Narodni poslanik Boško Ristić, nije u sali. Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, a neka se pripremi Milan Stevović.

Poštovani narodni poslanici, govoriću o setu pravosudnih zakona.  Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama trebalo bi da ima za cilj da stvori uslove za ostvarivanje materijalne nezavisnosti sudija i pravilno funkcionisanje, zakonitog postupanja sudija. U stvari, ono bi trebalo da se pretpostavlja
Nažalost, u Srbiji, zemlji čuda, ova časna sudijska dužnost se često zloupotrebljava, tako da pojedine sudije skoro u svim sudovima u Srbiji ne vrše sudijsku dužnost onako kako bi trebalo i onako kako od njih zakon traži. Neretko se susrećemo sa nesavesnim sudijama koji aljkavo i krajnje neodgovorno obavljaju svoju dužnost. Dakle, mi, gospodo narodni poslanici, imamo sudije koji nisu u stanju da reše predmet više od 15 godina. Takav sudija, nažalost, je zaštićen i još sudi i prima platu, a često je u svojoj sredini popularniji od časnih, vrednih i stručnih sudija.
U svojoj dugogodišnjoj praksi susretao sam se sa brojnim primerima nerada, pa čak i samovoljom sudija. Dešavalo se da se zaključi glavna rasprava, a sudija donese, tj. izradi presudu posle dve godine, iako je bio u obavezi da donese presudu u roku od 15 dana. Dakle, takvih sudija je, nažalost, prepuna Srbija, a oni i dalje sude i, kao što sam već rekao, primaju platu i popularniji su često od časnih i poštenih sudija.
Vrhovni savet pravosuđa ne bi smeo imati tolike ingerencije da može uvećati 20% osnovnu platu sudije i predsednika suda.
Takođe, neshvatljiv je predlog da se osnovna plata sudija koji postupaju u predmetima sa elementom organizovanog kriminala i ratnog zločina može uvećati za 100%, a pogotovo ako je takvo povećanje u Predlogu Visokog saveta pravosuđa uz saglasnost ministra.
Tu se odmah dovodi nezavisnost sudija i izvršne vlasti, pa će plate svakako biti povećane, protiv kojih mi, u principu, nismo, imajući u vidu predviđeno povećanje osnovice za obračun plata u Srbiji u 2005. godini.
Šta je radila dosovska vlast i dosmanlijske sudije, najbolje znaju uhapšeni, maltretirani i poniženi građani Srbije, njih 12.000, od kojih je jedan mali broj optužen u zloglasnoj "Sablji" Demokratske stranke, gde su kršena i pogažena osnovna ljudska prava, gde je vladala sila i teror, gde je vladalo nasilje i nemoral, kojih će se Srbija stideti, kao što se Čile stidi Pinočea!
Gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, šta rade sudovi i tužilaštva posle nezapamćene laži koju prenosi ona luda Nataša Kandić, za jednog od najčasnijih i najuglednijih građana Srbije i srpskog roda Tomislava Nikolića? Ti vaši sudovi i tužilaštva moraju reagovati odmah, ako vam je imalo stalo do pravde, pravne države i prava. Nataša Kandić se mora naći iza rešetaka! Tamo joj je mesto.
Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu daje se pravo Visokom savetu za pravosuđe da neosnovano može povećati platu javnom tužiocu u visini plate sudije višeg suda. Kako rade tužilaštva u Srbiji najbolje znaju, da se vratim ponovo, oštećeni i poniženi građani, a to su na svojoj koži najbolje osetili građani Srbije u zloglasnoj "Sablji" Demokratske stranke, kada su kršena osnovna ljudska prava, kada je bio bačen pod noge Ustav Srbije i svi zakoni!
Šta su uradili javni tužioci u toj zloglasnoj "Sablji"?! U velikom broju slučajeva su bili nemi posmatrači, a čak i izvršioci zloglasnog dosovskog režima koji je smišljao i izmišljao laži, pa čak se drznuo da pokuša i da uvede smrtnu kaznu na kraći rok, kako bi svojim političkim protivnicima zadao poslednji udarac!
Sprega pojedinih tužilaštva sa radnicima MUP dobija velike razmere, pa se neretko dešava da se osumnjičeni maltretiraju, tuku i ponižavaju od strane policije, a da za to ne budu kažnjeni baš zbog toga što pojedini tužioci ne rade svoj posao po zakonu i što im svi građani, nažalost, nisu isti. Ako se desi da radnik MUP bukvalno premlati građanina, skoro nikada neće odgovarati, zahvaljujući takvim odnosima zasnovanim na sprezi tužilaštva i MUP.
Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa, mišljenja sam da se daju nova ovlašćenja, da se predlaže dodatak na platu sudija.
Kako se dolazi u članstvo Visokog saveta pravosuđa, najbolje znaju najstručnije i najbolje sudije, tužioci koji, iako su najbolji i najstručniji, nikada ne mogu biti članovi tog visokog tela.
Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama vrši se neosnovano povećanje sudskih taksi. Takse su ionako velike i nepodnošljive za građane Srbije. Nije tačno da je to povećanje sa stopom inflacije, nego je mnogo više. Ovako predložene enormno visoke takse negativno će se, gospodine ministre, odraziti na zaštitu ugroženih subjektivnih prava građana pred redovnim sudovima i postupcima.
Predlagač je ovom visokom domu dostavio i Predlog zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala, gde se kao objekat zaštite javljaju računari, računski podaci i računarske mreže.
Gospodine ministre, ovo je nepotreban i suvišan, a rekao bih i jednu ružnu reč – jalov zakon koji predviđa nepotrebno formiranje novih, posebnih tužilaca, posebnih sudija i posebnih službi MUP, koji će poreske obveznike koštati, izračunao sam, 99 miliona 220 hiljada dinara, a to je potpuno bespotrebno. Vi i sami znate da, postojeći tužioci, postojeći sudovi i službe MUP mogu veoma stručno i uspešno da rade bez ovih dodatnih troškova. U situaciji kada građani Srbije jedva sastavljaju kraj sa krajem, žive na ivici bede, nepotrebno uvodite nova tužilaštva, nove sudove, nove službe u MUP, koje će državu dodatno koštati oko 100 miliona dinara.
Ipak, nameće se zaključak da hoćete ovaj narod da oderete do gole kože i da ga iscedite do kostiju. Vi ne slušate SRS i glasove razuma i zato će vas narod, kao vrhovni sudija, kazniti na izborima koji će uskoro, a nagraditi odgovornu, časnu i poštenu politiku SRS.

Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, a neka se pripremi Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih u par reči da se, u ime SRS i u svoje lično ime, obratim u vezi zakona koji se tiču poboljšanja materijalnog položaja sudija, ali i nekih novih modusa u naplati takse i visokotehničkog kriminaliteta.
Analizirajući sve ovo, meni je pala u oči jedna vrlo karakteristična rečenica koja govori o razlozima donošenja ovog zakona, govorim o Zakonu o sudijama, pa kaže da ovaj zakon: "ima za cilj da stvori uslove za ostvarivanje materijalne nezavisnosti sudija, kao jedne od osnovnih pretpostavki za zakonito i pravilno funkcionisanje pravosuđa".
Moram da podsetim, da je nezavisnost sudija jedna ustavno-zakonska kategorija koja u sebi ima više elemenata i više segmenata. Zbog toga se često, pod opštim pojmom, nezavisnost sudija i sudova podrazumeva i ova materijalna nezavisnost.
Ne mogu da se složim sa tim, jer suprotno tome, protivteg bila bi konstatacija da su naše sudije materijalno od nekoga zavisne. Ne želim sa tim da se pomirim, jer smatram da država ima dovoljno mehanizama da svom pravosuđu i svojim sudijama obezbedi potpuno normalno funkcionisanje. Kad se to obezbedi, svi ostali uslovi dovode do jednog konglomerata koji se zove apsolutna nezavisnost sudstva. Sve se to odnosi i na Zakon o javnom tužilaštvu, jer, u pitanju su i plate tužilaca i njihova uloga u samostalnom funkcionisanju.
Napomenuo bih samo činjenicu da se SRS apsolutno zalaže za poboljšanje materijalnog položaja i sudova i tužilaštava, ali i svih onih koji su zaposleni zajedno sa sudijama. Naime, prema programu SRS treba da dođe do jednog uravnoteženja ličnih primanja, kako nosilaca pravosudnih funkcija, tako i svih zaposlenih. Kako će to država, tačnije Vlada obezbediti, mora se smisliti, osmisliti i sprovesti u život i delo.
Međutim, pozabavio bih se još malo nekim elementima nezavisnosti sudija. Naime, hteo bih da ukažem na činjenicu da nema nezavisnosti i samostalnosti sudija i tužilaca u državi u kojoj se vrši nasilna razgradnja državnih institucija i same države. Vrlo je teško biti ministar u ovakvoj državi, vrlo je teško biti vlada u ovakvoj državi, vrlo je teško biti sudija, tužilac, nosilac pravosudnih funkcija, ali i radnik u pravosuđu.
Naime, postoje podrivanja i spolja, ali postoje podrivanja i iznutra. Nećemo kvalifikovati koja su teža i opasnija, ali moram da naglasim činjenicu da mi tonemo sve dublje i dublje. Kako da se izvučemo iz svega ovoga? Moramo dići jedan opšti status sudija na zadovoljavajući nivo, a to je, pre svega, jedno zadovoljstvo sudija svojim poslom. Sudije moraju imati i odgovornost, ali u ovoj državi oni ne moraju svima da se pravdaju i svima da odgovaraju. Sistem pravosuđa je tačno propisao odgovornost sudija i tužilaca i ne možemo se svi mešati u ocenu njihove vrednosti i nezavisnosti u tom poslovanju i radu.
Hteo bih da naglasim da u našoj državi ima preko 200 političkih organizacija i da ima stotinak nevladinih organizacija. Da je ovo preplitanje dovelo do toga da svako ceni i svako kvalifikuje rad i sudova i tužilaštva i zavisno od tog pristupa, neko kaže da su plate velike, neko kaže da su plate male.
O tome mislim da mi ne treba da vodimo računa na ovakav način. Treba da ustrojimo sve ovo i da zakonom uredimo kako će se sudijama, tužiocima i ostalim zaposlenima u pravosuđu davati adekvatne zarade. Hteo bih da kažem da ovim zakonima jeste ukinut dodatak na sudijsku platu. Pitanje je zašto mi ukidamo dodatak na sudijsku platu.
Mi smo kao članovi SRS prilikom donošenja prethodnog zakona na to jasno ukazali, i sada se potvrđuju naše činjenice i naši opravdani zahtevi da ovo ne treba uvoditi, niti da ovo treba stavljati u proceduru. Naime, ukinut je dodatak na sudijsku platu, upravo zato što ovaj institut nije ni zaživeo u praksi. Ne znam kako je Visoki savet i kome je Visoki savet dodelio ovu povišicu plate, ali znam da se u unutrašnjosti među sudijama, onako pod znacima navoda, "gunđalo" ko je dobio ovakve povišice. Da li je to tačno i da li se iza toga nešto krije, ja ne mogu da vam kažem.
Što se tiče svih ostalih stvari, smatram da plate sudija koje sude organizovani kriminal i ratne zločine zaista zavređuju da budu više vrednovane u odnosu na one obične parnice i obične sudske postupke. Međutim, tu se javljaju određene sumnje kako je i kome i na koji način ovo dodeljivano. Pozdravljam da se ovde vrši jedno uravnoteženje i smatram da je ovih 100% možda objektivan okvir u kome se treba kretati raspon između plata sudija i tužilaca koji postupaju u ovako specifičnim stvarima.
Što se tiče zakona koji želi da spreči visokotehnički kriminal, moram da kažem jednu činjenicu da je dobro fokurisan ovaj problem. Taj visoko-tehnički kriminal kod nas je u velikoj meri zaživeo, ali se u velikoj meri nije ni suzbijao. Međutim, ne mogu da se složim sa konstatacijom nekih naših poslanika koji su rekli da mi nemamo ovde stručne kadrove da ovo rade, da naši fakulteti nisu pripremljeni da ovo rade. Naprotiv, situacija je sasvim drugačija. Mi imamo i pozitivno, procesno i materijalno pravo koje ovo na savršeno dobar način reguliše, međutim, reguliše i deo prava koji se naziva kriminalistika, gde su naši profesori, naša katedra Pravnog fakulteta, ovde, ali i ostale katedre u našoj zemlji jasno definisale šta je to kompjuterski kriminalitet, šta je to računarski kriminalitet i kako se protiv svega ovoga treba boriti.
Dakle, imamo mi snage da se sa ovim kriminalitetom obračunamo. Pitanje je samo na koji ćemo način to sprovesti. SRS nije za to da se ovaj kriminalitet izdvaja kao poseban deo procesa u suđenju iz ostalih sudskih procesa, upravo, zbog toga da se ne bi stvarala jedna specijalizacija u stvarnoj nadležnosti sudova. Ja to moram da prevedem kao sudija iz unutrašnjosti: vrši se jedna beogradizacija pravosuđa – jer, sve značajnije što treba da se sudi, sudi se u Beogradu. Samim tim, sudije koje su jako sposobne i u unutrašnjosti, sudije okružnih sudova, već vam prigovaraju. Nisu samo pametni u Beogradu, nisu samo u Beogradu ti koji mogu da pokrenu ove postupke.
Još jednu bih vrlo značajnu činjenicu istakao, a to je, da je osnovana jedna služba za borbu protiv visokotehničkog kriminaliteta, međutim, i ta služba je u Beogradu. Pitanje je kako to može da se sprovede u unutrašnjosti i kakva će biti koordinacija sa tužilaštvima itd.
Javlja se ovde jedan tehnički problem, odnosno višeprocesni problem. Naime, u stavu 2. člana 9. je rečeno: "Služba postupa po zahtevima Posebnog tužioca, u skladu sa zakonom". Znači li to da samo tužilac može da sazna i da ima saznanje o eventualno visokotehničkom kriminalitetu? Šta će onda da radi ova služba? Valjda je prvo neko javno pogovaranje, pa je iza toga jedna operativna delatnost službe za borbu protiv kriminaliteta, a tek na kraju startuju tužioci. To, toliko. Zamolio bih vas da još jednom povedemo računa o ovim vrlo važnim zakonima iz oblasti pravosuđa.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a neka se pripremi Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS dali su svoje mišljenje i prilog za donošenje odgovarajućih brojnih, ali dobrih zakona. Prethodnici SRS koji su ukazivali na određene propuste i nedostatke očigledno su bili u pravu, ako se ima u vidu da se plate povećavaju, ako to bude tačno, samo sudijama, a ne ostalim zaposlenima i pitanje je u kom procentu.
Sud i tužilaštvo ne stoji samo, isključivo, na izabranim licima tj. na sudijama i na tužiocima. Veliki broj zaposlenih, među njima diplomirani pravnici sa pravosudnim ispitom, obavljaju značajne poslove i pomažu i sudijama i tužiocima. Ukoliko bi oni bili izostavljeni, a to je između 12.000,00 i 14.000,00 koji rade u pravosuđu, oni bi bili zapostavljeni i oštećeni, jer njihove plate između 10.000,00 i 12.000,00, u ovom trenutku, su izuzetno male.
Što se tiče plata sudija i tužilaca, naravno da treba povećati srazmerno moći države, ali imajući u vidu i ostale profesije koje obavljaju i te kako značajne dužnosti u našoj državi. Ono na šta sam hteo da ukažem, (kao što je i narodni poslanik Koprivica istakao i skrenuo pažnju) to je, da su sudske takse, ukoliko ovaj predlog bude usvojen, neprimereno povećane. One su bile izuzetno previsoke i mislim da nije primereno u ovom trenutku tolike takse propisivati i određivati, naročito ako se ima u vidu da naši građani, a pogotovu ovaj srednji i siromašni sloj želi da ostvari neka svoja prava koja na drugi način ne može da ostvari, već jedino može pred nadležnim sudom.
Ako se obrati za određenu odluku ili da ostvari neko pravo pred nadležnim sudom, biće mu jako otežano i sam će biti u situaciji da ne pokrene postupak zbog toga što su takse na tužbu, takse na presudu i ostale takse, odnosno troškovi postupka previsoki. Zbog toga naši građani, pogotovo siromašni slojevi, neće biti u mogućnosti da svoje pravo zatraže pred nadležnim sudom, jer će biti u situaciji da odustanu, a često da budu i oštećeni od strane prevaranata ili drugih, zbog kojih bi bili prinuđeni da se obrate sudu za pravičnu odluku
Kada je u pitanju broj sudija, naše pravosuđe treba reformisati i ne treba čekati. Ako imate u Evropi na sto hiljada stanovnika 20 sudija, a kod nas je 40 sudija na sto hiljada stanovnika, taj broj sudija i nosilaca pravosudnih funkcija u svakom slučaju treba uskladiti baš sa tim evropskim standardima. Nekoliko puta sam to napomenuo da Engleska ima 1.629 do 1.630 sudija, a mi imamo blizu 3.000. Sa sudijama za prekršaje da ne govorim. To je veliki broj.
Drugo, kada je reforma pravosuđa u pitanju, ne treba samo obraćati pažnju na to koliko imamo sudija i koliko koji sudija ima predmeta, nego koliko koji sudija rešava predmeta godišnje, koliko je kome sudiji potvrđena odluka, koliko je kome sudiji preinačena, koliko je kome sudiji presuda ukinuta i koliko puta. Dešava se, da se, pet ili šest puta, imamo u sudskoj praksi, sudijama ukidaju presude, ali takav sudija je zaštićen, kao što je rekao Koprivica, i može dok je na sudskoj dužnosti da tako radi i da ga niko ne kontroliše. Sada je izbor sudija i predsednika sudova.
Postoje podaci koji govore o falsifikovanim rezultatima. Imate sudiju, predsednika suda koji sada konkuriše za ponovni izbor. On ima tri puta veći broj rešenih predmeta, a ima u tom sudu sedam ili osam sudija. Ali, uporedimo, recimo, Ivanjicu i Čačak: koliko ima rešenih predmeta predsednik suda u Čačku, a koliko ima predsednik suda u Ivanjici. Izgleda da on u Ivanjici ima skoro tri puta veći broj rešenih predmeta. Dakle, o čemu se ovde radi?
Radi se o tome da, ako birate starešinu organa, morate birati oličenje poštenja i vrednoće: da je agilan, sposoban i stručan da vodi pravosudni organ i ne bi se desilo ono što je Koprivica rekao da se presuda piše dve godine posle zaključene rasprave, a da građanin plaća zateznu zakonsku kamatu dve godine. Dakle, da je plaća krivicom suda i zato ti građani imaju pravo da tuže državu Srbiju. Za dve godine zatezne zakonske kamate, zato što presuda nije blagovremeno stigla, a pogotovu ako je u pitanju vrednosti spora milion ili dva dinara, to je katastrofalno.
Naravno, treba povećati plate pravosudnim organima. Rekao sam da treba povećati plate i drugim zaposlenim, ali kada je u pitanju sudska taksa, ona po mom mišljenju treba da bude data u funkciju poboljšanja materijalnog položaja 100% pravosudnim organima. Ne ministru finansija da on u njegovu kožnu torbicu trpa i da uzima, i da to njemu treba, i usmerava tamo gde ne treba. Ako je sudska taksa u pitanju, onda je treba 100% dati za povećanje i unapređenje položaja pravosudnih organa.
Dame i gospodo, nisam imao priliku da kažem prošli put kada je narodni poslanik Aleksandar Vučić govorio o onome što se tiče Srebrenice i laži koje se u našem društvu lansiraju.
Moram reći da pravosudni organi ne mogu da ćute, ne mogu da prelaze preko činjenice da oni koji vrše krivična dela koje naše zakonodavstvo predviđa da se prave nemi i da ne preduzimaju mere protiv onih koji su počinili brojne zločine prema srpskom narodu.
Izmislili su da je Tomislav Nikolić činio neke nepravde ili neke zločine! To je jedna izmišljotina!! Gde su pravosudni organi da preuzmu krivično gonjenje onih koji ovo lansiraju i koji lažu! Istina je i u grobu živa, u okovima slobodna i u tamnici svetla i u glavu čista!!
Dame i gospodo, dozvolite mi, nemojte mi zameriti, nisam imao priliku prošli put, etničko čišćenje srpskih teritorija u opštinama Bratunac, Milići, Srebrenica, Skelani, Muslimani su započeli napadom na malo selo Gniona, u srebreničkoj opštini, 6. maja na "Đurđevdan".
Birali su Muslimani da na pravoslavne praznike čine najteže zločine prema srpskom narodu. Jedinice i divizija Nasera Orića ubila je (a to se ćuti, vojska ćuti, država ćuti), ubila je oko 3.000 ljudi srpske nacionalnosti na području opštine Bratunac, Srebrenica i Skelane.
Sudbina srpskog naroda, (i njeno stanovništvo) osobito njegovih delova van Srbije bila je odavno ugrožena. Dugo je Drina bila granica Srbije sa turskom imperijom, potom sa austrougarskim carstvom, a tokom Drugog svetskog rata i Hitlerom i Pavelićem, nezavisnom državom Hrvatskom. Svaki okupator je nastojao, ne birajući mnogo sredstava, da udalji i skloni Srbe iz Bosne od granice sa Srbijom.
Šta se radi? Laži treba fabrikovati, ako nikako drugačije, a ono bar skrivanjem istine. Ta nečasna rabota danas se smatra legitimnim i nazivamo – propagandni rat. Istinu je dovoljno jasno na pravi način izneti, u pravi čas, odgovarajućim sredstvima.
Dame i gospodo, samo nekoliko napomena, na ovom prostoru u selima Gniona, Blječeva, Oparci, Šadići, Ratkovići, Gostilj, Viogor, Loznica, Čičevci, Brežani, Metaljka, Zagoni, Obadi, Krnjići, Zalazje, Magašići, Ježestica, Rupovo Brdo, Fakovići, Boljevići, Podravanje, Braćan, Rogosija, Bjelovac, Sikirić, Kravica, Brana Bačići, Ćosići, Kušići, Vandžići, Babuljice, Božići, Blažijevići, Brezovica, Donja Bukovica, Butkovići, Banjevići, Biljača, Vrsinje Gornje, Višnjica, Vitkovići, Vraneševići, Hranča, Jaketići, Jasen, Gođevići, Gladovići, Gaj, Lipenovići, Gake, Kiprovo, Korita, Kostolomci, Međe, Mlečva, Mratinci, Pribanići, Orahovica, Osredak, Postolje, Pribidoli, Pribojevići, Opravdići, Radoševići, Toplica, Žabokvica, Stanatovići, Tegare, srpske kuće u Novoj Kasabi i srpski deo Neđeljišta i drugi meštani ovih sela su izginuli ili u izbeglištvu nastradali.
Zbog čega pravosudni organi ćute i o onome što se dogodilo u Tuzli 15. maja 1995. godine. Istoričari i neki novinari ćute, a znaju i poseduju materijalne dokaze da je tog dana 450 vojnika ubijeno, krećući se kroz Tuzlu nenaoružani, nakon potpisanog sporazuma sa gradonačelnikom Tuzle, a da odlože oružje, i teško i lako naoružanje! O tome ćuti i vojska, ćuti i država. Samo između 1941. i 1945. godine na tim prostorima je ubijeno 6.000 Srba! O tome se ćuti i niko ne govori.
Dame i gospodo, bio sam prinuđen, pošto prošli put nisam imao priliku zbog redosleda i rada Skupštine, postoji fotodokumentacija grobova o stradanju Srba na području o kome sam govorio.
Evo fotografije, Goran Drage Zekić, rođen 1956. godine, sudija, ubijen je, zaklan. Dame i gospodo ovo je Bratunac, srpsko groblje, jedno od najvećih.
Dame i gospodo, ovde na ovoj fotografiji, sahrana je u Ratkovićima, marta 1993. godine, kada majka Dobrinka Prodanović iz srpskog sela Ratkovići, opština Srebrenica, drži lobanju, glavu svog sina.
Dame i gospodo, u selu Milićima groblje i u Bajinoj Bašti, takođe, govori o masovnom masakru i pogromu nad srpskim stanovništvom.
Dame i gospodo imate u Bratuncu žrtve koje su daleko prevazišle sva moguća previđanja da se nešto moglo dogoditi u to vreme.
Na kraju, dame i gospodo, imate žrtve koje leže zaklane od strane muslimanskih zlikovaca, a radi se o Srbima u Skelanima.
Nemojte mi zameriti, dame i gospodo, prošli put nisam imao prilike da govorim o ovome, ali sam prinuđen da podsetim pravosuđe da mora preduzeti najhitnije mere kada je u pitanju laž, neistina i trošenje, odnosno prenošenje lažnih vesti i kaljanje ugleda srpskog naroda. Hvala.

zahvaljujem, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a neka se pripremi Aleksandar Vučić.

 Imajući u vidu da za proteklih godinu ili godinu i po dana, ovi zakoni su više puta menjani. Zakon o suzbijanju organizovanog kriminala imao je dve izmene u 2004. godini, a što se tiče Zakona o sudijama, mislim da je tri puta menjan u 2004. godini.
Sve ove promene koje se rade na ovom kompletu pravosudnih zakona su promene koje nalaže vreme, a po sistemu da se "zakrpi guma", točak bi mogao da ide dalje.
Sve je počelo jednog dana kada je neko zaključio da treba formirati Visoki savet pravosuđa, treba doneti nove propise koji su, po mom mišljenju, duboko suprotni sa postojećim Ustavom. Ne bih vraćao temu u neku daleku prošlost i ne bih ponavljao nešto što su rekli moji prethodnici, ali u daljem izlaganju obratiću pažnju na dve, meni se čini, vrlo važne tačke.
Prva tačka je šta mi očekujemo od suda i šta je sud?
Ako kažemo sudske takse treba da se podignu i da treba da plate oni koji se sude, onda smo praktično rekli, ovi koji se sude neka naprave sud pa neka idu da se sude. Tako država ne sme da reaguje.
Da sada ne bi išli u neku filozofsko moralnu raspravu o tome šta je sudska taksa, ona svakako jeste nešto što služi da se evidentira jedan ozbiljan zahtev koji je upućen sudu, a ne ono što nas je učio Božidar Đelić – da je to je značajan izvor prihoda budžeta Republike Srbije. Od tog pogrešnog mišljenja Božidara Đelića pa naovamo ide takva logika, mora da se plati – ko se sudi mora da plati.
Predlažem Vladi, da bi utvrdila pravu dimenziju i pravi značaj sudskih praksi, neka vrati sudske takse koje se plaćaju samo u taksenim markama. Taksena marka kao sredstvo evidentiranja, kao da je jedan predlog zvanično došao u sud i da je ušao u sudski postupak. Nekome to deluje malo smešno. Na taj način upravo potenciram da iznos sudske takse treba da bude stvarno skroman.
Moram da vam prenesem jednu konstataciju, već 50 godina ova zemlja je upravo poznata po tome što su bez neke naročite procedure sudovi dostupni svim građanima. Čini mi se, da poslednje izmene koje su urađene u oblasti procesnih zakona i pravosuđa ne idu u tom pravcu, odnosno ne garantuju to, već idu ka nekoj specijalizaciji koja je puno puta i nepotrebna. Imaćemo loših stvari zbog toga, jer će građani ostati efektivno bez sudske zaštite.
Ne bih ulazio u ovu raspravu o platama iz razloga – kada nemate samostalni budžet pravosuđa, sve što se bude pričalo o platama je nešto proizvoljno, da li njih treba statusno strpati u izvršnu vlast, da li treba određivati ovakvu osnovicu ili na drugi način, to je više tehničko pitanje a ne principijelno. Međutim, jedan pravosudni budžet mora da postoji ako bismo hteli da naša sudska vlast bude samostalna i nezavisna.
Samostalnost i nezavisnost ima jedan svoj finansijski aspekt, a on kaže da je država dužna da obezbedi sredstva. Država je dužna da omogući nosiocima sudske funkcije da po svojim kriterijumima dele ta sredstva i da se ne obezbeđuju sredstva iz inostranstva za funkcionisanje sudstva, jer, ukoliko se obezbeđuju sredstva iz inostranstva, onda naše sudstvo nije samostalno i ne može biti nezavisno.
Ne bih hteo da komentarišem da li je naše pravosuđe idealno ili nije, da li je toliko loše kao što se od nekih čuje. Moram da kažem da svaka loša reč upućena prema pravosuđu definitivno umanjuje autoritet sudske vlasti. To ne znači da tamo gde postoji sa pravom potreba da se ukaže na nešto što je ludačko u našem pravosuđu.
Uzeću jedan primer koji je poznat javnosti – dva maloletnika su izvršila krivično delo, ubila su taksistu, a maksimalna kazna je 10 godina zatvora.
Jedan je osuđen na 10 godina zatvora, a drugi je dobio, čini mi se, osam i po godina zatvora i to presudom Vrhovnog suda po žalbi, tako da tužilac ništa ne može da uradi, iako je čovek gonio do kraja kako treba.
Često se to dešava. Pre nekoliko dana taksista je dobio udarac nožem u vrat. Pre dva meseca prema Čačku i kod Vidikovca takođe. Ne tvrdim da je taj propust Vrhovnog suda prouzrokovao ovo, jer ovo je čista patologija, ova dela koja su se desila.
Država mora da vodi kaznenu politiku i preko sudija koje treba da u vremenu i prostoru vide težinu jednog krivičnog dela i vide kuda društvo ide, da suzbija ta razbojnička ponašanja.
Ono što bih posebno hteo da potenciram – mislim da je Vlada, kao predlagač ovih propisa, morala da ima u vidu i sledeće stvari, a one se tiču specijalnog suda za ratne zločine.
Vidite, 25. maja 1993. godine doneta je Rezolucija 827 Saveta bezbednosti, kojom je usvojen Izveštaj generalnog sekretara, osnovan je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, i sastavni deo te Rezolucije je Statut tog tribunala.
Predviđeno je da je Tribunal mera prisile iz Poglavlja 7 Povelje UN ali supsidijarnog karaktera i sudskog karaktera. To je nešto što je zabranjeno, što u međunarodnom pravu ne sme da postoji. Međunarodni sud može da nastane kao rezultat sporazuma, odnosno može da bude efekat i rezultat međunarodnog ugovornog prava.
U toj Rezoluciji stoji da se on formira kao mera prisile, da bi se prekinuli oružani sukobi na teritoriji Bosne i Hercegovine. On ima ograničeno dejstvo i ima tzv. uporednu prioritetnu nadležnost. Znači, pored nadležnosti domaćih sudova i Haški tribunal ima blagi prioritet.
Ovo sve pričam zbog toga što država treba da podigne glas i da kaže – sa potpisivanjem Dejtonskog sporazuma Haški tribunal više ne sme da postoji kao mera prisile, jer nikada i nije bio sudski organ. Ovo pričam zbog toga što postoji praktično prioritetna nadležnost naših nacionalnih sudova za ova krivična dela.
Naša država ćuti, ne javlja se povodom toga, neko koketira po pitanju finansija i isporuka dobrovoljnih ili bilo kakvih, a onda dobijamo informacije da se ceo svet buni protiv te Karle del Ponte.
Pre tri meseca SAD ulažu protest. Zašto? Zato što nije završila prvostepene postupke.
Napravila je završnu strategiju; (po toj strategiji) do kraja 2004. godine treba da se podignu sve optužnice, a do 2008. godine da se završe svi prvostepeni postupci, a do 2010. godine treba da se okonča rad Haškog tribunala i to u onom prioritetnom delu koji se tiče najviših lidera i najviših funkcionera, ali ne i funkcionera srednjeg i nižeg nivoa.
Za njih postoji nalog da se svi ti predmeti prebace nacionalnim sudovima. Nažalost, naša država ćuti, ne diže svoj glas. U prilog tome idu i te činjenice sa raznoraznim kombinacijama saveznog i republičkog nivoa (sa saveznog nivoa koga god da pomenete nećete da pogrešite, a sa republičkog nivoa uzmite ovog Kojadinovića) gase se i centri za proučavanje ratnih zločina i genocida koji su činjeni protiv Srba, tako da i ljudi koji to rade i dokumentacija koja postoji, to je sve bunkerisano da javnost ne bi saznala istinu, a to je prioritetni zadatak ove države.
Ako ova država ne može da izvrši popis i naučno obradi sve svoje žrtve, žrtve iz ovog naroda i sa ove teritorije, sa kojim pravom može da priča o onome što se dešavalo tamo daleko.Znači, imamo vlast koja ne poklanja baš tako veliku pažnju.
Odavde pozivam ministra, ako može, da napravi jedan centar ili agenciju, u ovoj poplavi agencija možete da napravite makar još jednu, koja će da se bavi samo ratnim zločinima i genocidom nad srpskim narodom. Dokumentacija postoji, samo treba da se naučno obradi.
Ovo pričam i zbog toga što je Haški tribunal čudan sud, to je jedini sud na zemaljskoj kugli, gde same sudije pišu pravila postupka; 31 put je promenjen taj pravilnik. Poslednja promena je značila ugradnju pravila "11 bis". Po tom pravilu "11 bis", predmeti se prosleđuju nacionalnom sudu, a država treba da bude spremna da preuzme te predmete i da ih reši.
Naravno da smo bili protiv svih posebnih odeljenja i svih tih specijalnih sudova, o kojima ste za protekle tri godine toliko potrošili papira nepotrebno.
Moram da vam kažem, organizovani kriminal jeste i saučesništvo četvorice ljudi, ako su se unapred dogovorili da izvrše neki zločin ili neko krivično delo. Pa i komplot je deo organizovanog kriminala. Svaki sporazum, svaki dogovor više ljudi, dogovor trojice ljudi da se učini krivično delo jeste organizovani kriminal. To se sudi kod naših sudova – i u opštinskim i u okružnim, u zavisnosti od krivičnog dela.
Čemu Posebno odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala? To se svelo na tri predmeta. To su naši sudovi u redovnom postupku mogli da završe. Slično će biti i sa drugim specijalnim odeljenjima ili specijalnim većima.
Mislim da je rešenje za te specifičnosti nekih postupaka upravo u specijalnim većima u okviru sudova opšte nadležnosti. Ali, mi imamo jedan potpuno drugačiji proces.
Pre nekoliko meseci, imali smo prilike, ovde je skupštinska većina usvojila porodični zakon, gde je, takođe, predviđena specijalizacija sudija. Kako se bude koji zakon iz materijalne oblasti donosio ovde, mene neće da iznenadi ukoliko u svakom od tih zakona stoji poneka odredba o specijalizaciji sudova, sudija, da bi mogli da sude u tim postupcima. Mislim da je to nepotrebno.
Što se tiče poslednjeg zakona, koji ste predložili u poslednjem setu, a tiče se borbe protiv visokotehnološki organizovanog kriminala, ovog kompjuterskog itd. – tu je najpotrebnija struka, koja treba da dođe do izražaja, u otkrivanju, da budem iskren. Međutim, sumnjam da ćemo tu nešto da napravimo, iz jednog prostog razloga što znam da je 2001. godine donet Zakon o sprečavanju pranja novca, da su po istom sistemu doneti i drugi propisi koji daju prevelika ovlašćenja državi u borbi protiv nečega što je specifično, što zahteva jedan viši tehnološki nivo znanja i opremljenosti, da bi mogao da prati taj kriminal.
Međutim, kod nas rezultati izostaju. Zašto izostaju rezultati? Izostaju iz jednog prostog razloga što se kod nas propisi ne primenjuju. Drugi problem je problem ljudi koji treba da primene propis. Apsolutno sam siguran, ovi koji se bore protiv piraterije da su duboko umešani u pirateriju. Imate nekoga, izađe na TV, Dinkić kaže ja sam toliko ugasio ovoga, toliko diskova, toliko ovoga, toliko onoga. Tvrdim vam da je on na čelu organizovane mafije koja se bavi tim stvarima i dobio je krivičnu prijavu! Dobio je krivičnu prijavu, a vi ćutite, ja znam – vi ste u koaliciji, ali kad-tad to će izaći.
SRS nikoga nije bez razloga prozvala za nešto. U to budite sigurni. Država mora da povede računa da ona nije završila posao tako što predloži neki tekst, koji je manje ili više prihvatljiv, obezbedi većinu koja će to da izglasa. Onda ovi oko Studije izvodljivosti odmah pojure da se hvale, evo, doneli smo ovaj zakon, onaj zakon, pa smo na ovaj način rešili ovo, pa na onaj način rešili ono, ali šta vredi – sve je prazno, nema ga u praksi, nema efekata, nema rezultata. Zato što nema rezultata to, naravno, prouzrokuje nešto što se zove očaj, da ne kažem nešto gore, bes kod ljudi, jer kažu – aman, ljudi, šta pričate, šta sedite i donosite neke propise, a meni svakog dana sve gore i gore. O tome mora da se povede računa.
Mislim da nam je potreban potpuno nov pogled na pravosuđe. Neću da idem u detalje, pošto imamo dosta amandmana, pa će biti prilike da i o tim detaljima pričamo. Ali, skrećem vam pažnju na ovaj Sud za ratne zločine, skrećem vam pažnju na pravilo "11 bis", pogotovu pod "c".
Skrećem pažnju da država mora da podigne svoj glas i da kaže – Haški tribunal je sa Dejtonskim sporazumom prestao da postoji, kao supsidijarna mera. Primat je izgubio, sve to treba da se vrati ovde, jer oni u suštini sude na bazi rezolucija Saveta bezbednosti, a rezolucije Saveta bezbednosti nisu u rangu zakona, već su to akti, bilo da su oni pojedinačni ili opšti tzv. izvršno-političkih organa međunarodne organizacije.
Pogledajte završni izveštaj, koji je podnela ekspertska grupa tužilaštva povodom NATO bombardovanja, pa uporedite sa ovim postupcima koji se vode u Hagu i biće vam sve jasno. Država s puno prava može da podigne glas i da zastupa ovaj stav koji sam rekao.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vučić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da nekih poslaničkih grupa skoro da nema ili su predstavljeni sa po jednim ili dva člana. To su blagodeti novog Poslovnika. Niko ne mora da radi ništa, a neki mogu da rade šta hoće.
Dame i gospodo narodni poslanici, ustavna kategorija jeste pravo na sudsku zaštitu svakog građanina ove zemlje. Povećavanjem taksi, povećavanjem dažbina za obične građane, za siromašne građane Srbije ili za one koji nisu dovoljno bogati, znači makar delimično uskraćivanje prava na sudsku zaštitu i svaki put kada se to čini, u većoj meri nego što je prihvatljivo, u većoj meri nego što građani Srbije mogu da razumeju ili što mogu da plate, to predstavlja direktno suprotstavljanje jednoj od osnovnih ustavnih kategorija, jednom od osnovnih ustavnim prava. Zato je SRS protiv ovako predloženog rešenja. Mislim da se većina građana Srbije slaže sa stavovima srpskih radikala.
Ja bih samo dopunio nešto, o čemu je govorio Zoran Krasić, poslanik SRS, najsvežijim primerom. Kada govorimo o pravosuđu, najveći broj su to poštene sudije, časni ljudi, odgovorni ljudi, koji savesno i marljivo obavljaju svoj posao, baš onako kako to, recimo, rade srpski radikali, kojih je trenutno u sali više nego svih ostalih zajedno.
Dakle, imamo problem sa delom ljudi koji nemaju veze ni sa pravom ni sa pravdom, koji jedino što rade i jedino čime se bave, to je nekoliko primera, kako kao mera – i generalne i specijalne prevencije, u kako i koliko novca mogu da dobiju za svoje presude. Sada ću vam pokazati ovom slučaju specijalne prevencije, deluju njihove presude.
Imate poslednji zločin koji se dogodio u Surčinu. Ubijen je mladi dečak Miloš Karaklajić, maloletno lice, ni kriv ni dužan! Dečko nije imao pojma šta se zbivalo u Surčinu. Došao je, takođe, maloletnik, automatskom puškom ga ubio! Sada ćete da kažete – što ja to pričam, kakve to veze ima? Sada ćete da čujete zašto ima veze.
Zato što je pre godinu dana to maloletno lice osuđeno na pet godina uslovno, a nije bilo teže i ozbiljnije kazne. Šta je uradio? Izbo je druga nožem u mašinskoj školi. Zato što, znate, idemo na resocijalizaciju, popravljaćemo ovako ili onako. Da li je to rešenje? Rešenje je ovaj primer, o kojem je govorio gospodin Krasić.
U prvostepenom postupku sudija Stanka Simonović donese poštenu presudu posle svirepog ubistva s umišljajem od 10 godina zatvora za ubice. Znate zašto?
Zato što su promenili advokatsku kancelariju i našli advokata mafijaša koji je svojevremeno bio kolega sa jednom od sudija Vrhovnog suda. Dogovore se, naše je diskreciono pravo i možemo da radimo šta hoćemo, nećemo ni da objašnjavamo što ćemo da smanjimo kaznu ubicama na 8,5 godina. Što? Da bi izišli posle 5 godina i da bi opet nekog ubili na svirep način. Malo su ga ubili sa jednim metkom. Šta, u čemu je problem? Kakve su to psihopate u Vrhovnom sudu Srbije koje će tako da sude svaki put. Ja im to kažem, pa neka rade šta hoće, da vidimo šta mogu i šta hoće da rade.
Da li treba da ubijaju svakog dana nekog taksistu? Da li svakog dana to treba da se desi nekome u Srbiji? Da li svakog dana treba neko maloletno lice da strada zato što je prvi put ubo nožem nekog, on nije dobio kaznu maloletničkog zatvora, već uslovno, popraviće se?! Popravio se tako što je uzeo kalašnjikov i ubio drugo dete! Šta da rade majka i otac? Nije majka i otac, šta će sada, to dete više nema život. Nema ga, jednostavno, zato što ovaj sistem nije umeo da se obračuna sa nakazama.
Zašto? Zato što primaju pare. Ne zato što oni misle ovako ili onako, nego zato što primaju pare. Zato što će samo političke presude da im budu maksimalne, kada im dođe neki iz ambasade i neke strane države i da im kaže, zadovoljan sam ovom presudom ili kada dođe šef banditskog lobija Nataša Kandić da kaže da je zadovoljna presudom.
Da li je tako gospodine ministre? Hoće li samo tada da bude maksimalne kazne. Kada to oni traže. Ko zna da li je to istina ili nije. Više im ništa ne verujem. Posle ovih laži sa Tomislavom Nikolićem, više im ništa ne verujem oko toga. Čak sam siguran da sve lažu. A sada ja vas pitam, ko će da vrati majci i ocu Karaklajićima to dete Miloša?! Ko će da vrati deci te roditelje, taksiste koje ubijaju kao glinene
golubove.?!
Vrhovni sud, tiho ispod žita, da niko ne zna ni na koji način, smanjuje presude. Što 10 godina? Daj smanji na 8,5, dobro vladanje i prođe 2/3 i idu kući. Nikom ništa. A neko je izgubio ili dete ili oca ili majku zato što su svirepe ubice. Svirepe ubice. O čemu pričamo mi ovde? Govorimo o tome da je korupcija ušla u sve pore društvenog života, a u pravosuđe i te kako. Niko živ nije siguran.
Vi, da im kažete da tražite nadzor u određenom postupku, šta god da radite, neće ni vas da slušaju, nikoga neće da slušaju, zato što su primili pare. To svi građani Srbije znaju. Sreća je pa je to 10% sudija. Onih 90% su časni i pošteni.
Evo, dao sam vam ono za šta je kriv ceo sistem, svi mi, pa vas pitam zašto danas nema malog Miloša Karaklajića. Zbog takvih psihopata u pravosuđu koji bi za 5.000 evra uradili sve i baš ih briga što će taj neko da ubije, neće njega. Računa, može još jednom negde da ga oslobodi ili da mu da manju kaznu. To bez ikakve argumentacije, a da čitate te presude u kojima smanjuju kazne, umesto da imamo strogu kaznenu politiku, da jačamo mi ovde u Skupštini mere generalne prevencije, mere specijalne prevencije.
Ne, mi podstičemo zločine. Samo što ne kažu u Vrhovnom sudu Srbije, idite, uzmite i naoružajte se kalašnjikovima i heklerima i ubijajte taksiste po ulicama, ubijajte ih i šta god da vam se desi, vi kažite malo sam poludeo tog dana, malo sam popio, te sam bio bitno smanjeno uračunljiv. Tako vas molim, nemojte da brinete, jedno pet – šest godina ću da dobijem, a to znači posle tri, četiri godine ću da izađem i nemam nikakvih problema. Da li je to rešenje? Hoće li svaki Srbiji na taj način da rešava svoje probleme?
Ili ćemo da imamo pravosuđe koje će da ćuti, odnosno tužilaštvo koje će da ćuti, i koje mora da funkcioniše kao samostalni organ i da se nađe šef neke bande koji kaže, aha, ti si ubica. Koji su ti dokazi? Pa, rekao Žarko Korać, rekao Beba Popović. Da li imaš ti dokaz? A ko je ubijen, koga je to ubio neko, pitam, koga je to ubio Tomislav Nikolić, koga i kada? Nema odgovora. Kaže, pa kada je išao vi odgovorite.
Ljudi, da li ste vi normalni, koga i kada. Oni na to nemaju odgovora. Tužilac ćuti i dalje. Republički tužilac i dalje ćuti, zato što šef vrhovne bande Nataša Kandić stoji iza toga, a onda njihovi mediji se drznu, ovi sledbenici Berija i Višinskog iz B92 i kažu jutros, pitaju Petrovića i kažu, da li vam je to ličilo na hajku u Skupštini Srbije. Zamislite koliko treba da budete bezobrazni da tako nešto kažete.
Znači, oni čoveka optuže da je ubio negde nekoga, a onda kažu, zamislite oni nama odgovaraju na to, zamislite oni su se drznuli da nam odgovore na to, pa oni vode hajku protiv nas. Ima li kraja tom bezobrazluku i toj bezobzirnosti? Nisu svi psihijatrijski slučajevi, nije tačno. To je nešto drugo, to je nešto mnogo ozbiljnije i mnogo veći problem predstavlja za Srbiju nego što neki hoće da kažu.
U ovoj zemlji je najveći problem, imamo dva velika problema, jedan je ta banda koja hoće da razori Srbiju do kraja, koja je vrlo široka i dobro organizovana, udružena. Toj bandi se moramo kao narod i kao građani Srbije suprotstaviti. Drugi veliki problem jeste korupcija i kriminal.
To moramo mi zajedno da ispravimo u pravosuđu i da vidimo kako je moguće da neke presude se donose na jedan način, a neke presude se donose na drugi način.
To su stvari koje niko živ ne može da razume i koje niko živ ne može da shvati danas u ovoj zemlji. Svi građani Srbije to znaju. Zato je za nas od izuzetnog značaja da se ne ukida pravo, ne mogu da kažem ukida, ali da se ne smanjuje pravo na sudsku zaštitu svakom građaninu.
Istovremeno, za nas je od izuzetnog značaja da imamo neuporedivo bolji pravosudni sistem, a da one, opet se ograđujem, reč je o 10% maksimalno i to je moja paušalna procena i ocena da je tačan broj sudija koji su spremni za novac da donose presude kakve hoće, dakle, da to menjamo i da pokažemo javnosti kako smo u stanju da se tome suprotstavimo. Ako to ne budemo uradili, onda će oni moći u svakom trenutku i u svakom slučaju, jedni za 500 evra, a drugi 5.000 evra u zavisnosti od toga šta je predmet tužbe, predmet spora ili bilo šta drugo, da donose presude kakve im padaju na pamet.
Mislim da bismo time poslali poruku građanima Srbije, koja je za njih veoma značajna, a to je da smo mi opredeljeni da se borimo protiv korupcije, da se borimo protiv kriminala u pravosuđu i da želimo da imamo pravdu, da imamo pravo i da se poštuje princip pravičnosti. Tek ukoliko to uspemo da uradimo, Srbija će imati budućnost i ubijanje Miloša Karaklajića, ubijanje svih ostalih ljudi, neće proći nezapaženo kao još jedno ubistvo i dogodilo se nekom drugom. Pokazaćemo na primeru kako to više nikada nikome ne sme da se ponovi, jer taj koji je taj zločin počinio, taj koji je to uradio, moraće debelo i te kako debelo da odgovara. Hvala najlepše.