Reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, a neka se pripremi poslanik Goran Rakovac iz DSS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao narodnog poslanika SRS, gospodina Zorana Krasića, i mislim da je on prilično argumentovano objasnio zbog čega je bilo potrebno prethodno doneti neke nove ustavne okvire, pa onda preći na donošenje zakona o Vladi i državnoj upravi. Jer on je, čini mi se, na najbolji način pokazao da se ovim zakonskim rešenjima sada prejudiciraju neke stvari, neka nova ustavna rešenja.
Mi ne sporimo vama pravo da organizujete rad Vlade, ministarstava, državne uprave na način na koji vi mislite da je to najbolje i da će najbolje vama pomoći da vodite državu, sa programom kakav ste vi zacrtali. Međutim, jedna stvar ovde nije jasna. Ako ste toliko žurili, ako je to bilo hitno, čak ste i onaj jedan predlog upućivali po hitnom postupku, pa je kasnije to vraćeno itd, zašto skupštinska većina nije podnela u isto vreme predlog zakona o Narodnoj skupštini?
Ministre, reći ću vam, pokušaću da vam objasnim da smo mi taoci Vlade Republike Srbije i njenih javnih preduzeća, direkcija itd. Predsednik sam Odbora za saobraćaj i veze. Početkom marta smo podneli zahtev Ministarstvu za kapitalne investicije, a nešto kasnije i Republičkoj direkciji za izgradnju puteva, tražeći precizne odgovore na pitanja koja smo mi kao Odbor jednoglasno tražili. Do dana današnjeg mi ne dobijamo precizne odgovore. Šalju se uvek novi izvestioci koji kažu - nažalost, nismo upoznati sa ovim što je prethodno rađeno.
A mi nemamo nikakav način da nateramo Ministarstvo, Direkciju, pojedino ministarstvo ili nekog ministra da Narodnoj skupštini, radnom telu Narodne skupštine, Odboru, da onakve odgovore kakvi dolikuju jednom ministarstvu koje se obraća Narodnoj skupštini, koja bi trebalo da kontroliše ministarstvo, Vladu itd.
Ova žurba sa kojom ste podneli ove zakone pokazuje da od donošenja novog ustava nema ništa. Njega će biti, ali kada, ne zna se, iako nam je predsednik Narodne skupštine, Marković, obećao da će tekst novog ustava biti u Narodnoj skupštini maja meseca, i to je možda razlog zbog čega žurite.
Želim obratim vašu pažnju na to da mi danas imamo načelnike okruga sa veoma malim ovlašćenjima, to su praktično figure. I ovim novim zakonskim rešenjem oni praktično vode karnet, evidenciju radnog vremena zaposlenih. U današnje vreme, kada svaki direktor može da otpusti radnika kako god on želi, načelnik okruga ne može čak ni da pokrene disciplinski postupak, nego predlaže pokretanje disciplinskog postupka.
Želeo bih da snaga i moć načelnika okruga proističe iz zakonskih ovlašćenja, a ne iz političke moći i snage njegove političke partije. On će moći da svoju ulogu ostvaruje u jednom okrugu, gde su recimo predsednici opština ili gradonačelnici ljudi iz njegove stranke. Već na prvom koraku, kada se radi o opštini gde takva vlast nije, on gubi svoju moć i sve ostalo.
U jednom trenutku je predstavnik DSS-a ovde rekao da je jedan poseban kvalitet ovog zakona što će pomoćnici ministra biti nestranačke ličnosti i profesionalci i zaista bih želeo da to tako bude. Da li on zaista veruje u to što je rekao i da li to znači da će odmah po usvajanju ovog zakona svi pomoćnici ministara biti razrešeni, a onda će biti imenovani oni ljudi koji su zaista pravi profesionalci?
Ako je to tako, pogledajte sami koliko je članova stranaka među pomoćnicima, zamenicima, sve su to stranačke ličnosti i svi su oni došli na predlog neke političke stranke, i među njima ima dosta zaslužnih stranačkih ljudi, ali ne i kvalitetnih stručnjaka. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, slušajući prethodne diskusije, posebno onih koji su najviše kritikovali ovaj zakon, ako sam imao neke dileme da ovaj zakon treba podržati, onda su sve te dileme raspršene.
Naime, u obrazloženju uz predlog ovog zakona između ostalog je pomenuto jedno ranije načelo, načelo jedinstva vlasti, koje je dugo vladalo u ovoj zemlji, gotovo 50 godina jednopartijskog sistema i 50 godina gde je dominirao skupštinski sistem. Činjenica da mnogi još uvek žive u tom sistemu i razmišljaju na stari način, koji na sreću neće moći da se vrati i koji se na sreću u potpunosti razbija ovim novim predlogom zakona.
Načelo jedinstva vlasti, koje smo imali kao najjače načelo 70-ih godina a koje je trajalo do 90-ih, do uvođenja višepartijskog sistema, samim tim do donošenja ustava, koji i danas trenutno važi, a on je uslovio načelo podele vlasti, dakle, ostavilo je jako teške posledice, ne samo u nauci, obzirom da su čitave generacije studenata učile o jednoj vlasti, mislim na skupštinsku, a to je nažalost ostalo samo na teoriji, dok se u praksi pretvorilo da su ovom zemljom vladali raznorazni komiteti i formalne ili neformalne grupe.
Iako imamo Zakon o Vladi koji je donet odmah posle donošenja Ustava iz 1990. godine, činjenica je da taj zakon nije jasno razgraničio i nije jasno utvrdio i utemeljio šta u ovoj zemlji treba da predstavlja izvršna vlast, odnosno nije u potpunosti regulisao, pre svega odnos između Skupštine, s jedne strane, i izvršne vlasti, odnosno Vlade, sa druge strane.
U tom smislu i ciljevi ovog zakona – a pre svega uređenje odnosa Skupštine i Vlade, i čitavo treće poglavlje ovog zakona se odnosi na to, kao i uređenje Vlade, i dobar deo je sadržan u ovom zakonu – predstavljaju jasne intencije da se ovi odnosi jasno urede i da se ne donese zakon o vladi koja danas postoji, već da se donese zakon uopšte, kako bi vladala postojeća, a i sve one buduće vlade koje bi došle.
Sam Ustav svega četiri člana je posvetio Vladi, nabrojavši pre svega taksativno koje su njene nadležnosti, ali je činjenica da nije jasno razradio odnos između tri grane vlasti, odnos između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, tako da iz toga izvlačimo takođe neophodnost donošenja ovog i ovakvog zakona, obzirom da svaka od ova tri domena vlasti je najviša u svom delu. I suština organizacije države i funkcionisanje vlasti jeste upravo u nalaženju prave mere između ove tri grane vlasti, u njihovoj međusobnoj saradnji, ali isto tako i u njihovoj odvojenosti, obzirom da svako u svom domenu mora da predstavlja najvišu vlast.
Osvrnuo bih se na član 7, a on reguliše odgovornost Vlade i u stavu 1. kao načelo ističe da je Vlada u okviru svojih nadležnosti samostalna. Naime, ako želimo reformisanje izvršne vlasti, ako želimo na pravi način da postavimo vladu u ova prva tri sistema, onda moramo da joj damo potpunu samostalnost, koja bi se pre svega ogledala u onim poslovima koji su u okviru njene nadležnosti.
Međutim, samostalnost ne znači da Vlada vlada sama za sebe i da ne odgovara nikome, što je vrlo jasno rečeno u članu 7. stav 2. ovog zakona, gde se jasno ističe da je Vlada odgovorna, pre svega, Narodnoj skupštini, i to za vođenje politike Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za stanje u svim oblastima iz svoje nadležnosti i, na kraju, za rad organa državne uprave.
Takođe bih se osvrnuo na treću glavu ovog zakona, a to je odnos Narodne skupštine i Vlade, obzirom da je, kao što sam rekao u obrazloženju, istaknuto da je jedan od ciljeva ovog zakona baš da uredi ovaj odnos koji dosadašnjim Zakonom o Vladi iz 1991. godine nije bio u potpunosti uređen.
Naime, nekolicinom članova koje imamo u ovoj glavi određeno je vrlo precizno čime se Vlada bavi, odnosno kakav je njen odnos sa Narodnom skupštinom. Dakle, članom 34. je određeno da Vlada predlaže zakone i druge opšte akte Narodnoj skupštini, ali istovremeno daje i mišljenja o predlozima zakona i drugih opštih pravnih akata koje nije sama predložila.
Ono što je obavezna da svake godine čini, to je da dostavlja Narodnoj skupštini budžet, da dostavlja izveštaj o svom radu za proteklu godinu, i to pri podnošenju predloga završnog računa budžeta Republike Srbije.
Jako je bitno osvrnuti se na član 37. koji nosi podnaslov - Predlozi Narodne skupštine i Vlade. Naime, ovde se jasno određuje obaveza Vlade da zauzme stav o predlogu Narodne skupštine kada je pitanje iz nadležnosti Vlade, ali isto tako da Vlada može predložiti Narodnoj skupštini da raspravi pitanje iz nadležnosti Vlade i da o njemu zauzme stav. Dakle, može, ali ne mora.
Što se tiče učešća u radu Vlade i Narodne skupštine, dakle, u pogledu onih zakona i opštih pravnih akata koje Vlada predlaže Narodnoj skupštini obavezno je njeno prisustvo, odnosno učešće u radu Narodne skupštine, a i pri usvajanju zakona i drugih opštih akata koje Vlada nije predložila članovi Vlade su dužni da učestvuju samo na zahtev Skupštine.
Na kraju, kao izvesni rezime svega ovoga, želim da kažem, ovaj zakon predstavlja jedan bitan iskorak u odnosu na postojeće stanje, bitno poboljšanje u odnosu na postojeći Zakon o Vladi, predstavlja nešto što treba podržati. Stoga će DSS ovaj zakon podržati i u danu za glasanje i glasati za njega. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Rajko Baralić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u dosadašnjoj raspravi čuli smo veoma oštre kritike na ova dva predloga zakona, i to u stručnom delu, mislim na pravnu struku, kada je u pitanju formulacija, jasnost i razumljivost teksta. To ne bih ponavljao.
Pričao bih o drugim aspektima. Razumem zašto Vlada menja postojeći tekst zakona. Promenili smo društveni sistem, državno uređenje, pa je logično da promenimo i tekstove zakona koji treba da budu u skladu sa novim društvenim uređenjem u odnosu na postojeće.
Ono što je neko već ispričao, možda u drugom kontekstu, a tu priču bih ponovio sa naglaskom na ono što možda nije jasno svima; povodom teksta zakona koji se napiše, i potpiše ga Vlada, bilo je ministara koji kažu - nisam pisao tekst, nisam baš ni sam saglasan sa takvim tekstom, ali došao sam i branim predlog, koji Skupština treba da usvoji većinom glasova. Vlada kao predlagač obezbedi većinu i takav zakon se usvoji, a onda ta ista Vlada ne obezbedi primenu tog zakona u praksi i nastaje problem zašto smo doneli takav zakon, što je nedoslednost.
Znam da bi možda neka druga vlada bila efikasnija, odlučnija u ovako teškoj situaciji, kada sve u ovoj državi treba rešavati ispočetka, ali to je vezano za personalna rešenja, sastav Vlade, povezanost Vlade, koordinaciju u samoj Vladi. Nedavno kaže ministar Velja Ilić - ne mogu da moje pomoćnike i zamenike kontrolišem jer ne polažu meni račune, trče kod njihovog šefa partije pa sa njim razgovaraju.
U takvom kontekstu organizacije vlasti teško je raditi, to razumem, a Vlada mora da funkcioniše kao jedinstven državni organ koji brine o državi na najbolji mogući način.
Kada je u pitanju državna uprava, ona je brojna, skupa, neorganizovana, birokratizovana, i tu ima mnogo prostora da se radi. Dugo godina ništa se nije radilo na reorganizaciji državne uprave i to jeste veliki problem, posebno posle uvođenja višepartijskog sistema, kada je svaka nova koalicija koja je činila novu vlast zapošljavala nove ljude, ne vodeći računa o efikasnosti i potrebi, posebno o stručnosti, znanju itd.
Problem je kadrovska politika. Kada je u pitanju Vlada, rukovodeća struktura u organima državne vlasti, da li su to organi uprave, javna preduzeća ili nešto drugo, kako se dovode rukovodeći ljudi i kako se pripremaju, školuju, gde su stekli potrebna znanja i veštine da rade baš taj posao za koji su određeni. Ko kontroliše njihovu efikasnost? Da li su zadovoljni poslom koji rade? Da li su zadovoljni statusom, platom, uslovima rada? O tome niko u ovoj državi doskoro nije vodio računa i to je najveći problem da se neki posao efikasno i stručno radi.
Ono što bi možda trebalo u tom smislu bilo je pokušaja u ranijem periodu da se uradi, bio je zavod za kadrovske poslove koji je vodio evidenciju po dva osnova, po osnovu radne angažovanosti, odnosno društvene i političke angažovanosti, od osnovnih podataka, kao što su godine starosti, završene škole, poslovi kojima se bavi, napredovanje u struci, pa smo onda pravili nekakve biltene o tome.
I znam da zakonom nije bilo dozvoljeno da neko radi na rukovodećem mestu ako nema najmanje višu i visoku školu, što je sada slično rešenje u ovom zakonu, a posebno na onim mestima gde su bila reizborna mesta, rukovodeća mesta, pa desi se zatečeno stanje, ne možete promeniti direktora koji nema odgovarajuću školu, radiće do isteka mandata. Ali, istekne mandat, prođe pet ili šest godina i konstatujemo da je u Srbiji u to vreme bilo 180 direktora velikih preduzeća bez osnovnog obrazovanja, što nije moglo da se desi posle reizbora, da taj isti direktor konkuriše na iste poslove. Toga ima i sada kada je u pitanju selekcija kadrova po osnovu partijske pripadnosti.
Ne znam kako bi najbolje bilo organizovati tu kadrovsku politiku i izvršiti najbolju selekciju. Izbor kadrova, kontrolu njihove efikasnosti, to bi neki organ u Vladi mogao da radi, ali veliki deo posla je prebačen u te agencije za stručne poslove. Ne znam da li se Vlada samo bavi politikom ili okvirnim uslovima. To treba urediti pravno i normativno, iako dosadašnji zakon liči na normativnu regulativu. Mi smo do te mere onako sistematski, profesorski, polako to radili, ali taj papir ostaje papir, nema krvotoka, nema živog rada ako se on ne stavi u funkciju i ako ljudi koji su na tim poslovima to ne rade.
Jedna kratka priča, pošto nemam mnogo vremena. Radeći na poslovima te kadrovske problematike u privredi davno, vodeći jednu ekskurziju studenata Tehničkog fakulteta, došao sam u jedno preduzeće koje je u sklopu velikog sistema, koje je uglavnom radilo za izvoz, po šest-sedam miliona jedinica jednog proizvoda, kontrola za velike firme u svetu, dobro organizovano, dobar proces proizvodnje, velike plate u celom sistemu, pa je bilo pobune zašto to preduzeće u tom sistemu ima najveće plate.
Odveli smo studente i iz jednog razgovora sa jednim od rukovodilaca dobili objašnjenje, bio je student Mašinskog fakulteta u Beogradu, treća godina, kaže - dobio sam stipendiju, mislio da je neka greška, uzeo pare, potrošio, drugi mesec isto, treći mesec dobijem stipendiju i dobijem ugovor, potpišem ugovor i nastavim da primam stipendiju do završne godine.
Završim fakultet, imao sam stipendiju od drugog preduzeća, odem i počnem da radim u tom preduzeću. Prošlo je godinu dana. Direktor preduzeća koji mi je poslao ugovor naknadno došao je, našao me i kaže - znam da si završio fakultet, znam da si sada u ovom preduzeću, to je dobro preduzeće i tu ćeš da stekneš dobru praksu, ali sada ti nudim ovakve uslove, pređeš kod nas da radiš, dobra plata, kredit da kupiš stan ili kuću i da se baviš poslovima struke.
Govorili smo o obezbeđenju potrebnih kadrova i onda smo pitali, kako u tim velikim sistemima, u jednoj maloj kasabi, obezbediti stručne kadrove, a da nema odlaska u velike gradove. Na kraju taj mladi inženjerpita direktora - kako ste me našli? Suočen sa problemima rešavanja kadrovskih potreba otišao u Beograd, pitao dekana - ima li mojih seljaka na tom fakultetu, da vidim njihov prosek ocena, kakvi su studenti, koja su godina. Izabrao najbolje, stipendirao, zaposlio i tako obezbedio kadrove dugoročno.
Ne znam kako je to u Vladi u oblasti jedne privredne grane, u oblasti društvenog života, obezbediti najbolje i najefikasnije, jer svi proklamovani principi padaju u vodu ako ministar predloži direktora organa uprave iz redova struke, a nije stručnjak, nije pripremljen za tu struku, nema potrebno znanje i iskustvo, a on predloži zamenika direktora, i tako redom, opet će sve biti u oblasti određene političke partije, neće biti depolitizovano i neće se postići bolji rezultat.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, imam samo nekoliko minuta vremena. Hoću da ukažem na jednu stvar koja je služila kao argument u izbornim kampanjama različitih političkih stranaka i grupacija u poslednjih deset godina.
U izveštaju koji smo dobili piše da Ministarstvo unutrašnjih poslova ima na platnom spisku 43.000 ljudi. Dakle, radi se o ukupnom broju ovlašćenih službenih lica, uniformisanih itd. Veoma sam zahvalan na ovom podatku i na ovom izveštaju. Makar 200 puta sam slušao da ste ranije govorili kako u Srbiji postoji 100.000 policajaca u uniformi, kako u Srbiji postoji garda koja se posebno plaća, kako postoji čitav niz problema sa tim u vezi.
Znate, pre ili kasnije istina ugleda svetlo dana, samo što postoje neprincipijelne izborne kampanje, i na ovaj način ukazujem sebi i drugima, kada učestvuju u izborima, kada nude i daju svoje političke ponude, na osnovu svog političkog programa, da govore istinu. Istina nije često efikasno sredstvo za dobijanje glasova, ali je na dugi rok poštenje i znanje jedino što se u ovoj zemlji isplati i što mora da postane sistem vrednosti. Ukoliko to ne bude tako, mi smo u velikom i gadnom problemu.
Samo kratko želim da polemišem o nekoliko odredaba koje se tiču ovog pojma - državni sekretari. Mojim ušima to prosto ne godi i tradiciji koja postoji u ovoj i drugim zemljama. Pojam državnog sekretara je nešto što je vezano za neke druge tradicije, za neka druga iskustva i retko kada ćete čuti da se to izgovara u množini.
Državni sekretar u jednoj ozbiljnoj državi, kao što je Amerika, praktično je predstavnik vlade, obavlja i neke druge poslove. Bojim se da ne unosimo zabunu na taj način, iako razumem šta je hteo zakonopisac da kaže s tim u vezi.
Sledeće pitanje, na koje želim da ukažem, odnosi se na ovu famoznu depolitizaciju. Ona je neophodna, naravno, ukoliko je moguća. Ali, ako smo stručni, ako smo dobronamerni, ako smo krajnje iskreni prema narodnim obavezama, to nas ne lišava i ne oslobađa i toga da smo politički ljudi.
Znači, vi možete proglasiti od danas da neko nije to za šta se do juče deklarisao, on može formalno da istupi iz stranke, može da podnese ostavku na članstvo u organu stranke, ali on je u suštini onaj koji je bio juče. Mene možete izbrisati iz svih evidencija, pokušavali su neki ranije i moji, ali nemoguće je meni objasniti da nisam socijalista.
Dakle, bojim se da intencija koja postoji da se depolitizuju državni organi jeste dobra namera, ali u praksi će uvek postojati opasnost da se to više ne zove tako, a da u suštini i realno daje posledice političke države, stranačke, kako god hoćete, a toga neće dugo moći da se oslobodi bilo ko, pa mislim ni mi, iako verujem u iskrenu nameru.
Državna uprava je najbolja kada je profesionalna i kada je efikasna. Nema skupe uprave koja je efikasna. Ako efikasnu upravu dobro platimo, mi onda ne rizikujemo skoro ništa pred građanima.
Ukoliko na razne druge načine, povećanjem broja zaposlenih, izmišljanjem radnih mesta, dosistematizacijom i raznim drugim oblicima to radimo, mi u stvari opterećujemo poreske obveznike, a već su naše kolege ovde govorile, imamo za četiri-pet godina 32 hiljade novih sistematizovanih radnih mesta u upravi Srbije.
To je strašno. To ne može da izdrži ni mnogo snažnija ekonomija nego što je naša, to ne može da izdrži nijedna zemlja koja se ne nalazi u tranziciji, a ne u stanju u kakvom je naša država danas. To govori o tome da oni koji su obećali efikasnu upravu, ili nisu imali dovoljno poverenja u one koji su tamo bili zaposleni ili su imali obaveze prema svojim strankama i prema svojim aktivistima. Ali, očigledno, mi danas u Srbiji imamo enormno povećan broj zaposlenih, imamo snižene budžetske prihode i imamo, nažalost, nedovoljno efikasnu upravu. S tim u vezi treba da se učini sve što je neophodno, a ne vidim u ovom zakonu dovoljno garancija za to.
Sasvim principijelna primedba - nespojivo je da se donosi zakon o vladi, a da nije donet zakon o Narodnoj skupštini. Narodna skupština je kapa svega u ovoj zemlji. Narodni poslanici, njih 250 u Narodnoj skupštini, birani su od građana Republike Srbije. Njihov mandat je nesporan. Bilo je potpuno normalno da mi razgovaramo na istoj sednici o zakonu o Narodnoj skupštini i o zakonu o vladi.
To što ovde nije bilo dovoljno dobre volje da jedan broj ljudi razume šta je suština donošenja zakona o Narodnoj skupštini, a ne da nas puste u vodenicu za meso kroz medije, da nekoliko nedelja ne silazimo sa novinskih stubaca zbog toga, gde je na jedan krajnje prizeman i primitivan način ta inicijativa predstavljena građanima, drugačije od onoga što je bila njena suštinska namera, to govori o tome da nismo dovoljno spremni i zreli da radimo ovaj posao koji su nam građani poverili.
Ova skupština mora da donese zakon o Narodnoj skupštini. Narodna skupština mora da ima svoj budžet, nemoguće je više dozvoljavati supremaciju Vlade nad Narodnom skupštinom. To onda ne doprinosi nikakvoj demokratizaciji u društvu, niti duhu parlamentarizma u jednoj zemlji.
Nedopustivo je da ministar finansija kontroliše sve što se u ovoj zemlji dešava, bez obzira iz koje je on stranke, šta mu je koncept, itd. Ko misli da je lako da bude narodni poslanik, neka skupi hrabrost, neka animira prijatelje, neka nađe politički program i neka stane na listu. Vi ste za nekoliko nedelja ili nekoliko meseci izborne kampanje izloženi naročitim pritiscima, proverama, često neprincipijelnim kampanjama itd.
Bilo bi korektno da nam ministar kaže kada mi možemo da očekujemo zakon o Narodnoj skupštini, koji treba da uredi nekoliko važnih pitanja. Odnos Vlade prema Narodnoj skupštini Republike Srbije je ponižavajući za Narodnu skupštinu. To više ne treba da dozvoli nijedan narodni poslanik. To nije normalno. Ako želimo iskreno da radimo ovaj posao, onda ovo treba da bude paket i trebalo bi da razgovaramo o jednom i o drugom.
Zato molim da u prvoj prilici, a to bi moglo da bude vanredno zasedanje za nekoliko dana, dobijemo predlog zakona i da se o njemu izjasnimo kao ljudi, da on reguliše razna pitanja koja su vezana i za status narodnih poslanika, za status i položaj Narodne skupštine, za odnose predstavnika Republike i Narodne skupštine i čitav niz drugih pitanja.
Inače, to što neki činovnik Narodne skupštine traži od šefa jedne poslaničke grupe da mu pokaže na uvid dokument koji broji deset strana, da li može ili ne može da se iskopira, mora da mu to odobri, to nije bilo nikada ovde prisutno do sada. To je ponižavajuće za narodne poslanike. Nemojte to da nam radite, to je nekorektno. Ako se nema elementarno poverenje u šefa jedne poslaničke grupe, ako on ne može da za potrebe jedne sednice iskopira 20 stranica materijala, onda mi ovde pričamo o nečemu što nije normalno.
Zbog toga je, gospodine ministre, važno da ovde dođe zakon o Narodnoj skupštini, da nam ne bude šef ministar finansija, jer on nama nije šef, niti može da bude, ni on, niti bilo ko drugi. Narodna skupština je neko ko bira vladu i sve ministre u vladi, i molimo da se sa dužnom pažnjom i dužnim dostojanstvom vlada odnosi prema onima koji je biraju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se gospodinu Baraliću, s tim što zakon o Narodnoj skupštini zavisi od narodnih poslanika, a ne od vlade. Kada narodni poslanici odluče, onda će se to naći na dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, šta reći posle predstavnika poslaničke grupe koji podržava Vladu Republike Srbije. Mnogo toga je rekao i apsolutno se, u jednom delu, slažemo oko pitanja kada će na dnevni red doći predlog zakona o Narodnoj skupštini. To ovde, u svakom slučaju, nedostaje.
Što se tiče predloga zakona koji su pred nama, oni su, prema oceni Demokratske stranke, veoma loši i zasigurno neće i ne mogu, kako je to ministar u uvodnom izlaganju rekao, da neke stvari jasnije urede i da se izvrši prilagođavanje današnjim potrebama.
Zašto to kažemo? Iz prostog razloga što je set ovih zakona pisan apsolutno nerazumljivim jezikom, što je neprimenljiv i što u dobroj meri zadire i u druge materije definisane posebnim zakonom, a naročito Ustavom Srbije. To se odnosi pre svega na zakon o Vladi. Pojedine odredbe predloženog zakona su apsolutno prepisane iz Ustava Srbije.
Kada pogledamo Predlog zakona o Vladi videćemo da on sadrži, kao što rekoh, brojne nedorečenosti, a u najmanju ruku i poprilične nejasnoće. Znači, da krenemo redom, član 6. Predloga kaže, Vlada uzima pravo da vrši nadzor nad ustavnošću i zakonitošću opštih akata drugih skupština, a konkretno u ovom slučaju autonomnih pokrajina, opština, gradova, grada Beograda, javnih preduzeća itd.
Vlada je uzela sebi za pravo da se direktno meša i da vrši pritisak pre svega na one lokalne samouprave u kojima vrše vlast predstavnici drugih političkih organizacija, koje nisu po volji vladajućoj grupaciji. To jasno proizilazi iz Predloga ovog zakona, odnosno člana 6. koji sam napomenuo.
Uzeto je pravo koje je isključivo po ovom pitanju dato samo Ustavnom sudu Srbije. Ne znam zašto Vlada Srbije sebi uzima nešto što ni po jednom zakonu njoj ne pripada. Šta će biti u slučaju ako se pojedina akta ispostave da nisu u suprotnosti sa Ustavom? Ko će snositi posledice zbog toga? To u konkretnom članu nije navedeno, nema kaznenih odredbi.
Član 12. stav 3. je apsolutna zaostavština samoupravljanja i tu se vidi kakvo je stanje u Vladi Srbije. To je najslikovitiji primer nesposobnosti. Čitam: član Vlada može zahtevati da Vlada odluči da li je, prilikom izdavanja obaveznih uputstava, predsednik Vlade prekoračio svoja ovlašćenja. Sada, primera radi, može Mlađan Dinkić da kaže – predsedniče, sram vas bilo, vi ste prekoračili ovlašćenja. Onda hajmo da glasamo o tome. On kaže, stidim se, izvinjavam se. Zamislite kakva ovlašćenja i kakve obaveze Vlada reguliše između članova.
Član 17. definisao je u slučaju prestanka mandata Vlade kako i šta se radi, pa svakome ko imalo zna o pravu, vrlo je jasna odredba da do izbora nove vlade Srbije prethodna Vlada vrši poslove iz njene nadležnosti. Nije tačna konstatacija ministra u obrazloženju da se predloženim rešenjem rešava i to pitanje, koje je u prethodnim zakonu bilo prilično nedorečeno.
Član 22. stav 3. je apsolutni vrhunac neozbiljnosti. Ovo govorim zbog onih koji nisu imali prilike da vide ovaj zakon, i dobrog dela poslanika, a pre svega vladajuće grupacije, koji nisu pročitali. A evo o čemu se radi. Od podnošenja predloga predsednika Vlade za razrešavanje ministra, do odluke Narodne skupštine, ministar ne može vršiti svoja ovlašćenja, već njih preuzima član Vlade koga predsednik Vlade ovlasti.
Kako može predsednik Vlada da ograniči pravo ministru koga je birala Narodna skupština Republike Srbije da ne radi svoj deo posla, da ne obavlja poslove u svom resoru? Ko je koga ovde birao u Srbiji? Da li je to Vlada ili predsednik Vlade birao parlament ili je obrnut slučaj.
Primera radi, da se desi jedan ovakav slučaj i na primer predsednik Vlade podnese zahtev za razrešenje Mlađana Dinkića, primera radi, kako dobro radi Skupština, kako smo hitri i kako dobro predsednik predlaže dnevni red, sa 20 i kusur tačaka, pa sednica traje od marta do maja, što bi moje kolege rekle do marta naredne godine, može da se desi da taj predlog dođe posle tri meseca na raspravu. Dotle ministar nema pravo da vrši ovlašćenja iz svog resora. Da li je to normalno u ovoj državi?
Što se tiče samog predlagača, on u ovom zakonu zadire u delokrug rada Narodne skupštine, meša se u nadležnost i preuzima ovlašćenja Skupštine Srbije. Odnos Vlade prema Skupštini Srbije je takav da se Vlada stavlja u dominantni položaj u odnosu na parlament, a Skupština je prema ovom predlogu zakona oličena samo u vladajućoj grupaciji. Predstavnici ostalih političkih stranaka koji ne daju podršku Vladi Srbije kao da ne postoje.
Opet malo preciznosti, pomenut je član 38, učešće u radu Narodne skupštine: "Predstavnici Vlade učestvuju u radu Narodne skupštine pri usvajanju zakona i drugih opštih akata koje je predložila Vlada." Stav 2. potpuno nejasan: "Pri usvajanju zakona i drugih opštih akata koje Vlada nije predložila dužni su da učestvuju na zahtev Narodne skupštine." Ko? Predstavnici Vlade. To se podrazumeva. Ne sme ništa da se podrazumeva. Zakon mora biti potpuno precizan i jasan. Što bi opet rekle moje kolege, njih ionako neki put i nema u Skupštini.
Malo da se osvrnemo na zakon o državnoj upravi, uvode se državni sekretari umesto dosadašnjih zamenika, nema posebnih objašnjenja zašto državni sekretar, a ne kao što je to bilo do sada, zamenik ministra. Osnovna ideja je da se dođe do depolitizacije državne uprave.
Vlada nam nije odgovorila šta je to nju sprečavalo da do sada izvrši depolitizaciju državne uprave. Koje su to kočnice postojale i šta je to sprečavalo njih da takav mehanizam uspostave još prilikom izbora marta prošle godine. Ova vlada, kroz navodnu depolitizaciju, predloženim rešenjima stvara sebi i svojim kadrovskim rešenjima koje je dovela dodatnu zaštitu kroz donošenje jednog ovakvog zakona. Ovo je jedan elegantan primer stvaranja prostora za apsolutni upliv političkih ljudi u državnu upravu.
Što se tiče DS, mislim da smo i u načelnoj raspravi jasno i glasno rekli zašto smo protiv ovih zakona. Mislim da je navođenje ovih i ovakvih članova jasno i slikovito prikazalo kakvu Vladu imamo.
S obzirom ko je pisao Predlog zakona, ne čudi me zašto još imate te samoupravljačke odredbe koje se sadrže u Predlogu zakona, konkretno u Predlogu zakona o Vladi. DS ne može i neće prihvatiti ovakve predloge zakona. Hvala.