hajde bar da zaštitimo časne i poštene ljude, patriote koji nisu bežali, koji ne bi ljudima stavljali crne kese na glavu i koji srpske generale ne bi terali u Hag, jer su se sa njima zajedno borili.
Želim da verujem da ovde ima malo ljudi koji će glasati za to da ljudi koji su branili otadžbinu budu na ulici. Ako to nije tako, onda je sreća što najveće srpske vojskovođe, vojvoda Mišić, vojvoda Putnik, Stepa Stepanović i ostali, ne žive u ovom vremenu kada se, po vama, prodaja srpskih generala smatra uspehom i patriotizmom.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Verovatno sadržina amandmana nikom nije sporna, ali ono što nas začuđuje jeste da Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u odgovoru i onom njihovom obrazloženju stoji po sistemu – ko u klin, ko u ploču.
Mi amandmanom nešto tražimo, a Vlada nam odgovara kao da ili nije čitala ovaj amandman, ili se pravi da ne zna šta je tekst ovog amandmana.
Ako ste hteli da napravite nešto epohalno i da uredite prava iz radnog odnosa, radni odnos, obaveze, onda ste mogli da prepišete sve konvencije Međunarodne organizacije rada i imali bi jedan sirovi zakon koji bi možda na nešto ličio, ali ne bi bio naš zakon, zato što ne bi sadržavao ono što je politika ove države, ovog društva i ovih građana.
Možda su ovaj amandman i amandman koji je podnet na član 155. upravo dokazi da nešto nije u redu sa Vladom. To su ta dva očigledna amandmana, očigledno je njihovo prihvatanje, da je teško i braniti te amandmane.
Pošto ovde nekima para uši ova formulacija, vi što ne želite da čujete o 90-toj godini i ovome što se desilo nama, što zastupa tuđe interese, a ne naše, moram da vam kažem šta kažu vaši. Oni kažu da se 1992. godine raspala SFRJ. Kao što vidite, ovde je dato pre toga 17. avgust 1990. godine. SFRJ, postojala je obaveza služenja vojske, postojala je obaveza mobilizacije i sada se neko odazivao na mobilizaciju, neko je bežao, doduše ima i poslanika koji su se u Holandiji krili zbog meniskusa. Boleo ih je meniskus pa nisu mogli da idu u vojsku, pa da izbegnu to.
Pošto pričamo o obavezama građana prema državi i o nekim obavezama i dužnostima koje država ima prema građanima, svi ćemo da se složimo da je obaveza građanina da se odazove na poziv svoje države. Razumem one koji su grafitima u Beogradu pozivali da se baci oružje, da se beži kući.
Razumem one koji su organizovali martovske nemire dok je ustaška kama radila tamo po Slavoniji, oni zastupaju tu politiku. Od njih i ne očekujem da prihvate ovaj amandman. Bilo bi čak i degutantno. Ne želim da ih dovedemo u situaciju da se sad posipaju pepelom, kao – puj pike, ne važi se.
Sudeći po izbornim programima stranaka koje su zastupljene u Narodnoj skupštini, siguran sam, na bazi poruka koje su upućene građanima, da postoji većina koja će da usvoji ovaj amandman. Mi ovim amandmanom, u ime građana koji su nas izabrali da budemo ovde, dajemo svojevrsno priznanje ljudima koji su poštovali državu.
Za sve ovo što sam naveo postoje razlozi u odlukama Međunarodnog suda pravde od 15. decembra 2004. godine, kada su utvrdili da nisu nadležni da odlučuju i sude po našoj tužbi koja je podneta protiv osam država NATO pakta koje su u 1999. godini izvršile oružani napad, agresiju, prekršili sve moguće međunarodne konvencije.
Obzirom da ima i svilenih koji ne vole da čuju grube reči, neka neki tumače da je ovo pozitivna diskriminacija. Ona je Ustavnom poveljom dozvoljena.
Znači, ta pozitivna diskriminacija, ružna reč, neki je možda bolje shvataju, mogla bi ovde da se primeni kad se radi o građanima, o zaposlenima koji su ispunjavali obaveze prema svojoj državi i, naravno, kada se donose kriterijumu na osnovu kojih se utvrđuje višak, ovi zaslužuju posebnu pažnju i zaštitu, jer država i društvo im odaju priznanje što su smogli hrabrosti, a bilo je potrebno dosta hrabrosti, obzirom da neki kažu – ne idi, drugi kažu – beži, treći kažu – ostavi, mi smo mali, nova realnost i nešto drugo što se koristilo kao izgovor ili kao prava argumentacija za širenje defetizma da bi Srbija bila, što uža i što manja, do Beogradskog pašaluka.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Pošto ta opcija nije pobedila, ta opcija nije pobedila zato što to narod nije hteo, treba tim ljudima da se oda priznanje, makar i mrva priznanja u vidu ovog amandmana.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković.

Dame i gospodo poslanici, sigurno nećemo glasati protiv ovog amandmana. Potrebna su dodatna objašnjenja i u skladu sa tim objašnjenjima treba se opredeliti da li ćemo glasati za ili uzdržano.
Ako se ovim amandmanom rešava pitanje zapošljavanja invalida, nemam ništa protiv, ali sumnjam da je tako. Dakle, šta se dešava ako firma ode u bankrot, da li i onda, pošto prema slovu zakona neće moći da se ostavi bez radnog odnosa jedan invalid ili neko ko je učestvovao u oružanim akcijama, to je drugo poglavlje, ali onda to treba regulisati i u drugom poglavlju.
Niz je hipotetičkih situacija koje se mogu desiti. Bili smo svedoci pre dve godine jednog i te kako neprijatnog događaja, neposredno nije se radilo o ratnim vojnim invalidima, posredno jeste se radilo. Frikom, dok je bio državno preduzeće, odnosno u većinskom vlasništvu države, izdvajao je stipendije za decu poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije u prethodnim ratovima, kada ga je kupio hrvatski Agrikor. Prvo što je uradilo novo poslovodstvo, na čelu sa gospodinom Todorićem, jeste da je te stipendije ukinulo.
Dakle, moramo da zaštitimo i ratne vojne invalide i njihove članove porodica. Meni je blisko ono što je ministar Lalović rekao, da se to može uraditi na drugačiji sistematski način, subvencionisanjem iz budžeta, otvaranjem novih radnih mesta za invalide, a ne vraćanjem na staro rešenje iz 1996. godine. Ponavljam, ako je ovo rešenje problema koji se javljaju prilikom privatizacije, kada se otpuštaju invalidi, podržaćemo ovaj amandman.