PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
SEDMO VANREDNO ZASEDANjE
3. dan rada
27.06.2005
Sednicu je otvorio: Predrag Marković
Sednica je trajala od 10:05 do 18:00
TAGOVI
OBRAĆANJA
Bojan Kekić
Socijalistička partija Srbije
Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, očekujemo dolazak ministra finansija sa njegovim saradnicima, s obzirom da, čini mi se, još uvek traje Odbor za finansije.
Danas na dnevnom redu imamo objedinjenu raspravu o nekoliko finansijskih zakona. Reč je o predlozima zakona ili o izmenama zakona koji se odnose, pre svega, na osiguranje depozita, agenciju, osiguranje, stečaj i likvidaciju.
Pre podne smo nabrojali sve te zakone i iz celishodnosti neću ih sve nabrajati, ali sigurno svi ovi predloženi zakoni predstavljaju grupu zakona čija se opravdanost nalazi u usaglašavanju i unificiranju propisa sa međunarodnom zajednicom, odnosno, kako se to u obrazloženju pojedinih zakona kaže, po nalogu, odnosno po direktivi Evropske unije za normalno funkcionisanje bankarskog sistema i finansijskih institucija u Republici Srbiji je neophodno donošenje ovih zakona.
O svakom zakonu reći ću nekoliko reči, ali ono što je praksa pokazala, a tiče se bankarskog sistema u prethodnih nekoliko godina, sigurno će izazvati još veću pažnju ne samo poslanika i javnosti, nego i ministra finansija.
Predlog zakona o osiguranju depozita, kao što je rečeno, jeste zakon koji omogućava i obezbeđuje osigurani iznos koji se utvrđuje u obaveznom iznosu do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po deponentu u banci na dan donošenja rešenja nadležnog trgovinskog suda o otvaranju stečajnog postupka, što predstavlja veliki pomak u odnosu na postojeći iznos od 5.000 dinara koji je bio od 1994. godine.
Napominjem da to jeste napredak u odnosu na 1994. godinu, ali odnos marke i dinara je tada bio takav da je iznos od 5.000 dinara predstavljao tačno 3.000 maraka. Prema tome, ne stoje činjenice da ondašnji ministar finansija o tome nije vodio računa.
Ono što je za nas posebno karakteristično i što je prepodnevna rasprava pokazala, to je da će se povodom zakona o agenciji za osiguranje depozita voditi velika polemika oko toga da li agencija za osiguranje depozita može da obavlja i svoje povremene poslove, odnosno da li ta agencija pored toga što obavlja funkcije stečajnog, odnosno likvidacionog upravnika u bankama i u društvima za osiguranje to može da radi i prema određenim društvima za osiguranje.
Prepodnevna rasprava je pokazala da agencija organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog kapitala i postupak prodaje državnog kapitala u društvima za osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje.
Poslanička grupa SPS je podnela nekoliko amandmana koji se tiču, pre svega, zakonitosti i postojanja pravnog osnova da se u zakonu o agenciji za osiguranje depozita preuzimaju određene ingerencije koje se tiču Zakona o privatizaciji.
U članu 4. Zakona o privatizaciji predviđeno je koji su subjekti nadležni za sprovođenje postupka privatizacije, a jedan od subjekta u postupku privatizacije je Agencija za privatizaciju.
Članom 5. ovog zakona je propisano da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom, s tim što je data mogućnost da se drugim zakonom urede položaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije.
Na zakonom zasnovanom položaju, prava i dužnosti agencije nesporno proizilazi da je agencija ovlašćena da sprovodi, kontroliše postupak privatizacije u odnosu na sve subjekte privatizacije, bez izuzetaka. Imajući u vidu da se predloženim zakonskim tekstom ovlašćuje agencija za osiguranje depozita i da sprovodi privatizaciju kapitala u društvima za osiguranje, obrazuju se dva organa sa istim ovlašćenjima, što je suprotno osnovnim načelima položaja pravnih subjekata i stvara se pravna nesigurnost po pitanju nadležnosti za sprovođenje postupka privatizacije.
Naime, prilikom utvrđivanja ovlašćenja pravnog subjekta krug poslova koje obavlja mora biti nedvosmisleno definisan; ista vrsta poslova ne može se stavljati u nadležnost drugog subjekta. Predloženo opredeljenje značilo bi da ponekad iste poslove obavlja MUP, a istovremeno i neki drugi organ.
Malopre sam u uvodu svog izlaganja napomenuo da se oseća klima sa prepodnevnog dela zasedanja, odnosno iz diskusija i rasprava da će Zakon o osiguranju sigurno izazvati najviše polemika, s obzirom na činjenicu da se baš u Zakonu o osiguranju član 243, koji se odnosi na privatizaciju osiguravajućih društava, odnosi i na agenciju za osiguranje depozita.
U članu 5. Zakona o privatizaciji je predviđeno da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije.
U članu 16. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se postupak privatizacije pokreće inicijativom nadležnog organa, subjekta privatizacije, a inicijativa je akt subjekta privatizacije kojim se izražava namera za sprovođenje privatizacije.
U stavu 3. ovog člana je propisano da se inicijativa za privatizaciju dostavlja organizacijama sindikata koje deluju u subjektu privatizacije, a zaposleni se o tome obaveštavaju na način utvrđen opštim aktom subjekta privatizacije. U stavu 4. ovog člana je predviđeno da se inicijativa za privatizaciju dostavlja Agenciji za privatizaciju.
U predloženom rešenju je kao pravilo predviđeno da se postupak privatizacije u društvima za osiguranje pokreće rešenjem Ministarstva, a da Agencija za osiguranje depozita organizuje i sprovodi postupak privatizacije kapitala društava za osiguranje.
Dakle, predloženim rešenjem člana 243. stav 3. i 4. izrazito se povređuje član 58. Ustava Republike Srbije, kojim je definisano da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju. Država bi prema ovom rešenju preuzela prava koja, s jedne strane, imaju društva osiguranja, a s druge strane, prava koja pripadaju akcionarima i dobila bi ovlašćenja koja joj ne pripadaju. Naime, država može da prodaje samo svoje akcije, ali ne može da prodaje i tuđu imovinu.
Takođe, u članu 4. Zakona o privatizaciji predviđeno je koji su subjekti nadležni za sprovođenje postupka privatizacije, a jedan od subjekata u postupku privatizacije je i Agencija za privatizaciju.
Članom 5. ovog zakona je propisano da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom, s tim što je data mogućnost da se drugim zakonom uredi položaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije. Na zakonom zasnovanom položaju prava i dužnosti Agencije nesporno proizilazi da je Agencija ovlašćena da sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u odnosu na sve subjekte privatizacije, bez izuzetaka.
Za sutra je zakazana sednica Zakonodavnog odbora i verujem da će članovi Zakonodavnog odbora i te kako imati na umu donošenje ovakvo pozitivno pravnih propisa, odnosno donošenje ovih zakona, a činjenica je da zakoni i novi Poslovnik omogućavaju da diskutujemo o pojedinim zakonima koji nisu prošli određenu proceduru.
Sledeća dva zakona su Predlog zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Njihova uloga je u usaglašavanju sa već postojećim zakonima, ali postoji jedna činjenica, a to je da se agencija za osiguranje depozita, koja na predlog Narodne banke o oduzimanju dozvole za rad pojedinim bankama obavezuje sud da u roku od jednog dana ili prvi naredni radni dan po prijemu ovog rešenja oduzme dozvolu određenoj banci. Pitam se da li je Narodna banka ta koja otvara stečaj ili oduzima dozvolu, dok sudovi vrše samo formalno-pravno otvaranje stečaja, odnosno likvidacije banaka?
Sigurno je da je jedan od važnijih zakona koji je danas na dnevnom redu, i koji će sigurno doprineti da će određene stvari u finansiranju, pre svega, izvoza Republike Srbije biti po jačim i čvršćim principima, zakon o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Ministar nas je upoznao sa Predlogom zakona i obećao da će agencija moći da finansira i priprema izvoz domaćih pravnih lica, da će kamate na te troškove biti od tri do četiri posto. To su kamate na godišnjem nivou. To su sigurno najmanje kamatne stope koje se mogu danas na tržištu novca u Republici Srbiji ostvariti.
Ono što sigurno buni, to je da li će biti jasno definisan odnos između Fonda za razvoj i novoformirane agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije. Podvlačim, to je vrlo bitan zakon koji daje pre svega ekonomsku i finansijsku sigurnost, a onda i pravnu sigurnost subjektima koji su izvoznici u Republici Srbiji.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Kekiću, koristićete i drugih 10 minuta?)
Da. Predlog zakona o izmenama Zakona o Garancijskom fondu nije nam dao odgovor na jedno pitanje. Ministar je objašnjavao da se garantni potencijal uvećava dosta u odnosu na kapital Fonda, za dva i po puta, i to je dosta dobro rešenje. Međutim, nismo dobili odgovor koje su to četiri banke koje su najviše povukle, odnosno tražile usluge ovog garancijskog fonda, pa se nadam da ćemo dobiti i to obrazloženje.
Činjenica je da kod Zakona o finansijskom lizingu, koji je poslednji zakon danas u predloženom dnevnom redu, može lako da se dođe u situaciju, s obzirom da nam je zadužena država, zaduženi su privredni subjekti, da ćemo preko lizinga zadužiti i te kako pojedinca, jer pojedina preduzeća već forsiraju kupovinu na lizing, s tim što omogućavaju da imovina ostane kod njih i onda vrlo lako povrate svoje stvari u slučaju da se ne isplati određena količina novca, koja je ugovorom predviđena, iz državine lako povrate svoje stvari.
U uvodu sam rekao da ću na bazi svojih iskustava i iskustava svojih prijatelja objasniti kako to funkcioniše bankarski sistem po onom principu šta je to što je urađeno poslednjih nekoliko godina. Imao sam prilike da i tokom prošle godine pričam o Požarevačkoj banci koja je u paketu od 2001. godine otišla u stečaj. Ni dan-danas taj stečajni postupak, evo posle tri i po godine, nije završen. Imovina je, ne mislim samo na prava i obaveze nego na pokretnu i nepokretnu imovinu, prodata Komercijalnoj banci za 160 miliona, a to je oko 4.000 metara kvadratnih na raznim lokacijama, s obzirom da je Požarevačka banka imala mrežu u svih osam opština Braničevskog okruga, a onda smo došli u situaciju da se poslovni prostor u centru grada proda od strane Komercijalne banke licitacijom za tri hiljade evra.
Depoziti koji su tada bili u Požarevačkoj banci isplaćivani su sukcesivno dve godine pojedinim komitentima. Odmah da napomenem da su "Investbanka" i ostale banke u Beogradu, verovatno zbog socijalnog mira, bile isplaćene u narednih nekoliko dana.
Pravna posledica svega toga, finansijska posledica, finansijski tokovi pokazali su da je nakon toga u Požarevcu i Braničevskom okrugu, ako je bilo tri ili četiri banke, brzo je u prvih godinu ili dve dana došlo 18 banaka, a sada ukupno postoji 21 banka, sa raznoraznim ponudama što se tiče finansijskog i bankarskog menadžmenta.
Najnovija banka koja je došla je "Meridijan banka", koja već na sav glas obećava da će privrednim društvima omogućiti dozvoljen minus, ne znam koliko je to u skladu sa zakonom, isto kao što je omogućavano fizičkim licima, do milion dinara. Bilo bi sve to dobro kada bi efektivna kamatna stopa bila ispod 5 ili 6%, onda bi se sigurno privrednim društvima to i pokazalo.
Žao mi je što zamenik ministra – Vesna, tada Arsić, sada Đidić, nije prisutna, jer 1996. godine "Delta banka" je sa šest miliona maraka finansirala daljinski toplovod Požarevac-Kostolac. Bili smo grad, pored Beograda i Smedereva, koji je dovukao toplotnu energiju iz Kostolca, ali celokupna tadašnja privreda je za tu uslugu "Delta banci" koja je bila tada zdrava i jaka, sa jakim investicionim potencijalom, držala određene depozite.
Pre tri meseca toplifikacija je krenula u razvoj sekundarne mreže i za 80 miliona kredita, koliko je bilo potrebno da se startuje sa nekim ambicioznijim planovima, "Delta banka" je ponudila 9% kamatnu stopu. Uspeli smo na tenderu koji je objavljen, a javile su se samo dve banke, iako je bila prisutna 21, tu kamatu da smanjimo na 7,5%. To nije ona efektivna kamatna stopa, već kamatna stopa na koju se nadovezuju i troškovi kredita i svega ostalog.
Govorim u prilog činjenici, ako Ministarstvo finansija već obećava niže kamatne stope, a to se zbog ponude i tražnje tržišta i dešava, Ministarstvo finansija mora da povede računa kako se drže lokalni depoziti, s obzirom na činjenicu da su formirani i trezori u lokalnim sredinama, ko plaća kamatu po viđenju, jer celokupan depozit u "Delta banci", od strane Skupštine opštine odnosno lokalne zajednice pojedinih preduzeća, koja su javna preduzeća, iznosi oko 90 miliona. Znači, ″Delta banka″ vrši samo replasman tih postojećih sredstava.
Što se tiče stambenih kredita, ministar reče da sadašnja kamatna stopa 8,92 – 8,90% na nivou Republike Srbije može da se nađe u pojedinim bankama, ali je činjenica da mora da se obezbedi hipoteka, da se plati ta hipoteka, da se osigura stan ili nepokretnost na koju se stavlja hipoteka, i dolazimo u situaciju da su efektivni troškovi mnogo veći. Činjenica je da su to dugoročni krediti i kamata na kamatu. Daću vam primer: za 35 hiljada evra, koliko košta kredit, za 20 godina se vraća 72 hiljade evra. Tu sigurno nije kamata 8,92 ili 8,90 procenata, koliko je rečeno.
Ono što bih napomenuo, žao mi je što ministar nije tu, malopre je govorio o tome da će Komercijalna banka ostati u državnoj svojini, odnosno u svojini Republike Srbije, a Vojvođanska banka, koja je godinama, moram da kažem, pre svega bila orijentisana prema području Vojvodine, godinama je pratila tu privredu, došla je u situaciju, izgleda, da bude prodata.
Ne pitajte koliko zemlje ima pod hipotekom određenih privrednih društava i preduzeća. Ako bude kupio neko Vojvođansku banku, a verovatno će to biti Mađari, doći ćemo u situaciju da nam Mađari budu vlasnici te zemlje.
Isti je slučaj sa DDOR-om. Ne spominjem namerno, s obzirom da ćemo govoriti o amandmanima, "Dunav osiguranje″, ali u poslaničkoj grupi SPS pripremamo zakon kojim ćemo tražiti da se društvena svojina pojedinih privrednih subjekata prebaci na državnu svojinu i da na taj način imamo maksimalnu kontrolu koja će nam omogućiti da u tome učestvujemo.
Ono što je, takođe, bitno, ako tako mogu da kažem, iz poslovne politike pojedinih banaka, to je da je vrlo mali broj banaka došao i kupio svoj sopstveni prostor. Uspeli su to da odrade na pojedine načine zakupa, što je legalno, ali nemaju svoju imovinu, nemaju imovinu kojom bi sutradan garantovali pojedinom području da će se tu zadržati, kao što, recimo, i Braničevski okrug ima 40 hiljada ljudi u inostranstvu, izuzetno jak i atraktivan finansijski potencijal, sa nekim lakšim programima sigurno bi omogućio tim bankama da mogu da dođu i do svojih nepokretnosti. Mislim da će se njihov uložen dinar, kao banke, ako dođe u Braničevski okrug, sigurno višestruko isplatiti.
Da ne dužim, podneli smo amandmane, što se tiče Zakona o osiguranju. Žao mi je što nisu ovde ministar i njegovi saradnici da čuju neke konkretne stvari o onome što se dešava u finansijskom delu, ali, Bože moj, biće prilike da se o tome razgovara. Hvala.
Danas na dnevnom redu imamo objedinjenu raspravu o nekoliko finansijskih zakona. Reč je o predlozima zakona ili o izmenama zakona koji se odnose, pre svega, na osiguranje depozita, agenciju, osiguranje, stečaj i likvidaciju.
Pre podne smo nabrojali sve te zakone i iz celishodnosti neću ih sve nabrajati, ali sigurno svi ovi predloženi zakoni predstavljaju grupu zakona čija se opravdanost nalazi u usaglašavanju i unificiranju propisa sa međunarodnom zajednicom, odnosno, kako se to u obrazloženju pojedinih zakona kaže, po nalogu, odnosno po direktivi Evropske unije za normalno funkcionisanje bankarskog sistema i finansijskih institucija u Republici Srbiji je neophodno donošenje ovih zakona.
O svakom zakonu reći ću nekoliko reči, ali ono što je praksa pokazala, a tiče se bankarskog sistema u prethodnih nekoliko godina, sigurno će izazvati još veću pažnju ne samo poslanika i javnosti, nego i ministra finansija.
Predlog zakona o osiguranju depozita, kao što je rečeno, jeste zakon koji omogućava i obezbeđuje osigurani iznos koji se utvrđuje u obaveznom iznosu do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po deponentu u banci na dan donošenja rešenja nadležnog trgovinskog suda o otvaranju stečajnog postupka, što predstavlja veliki pomak u odnosu na postojeći iznos od 5.000 dinara koji je bio od 1994. godine.
Napominjem da to jeste napredak u odnosu na 1994. godinu, ali odnos marke i dinara je tada bio takav da je iznos od 5.000 dinara predstavljao tačno 3.000 maraka. Prema tome, ne stoje činjenice da ondašnji ministar finansija o tome nije vodio računa.
Ono što je za nas posebno karakteristično i što je prepodnevna rasprava pokazala, to je da će se povodom zakona o agenciji za osiguranje depozita voditi velika polemika oko toga da li agencija za osiguranje depozita može da obavlja i svoje povremene poslove, odnosno da li ta agencija pored toga što obavlja funkcije stečajnog, odnosno likvidacionog upravnika u bankama i u društvima za osiguranje to može da radi i prema određenim društvima za osiguranje.
Prepodnevna rasprava je pokazala da agencija organizuje i sprovodi postupak privatizacije društvenog kapitala i postupak prodaje državnog kapitala u društvima za osiguranje u skladu sa zakonom kojim se uređuje osiguranje.
Poslanička grupa SPS je podnela nekoliko amandmana koji se tiču, pre svega, zakonitosti i postojanja pravnog osnova da se u zakonu o agenciji za osiguranje depozita preuzimaju određene ingerencije koje se tiču Zakona o privatizaciji.
U članu 4. Zakona o privatizaciji predviđeno je koji su subjekti nadležni za sprovođenje postupka privatizacije, a jedan od subjekta u postupku privatizacije je Agencija za privatizaciju.
Članom 5. ovog zakona je propisano da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom, s tim što je data mogućnost da se drugim zakonom urede položaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije.
Na zakonom zasnovanom položaju, prava i dužnosti agencije nesporno proizilazi da je agencija ovlašćena da sprovodi, kontroliše postupak privatizacije u odnosu na sve subjekte privatizacije, bez izuzetaka. Imajući u vidu da se predloženim zakonskim tekstom ovlašćuje agencija za osiguranje depozita i da sprovodi privatizaciju kapitala u društvima za osiguranje, obrazuju se dva organa sa istim ovlašćenjima, što je suprotno osnovnim načelima položaja pravnih subjekata i stvara se pravna nesigurnost po pitanju nadležnosti za sprovođenje postupka privatizacije.
Naime, prilikom utvrđivanja ovlašćenja pravnog subjekta krug poslova koje obavlja mora biti nedvosmisleno definisan; ista vrsta poslova ne može se stavljati u nadležnost drugog subjekta. Predloženo opredeljenje značilo bi da ponekad iste poslove obavlja MUP, a istovremeno i neki drugi organ.
Malopre sam u uvodu svog izlaganja napomenuo da se oseća klima sa prepodnevnog dela zasedanja, odnosno iz diskusija i rasprava da će Zakon o osiguranju sigurno izazvati najviše polemika, s obzirom na činjenicu da se baš u Zakonu o osiguranju član 243, koji se odnosi na privatizaciju osiguravajućih društava, odnosi i na agenciju za osiguranje depozita.
U članu 5. Zakona o privatizaciji je predviđeno da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije.
U članu 16. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se postupak privatizacije pokreće inicijativom nadležnog organa, subjekta privatizacije, a inicijativa je akt subjekta privatizacije kojim se izražava namera za sprovođenje privatizacije.
U stavu 3. ovog člana je propisano da se inicijativa za privatizaciju dostavlja organizacijama sindikata koje deluju u subjektu privatizacije, a zaposleni se o tome obaveštavaju na način utvrđen opštim aktom subjekta privatizacije. U stavu 4. ovog člana je predviđeno da se inicijativa za privatizaciju dostavlja Agenciji za privatizaciju.
U predloženom rešenju je kao pravilo predviđeno da se postupak privatizacije u društvima za osiguranje pokreće rešenjem Ministarstva, a da Agencija za osiguranje depozita organizuje i sprovodi postupak privatizacije kapitala društava za osiguranje.
Dakle, predloženim rešenjem člana 243. stav 3. i 4. izrazito se povređuje član 58. Ustava Republike Srbije, kojim je definisano da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju. Država bi prema ovom rešenju preuzela prava koja, s jedne strane, imaju društva osiguranja, a s druge strane, prava koja pripadaju akcionarima i dobila bi ovlašćenja koja joj ne pripadaju. Naime, država može da prodaje samo svoje akcije, ali ne može da prodaje i tuđu imovinu.
Takođe, u članu 4. Zakona o privatizaciji predviđeno je koji su subjekti nadležni za sprovođenje postupka privatizacije, a jedan od subjekata u postupku privatizacije je i Agencija za privatizaciju.
Članom 5. ovog zakona je propisano da je Agencija za privatizaciju pravno lice koje promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom, s tim što je data mogućnost da se drugim zakonom uredi položaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije. Na zakonom zasnovanom položaju prava i dužnosti Agencije nesporno proizilazi da je Agencija ovlašćena da sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u odnosu na sve subjekte privatizacije, bez izuzetaka.
Za sutra je zakazana sednica Zakonodavnog odbora i verujem da će članovi Zakonodavnog odbora i te kako imati na umu donošenje ovakvo pozitivno pravnih propisa, odnosno donošenje ovih zakona, a činjenica je da zakoni i novi Poslovnik omogućavaju da diskutujemo o pojedinim zakonima koji nisu prošli određenu proceduru.
Sledeća dva zakona su Predlog zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Njihova uloga je u usaglašavanju sa već postojećim zakonima, ali postoji jedna činjenica, a to je da se agencija za osiguranje depozita, koja na predlog Narodne banke o oduzimanju dozvole za rad pojedinim bankama obavezuje sud da u roku od jednog dana ili prvi naredni radni dan po prijemu ovog rešenja oduzme dozvolu određenoj banci. Pitam se da li je Narodna banka ta koja otvara stečaj ili oduzima dozvolu, dok sudovi vrše samo formalno-pravno otvaranje stečaja, odnosno likvidacije banaka?
Sigurno je da je jedan od važnijih zakona koji je danas na dnevnom redu, i koji će sigurno doprineti da će određene stvari u finansiranju, pre svega, izvoza Republike Srbije biti po jačim i čvršćim principima, zakon o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Ministar nas je upoznao sa Predlogom zakona i obećao da će agencija moći da finansira i priprema izvoz domaćih pravnih lica, da će kamate na te troškove biti od tri do četiri posto. To su kamate na godišnjem nivou. To su sigurno najmanje kamatne stope koje se mogu danas na tržištu novca u Republici Srbiji ostvariti.
Ono što sigurno buni, to je da li će biti jasno definisan odnos između Fonda za razvoj i novoformirane agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije. Podvlačim, to je vrlo bitan zakon koji daje pre svega ekonomsku i finansijsku sigurnost, a onda i pravnu sigurnost subjektima koji su izvoznici u Republici Srbiji.
(Predsednik: Izvinite, gospodine Kekiću, koristićete i drugih 10 minuta?)
Da. Predlog zakona o izmenama Zakona o Garancijskom fondu nije nam dao odgovor na jedno pitanje. Ministar je objašnjavao da se garantni potencijal uvećava dosta u odnosu na kapital Fonda, za dva i po puta, i to je dosta dobro rešenje. Međutim, nismo dobili odgovor koje su to četiri banke koje su najviše povukle, odnosno tražile usluge ovog garancijskog fonda, pa se nadam da ćemo dobiti i to obrazloženje.
Činjenica je da kod Zakona o finansijskom lizingu, koji je poslednji zakon danas u predloženom dnevnom redu, može lako da se dođe u situaciju, s obzirom da nam je zadužena država, zaduženi su privredni subjekti, da ćemo preko lizinga zadužiti i te kako pojedinca, jer pojedina preduzeća već forsiraju kupovinu na lizing, s tim što omogućavaju da imovina ostane kod njih i onda vrlo lako povrate svoje stvari u slučaju da se ne isplati određena količina novca, koja je ugovorom predviđena, iz državine lako povrate svoje stvari.
U uvodu sam rekao da ću na bazi svojih iskustava i iskustava svojih prijatelja objasniti kako to funkcioniše bankarski sistem po onom principu šta je to što je urađeno poslednjih nekoliko godina. Imao sam prilike da i tokom prošle godine pričam o Požarevačkoj banci koja je u paketu od 2001. godine otišla u stečaj. Ni dan-danas taj stečajni postupak, evo posle tri i po godine, nije završen. Imovina je, ne mislim samo na prava i obaveze nego na pokretnu i nepokretnu imovinu, prodata Komercijalnoj banci za 160 miliona, a to je oko 4.000 metara kvadratnih na raznim lokacijama, s obzirom da je Požarevačka banka imala mrežu u svih osam opština Braničevskog okruga, a onda smo došli u situaciju da se poslovni prostor u centru grada proda od strane Komercijalne banke licitacijom za tri hiljade evra.
Depoziti koji su tada bili u Požarevačkoj banci isplaćivani su sukcesivno dve godine pojedinim komitentima. Odmah da napomenem da su "Investbanka" i ostale banke u Beogradu, verovatno zbog socijalnog mira, bile isplaćene u narednih nekoliko dana.
Pravna posledica svega toga, finansijska posledica, finansijski tokovi pokazali su da je nakon toga u Požarevcu i Braničevskom okrugu, ako je bilo tri ili četiri banke, brzo je u prvih godinu ili dve dana došlo 18 banaka, a sada ukupno postoji 21 banka, sa raznoraznim ponudama što se tiče finansijskog i bankarskog menadžmenta.
Najnovija banka koja je došla je "Meridijan banka", koja već na sav glas obećava da će privrednim društvima omogućiti dozvoljen minus, ne znam koliko je to u skladu sa zakonom, isto kao što je omogućavano fizičkim licima, do milion dinara. Bilo bi sve to dobro kada bi efektivna kamatna stopa bila ispod 5 ili 6%, onda bi se sigurno privrednim društvima to i pokazalo.
Žao mi je što zamenik ministra – Vesna, tada Arsić, sada Đidić, nije prisutna, jer 1996. godine "Delta banka" je sa šest miliona maraka finansirala daljinski toplovod Požarevac-Kostolac. Bili smo grad, pored Beograda i Smedereva, koji je dovukao toplotnu energiju iz Kostolca, ali celokupna tadašnja privreda je za tu uslugu "Delta banci" koja je bila tada zdrava i jaka, sa jakim investicionim potencijalom, držala određene depozite.
Pre tri meseca toplifikacija je krenula u razvoj sekundarne mreže i za 80 miliona kredita, koliko je bilo potrebno da se startuje sa nekim ambicioznijim planovima, "Delta banka" je ponudila 9% kamatnu stopu. Uspeli smo na tenderu koji je objavljen, a javile su se samo dve banke, iako je bila prisutna 21, tu kamatu da smanjimo na 7,5%. To nije ona efektivna kamatna stopa, već kamatna stopa na koju se nadovezuju i troškovi kredita i svega ostalog.
Govorim u prilog činjenici, ako Ministarstvo finansija već obećava niže kamatne stope, a to se zbog ponude i tražnje tržišta i dešava, Ministarstvo finansija mora da povede računa kako se drže lokalni depoziti, s obzirom na činjenicu da su formirani i trezori u lokalnim sredinama, ko plaća kamatu po viđenju, jer celokupan depozit u "Delta banci", od strane Skupštine opštine odnosno lokalne zajednice pojedinih preduzeća, koja su javna preduzeća, iznosi oko 90 miliona. Znači, ″Delta banka″ vrši samo replasman tih postojećih sredstava.
Što se tiče stambenih kredita, ministar reče da sadašnja kamatna stopa 8,92 – 8,90% na nivou Republike Srbije može da se nađe u pojedinim bankama, ali je činjenica da mora da se obezbedi hipoteka, da se plati ta hipoteka, da se osigura stan ili nepokretnost na koju se stavlja hipoteka, i dolazimo u situaciju da su efektivni troškovi mnogo veći. Činjenica je da su to dugoročni krediti i kamata na kamatu. Daću vam primer: za 35 hiljada evra, koliko košta kredit, za 20 godina se vraća 72 hiljade evra. Tu sigurno nije kamata 8,92 ili 8,90 procenata, koliko je rečeno.
Ono što bih napomenuo, žao mi je što ministar nije tu, malopre je govorio o tome da će Komercijalna banka ostati u državnoj svojini, odnosno u svojini Republike Srbije, a Vojvođanska banka, koja je godinama, moram da kažem, pre svega bila orijentisana prema području Vojvodine, godinama je pratila tu privredu, došla je u situaciju, izgleda, da bude prodata.
Ne pitajte koliko zemlje ima pod hipotekom određenih privrednih društava i preduzeća. Ako bude kupio neko Vojvođansku banku, a verovatno će to biti Mađari, doći ćemo u situaciju da nam Mađari budu vlasnici te zemlje.
Isti je slučaj sa DDOR-om. Ne spominjem namerno, s obzirom da ćemo govoriti o amandmanima, "Dunav osiguranje″, ali u poslaničkoj grupi SPS pripremamo zakon kojim ćemo tražiti da se društvena svojina pojedinih privrednih subjekata prebaci na državnu svojinu i da na taj način imamo maksimalnu kontrolu koja će nam omogućiti da u tome učestvujemo.
Ono što je, takođe, bitno, ako tako mogu da kažem, iz poslovne politike pojedinih banaka, to je da je vrlo mali broj banaka došao i kupio svoj sopstveni prostor. Uspeli su to da odrade na pojedine načine zakupa, što je legalno, ali nemaju svoju imovinu, nemaju imovinu kojom bi sutradan garantovali pojedinom području da će se tu zadržati, kao što, recimo, i Braničevski okrug ima 40 hiljada ljudi u inostranstvu, izuzetno jak i atraktivan finansijski potencijal, sa nekim lakšim programima sigurno bi omogućio tim bankama da mogu da dođu i do svojih nepokretnosti. Mislim da će se njihov uložen dinar, kao banke, ako dođe u Braničevski okrug, sigurno višestruko isplatiti.
Da ne dužim, podneli smo amandmane, što se tiče Zakona o osiguranju. Žao mi je što nisu ovde ministar i njegovi saradnici da čuju neke konkretne stvari o onome što se dešava u finansijskom delu, ali, Bože moj, biće prilike da se o tome razgovara. Hvala.
Predrag Marković
G17 Plus
| Predsedava
Hvala vama, gospodine Kekiću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS narodni poslanik Slavoljub Matić. Izvolite.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS narodni poslanik Slavoljub Matić. Izvolite.
Slavoljub Matić
Demokratska stranka Srbije
Gospodine predsedniče, do maločas smo imali Odbor za finansije, pričali smo sa ministrom o ovim zakonima. Ono što mogu da prenesem, bar onim članovima finansijskog odbora, koji nisu bili prisutni, jeste da su sve poslaničke grupe prihvatile ono što su ministar i Republička vlada predložili.
Razlog zbog kojeg i DSS prihvata predložene zakone jeste da još jedanput izmenama i na ovim zakonima pokušamo da u ovu zemlju Srbiju uvedemo red i finansijsku disciplinu, koja će omogućiti da i finansijski kapital, novac kao najtraženija roba na našem tržištu bude makar malo jeftiniji u odnosu na ovaj period koji je opterećen visokim kamatnim stopama, a pre svega iz razloga velike pravne nesigurnosti koja se posebno odražava na finansijskom tržištu, a krajnji rezultat su visoke kamatne stope.
U tom smislu treba posmatrati upravo prvi predloženi zakon. Radi se o Predlogu zakona o osiguranju depozita, gde upravo osiguranjem depozita pokušavamo da uvedemo red na finansijskom tržištu, u bankarskom sistemu i to će, svakako, doprineti celokupnoj stabilnosti države i društva, a pre svega finansijskog sektora.
Ja ću samo podsetiti šta je glavna poruka ovih zakonskih rešenja. Naime, zakonom se predlažu novine vezane za osigurani depozit, koji se povećava sa pet hiljada dinara i utvrđuje u obaveznom iznosu do tri hiljade evra, naravno u dinarskoj protivvrednosti, po deponentu u banci na dan donošenja rešenja nadležnog trgovinskog suda o otvaranju stečajnog postupka nad bankom. Time se postiže odgovarajući stepen zaštite depozita fizičkih lica u uslovima funkcionisanja našeg bankarskog sistema, kao i ekonomskog razvoja zemlje u celini.
Koncepcija novog sistema osiguranja depozita zasniva se na realnim uslovima funkcionisanja bankarskog sistema zemlje i utvrđenim potencijalnim rizicima po osnovu njega. U skladu je sa stepenom i daljim pravcima ekonomskog razvoja zemlje, monetarne i fiskalne politike. To jeste osnovna poruka ovih zakonskih rešenja i upravo iz tog razloga mi iz DSS-a nismo imali niti jedan amandman i u celini podržavamo ovaj zakonski predlog.
Što se tiče drugog zakonskog predloga, koji se odnosi na formiranje agencije za osiguranje depozita, da bi se prvi zakon sproveo potrebno je formirati agenciju. U ovom zakonskom predlogu podržavamo rešenja. Radi se o ovim klasičnim rešenjima, koja smo imali i kada smo formirali neke druge agencije. S obzirom na razuđenost propisa kojima se regulišu delatnosti agencije, bilo bi neophodno doneti nov zakon o agenciji, kojim bi se jasno regulisao njen položaj u odnosu na Vladu Republike Srbije i ministarstvo nadležno za poslove finansija. Upravo u tome je poenta ovog zakonskog predloga kada je u pitanju agencija o osiguranju depozita.
Naime, ovim zakonom mi iz Narodne skupštine ingerencije prenosimo Republičkoj vladi, tj. resornom ministarstvu, koje je u obavezi da formira agenciju, da imenuje upravni odbor po pravilima koja je već ministar objasnio poslanicima i javnosti. Zbog toga mi, takođe, podržavamo ovaj zakon.
Što se tiče trećeg predloga zakona, radi se o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. Želja zakonopisca je da ovim promenama Zakona o osiguranju omogući da se izvrši privatizacija dve velike osiguravajuće kuće, ili se dobar deo zakona upravo na to odnosi, s tim što ću, poput mojih prethodnika, u ime DSS-a iskazati nekoliko primedaba koje imamo, pretočene u nekoliko amandmana, koje će čuti poslanici kada budemo raspravljali o ovom zakonu u pojedinostima.
Naime, u članu 58. Ustava Republike Srbije, između ostalog, propisano je da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju. Navedenim članom Ustava zaposlenima se jamči pravo da upravljaju u društvenom preduzeću, u upravljanju u drugim vrstama preduzeća, drugim organizacijama u kojima rade.
U predloženom rešenju zakona, naime, stoji da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine društva za osiguranje na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom. Dakle, predloženim rešenjem člana 243. stav 2. povređuje se član 58. Ustava Republike Srbije kojim je definisano da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju.
Država bi, prema ovom rešenju, preuzela prava koja, s jedne strane, imaju društva osiguranja, a s druge strane, prava koja pripadaju akcionarima i dobila bi ovlašćenja koja joj ne pripadaju. Naime, država može da prodaje samo svoje akcije, ali ne može da prodaje tuđu svojinu.
Ovakvo rešenje ne postoji u Zakonu o privatizaciji. Naime, u Zakonu o privatizaciji nije predviđeno da se može prodavati deo kapitala i da sredstva od prodaje budu usmerena u budžet Republike Srbije. Usmeravanjem sredstava od prodaje dela kapitala u društvima osiguranja u budžet Republike Srbije značajno bi se smanjila vrednost preostalog dela kapitala u društvima za osiguranje.
To je jedna naša načelna primedba kada je u pitanju predlog gospodina Dinkića i njegovog ministarstva. Kažem, videćete uostalom u nekoliko amandmana kako razrađujemo ovu temu i nadam se da će za ovo imati sluha i ministar, i Republička vlada i poslanici kada se budemo o ovim rešenjima izjašnjavali.
Takođe, naš je predlog da se i novi, pridodati član 243g briše. On predviđa da zaposleni imaju pravo na naknadu iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom kapitala iz prethodnog člana, iz člana 243a stav 1. predloženog zakonskog teksta. Naime, prema članu 42. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se u subjektu privatizacije deo kapitala prenosi zaposlenima u akcijama, i to bez naknade, za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije i najviše do 35 godina radnog staža.
U predloženom zakonskom tekstu predviđa se da zaposleni imaju pravo na naknadu koja iznosi oko 200 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije. Pojam naknade podrazumeva da radnici ne dobijaju akcije na koje su ovlašćeni radnici u drugim preduzećima. Samim tim oni nemaju akcije koje mogu da prodaju po tržišnim uslovima ili ih mogu zadržati i učestvovati u dividendi preduzeća i time sticati određena upravljačka prava.
Predloženo rešenje je u suprotnosti sa članom 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Akcije su vrsta hartija od vrednosti koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva.
U članu 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata propisano je da prava iz hartija od vrednosti i pravo na hartije od vrednosti mogu sticati i njima raspolagati domaća i strana fizička i pravna lica, a ukoliko se usvoji rešenje da se zaposlenima u postupku privatizacije društava osiguranja obezbedi naknada, jasno je da neće ostvariti prava koja su obezbeđena za zaposlene u drugim subjektima privatizacije, koji ostaju vlasnici akcija u postupku privatizacije.
O ovome smo već pričali sa ministrom. Uzeo je u obzir neke naše primedbe. Nadam se da ćemo tokom rasprave o amandmanima imati dovoljno razumevanja i od Ministarstva i od Republičke vlade, a posebno od poslanika, kako bi se u ovom delu poboljšao ovaj predlog zakona koji u osnovi ipak unosi red, u osnovi i zadovoljava ono za šta se zalaže i poslanička grupa DSS. Kažem, sa sitnim ispravkama. Nadam se da ćemo poboljšati ovaj deo, a posebno sprečiti jedan vid nezadovoljstva koji se već javlja među zaposlenima u osiguravajućim društvima.
U setu finansijskih zakona imamo još ...
(Predsednik: Oprostite, gospodine Matiću, koristićete i drugih 10 minuta? Izvolite.)
Da, brzo ću završiti. Što se tiče Predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, a o tome smo već čuli od ministra, opravdanost nove pravne regulative iz oblasti stečaja i likvidacije leži u neophodnosti jačanja stabilnosti bankarskog sistema, ali i sistema osiguranja koji, takođe, dobija sve veći društveni značaj, a time se povećava poverenje građana u institucije sistema, u bankarske institucije. To je u funkciji onoga za šta se svi zalažemo. Veća stabilnost, svakako, značiće i jeftiniji finansijski kapital na tržištu.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, mislim da smo u dovoljnoj meri čuli i od ministra, a posle njega i od diskutanata.
Ponoviću reči svog prethodnika, disciplina u finansijskom sektoru, bankarskom sektoru svakako je preko potrebna, ali moram i ja da pomenem ono što se početkom tranzicije, sredinom 2001. godine, desilo u požarevačkom kraju, a to je da je jedna velika, ozbiljna razvojna banka nastradala.
Još do dana današnjeg javnosti, a posebno vrlo zainteresovanim građanima Braničevskog okruga, koji su godinama ulagali u Požarevačku banku, nije jasno zbog čega se to učinilo.
Posebno nam nije jasno (i šteta što nije ovde gospodin ministar) kako ne možemo locirati krivce za stečaj i likvidaciju Požarevačke banke, kada čitav Požarevac, kriminalistička policija Požarevca vrlo dobro zna ko je, a ako ne svih 12 ili 13 miliona maraka izneo iz Požarevačke banke, a ono ko je, dokazano u jednom policijskom izveštaju, izneo makar milion i po maraka.
Radi se o grupaciji Bogoljuba Karića, o jednom finansijskom monstrumu koji je potom u izbornoj kampanji dolazio u Požarevac i pokazivao katance na vratima i kapijama i MIP-a i ostalih firmi, a nijednom rečju nije pokazao Požarevljanima da makar oseća stid i sramotu zbog toga što je uništio dobrim delom tu Požarevačku banku. Zbog toga mislim da je jako potrebno da i svi poslanici čuju, i izvršna vlast da čuje, a ovde su saradnici ministra, da postoje određeni dokazi o tome na koji način je BK korporacija isisavala devize iz Požarevačke banke.
Koristim ovu priliku još jedanput da se obratim javnosti i onim novinarima koji na neki način traže afere svakodnevno u svojim štampanim ili elektronskim medijima – mislim da treba se pozabave malo istraživačkim žarom i da pokušaju jednu pravu, a ne lažnu aferu da otvore i da pomognu možda i organima vlasti da je razreše na pravedan način.
O ostalim zakonima neću pričati u načelu. Ponavljam, Demokratska stranka Srbije glasaće za predložene zakonske projekte, a sa nekoliko amandmana mislim da mogu da budu i bolji. Zahvaljujem.
Razlog zbog kojeg i DSS prihvata predložene zakone jeste da još jedanput izmenama i na ovim zakonima pokušamo da u ovu zemlju Srbiju uvedemo red i finansijsku disciplinu, koja će omogućiti da i finansijski kapital, novac kao najtraženija roba na našem tržištu bude makar malo jeftiniji u odnosu na ovaj period koji je opterećen visokim kamatnim stopama, a pre svega iz razloga velike pravne nesigurnosti koja se posebno odražava na finansijskom tržištu, a krajnji rezultat su visoke kamatne stope.
U tom smislu treba posmatrati upravo prvi predloženi zakon. Radi se o Predlogu zakona o osiguranju depozita, gde upravo osiguranjem depozita pokušavamo da uvedemo red na finansijskom tržištu, u bankarskom sistemu i to će, svakako, doprineti celokupnoj stabilnosti države i društva, a pre svega finansijskog sektora.
Ja ću samo podsetiti šta je glavna poruka ovih zakonskih rešenja. Naime, zakonom se predlažu novine vezane za osigurani depozit, koji se povećava sa pet hiljada dinara i utvrđuje u obaveznom iznosu do tri hiljade evra, naravno u dinarskoj protivvrednosti, po deponentu u banci na dan donošenja rešenja nadležnog trgovinskog suda o otvaranju stečajnog postupka nad bankom. Time se postiže odgovarajući stepen zaštite depozita fizičkih lica u uslovima funkcionisanja našeg bankarskog sistema, kao i ekonomskog razvoja zemlje u celini.
Koncepcija novog sistema osiguranja depozita zasniva se na realnim uslovima funkcionisanja bankarskog sistema zemlje i utvrđenim potencijalnim rizicima po osnovu njega. U skladu je sa stepenom i daljim pravcima ekonomskog razvoja zemlje, monetarne i fiskalne politike. To jeste osnovna poruka ovih zakonskih rešenja i upravo iz tog razloga mi iz DSS-a nismo imali niti jedan amandman i u celini podržavamo ovaj zakonski predlog.
Što se tiče drugog zakonskog predloga, koji se odnosi na formiranje agencije za osiguranje depozita, da bi se prvi zakon sproveo potrebno je formirati agenciju. U ovom zakonskom predlogu podržavamo rešenja. Radi se o ovim klasičnim rešenjima, koja smo imali i kada smo formirali neke druge agencije. S obzirom na razuđenost propisa kojima se regulišu delatnosti agencije, bilo bi neophodno doneti nov zakon o agenciji, kojim bi se jasno regulisao njen položaj u odnosu na Vladu Republike Srbije i ministarstvo nadležno za poslove finansija. Upravo u tome je poenta ovog zakonskog predloga kada je u pitanju agencija o osiguranju depozita.
Naime, ovim zakonom mi iz Narodne skupštine ingerencije prenosimo Republičkoj vladi, tj. resornom ministarstvu, koje je u obavezi da formira agenciju, da imenuje upravni odbor po pravilima koja je već ministar objasnio poslanicima i javnosti. Zbog toga mi, takođe, podržavamo ovaj zakon.
Što se tiče trećeg predloga zakona, radi se o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. Želja zakonopisca je da ovim promenama Zakona o osiguranju omogući da se izvrši privatizacija dve velike osiguravajuće kuće, ili se dobar deo zakona upravo na to odnosi, s tim što ću, poput mojih prethodnika, u ime DSS-a iskazati nekoliko primedaba koje imamo, pretočene u nekoliko amandmana, koje će čuti poslanici kada budemo raspravljali o ovom zakonu u pojedinostima.
Naime, u članu 58. Ustava Republike Srbije, između ostalog, propisano je da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju. Navedenim članom Ustava zaposlenima se jamči pravo da upravljaju u društvenom preduzeću, u upravljanju u drugim vrstama preduzeća, drugim organizacijama u kojima rade.
U predloženom rešenju zakona, naime, stoji da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine društva za osiguranje na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom. Dakle, predloženim rešenjem člana 243. stav 2. povređuje se član 58. Ustava Republike Srbije kojim je definisano da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju.
Država bi, prema ovom rešenju, preuzela prava koja, s jedne strane, imaju društva osiguranja, a s druge strane, prava koja pripadaju akcionarima i dobila bi ovlašćenja koja joj ne pripadaju. Naime, država može da prodaje samo svoje akcije, ali ne može da prodaje tuđu svojinu.
Ovakvo rešenje ne postoji u Zakonu o privatizaciji. Naime, u Zakonu o privatizaciji nije predviđeno da se može prodavati deo kapitala i da sredstva od prodaje budu usmerena u budžet Republike Srbije. Usmeravanjem sredstava od prodaje dela kapitala u društvima osiguranja u budžet Republike Srbije značajno bi se smanjila vrednost preostalog dela kapitala u društvima za osiguranje.
To je jedna naša načelna primedba kada je u pitanju predlog gospodina Dinkića i njegovog ministarstva. Kažem, videćete uostalom u nekoliko amandmana kako razrađujemo ovu temu i nadam se da će za ovo imati sluha i ministar, i Republička vlada i poslanici kada se budemo o ovim rešenjima izjašnjavali.
Takođe, naš je predlog da se i novi, pridodati član 243g briše. On predviđa da zaposleni imaju pravo na naknadu iz kupoprodajne cene ostvarene prodajom kapitala iz prethodnog člana, iz člana 243a stav 1. predloženog zakonskog teksta. Naime, prema članu 42. Zakona o privatizaciji predviđeno je da se u subjektu privatizacije deo kapitala prenosi zaposlenima u akcijama, i to bez naknade, za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije i najviše do 35 godina radnog staža.
U predloženom zakonskom tekstu predviđa se da zaposleni imaju pravo na naknadu koja iznosi oko 200 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije. Pojam naknade podrazumeva da radnici ne dobijaju akcije na koje su ovlašćeni radnici u drugim preduzećima. Samim tim oni nemaju akcije koje mogu da prodaju po tržišnim uslovima ili ih mogu zadržati i učestvovati u dividendi preduzeća i time sticati određena upravljačka prava.
Predloženo rešenje je u suprotnosti sa članom 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Akcije su vrsta hartija od vrednosti koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva.
U članu 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata propisano je da prava iz hartija od vrednosti i pravo na hartije od vrednosti mogu sticati i njima raspolagati domaća i strana fizička i pravna lica, a ukoliko se usvoji rešenje da se zaposlenima u postupku privatizacije društava osiguranja obezbedi naknada, jasno je da neće ostvariti prava koja su obezbeđena za zaposlene u drugim subjektima privatizacije, koji ostaju vlasnici akcija u postupku privatizacije.
O ovome smo već pričali sa ministrom. Uzeo je u obzir neke naše primedbe. Nadam se da ćemo tokom rasprave o amandmanima imati dovoljno razumevanja i od Ministarstva i od Republičke vlade, a posebno od poslanika, kako bi se u ovom delu poboljšao ovaj predlog zakona koji u osnovi ipak unosi red, u osnovi i zadovoljava ono za šta se zalaže i poslanička grupa DSS. Kažem, sa sitnim ispravkama. Nadam se da ćemo poboljšati ovaj deo, a posebno sprečiti jedan vid nezadovoljstva koji se već javlja među zaposlenima u osiguravajućim društvima.
U setu finansijskih zakona imamo još ...
(Predsednik: Oprostite, gospodine Matiću, koristićete i drugih 10 minuta? Izvolite.)
Da, brzo ću završiti. Što se tiče Predloga zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, a o tome smo već čuli od ministra, opravdanost nove pravne regulative iz oblasti stečaja i likvidacije leži u neophodnosti jačanja stabilnosti bankarskog sistema, ali i sistema osiguranja koji, takođe, dobija sve veći društveni značaj, a time se povećava poverenje građana u institucije sistema, u bankarske institucije. To je u funkciji onoga za šta se svi zalažemo. Veća stabilnost, svakako, značiće i jeftiniji finansijski kapital na tržištu.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, mislim da smo u dovoljnoj meri čuli i od ministra, a posle njega i od diskutanata.
Ponoviću reči svog prethodnika, disciplina u finansijskom sektoru, bankarskom sektoru svakako je preko potrebna, ali moram i ja da pomenem ono što se početkom tranzicije, sredinom 2001. godine, desilo u požarevačkom kraju, a to je da je jedna velika, ozbiljna razvojna banka nastradala.
Još do dana današnjeg javnosti, a posebno vrlo zainteresovanim građanima Braničevskog okruga, koji su godinama ulagali u Požarevačku banku, nije jasno zbog čega se to učinilo.
Posebno nam nije jasno (i šteta što nije ovde gospodin ministar) kako ne možemo locirati krivce za stečaj i likvidaciju Požarevačke banke, kada čitav Požarevac, kriminalistička policija Požarevca vrlo dobro zna ko je, a ako ne svih 12 ili 13 miliona maraka izneo iz Požarevačke banke, a ono ko je, dokazano u jednom policijskom izveštaju, izneo makar milion i po maraka.
Radi se o grupaciji Bogoljuba Karića, o jednom finansijskom monstrumu koji je potom u izbornoj kampanji dolazio u Požarevac i pokazivao katance na vratima i kapijama i MIP-a i ostalih firmi, a nijednom rečju nije pokazao Požarevljanima da makar oseća stid i sramotu zbog toga što je uništio dobrim delom tu Požarevačku banku. Zbog toga mislim da je jako potrebno da i svi poslanici čuju, i izvršna vlast da čuje, a ovde su saradnici ministra, da postoje određeni dokazi o tome na koji način je BK korporacija isisavala devize iz Požarevačke banke.
Koristim ovu priliku još jedanput da se obratim javnosti i onim novinarima koji na neki način traže afere svakodnevno u svojim štampanim ili elektronskim medijima – mislim da treba se pozabave malo istraživačkim žarom i da pokušaju jednu pravu, a ne lažnu aferu da otvore i da pomognu možda i organima vlasti da je razreše na pravedan način.
O ostalim zakonima neću pričati u načelu. Ponavljam, Demokratska stranka Srbije glasaće za predložene zakonske projekte, a sa nekoliko amandmana mislim da mogu da budu i bolji. Zahvaljujem.
Predrag Marković
G17 Plus
| Predsedava
Hvala vama, gospodine Matiću.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SPS, G17 plus, DS, DSS i SRS.
Prvi govornik je narodni poslanik Jovan Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Živadin Lekić.
Prvo ide za, pa protiv. Izvolite, gospodine Todoroviću.
Istovremeno, pošto se približava 16,00 časova, dužan sam da vas obavestim kako ćemo raditi na sednici. Dakle, sednica će danas biti završena u 18,00 časova. Sutra će se raditi do završetka načelne rasprave o objedinjenim tačkama kontragarancije, potom će se raditi u sredu i u četvrtak, da bi u petak mogli odbori da nastave intenzivan rad po pojedinostima.
Izvinite još jednom, gospodine Todoroviću. Molim vas, sutra Skupština zaseda i radi, kao i svi građani. Nažalost, Vidovdan je radni dan i o tome ne odlučuje ova skupština. Hvala vam, izvolite.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika ili predsednika želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: SPS, G17 plus, DS, DSS i SRS.
Prvi govornik je narodni poslanik Jovan Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Živadin Lekić.
Prvo ide za, pa protiv. Izvolite, gospodine Todoroviću.
Istovremeno, pošto se približava 16,00 časova, dužan sam da vas obavestim kako ćemo raditi na sednici. Dakle, sednica će danas biti završena u 18,00 časova. Sutra će se raditi do završetka načelne rasprave o objedinjenim tačkama kontragarancije, potom će se raditi u sredu i u četvrtak, da bi u petak mogli odbori da nastave intenzivan rad po pojedinostima.
Izvinite još jednom, gospodine Todoroviću. Molim vas, sutra Skupština zaseda i radi, kao i svi građani. Nažalost, Vidovdan je radni dan i o tome ne odlučuje ova skupština. Hvala vam, izvolite.
Jovan Todorović
Socijalistička partija Srbije
Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo iz Ministarstva za finansije, već je mnogo toga rečeno, ali pre svega, želim da izrazim zadovoljstvo što se danas razgovara o zakonu o osnivanju agencije za osiguranje i finansiranje izvoza. I na ovom mestu želim da postavim pitanje – zašto smo do sada čekali da zakonom osnujemo jednu takvu instituciju, kada se, naročito u proteklih pet godina, pokazalo da je u privrednom životu naše Republike neophodno imati instituciju za podsticaj, osiguranje i finansiranje izvoza? I mnogo razvijenije zemlje od Srbije, posebno zemlje u tranziciji su davno odlučile da osnuju, i to zakonom, takvu instituciju koja će pomoći, pre svega, razvoju izvozno orijentisane privrede.
Dakle, to je prvo pitanje, pogotovu što je u osnovi tog pitanja jedno saznanje: da smo mi 2000. godine, a naročito 2001. i 2002, bukvalno rečeno, otvorili naše tržište za robu uvoznog porekla. U proteklom vremenu imali smo uvoz svega i svačega, najviše robe široke potrošnje, najmanje opreme i tehnologije i repromaterijala koji bi se koristili u lancima proizvodnje koja je i izvozno orijentisana.
Na drugoj strani, imamo permanentan pad ili stagnaciju izvoza, sa izuzetkom prvog polugodišta 2005. godine. Podsećam vas da smo 2000. godine imali izvoz oko milijardu i petsto miliona dolara, da smo u narednim godinama, 2001, 2002, 2003. i 2004. imali neki rast izvoza i on je krajem 2004. dostigao oko tri i po milijarde dolara, ali to ni izbliza nije moglo da pokrije stalno rastući uvoz. Uvoz smo pokrivali sa otprilike 35%.
Kada se pogleda šta smo izvozili u okviru tih 3,5 milijardi dolara, onda ćete videti da je u toj vrednosti ukupnog izvoza od 53% pa do čak dve trećine učestvovao repromaterijal. To je nešto najgore što nam se moglo desiti u razvoju naše privrede, posebno izvozno orijentisane. Zašto? Zato što ti koji kupuju naše repromaterijale od tih repromaterijala prave gotove proizvode ili robu široke potrošnje i takvu ili sličnu robu, možda upravo od tih repromaterijala, prodaju nama, odnosno izvoze, a mi uvozimo i trošimo dragocena devizna sredstva za tu namenu.
Pošto smo imali liberalnu spoljnotrgovinsku politiku, i imali smo činjenicu da su nam carine skinute sa 15% na nekih 7,5% ili 8%, naša privreda se našla u takvom stanju da nam je sve bilo jeftinije iz uvoza, nije se podsticala domaća proizvodnja i došli smo do toga da u narednim godinama jako teško možemo da servisiramo svoje obaveze po osnovu spoljnih dugova i po osnovu spoljnog platnog prometa, i po osnovu kamata, i po osnovu glavnica, i po osnovu svih onih drugih zaduženja koja smo u međuvremenu imali, a čije otplate dospevaju u 2007. godini. Recimo, u 2012. godini će biti sa rastućom tendencijom, jako intenzivne, i sa velikim opterećenjem za platni bilans i za promet u našoj zemlji.
Mogu reći da su rešenja koja su u zakonu o osnivanju agencije za osiguranje i finansiranje izvoza upravo ono što nam je proteklih godina nedostajalo, osim jedne suštinske zamerke koja se odnosi na visinu osnivačkog kapitala. Iskreno rečeno, s obzirom na stanje izvoza, ne verujem da sa početnim kapitalom od 25 miliona evra možemo da učinimo ono što se u ovom zakonu predviđa, pre svega sa stanovišta cilja, a to je da se uravnoteži platni bilans i da se promeni struktura izvoza u narednim godinama.
Dakle, da ne izvozimo repromaterijale, nego da pretežno učešće u svemu tome bude ili roba široke potrošnje, a bilo bi najbolje, ako bi to bilo moguće, da bude oprema.
Nažalost, imamo takvu situaciju da sada izvozimo četiri do pet procenata opreme u ukupnom izvozu, a to znači da nemamo odgovarajuću domaću izvozno orijentisanu proizvodnju koja bi bila spremna da bude konkurentna, da istovremeno menja strukturu, a da obezbeđuje neophodna devizna sredstava za uvoz onih stvari koje su nam zaista neophodne, kao što su tehnologije ili neki drugi proizvodi koji se u Srbiji ne mogu proizvesti, uz sve podsticaje koje bi dali domaćoj privredi.
Istovremeno, dobro je da ćemo imati zakon koji će na neki način zaštititi naše domaće izvoznike, odnosno osigurati ih po osnovu tzv. nekomercijalnih rizika. Mogao bih da navedem primere mnogih zemalja koje su u međuvremenu došle u političke, ekonomske i svake druge krize, poput Iraka, iz kojih je jako teško naplatiti ono što ste izvezli devedesetih godina. Iako možda postoji volja i centralne banke Iraka, ne postoje mogućnosti.
Mi smo bili u prilici da mnogi naši domaći izvoznici, naročito tekstilna industrija trpi svih ovih godina zato što ne može da naplati odgovarajuća potraživanja iz Iraka ili iz nekih drugih zemalja koje imaju tu vrstu političkih rizika, imaju moratorijum na plaćanja prema inostranstvu, imaju zabrane ili nemogućnost, a ako hoćete, nemaju ni želju da izmire svoje obaveze prema onim poveriocima kojima su ostali dužni. U ovom pogledu je dobro da imamo takvo rešenje, kroz zakon o agenciji, koje će omogućiti da se osiguraju od tzv. nekomercijalnih rizika.
Kada su u pitanju komercijalni rizici, ova agencija neće biti nadležna. To je za mene prirodno, jer će se u taj posao tzv. komercijalnih rizika i osiguranja uključiti osiguravajuća društva. Zato je i u redu da danas razgovaramo i o tome kako ćemo u budućnosti urediti status osiguravajućih društava, poput onih velikih kao što su "Dunav", DDOR Novi Sad ili neka druga osiguravajuća društva. Znači, tu komercijalnu sferu rizika će pokrivati osiguravajuća društva i to je takođe dobro.
Takođe bih mogao da se složim i sa primedbama onih poslanika koji su govorili o tome da je u najmanju ruku problematično da se aktivnost agencije finansira iz donacija i dobrovoljnih priloga pravnih i fizičkih lica, i stranih i domaćih. Moglo bi to da bude kao osnivački kapital koji je, kao što rekoh, 25 miliona evra, ali nisam siguran da je u redu da imamo priloge za aktivnost ovakve agencije.
Dvadeset pet miliona evra je malo, pogotovo što imamo činjenicu da nećemo moći u celosti da obezbedimo taj početni kapital za poslovanje te agencije, već ćemo u 2005. godini, ako dobro razumem obrazloženje, obezbediti polovinu potrebnih sredstava, negde oko milijardu dinara, a u 2006. godini budžetom obezbediti drugu polovinu za osnivački kapital agencije za osiguranje izvoza.
Jako je važno napomenuti da smo u svim godinama od 1957. do 1997. godine, 40 punih godina, imali institucije u društvu koje su imale, između ostalog, obavezu da finansiraju izvoz, da podstiču izvoz. Dakle, od 1957. godine do, recimo, 1965. godine imali smo odgovarajuće državne banke i institucije koje su to radile; 1965. godine je došlo do privredne reforme, da bi 1968. godine te poslove preuzela nekadašnja "Jugobanka", pa onda "JUBMES banka" itd.
Onda smo imali jedan vakuum od 1997. godine do 2000. godine, kada zbog poznatih okolnosti nismo imali odgovarajuću društvenu ili državnu instituciju za podsticaj izvoza, da bi 2002. godine bio formiran Fond za osiguranje i podsticaj izvoza, ali na nivou savezne države. Pošto savezna država nema budžet, ispostavilo se da taj fond zapravo i ne može da funkcioniše na način kako je zamišljeno da funkcioniše, a pogotovu što bi u okviru tih podsticaja koji bi dolazili iz tog fonda Republika Srbija na neki način samo participirala.
Sada se možda može nekome učiniti da mi u ovom trenutku radimo dupli posao, da formiramo agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza, a da već imamo takvu instituciju na nivou sadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora. S obzirom na činjenicu da tamo i nema dovoljno sredstava koja bi se opredeljivala, jer nema ni budžeta državne zajednice Srbija i Crna Gora, onda se, mislim, došlo do dobrog rešenja – da se upravo za područje Republike Srbije, nezavisno od toga kakav će put Crne Gore u budućnosti biti, osnuje agencija koja će da podstiče izvoz.
Sad je ovde planirano nekoliko važnih oblika, od kojih je možda najvažnije finansiranje proizvodnje za izvoz. Ali, dobro, zakon predviđa i neke druge oblike i ja pozdravljam svaki od njih, zato što sam čovek iz privrede i znam da je to jako važno. Dolazim iz sredine kakva je Loznica, gde je "Viskoza" nekada izvozila u vrednosti od 100 miliona dolara godišnje; u veku od 40 godina, koliko je "Viskoza" radila, ona je izvezla preko četiri milijarde dolara.
Mi danas ne možemo da izvezemo 100 miliona dolara ni kada sastavimo 10, 15, 20 velikih preduzeća, jer nam je takva privredna struktura, nažalost, poremećena, da svi veliki potencijalni izvoznici spadaju u kategoriju takozvanih velikih preduzeća i po pravilu imaju jako velike teškoće, ili se moraju restrukturirati ili se moraju privatizovati na način koji ne omogućuje brzu i efikasnu prodaju, odnosno pronalaženje strateškog partnera i pokretanje te izvozno orijentisane proizvodnje.
Kada pitate ekonomiste šta je na prvom mestu u ekonomiji jedne zemlje, oni svakako kažu – izvoz. Na drugom mestu opet kažu – izvoz, na trećem opet kažu – izvoz, jer nema uključivanja u međunarodnu podelu rada, u međunarodnu konkurenciju bez izvoza. Nema servisiranja obaveza po osnovu spoljnog duga bez izvoza. Nema uvoza onoga što vam je neophodno, ukoliko nemate odgovarajuća devizna sredstva ostvarena po osnovu izvoza i ukoliko niste u mogućnosti da uravnotežite taj svoj spoljnotrgovinski bilans i platni bilans sa inostranstvom.
Ako to nemate, onda vam preti ko zna kakav scenario, neki pominju i argentinski ili ne znam ni ja koji sličan, ali, u svakom slučaju, ne sluti ništa dobro, jer teško je biti dužnik onima od kojih zavisite i čije su vam tehnologije i repromaterijali jako potrebni da biste oživeli svoju tekuću proizvodnju.
Ovde je otvorena mogućnost da se finansiraju po osnovu ovih sredstava i kupci budućih proizvoda. Sada se možda nekome od vas učini da to nije u redu, kako ćemo mi finansirati kupca iz Nemačke ili Italije, ali ja mislim da je to upravo dobro, jer kada te kupce kreditiramo mi onda obezbeđujemo trenutnu naplatu potraživanja onih naših preduzeća i firmi koje će izvesti u te zemlje: Nemačku, Italiju ili ne znam ni ja koju drugu zemlju EU ili neke druge van Evrope.
Dakle, nije loše ni njih finansirati, mada je najbolje ako bih ja sad opredeljivao stvari, finansirati neke kapitalne investicije na području Republike Srbije, proizvodnju opreme iz oblasti mašinogradnje ili brodogradnje i na tim poslovima ostvarivati zamašne finansijske efekte; ili, odobravati odgovarajuće investicione kredite za pokretanje nekih poslova poput onih koje smo nekada radili u Alžiru, Iraku, Libiji, u smislu izgradnje preko 30 ili 50.000 stanova u toku jedne godine i mnogih drugih značajnih kapitalnih građevinskih objekata na području tih zemalja, brana, termoelektrana, hidrocentrala i tako dalje.
Takvi projekti su masovno zapošljavali veliki broj naših radnika, preko toga obezbeđivali izvanredno visoke devizne doznake i usklađivali naš spoljnotrgovinski bilans sa inostranstvom, tako da smo uvek i u svakom trenutku mogli da finansiramo svoje obaveze po osnovu spoljnog duga.
Svaki dug je rđav drug, ali ukoliko ste u mogućnosti da finansirate obaveze po osnovu tog duga, onda je taj dug produktivno iskorišćen, onda ste vi zemlja koja zna šta radi sa dugovima, zemlja koja ima jasnu strategiju razvoja, i to posebno izvozno orijentisane privrede.
To bi bila priča pod tačkom 4) – investicije konzorcijuma domaćih pravnih lica i preduzetnika na inostranim tržištima. Toga, nažalost, danas nemamo. Poznato je da je građevinarstvo grana privredne delatnosti koja najviše ljudi zapošljava i uz sebe veže bar tridesetak drugih privrednih grana koje bi se pokretanjem građevinarstva mogle da uključe u privredni život Republike Srbije na način koji odgovara svim građanima.
Što je najvažnije, na kraju krajeva, za svako osiguranje jemči Republika Srbija. Dakle, kada vi imate osiguranje od republičke agencije za osiguranje i finansiranje izvoza za posao koji ste učinili i u najrizičnijoj zemlji, i u ekonomskom i u finansijskom i u političkom smislu, onda imate garanciju države da će to vaše potraživanje po dobro izvršenom poslu biti naplaćeno, i to najkasnije u roku od šest meseci, što je u velikom broju primera bio jako veliki i težak problem koji same firme nisu mogle da prevaziđu bez pomoći države.
Konačno, bitan je i taj psihološki efekat da onaj ko radi za izvoz zna da iza njega stoji država, da je država spremna da zajedno sa njegovom poslovnom bankom učestvuje u sufinansiranju tog njegovog izvoznog projekta, da je spremna da mu odobri odgovarajuće podsticajne izvozne kredite sa niskim kamatnim stopama i da je spremna da garantuje, odnosno da osigura njegovo potraživanje po osnovu tog tako dobro izvedenog i zaokruženog posla. Onda on ima motivaciju, ima sigurnost u naplati i ima mogućnost da proširenu reprodukciju organizuje na način da svake godine raste i da sve svoje proizvodne cikluse, uključujući naplatu, blagovremeno izvrši.
Još jednom, na samom kraju ovog dela priče, treba postaviti pitanje šta smo čekali, odnosno šta su čekali oni koji su bili odgovorni četiri godine da dođemo do takvih stravičnih podataka u spoljnotrgovinskom deficitu, u platnom deficitu, u bilansu plaćanja i tako dalje, a da nismo ništa ozbiljnije preduzimali. Jer, u međuvremenu smo došli do toga da smo i ono malo deviza što smo imali kao rezerve, koje su jako brzo evidentirane po osnovu zamene marke u evro, potrošili za nepotreban uvoz i sada imamo situaciju da moramo učiniti nešto da pokrenemo tu priču oko izvoza, da ne bismo došli u dužničku krizu.
Drugi zakon koji želim da posebno istaknem u ovom trenutku jeste Zakon o finansijskom lizingu. Mi smo o njemu razgovarali, doneli taj zakon, on se počeo i primenjivati, ali, nažalost, nije se primenio onako kako bih ja to, recimo, voleo. Zašto nije?
Zato što su se finansijskim lizingom uglavnom bavile poslovne banke i zato što je u okviru te aktivnosti poslovnih banaka sa 90, možda i više procenata zastupljen lizing po osnovu putničkih automobila.
Šta smo dobili? Dobili smo neke podsticaje za građane koji su uzimali, ili za pravna lica, putničke automobile, ali smo propustili šansu koja je dve godine iza nas – da predmet lizinga bude oprema koja se ne proizvodi u zemlji, oprema visoke tehnologije, oprema koja nam je potrebna da proizvedemo proizvod za izvoz. Jer, lizing je možda najpovoljniji oblik za one koji žele da osnuju malo i srednje preduzeće, zato što ne moraju da obezbeđuju niti hipoteke, niti garancije banaka, niti avalirane menice i sto nekih drugih čuda koja se zovu obezbeđenje odgovarajućeg finansijskog kredita, već im je sam predmet lizinga, oprema ono čime se garantuje da će svoje obaveze izvršavati.
Jer, onaj ko je dao taj lizing vlasnik je sve dok ga onaj koji ga koristi kao predmet lizinga ne otplati do kraja. Ako taj postane neuredan platiša, onda on uvek ima pravo, po ovom zakonu i po zakonu o založnom pravu, da izvuče taj predmet lizinga, da ga ponovo stavi u svoju svojinu ili državinu i da sa njim raspolaže slobodno, na teret ili na štetu onoga koji nije izvršavao svoje obaveze. Onaj koji je koristio predmet lizinga je sigurno znao šta će s njim da radi i sigurno se dobro preračunao pre nego što je ušao u taj posao.
Mi smo, nažalost, imali takvu politiku da su poslovne banke podsticale potrošnju građana, pre svega, preko automobila i nekih drugih sredstava. I, došli smo do toga da nam se takva politika lupa o glavu i da mi zapravo ovim načinom primene Zakona o finansijskom lizingu remetimo spoljnotrgovinski bilans i platni bilans i da smo onda u situaciji da to na neki način ograničavamo.
Onda je guverner ograničio poslovne banke putem obavezne rezerve, 23% ili 24%, da bi smanjio kredite na devizne rezerve takođe, odnosno na devizne depozite propisao obaveze i onda smo došli do toga da nam ove strane banke koje posluju na našem domaćem tržištu neće više da odobravaju te vrste kredita za naša preduzeća, nego kada je reč o nekom većem poslu, na primer "Hemofarma" ili neke veće firme, kažu – ne možemo da vam odobrimo kredit na domaćem tržištu zbog toga što imamo odgovarajuće kočnice od strane Narodne banke, već dođite kod nas u centralu, recimo u Frankfurt ili u Beč ili u neki drugi finansijski centar u Evropi i tamo ćete dobiti odgovarajući kredit.
Onda je tu naša muka dvostruka: te poslovne banke ovde prikupljaju devizna sredstva, onda ih preko ovih filijala iznose u svoje centrale, ali iz tih centrala finansiraju naša domaća preduzeća, pod uslovima koji su, po svemu sudeći, nepovoljni.
Finansijski lizing bi zapravo trebalo da bude kategorija finansijske aktivnosti koja jeste privremena delatnost i zato se ovde malo pojavljuje mešavina dva zakona ili više zakona, pa se u jednom delu ovog zakona finansijska organizacija koja se bavi poslovima lizinga definiše kao privredno društvo, koje može da obavlja delatnost tek uz dozvolu Narodne banke Srbije. Dakle, privredno društvo koje, između ostalog, mora da ispuni odgovarajuće kadrovsko-tehničke uslove o kojima svoje mišljenje daje Narodna banka.
Sada imate jedan surogat privrednog društva kod koga jedan deo nadležnosti proističe iz Zakona o privrednim društvima, a jedan deo nadležnosti proističe iz obaveza prema jednoj posebnoj vrsti vlasti kakva je monetarna, odnosno vlasti NBS. Čudi me da se nije išlo dalje u promene ovog zakona, s obzirom na to da smo uočili odgovarajuće slabosti.
Između ostalog, mislim da ovaj limit od 100.000 evra, kao dovoljan osnivački kapital za rad takvih finansijskih organizacija koje se bave poslovima lizinga, nije dovoljan. Dakle, potrebno je obezbediti mnogo veća sredstva od 100.000 evra da bi se poslovalo u oblasti lizinga.
Još nešto što je dobro, da bi se iščistila ta finansijska disciplina – ono preduzeće koje je registrovano za obavljanje poslova finansijskog lizinga može samo taj posao da obavlja i nijedan drugi, i to je u redu, jer ako bi se pomešale babe i žabe, pa poslovali i kao banka, i kao preduzeće i kao organizacija za pružanje usluga finansijskog lizinga, onda bi došli do toga da tek onda ne znamo ko je odgovoran i šta se tu u suštini radi.
Svi drugi zakoni su na neki način popravka postojećeg stanja, ali prosto se pitam, kada je u pitanju zakon o stečaju i likvidaciji banaka i osiguravajućih društava, čemu ovolika brzina. Mi smo i po sadašnjem zakonu imali neverovatnu brzinu, ne znam, NBS odluči da oduzme dozvolu, a trgovinski sud je dužan da u roku od tri dana donese rešenje o pokretanju stečaja. Sada se to skraćuje na jedan jedini dan. Trgovinski sud treba samo da posluži kao servis Narodnoj banci da sprovede rešenje o pokretanju postupka stečaja, pod uslovom da je banka nelikvidna 15 dana neprekidno i da su njene obaveze veće nego što je vrednost njene imovine.
Ovo drugo mi i nije sporno, ali 15 dana nelikvidnosti može da bude uzrokovano mnogim drugim razlozima, a tu su i razlozi koje zakonodavac nije mogao da predvidi. Može nam se desiti da nam mnoge banke, koje nisu tako loše, zbog nelikvidnosti koja je izazvana, ako hoćete, i nekim drugim faktorima, odu u stečaj, a ako se žale upravnom sudu, odnosno ako se vodi upravni postupak i sud mora da odluči u roku od 60 dana, NBS ponovo donese rešenje o oduzimanju dozvole, onda se sve radnje računaju od onog trenutka kada je prvi put otvorena ta priča o stečaju.
To nikako ne može biti dobro i čak i neke druge banke vodi u rizičnu sferu poslovanja i opstanka na tržištu, a sve se bojim da ponekad ova priča može da bude i subjektivna, i to pod uticajem onih koji se nazivaju vlasnicima stranih banaka, a hteli bi možda da domaće bankarstvo na neki način stave u stranu ili, ako hoćete, da ga ukinu do kraja. Hvala lepo.
Dakle, to je prvo pitanje, pogotovu što je u osnovi tog pitanja jedno saznanje: da smo mi 2000. godine, a naročito 2001. i 2002, bukvalno rečeno, otvorili naše tržište za robu uvoznog porekla. U proteklom vremenu imali smo uvoz svega i svačega, najviše robe široke potrošnje, najmanje opreme i tehnologije i repromaterijala koji bi se koristili u lancima proizvodnje koja je i izvozno orijentisana.
Na drugoj strani, imamo permanentan pad ili stagnaciju izvoza, sa izuzetkom prvog polugodišta 2005. godine. Podsećam vas da smo 2000. godine imali izvoz oko milijardu i petsto miliona dolara, da smo u narednim godinama, 2001, 2002, 2003. i 2004. imali neki rast izvoza i on je krajem 2004. dostigao oko tri i po milijarde dolara, ali to ni izbliza nije moglo da pokrije stalno rastući uvoz. Uvoz smo pokrivali sa otprilike 35%.
Kada se pogleda šta smo izvozili u okviru tih 3,5 milijardi dolara, onda ćete videti da je u toj vrednosti ukupnog izvoza od 53% pa do čak dve trećine učestvovao repromaterijal. To je nešto najgore što nam se moglo desiti u razvoju naše privrede, posebno izvozno orijentisane. Zašto? Zato što ti koji kupuju naše repromaterijale od tih repromaterijala prave gotove proizvode ili robu široke potrošnje i takvu ili sličnu robu, možda upravo od tih repromaterijala, prodaju nama, odnosno izvoze, a mi uvozimo i trošimo dragocena devizna sredstva za tu namenu.
Pošto smo imali liberalnu spoljnotrgovinsku politiku, i imali smo činjenicu da su nam carine skinute sa 15% na nekih 7,5% ili 8%, naša privreda se našla u takvom stanju da nam je sve bilo jeftinije iz uvoza, nije se podsticala domaća proizvodnja i došli smo do toga da u narednim godinama jako teško možemo da servisiramo svoje obaveze po osnovu spoljnih dugova i po osnovu spoljnog platnog prometa, i po osnovu kamata, i po osnovu glavnica, i po osnovu svih onih drugih zaduženja koja smo u međuvremenu imali, a čije otplate dospevaju u 2007. godini. Recimo, u 2012. godini će biti sa rastućom tendencijom, jako intenzivne, i sa velikim opterećenjem za platni bilans i za promet u našoj zemlji.
Mogu reći da su rešenja koja su u zakonu o osnivanju agencije za osiguranje i finansiranje izvoza upravo ono što nam je proteklih godina nedostajalo, osim jedne suštinske zamerke koja se odnosi na visinu osnivačkog kapitala. Iskreno rečeno, s obzirom na stanje izvoza, ne verujem da sa početnim kapitalom od 25 miliona evra možemo da učinimo ono što se u ovom zakonu predviđa, pre svega sa stanovišta cilja, a to je da se uravnoteži platni bilans i da se promeni struktura izvoza u narednim godinama.
Dakle, da ne izvozimo repromaterijale, nego da pretežno učešće u svemu tome bude ili roba široke potrošnje, a bilo bi najbolje, ako bi to bilo moguće, da bude oprema.
Nažalost, imamo takvu situaciju da sada izvozimo četiri do pet procenata opreme u ukupnom izvozu, a to znači da nemamo odgovarajuću domaću izvozno orijentisanu proizvodnju koja bi bila spremna da bude konkurentna, da istovremeno menja strukturu, a da obezbeđuje neophodna devizna sredstava za uvoz onih stvari koje su nam zaista neophodne, kao što su tehnologije ili neki drugi proizvodi koji se u Srbiji ne mogu proizvesti, uz sve podsticaje koje bi dali domaćoj privredi.
Istovremeno, dobro je da ćemo imati zakon koji će na neki način zaštititi naše domaće izvoznike, odnosno osigurati ih po osnovu tzv. nekomercijalnih rizika. Mogao bih da navedem primere mnogih zemalja koje su u međuvremenu došle u političke, ekonomske i svake druge krize, poput Iraka, iz kojih je jako teško naplatiti ono što ste izvezli devedesetih godina. Iako možda postoji volja i centralne banke Iraka, ne postoje mogućnosti.
Mi smo bili u prilici da mnogi naši domaći izvoznici, naročito tekstilna industrija trpi svih ovih godina zato što ne može da naplati odgovarajuća potraživanja iz Iraka ili iz nekih drugih zemalja koje imaju tu vrstu političkih rizika, imaju moratorijum na plaćanja prema inostranstvu, imaju zabrane ili nemogućnost, a ako hoćete, nemaju ni želju da izmire svoje obaveze prema onim poveriocima kojima su ostali dužni. U ovom pogledu je dobro da imamo takvo rešenje, kroz zakon o agenciji, koje će omogućiti da se osiguraju od tzv. nekomercijalnih rizika.
Kada su u pitanju komercijalni rizici, ova agencija neće biti nadležna. To je za mene prirodno, jer će se u taj posao tzv. komercijalnih rizika i osiguranja uključiti osiguravajuća društva. Zato je i u redu da danas razgovaramo i o tome kako ćemo u budućnosti urediti status osiguravajućih društava, poput onih velikih kao što su "Dunav", DDOR Novi Sad ili neka druga osiguravajuća društva. Znači, tu komercijalnu sferu rizika će pokrivati osiguravajuća društva i to je takođe dobro.
Takođe bih mogao da se složim i sa primedbama onih poslanika koji su govorili o tome da je u najmanju ruku problematično da se aktivnost agencije finansira iz donacija i dobrovoljnih priloga pravnih i fizičkih lica, i stranih i domaćih. Moglo bi to da bude kao osnivački kapital koji je, kao što rekoh, 25 miliona evra, ali nisam siguran da je u redu da imamo priloge za aktivnost ovakve agencije.
Dvadeset pet miliona evra je malo, pogotovo što imamo činjenicu da nećemo moći u celosti da obezbedimo taj početni kapital za poslovanje te agencije, već ćemo u 2005. godini, ako dobro razumem obrazloženje, obezbediti polovinu potrebnih sredstava, negde oko milijardu dinara, a u 2006. godini budžetom obezbediti drugu polovinu za osnivački kapital agencije za osiguranje izvoza.
Jako je važno napomenuti da smo u svim godinama od 1957. do 1997. godine, 40 punih godina, imali institucije u društvu koje su imale, između ostalog, obavezu da finansiraju izvoz, da podstiču izvoz. Dakle, od 1957. godine do, recimo, 1965. godine imali smo odgovarajuće državne banke i institucije koje su to radile; 1965. godine je došlo do privredne reforme, da bi 1968. godine te poslove preuzela nekadašnja "Jugobanka", pa onda "JUBMES banka" itd.
Onda smo imali jedan vakuum od 1997. godine do 2000. godine, kada zbog poznatih okolnosti nismo imali odgovarajuću društvenu ili državnu instituciju za podsticaj izvoza, da bi 2002. godine bio formiran Fond za osiguranje i podsticaj izvoza, ali na nivou savezne države. Pošto savezna država nema budžet, ispostavilo se da taj fond zapravo i ne može da funkcioniše na način kako je zamišljeno da funkcioniše, a pogotovu što bi u okviru tih podsticaja koji bi dolazili iz tog fonda Republika Srbija na neki način samo participirala.
Sada se možda može nekome učiniti da mi u ovom trenutku radimo dupli posao, da formiramo agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza, a da već imamo takvu instituciju na nivou sadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora. S obzirom na činjenicu da tamo i nema dovoljno sredstava koja bi se opredeljivala, jer nema ni budžeta državne zajednice Srbija i Crna Gora, onda se, mislim, došlo do dobrog rešenja – da se upravo za područje Republike Srbije, nezavisno od toga kakav će put Crne Gore u budućnosti biti, osnuje agencija koja će da podstiče izvoz.
Sad je ovde planirano nekoliko važnih oblika, od kojih je možda najvažnije finansiranje proizvodnje za izvoz. Ali, dobro, zakon predviđa i neke druge oblike i ja pozdravljam svaki od njih, zato što sam čovek iz privrede i znam da je to jako važno. Dolazim iz sredine kakva je Loznica, gde je "Viskoza" nekada izvozila u vrednosti od 100 miliona dolara godišnje; u veku od 40 godina, koliko je "Viskoza" radila, ona je izvezla preko četiri milijarde dolara.
Mi danas ne možemo da izvezemo 100 miliona dolara ni kada sastavimo 10, 15, 20 velikih preduzeća, jer nam je takva privredna struktura, nažalost, poremećena, da svi veliki potencijalni izvoznici spadaju u kategoriju takozvanih velikih preduzeća i po pravilu imaju jako velike teškoće, ili se moraju restrukturirati ili se moraju privatizovati na način koji ne omogućuje brzu i efikasnu prodaju, odnosno pronalaženje strateškog partnera i pokretanje te izvozno orijentisane proizvodnje.
Kada pitate ekonomiste šta je na prvom mestu u ekonomiji jedne zemlje, oni svakako kažu – izvoz. Na drugom mestu opet kažu – izvoz, na trećem opet kažu – izvoz, jer nema uključivanja u međunarodnu podelu rada, u međunarodnu konkurenciju bez izvoza. Nema servisiranja obaveza po osnovu spoljnog duga bez izvoza. Nema uvoza onoga što vam je neophodno, ukoliko nemate odgovarajuća devizna sredstva ostvarena po osnovu izvoza i ukoliko niste u mogućnosti da uravnotežite taj svoj spoljnotrgovinski bilans i platni bilans sa inostranstvom.
Ako to nemate, onda vam preti ko zna kakav scenario, neki pominju i argentinski ili ne znam ni ja koji sličan, ali, u svakom slučaju, ne sluti ništa dobro, jer teško je biti dužnik onima od kojih zavisite i čije su vam tehnologije i repromaterijali jako potrebni da biste oživeli svoju tekuću proizvodnju.
Ovde je otvorena mogućnost da se finansiraju po osnovu ovih sredstava i kupci budućih proizvoda. Sada se možda nekome od vas učini da to nije u redu, kako ćemo mi finansirati kupca iz Nemačke ili Italije, ali ja mislim da je to upravo dobro, jer kada te kupce kreditiramo mi onda obezbeđujemo trenutnu naplatu potraživanja onih naših preduzeća i firmi koje će izvesti u te zemlje: Nemačku, Italiju ili ne znam ni ja koju drugu zemlju EU ili neke druge van Evrope.
Dakle, nije loše ni njih finansirati, mada je najbolje ako bih ja sad opredeljivao stvari, finansirati neke kapitalne investicije na području Republike Srbije, proizvodnju opreme iz oblasti mašinogradnje ili brodogradnje i na tim poslovima ostvarivati zamašne finansijske efekte; ili, odobravati odgovarajuće investicione kredite za pokretanje nekih poslova poput onih koje smo nekada radili u Alžiru, Iraku, Libiji, u smislu izgradnje preko 30 ili 50.000 stanova u toku jedne godine i mnogih drugih značajnih kapitalnih građevinskih objekata na području tih zemalja, brana, termoelektrana, hidrocentrala i tako dalje.
Takvi projekti su masovno zapošljavali veliki broj naših radnika, preko toga obezbeđivali izvanredno visoke devizne doznake i usklađivali naš spoljnotrgovinski bilans sa inostranstvom, tako da smo uvek i u svakom trenutku mogli da finansiramo svoje obaveze po osnovu spoljnog duga.
Svaki dug je rđav drug, ali ukoliko ste u mogućnosti da finansirate obaveze po osnovu tog duga, onda je taj dug produktivno iskorišćen, onda ste vi zemlja koja zna šta radi sa dugovima, zemlja koja ima jasnu strategiju razvoja, i to posebno izvozno orijentisane privrede.
To bi bila priča pod tačkom 4) – investicije konzorcijuma domaćih pravnih lica i preduzetnika na inostranim tržištima. Toga, nažalost, danas nemamo. Poznato je da je građevinarstvo grana privredne delatnosti koja najviše ljudi zapošljava i uz sebe veže bar tridesetak drugih privrednih grana koje bi se pokretanjem građevinarstva mogle da uključe u privredni život Republike Srbije na način koji odgovara svim građanima.
Što je najvažnije, na kraju krajeva, za svako osiguranje jemči Republika Srbija. Dakle, kada vi imate osiguranje od republičke agencije za osiguranje i finansiranje izvoza za posao koji ste učinili i u najrizičnijoj zemlji, i u ekonomskom i u finansijskom i u političkom smislu, onda imate garanciju države da će to vaše potraživanje po dobro izvršenom poslu biti naplaćeno, i to najkasnije u roku od šest meseci, što je u velikom broju primera bio jako veliki i težak problem koji same firme nisu mogle da prevaziđu bez pomoći države.
Konačno, bitan je i taj psihološki efekat da onaj ko radi za izvoz zna da iza njega stoji država, da je država spremna da zajedno sa njegovom poslovnom bankom učestvuje u sufinansiranju tog njegovog izvoznog projekta, da je spremna da mu odobri odgovarajuće podsticajne izvozne kredite sa niskim kamatnim stopama i da je spremna da garantuje, odnosno da osigura njegovo potraživanje po osnovu tog tako dobro izvedenog i zaokruženog posla. Onda on ima motivaciju, ima sigurnost u naplati i ima mogućnost da proširenu reprodukciju organizuje na način da svake godine raste i da sve svoje proizvodne cikluse, uključujući naplatu, blagovremeno izvrši.
Još jednom, na samom kraju ovog dela priče, treba postaviti pitanje šta smo čekali, odnosno šta su čekali oni koji su bili odgovorni četiri godine da dođemo do takvih stravičnih podataka u spoljnotrgovinskom deficitu, u platnom deficitu, u bilansu plaćanja i tako dalje, a da nismo ništa ozbiljnije preduzimali. Jer, u međuvremenu smo došli do toga da smo i ono malo deviza što smo imali kao rezerve, koje su jako brzo evidentirane po osnovu zamene marke u evro, potrošili za nepotreban uvoz i sada imamo situaciju da moramo učiniti nešto da pokrenemo tu priču oko izvoza, da ne bismo došli u dužničku krizu.
Drugi zakon koji želim da posebno istaknem u ovom trenutku jeste Zakon o finansijskom lizingu. Mi smo o njemu razgovarali, doneli taj zakon, on se počeo i primenjivati, ali, nažalost, nije se primenio onako kako bih ja to, recimo, voleo. Zašto nije?
Zato što su se finansijskim lizingom uglavnom bavile poslovne banke i zato što je u okviru te aktivnosti poslovnih banaka sa 90, možda i više procenata zastupljen lizing po osnovu putničkih automobila.
Šta smo dobili? Dobili smo neke podsticaje za građane koji su uzimali, ili za pravna lica, putničke automobile, ali smo propustili šansu koja je dve godine iza nas – da predmet lizinga bude oprema koja se ne proizvodi u zemlji, oprema visoke tehnologije, oprema koja nam je potrebna da proizvedemo proizvod za izvoz. Jer, lizing je možda najpovoljniji oblik za one koji žele da osnuju malo i srednje preduzeće, zato što ne moraju da obezbeđuju niti hipoteke, niti garancije banaka, niti avalirane menice i sto nekih drugih čuda koja se zovu obezbeđenje odgovarajućeg finansijskog kredita, već im je sam predmet lizinga, oprema ono čime se garantuje da će svoje obaveze izvršavati.
Jer, onaj ko je dao taj lizing vlasnik je sve dok ga onaj koji ga koristi kao predmet lizinga ne otplati do kraja. Ako taj postane neuredan platiša, onda on uvek ima pravo, po ovom zakonu i po zakonu o založnom pravu, da izvuče taj predmet lizinga, da ga ponovo stavi u svoju svojinu ili državinu i da sa njim raspolaže slobodno, na teret ili na štetu onoga koji nije izvršavao svoje obaveze. Onaj koji je koristio predmet lizinga je sigurno znao šta će s njim da radi i sigurno se dobro preračunao pre nego što je ušao u taj posao.
Mi smo, nažalost, imali takvu politiku da su poslovne banke podsticale potrošnju građana, pre svega, preko automobila i nekih drugih sredstava. I, došli smo do toga da nam se takva politika lupa o glavu i da mi zapravo ovim načinom primene Zakona o finansijskom lizingu remetimo spoljnotrgovinski bilans i platni bilans i da smo onda u situaciji da to na neki način ograničavamo.
Onda je guverner ograničio poslovne banke putem obavezne rezerve, 23% ili 24%, da bi smanjio kredite na devizne rezerve takođe, odnosno na devizne depozite propisao obaveze i onda smo došli do toga da nam ove strane banke koje posluju na našem domaćem tržištu neće više da odobravaju te vrste kredita za naša preduzeća, nego kada je reč o nekom većem poslu, na primer "Hemofarma" ili neke veće firme, kažu – ne možemo da vam odobrimo kredit na domaćem tržištu zbog toga što imamo odgovarajuće kočnice od strane Narodne banke, već dođite kod nas u centralu, recimo u Frankfurt ili u Beč ili u neki drugi finansijski centar u Evropi i tamo ćete dobiti odgovarajući kredit.
Onda je tu naša muka dvostruka: te poslovne banke ovde prikupljaju devizna sredstva, onda ih preko ovih filijala iznose u svoje centrale, ali iz tih centrala finansiraju naša domaća preduzeća, pod uslovima koji su, po svemu sudeći, nepovoljni.
Finansijski lizing bi zapravo trebalo da bude kategorija finansijske aktivnosti koja jeste privremena delatnost i zato se ovde malo pojavljuje mešavina dva zakona ili više zakona, pa se u jednom delu ovog zakona finansijska organizacija koja se bavi poslovima lizinga definiše kao privredno društvo, koje može da obavlja delatnost tek uz dozvolu Narodne banke Srbije. Dakle, privredno društvo koje, između ostalog, mora da ispuni odgovarajuće kadrovsko-tehničke uslove o kojima svoje mišljenje daje Narodna banka.
Sada imate jedan surogat privrednog društva kod koga jedan deo nadležnosti proističe iz Zakona o privrednim društvima, a jedan deo nadležnosti proističe iz obaveza prema jednoj posebnoj vrsti vlasti kakva je monetarna, odnosno vlasti NBS. Čudi me da se nije išlo dalje u promene ovog zakona, s obzirom na to da smo uočili odgovarajuće slabosti.
Između ostalog, mislim da ovaj limit od 100.000 evra, kao dovoljan osnivački kapital za rad takvih finansijskih organizacija koje se bave poslovima lizinga, nije dovoljan. Dakle, potrebno je obezbediti mnogo veća sredstva od 100.000 evra da bi se poslovalo u oblasti lizinga.
Još nešto što je dobro, da bi se iščistila ta finansijska disciplina – ono preduzeće koje je registrovano za obavljanje poslova finansijskog lizinga može samo taj posao da obavlja i nijedan drugi, i to je u redu, jer ako bi se pomešale babe i žabe, pa poslovali i kao banka, i kao preduzeće i kao organizacija za pružanje usluga finansijskog lizinga, onda bi došli do toga da tek onda ne znamo ko je odgovoran i šta se tu u suštini radi.
Svi drugi zakoni su na neki način popravka postojećeg stanja, ali prosto se pitam, kada je u pitanju zakon o stečaju i likvidaciji banaka i osiguravajućih društava, čemu ovolika brzina. Mi smo i po sadašnjem zakonu imali neverovatnu brzinu, ne znam, NBS odluči da oduzme dozvolu, a trgovinski sud je dužan da u roku od tri dana donese rešenje o pokretanju stečaja. Sada se to skraćuje na jedan jedini dan. Trgovinski sud treba samo da posluži kao servis Narodnoj banci da sprovede rešenje o pokretanju postupka stečaja, pod uslovom da je banka nelikvidna 15 dana neprekidno i da su njene obaveze veće nego što je vrednost njene imovine.
Ovo drugo mi i nije sporno, ali 15 dana nelikvidnosti može da bude uzrokovano mnogim drugim razlozima, a tu su i razlozi koje zakonodavac nije mogao da predvidi. Može nam se desiti da nam mnoge banke, koje nisu tako loše, zbog nelikvidnosti koja je izazvana, ako hoćete, i nekim drugim faktorima, odu u stečaj, a ako se žale upravnom sudu, odnosno ako se vodi upravni postupak i sud mora da odluči u roku od 60 dana, NBS ponovo donese rešenje o oduzimanju dozvole, onda se sve radnje računaju od onog trenutka kada je prvi put otvorena ta priča o stečaju.
To nikako ne može biti dobro i čak i neke druge banke vodi u rizičnu sferu poslovanja i opstanka na tržištu, a sve se bojim da ponekad ova priča može da bude i subjektivna, i to pod uticajem onih koji se nazivaju vlasnicima stranih banaka, a hteli bi možda da domaće bankarstvo na neki način stave u stranu ili, ako hoćete, da ga ukinu do kraja. Hvala lepo.
Predrag Marković
G17 Plus
| Predsedava
Hvala vama. Imali ste još tri minuta, ali u redu. Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Živadin Lekić, a neka se pripremi narodni poslanik Sava Urošević.
Reč ima narodni poslanik Živadin Lekić, a neka se pripremi narodni poslanik Sava Urošević.
Živadin Lekić
Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da vam kažem odgovorno da građani Srbije loše žive. Svima nama je to dobro poznato. Nemojte, gospodo draga, da se mnogo čudite. Vi koji ste na vlasti, vi se čudite, ali vi ste najodgovorniji za to, ne shvatate da snosite odgovornost zbog situacije u Srbiji kakva je sada.
Moram da kažem da je privatizacija koja je urađena u Srbiji urađena loše; veliki broj firmi je prodat budzašto, a veliki broj građana je ostao bez posla. Ne treba da se smejete, treba da ste tužni zbog toga, ne da se smejete. Vama je to smešno, a mnogi radnici i građani Srbije ostali su bez posla. Jedan radnik koji je radio 20, 25 ili 30 godina i ostao je bez posla, gde će on posle...
Moram da kažem da je privatizacija koja je urađena u Srbiji urađena loše; veliki broj firmi je prodat budzašto, a veliki broj građana je ostao bez posla. Ne treba da se smejete, treba da ste tužni zbog toga, ne da se smejete. Vama je to smešno, a mnogi radnici i građani Srbije ostali su bez posla. Jedan radnik koji je radio 20, 25 ili 30 godina i ostao je bez posla, gde će on posle...
Predrag Marković
G17 Plus
| Predsedava
Izvinite, gospodine Lekiću, oprostite, hoćete da budete ljubazni, po Poslovniku, da govorite o dnevnom redu, pošto ste dobili reč, dakle, o ovim zakonima.
Živadin Lekić
Srpska radikalna stranka
Gospodine predsedniče, vi ste jako ljubazni...
Predrag Marković
G17 Plus
| Predsedava
Oprostite, zakon je jednak za sve, dakle, budite ljubazni, pozovite se na primer iz zakona i na osnovu tog primera možete da govorite o svemu ovome. Izvolite.