Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Još jednom moje ogromno izvinjenje što kasnim dva minuta, hvala vam na razumevanje. Nastavljamo rad sednice Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.

Da bismo utvrdili broj narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje u sali prisutan, u ovom trenutku, 91 narodni poslanik, izgleda da nisu svi ubacili svoje kartice.
Saglasno članu 82. stav 2. Poslovnika, počinjemo sednicu.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Svilanović, Milovan Marković i Esad Džudžević.

Prelazimo na zajednički načelni pretres 1-7. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O SUDIJAMA, JAVNOM TUŽILAŠTVU, VISOKOM SAVETU PRAVOSUĐA, SUDSKIM TAKSAMA, ORGANIZACIJI I NADLEŽNOSTI DRŽAVNIH ORGANA U SUZBIJANjU ORGANIZOVANOG KRIMINALA, POSTUPKU ZA RATNE ZLOČINE I BORBI PROTIV VISOKOTEHNIČKOG KRIMINALA
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić za diskusiju.
Gospodine Šaroviću dobili ste reč po dnevnom redu, a posle se javite po Poslovniku.

Hoću prvo da govorim po Poslovniku, a onda po dnevnom redu.

Budite ljubazni, prijavljuju se najave po Poslovniku. Želeli ste da se najavite, ali vas nisam video, je l' tako?
Izvolite, prvo po Poslovniku, a potom ću vam dati reč po dnevnom redu.
Izvolite, gospodine Šaroviću.

Gospodine Markoviću, povređena su najmanje dva člana Poslovnika i to ovog novog, koga doduše još nismo ni dobili.
U petak je povređen član 104. novog Poslovnika zato što ste nastavili da se poigravate ovom Narodnom skupštinom. Najpre ste u 15,30 časova, onako da vas niko ne čuje, provukli to da će se raditi do kraja načelne rasprave, a niste obavestili poslanike, na jedan doličan način, da će vreme za rad biti produženo, a onda, kada smo počeli da radimo, nakon pola sata prekinuli ste sednicu sa obrazloženjem da više nema direktnog prenosa.
Vaša dužnost je bila da obezbedite da sednice Narodne skupštine budu prenošene na jednom od kanala državne televizije, jer postoje tri programa. Umesto toga, prenošen je tenis.
Mislim da je zaista ispod dostojanstva Narodne skupštine da sednice, za koje kažete da su izuzetno važne,( da raspravljamo o izuzetno važnim zakonima, da te zakone treba doneti što pre) prekidate iz tako trivijalnih razloga.
Mislim da više ništa nije preostalo, jedino još da ovde dajete pauze i za vreme reklama. Vaše objašnjenje da se te televizije izdržavaju od tih prenosa, svakako da ne stoji. Najvećim delom, državna televizija se izdržava od budžeta, a veoma mali deo je od prihoda od reklama. Svakako, mislim da je jedna od najvažnijih stvari koja postoji od zadataka za državnu televiziju, upravo, i prenos zasedanja Narodne skupštine.
Drugo, gospodine Markoviću po novom Poslovniku, član 85. stav 1. kaže da se sednice održavaju "u vremenu od 10,00 do 18,00 časova", a član 86. kaže: "Ukoliko predsednik konstatuje da na početku radnog dana, u sali za sednice, nije prisutna najmanje jedna trećina narodnih poslanika, sednica se odlaže za jedan sat". Očigledno je bilo da na početku radnog dana, dakle u 10,00 časova, u sali nije bila prisutna trećina narodnih poslanika i da ste bili dužni da početak sednice odložite za sat vremena.
Vaše izvinjenje da kasnimo dva minuta – ne stoji, jer, kao prvo, ne kasni se dva nego pet, a u Poslovniku se jasno kaže da, ukoliko u 10,00 časova i nula minuta nije dovoljan broj ljudu, sednica se odlaže. Ukoliko prekršite to za pet minuta, onda možete i za 15 i za 25 i ta vremenska ograničenja gube bilo kakav smisao.

Hvala vam, naravno da sam morao po Poslovniku pre 16,00 časova da obavestim poslanike o produžetku rada, reč je o petku.
Isto tako, morao sam po Poslovniku, onog časa kada je konstatovano da nema televizijskog prenosa, jer rad ove skupštine je javan i to je obaveza, zbog toga da prekinem sednicu. Dakle, morao sam da ispoštujemo oba slučaja.
Isto tako, što se tiče Poslovnika, morao sam pravilno da tumačim član 85. i 86. Poslovnika, kada je reč o početku radnog vremena.
Izvolite, po raspravi, reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.
Dakle, nastavljamo načelnu raspravu o tačkama od 1. do 7. pravosudnih zakona.

Gospodine Markoviću, niste mi odgovorili na ovaj drugi deo pitanja u vezi kašnjenja sa početkom rada današnje sednice, i vaše obaveze po članu 86, pa vas molim da mi prvo odgovorite na to.

Dakle, još jednom vam ponavljam da sam postupio po Poslovniku, (član 85. i 86.) a zbilja sam obavezan, ko god da ovde sedi, i da dam objašnjenje. Ako poslanik nije zadovoljan iz ma kog razloga, bilo da ne razume Poslovnik ili da ne razume govornika, ili je govornik loše objasnio, on za to mora da snosi posledice tako što će se Skupština izjasniti u danu za glasanje o tome da li je povrede Poslovnika bilo.
Da li želite da se Skupština izjasni?

Da.

Prihvatam, a sada izvolite, dajem vam reč po načelnoj raspravi.

Nisam zadovoljan, ali, od gospodina Markovića, ništa drugo nisam očekivao.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je ponovo, ne znam po koji put, set pravosudnih zakona. Mislim da je bar četvrti-peti put da ovakav ili sličan set zakona imamo pred sobom. Svaki put su očekivanja velika. Svaki put su obećanja gospodina ministra velika. Svaki put je bilo govora da će, upravo, u ovim i ovakvim promenama, na jedan kvalitetan i sveobuhvatan način, biti promenjene neke stvari. Najpre da će doći do poboljšanja materijalnog stanja zaposlenih u pravosuđu, kako nosilaca pravosudnih funkcija, tako i onih drugih, a i broj ljudi koji nisu nosioci pravosudnih funkcija, a zaposleni su u pravosuđu, veliki je.
Pošto nemamo mnogo vremena, da krenem. Ovom zajedničkom raspravom obuhvaćeno je čak sedam zakona. Najpre o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. U članu 10, odnosno članu 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama kaže se: "Po prestanku sudijske funkcije u Sudu Srbije i Crne Gore, sudija ima pravo da nastavi vršenje funkcije u istom sudu ili u drugom sudu istog ranga". Zanimljivo je zašto je ova i ovakva nova stavka stavljena u Zakon.
Može ministar da kaže, verovatno kada sudijska funkcija po nekom drugom osnovu prestane, da će te sudije imati pravo da se vrate u redovne sudove u Republici Srbiji.
Ako se zna kada je formiran Sud Srbije i Crne Gore, koliki je mandat sudijama u tom sudu, onda mislim da je ovo, pre, najava nestanka i državne zajednice Srbija i Crna Gora i tog Suda Srbije i Crne Gore, pre nego bilo šta drugo.
Zatim, izbrisan je član 31. po kome je osnovna plata sudije Vrhovnog suda bila vezana, odnosno nije mogla biti manja od plate ministra u Vladi, dalje Apelacionog suda, Višeg trgovinskog suda određivala se u odnosu na plate sudija Vrhovnog suda Srbije, neposredno nižeg suda, takođe su bile određene u odnosu na plate sudija neposredno višeg suda.
U obrazloženju zakona rečeno je, da je Zakon o sudijama stupio na snagu 1. januara 2002. godine i da je tim zakonom određen ovakav način određivanja plata sudija koji, nažalost, nikada nije primenjen. a da je Prethodno – 1. jula 2001. godine stupio je na snagu Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, pa je, kako se navodi u obrazloženju, u praksi često bilo pitanja da li će se kod obračuna plata za sudije primeniti zakon koji uređuje to pitanje za sve državne organe ili će se primeniti Zakon o sudijama.
Ministar nam je ovde rekao, u raspravi u petak, da je bio jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta, da je bio najbolji sudija. Mislim da i onaj koji je dobar student i na prvoj godini Pravnog fakulteta nikada ne bi mogao da napravi ovakvu grešku, jer je jedan od osnovnih principa u pravu da lex posterior derogat priori, odnosno da kasnije donet zakon drogira ranije donet zakon.
Svakako da je Zakon o sudijama, u odnosu na Zakon o određivanju plata u državnim organima, zakon koji se pojavljuje kao lex specialis i ni na koji način nije moglo doći do bilo kakve zabune, ukoliko se to čisto pravno posmatra. Mislim da je to uglavnom bilo zbog toga što su na ovaj način plate određene sudijama trebalo da budu mnogo više.
Kada dođe do ovih promena, kako nam je ministar rekao, da će se popraviti materijalni položaj, oni bi trebalo da imaju sada plate oko četrdesetak hiljada, ali ono što je jasno to je, da se sudijama na ovaj način, čak rekao bih u jednom delu, ne do kraja, nadoknađuje onaj deo njihove plate koji je pojela inflacija.
Još za vreme dok je ministar pravde bio Vladan Batić, gromoglasno su najavljivane sudijske plate od hiljadu nemačkih maraka. Naravno, to sudije nikada nisu dobile, jer je tada osnovna plata bila oko 26 hiljada dinara.
Na ovaj način, sa jednim velikim zakašnjenjem, sudijske plate, koje su i sada osnovne, tu negde oko 30 ili ispod 30 hiljada dinara, povećaće se za tridesetak procenata. Kažem, samo će se nadoknaditi ono što je pojela inflacija.
Druga stvar, koja je tu veliki problem je, što neće doći do popravljanja materijalnog položaja, najpre onih koji predstavljaju buduće sudije, znači – sudijskih pripravnika, stručnih saradnika, a to su ljudi koji su bukvalno na korak do postajanja sudije; neki rade u tom statusu i po deset godina, čekaju na izbor, možda nisu izabrani jedino zbog toga što nisu članovi nekih od vladajućih stranaka. Mislim da, ukoliko želimo da nam pravosuđe bude kvalitetno, treba da obezbedimo da ti koji predstavljaju najbolje studente, najbolje stručne saradnike, a svakako sutra i najbolje buduće sudije, budu ipak bolje nagrađeni za taj svoj rad i da ostanu u sudstvu.
Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu, tu se ponovo prave neke podele između tužilaca. Ono što nije dobro, mislim da član 4. koji precizira pitanje uvećanja plate javnim tužiocima i zamenicima, koji postupaju po predmetima u krivičnim delima sa elementom organizovanog kriminala, jer ova definicija je preširoko postavljena, dosta neprecizno.
Šta znači krivično delo sa elementom organizovanog kriminala? Ovo će, svakako, biti različito tumačeno od suda do suda. Nemoguće je ustanoviti neku ujednačenu praksu. Mislim da će ovo biti jedan osnov za zloupotrebe, da će nekima, zamenicima, odnosno tužiocima na ovaj način biti, na neprimeren i nezaslužen način, uvećana plata, da će to biti korišćeno i da se unutar samih tužilaštava forsiraju i nagrađuju neki ljudi zbog ovih ili onih razloga.
Ukoliko procenite da u jednom predmetu neko ima neki element organizovanog kriminala i zbog toga mu uvećate platu za 100 procenata, to zavisi, dakle, isključivo od volje tužioca, a nekom drugom, koji može da radi u više takvih predmeta, zbog ovih ili onih razloga, takvu mogućnost ne dozvolite, to će svakako doneti mnoge probleme.
Zaista nemam mnogo vremena da se baš na svaki zakon osvrnem. Ali, treba reći neke stvari vezano za Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala, to je novi zakon. Doduše, naslov je izmenjen naknadno amandmanima. Sporan je, po mom mišljenju i mišljenju SRS, ceo ovaj zakon.
Mislimo da ne treba dalje deliti srpsko pravosuđe, da ne treba praviti posebna tužilaštva, još jedno posebno tužilaštvo, pa ponovo posebna sudska odeljenja, kako će se već zvati, jer bi trebalo, ipak, da jedinstveno regulišemo materiju kojom su određena krivična dela.
Ona koncepcija koja je potrebna i koja je prihvaćena, barem javno u ovoj Narodnoj skupštini, jeste da će sva krivična dela biti obuhvaćena Krivičnim zakonikom.
Mi na ovaj način, upravo, delo koje jeste Krivičnim zakonikom regulisano, stavljamo u neki poseban postupak; imaćemo posebne tužioce, imaćemo posebne sudije za ove slučajeve. Oni će imati, naravno, posebne plate i to jedino može da dovede do novih podela.
Dakle, ne samo da je loše što je podeljeno na ovaj način, nego je zakon izuzetno loše formulisan. Na primer, član 6. stav 2. kaže: "Kad dođe do saznanja da se u jednom krivičnom predmetu radi o slučajevima predviđenim u članu 3. ovog zakona," odnosno da se radi o ovim delima visokotehničkog kriminaliteta, ili sajber kriminala, kako je to rekao ministar, "Posebni tužilac se u pismenoj formi obraća Republičkom javnom tužiocu, zahtevajući od njega da mu poveri ili prenese nadležnost."
Ako znamo da će ovaj posebni tužilac i posebno tužilaštvo, imati sedište u Beogradu i da će oni biti nadležni za gonjenje po službenoj dužnosti ovih krivičnih dela koja su izvršena na teritoriji bilo kog drugog tužilaštva, odnosno na teritoriji cele Srbije, onda se postavlja pitanje kako će to posebni tužilac saznati ukoliko, npr, u Opštinsko javno tužilaštvo u Bosiljgradu dođe predmet u kome postoje elementi ovog kriminala.
Koji je to način komunikacije posebnog tužilaštva u Beogradu sa svim tužilaštvima u Srbiji? Kako će oni dolaziti do saznanja da postoje određeni predmeti (a broj predmeta u Srbiji se meri desetinama hiljada) sa elementima ovih krivičnih dela?
Ovakva određena nadležnost, da posebni tužilac sam podnosi zahtev da mu nešto pređe u nadležnost, svakako nije dobro. Mislim da je moralo biti drugačije određeno, odnosno da svaki tužilac u svakom tužilaštvu u Srbiji treba da ima obavezu da odmah, nakon što primeti da u njegovom predmetu ima elemenata ovog krivičnog dela, pošalje predmet Republičkom javnom tužilaštvu i traži, ukoliko je ta situacija, (a što naravno može odlučivati Republičko javno tužilaštvo) da se nadležnost prenese posebnom tužilaštvu.
Kaže se: "Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa nadležno da obezbedi odgovarajuće prostorije i sve druge tehničke uslove potrebne za efikasan rad Posebnog tužilaštva i Veća". To je najbolji odgovor ministru da su, ipak, oni i posebni i odvojeni.
Postavlja se pitanje, ukoliko oni pripadaju okružnom sudu, ukoliko su u okviru okružnog suda, zašto se onda redovnim putem ne bi sve ove njihove potrebe obezbeđivale. Kažem, ukoliko jesu u sklopu okružnog suda i okružnog tužilaštva, pa ovo je najbolji dokaz da to nije tako.
Na kraju, član 14. – Prelazne i završne odredbe, kaže: "Krivični postupci za krivična dela iz člana 3. ovog zakona u kojima je optužnica stupila na pravnu snagu do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se pred sudovima koji su bili stvarno i mesno nadležni pre stupanja na snagu ovog zakona."
Ovo je, rekao bih, krunski dokaz da ipak postoji mogućnost da se i u sudovima u Srbiji sudi za ova krivična dela. Kako će sudije završiti postupke koji su već započeli, a neće moći da sude neke buduće. Tako bi svakako imali više iskustva. Mislim da je i ovo rešenje moralo da bude drugačije, odnosno ukoliko već nemamo, kako tvrdite, dovoljno obučene kadrove u sudovima po Srbiji da sude za ova krivična dela, onda je i predmete koji su već započeti, odnosno postupke koji su već započeti, trebalo odmah da prenesite u nadležnost ovom posebnom tužilaštvu.
Na kraju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama, mislim da nije dobro ono što je rekao ministar da, onaj ko se sudi treba i da plati, i da je to obrazloženje zašto su povećane ponovo sudske takse.
Država kao država mora da garantuje svim njenim građanima određene stvari. Jedna od tih je i pravda, odnosno pravo na suđenje, pravo da njihova prava budu zaštićena kako u parničnom, tako i u krivičnom i svim drugim postupcima pred sudom. Ne može se jedino vezivati za to da li će neko za to imati novca ili ne.
U svakom društvu mora da postoji određena solidarnost, kao što ne možete reći ko treba da se leči, taj treba i da plati. Za lečenje svi moraju da plaćaju doprinose, ali samo onaj ko se nađe u toj situaciji mora i da se leči. Naravno, on tu najviše troškova i vuče i ne može onda da kaže ministar da oni koji se sude, jer to nije svakako nečiji hir, niti potreba da moraju da plate.
Zanimljiv je raspon ovih taksi. Primetićete, izvukao sam, koliko je procentualno realna taksa u zavisnosti od toga koja je visina spora i videćete, postoje tu zaista neke frapantne činjenice i ogromne razlike.
Ovo govorim za opštinske sudove opšte nadležnosti: ukoliko je vrednost spora 10.000 dinara taksa je 1.300 dinara, odnosno 13%; na 100.000 dinara taksa je 6.500 dinara, odnosno 6,5%; na pola miliona dinara vrednosti spora taksa je 19.500 dinara, odnosno 3,9%; ukoliko je vrednost spora milion dinara taksa je 32.500 dinara, odnosno 3,25%; ukoliko je 10 miliona dinara vrednost spora taksa je 65.000 dinara, odnosno 0,65%.
Vi ćete videti da su ovde upravo najviše opterećeni oni koji su najsiromašniji sloj u društvu i najveće opterećenje plaćaju oni kojima je vrednost spora mala.
Na 10.000 dinara to je 13%, a na 10 miliona dinara, gde je izuzetno velika vrednost spora i valjda su to oni koji bi trebalo nešto da plate, njima je taksa realno samo 0,65% od ukupne vrednosti spora. Dakle, dvadeset puta je veća taksa ukoliko vam je vrednost spora 10.000 dinara, mislim da bi ovi nameti trebalo da budu ipak malo drugačije raspoređeni.
Trebalo je principijelno da kažete, ako već kažete, da ko se sudi treba i da plati, evo, svakome će biti taksa 2 ili 3 ili 5%, nebitno koliko će to već biti procenata, ali mislim da je neprihvatljivo da oni koji štite neko svoje pravo, 10 ili 15 hiljada dinara, znači najminimalnije, da oni plate čak 13%, a da oni koji plaćaju i sude se oko 10 miliona plate 0,65%.
Nemojte reći gospodine ministre da će to njima nekada naknadno biti vraćeno ukoliko oni uspeju u sporu, jer ne radi se samo o tome da li će uspeti u sporu, već i o tome da li će imati mogućnost da tu parnicu pokrenu. Koliko će im biti potrebno da do tog uspeha u sporu dođu i da na kraju to svoje potraživanje naplate? Za sada ovoliko. Više u raspravi u pojedinostima. Hvala.