Hvala. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović, nije u sali.
Reč ima Dušan Proroković, a neka se pripremi narodni poslanik Miljko Četrović.

Poštovani predsedavajući, izmene i dopune Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije shvatio sam kao nužne i neophodne, upravo da bi ministri mogli da planiraju svoje slobodno vreme i redovno prisustvuju sednicama Skupštine Srbije. Sada vidim da ponovo ministra nema i moram reći da smo na početku primene novog Poslovnika u jednoj vrlo neprijatnoj situaciji. Ne kažem ovo zbog ministra, nego zbog toga što mi imamo praksu, dakle nešto što je uobičajeno u našem parlamentarnom životu, da dobijemo zakone bez dodatnih informacija.
Mislim da je pitanje osiguranja, kao i pospešivanje izvoza trebalo otvoriti mnogo ranije u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Podržavam inicijativu ministra Dinkića, ali želim da kažem da je povodom predloženih izmena i dopuna zakona ostalo nekoliko otvorenih pitanja.
Naravno da je stabilnost privrede i te kako uslovljena stabilnošću sistema osiguranja. Prema nezvaničnim informacijama Saveta inostranih investitora, premija osiguranja po glavi stanovnika na godišnjem novu u Srbiji je oko tri evra. Srbija u ovom pogledu zaostaje i za Albanijom, i za Makedonijom i mnogim državama, gde je bruto društveni proizvod po glavi stanovnika daleko iza srpskog. Dakle, nešto u sistemu osiguranja do sada nije funkcionisalo, nešto treba menjati i obezbediti ambijent za dolazak novih investicija.
Što se tiče konkretno izmena i dopuna Zakona o osiguranju, pomenuću nekoliko otvorenih pitanja. Prvo otvoreno pitanje za mene jeste način na koji je predviđeno da bivši zaposleni ostvaruju svoja prava. Dakle, podela novca po godini radnog staža, koja je do tada bila gde su zaposleni imali do 35 godina radnog staža u osiguravajućem društvu, ne pospešuje investiranje, dakle ne utiče na berzansko poslovanje, što samo po sebi predstavlja lošu stvar. Ali, mislim da je ujedno i opasan presedan, zato što može da nam se desi u javnim preduzećima i ostalim privrednim subjektima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom da radnici ne žele deonice nego da žele novac.
Imate uspešna preduzeća, imate neuspešna preduzeća, ali uglavnom sa onim koja su bila neuspešna delile su se deonice, a u onima koja su uspešna predlaže se podela novca. Ovo može da bude opasan presedan koji može da izazove određeni stepen socijalnog nezadovoljstva u nekim firmama.
Takođe, otvoreno pitanje jeste i način na koji se tretiraju nepokretnosti osiguravajućih društava. Predviđa se da agencija za osiguranje depozita može da prodaje delove nepokretne imovine. Plašim se da ćemo jednim ovakvim načinom rada ″zaklati vola zbog kilograma mesa″. Ovaj novac koji može da se dobije prodajom nepokretnosti osiguravajućih društava jeste potreban za njihovo restrukturiranje. Ukoliko se taj novac ne iskoristi za restrukturiranje, dakle ukoliko taj novac ode u budžet, ne postoji nijedna garancija da će neka sledeća vlada uložiti istu ili manju količinu novca u restrukturiranje osiguravajućih društava.
Novac koji ode u budžet može završiti bilo gde, može se dati za unapređenje prosvete, zdravstva itd. A da ne spominjem da se postavlja pitanje ustavnosti i zakonitosti jedne ovakve zakonske odredbe, tako da bih voleo da dobijem odgovor od Ministarstva finansija da li je ovo ustavno i zakonito, jer se ugrožava nezavisnost jednog pravnog entiteta.
Takođe, bio sam protiv i u prethodnom periodu, kada smo usvajali modalitete privatizacije banaka i reformi bankarskog sektora; ako se nešto privatizuje, onda to treba da se privatizuje preko Agencije za privatizaciju, a ne da ide preko posebne agencije, jer i ovde imamo opasan presedan. Šta će se sutra desiti kada se bude ušlo u privatizaciju sportskih društava, na primer? To je jedan poseban sektor. To je nešto što nije slično privatizaciji ostalih privrednih subjekata. Da li će onda sportska društva tražiti da se formira posebna agencija koja će vršiti njihovu privatizaciju?
Uopšte, sva ova otvorena pitanja vuku na jednu stvar, a to je da donosimo lex specialis. Svaki lex specialis je loš zakon i mislim da prilikom privatizacije osiguravajućih društava treba koristiti postojeće institucije i postojeće modalitete koje smo koristili u svim drugim segmentima.
Takođe, ministar je ovde potvrdio nešto što smo ranije mogli da čujemo od raznih ministara u Vladi Republike Srbije, a to je da će se naše najveće osiguravajuće društvo "Dunav" privatizovati inicijalnom javnom ponudom. U potpunosti podržavam tu ideju. Mislim da je to jedna hrabra odluka gospodina Dinkića. Ali, ponavljam, ukoliko se imovina, dakle, ukoliko se nepokretnosti tog osiguravajućeg društva budu separatno prodavale, možemo doći u situaciju da cena restrukturiranja "Dunava" u jednom trenutku pred pokretanje inicijalne javne ponude bude mnogo manja nego što je potrebno za samo njegovo restrukturiranje.
Postavlja se pitanje ko će želeti da učestvuje u privatizaciji tog subjekta preko berze. Da ne spominjem slučaj da nam se može desiti ono što se desilo u bankarskom sektoru, a to je da ne nađemo kupca na berzi.
Dakle, da niko nije zainteresovan za domaća osiguravajuća društva, da ostanemo bez nacionalne kuće za osiguranje i da se drastično povećaju premije u kratkom vremenskom roku – tri, četiri ili pet meseci.
Nemam ništa protiv stranih osiguravajućih kompanija, isto kao što nemam ništa protiv stranih banaka, ali država na taj način, bez jake nacionalne kuće za osiguranje, gubi svaki mehanizam da utiče na tržište. Državi onda ostaje jedini način uticaja na tržište putem uredbi, zakona, restriktivnih mera, što, naravno, nije dobro.
Mi sa našim osiguravajućim društvima, odnosno sa jednim najvećim, koje bi trebalo da bude nacionalno osiguravajuće društvo, ne treba da uradimo ništa drugo nego kao što su Slovenci uradili sa slovenačkim "Triglavom", ili Hrvati sa "Kroacija osiguranjem". Dakle, treba zaštititi naše tržište, zaštititi ljude koji žele da se osiguraju, da ne bi dolazilo do drastičnog povećanja premija.
Da uporedimo: bruto društveni proizvod po glavi stanovnika u Bugarskoj i Srbiji je otprilike isti. Ako kupujete isto vozilo u Sofiji i u Beogradu, mnogo veće su premije i izdaci za osiguranje u Bugarskoj nego u Srbiji, upravo zbog toga što Bugarska nije razvila mehanizme za zaštitu. Kasnije je pokušala da interveniše određenim restriktivnim merama. To, naravno, nije dalo rezultate, niti je moglo da reguliše premije na tržištu osiguranja.
Mislim da su, krajnje dobronamerno kažem, ove tri ili četiri stvari i te kakav rizik. Da bi se izbegli rizici, Demokratska stranka Srbije je podnela devet amandmana na set predloženih zakona iz sektora osiguranja.
Takođe, ono što mi smeta jeste Predlog izmena i dopuna Zakona o finansijskom lizingu, gde se predviđa supervizija lizing korporacija od strane Narodne banke Srbije. Zašto od strane Narodne banke Srbije? Da je Ministarstvo finansija, da je Ministarstvo privrede supervizor, da je supervizor posebna agencija koja se zakonom formira radi kontrole poslovanja lizing korporacija, ne bih imao ništa protiv. Ali, zašto Narodna banka Srbije?
Mi formiramo jednu super instituciju, koja će biti moćnija od Vlade Republike Srbije. Narodna banka kontroliše osiguravajuća društva, Narodna banka kontroliše lizing korporacije, kontroliše poslovanje komercijalnih banaka. To je nešto što mi i te kako smeta. Dakle, neka to radi Ministarstvo finansija, nemam ništa protiv. Neka radi posebno telo koje će biti formirano zakonom, takođe nemam ništa protiv. Ali, nemojte da dajemo ovolike ingerencije Narodnoj banci Srbije.
Što se tiče poslednjeg od predloženih zakona, a to je formiranje agencije za osiguranje i finansiranje izvoza u Republici Srbiji, apsolutno podržavam jednu ovakvu ideju.
Mislim da je 25 miliona evra početnog kapitala mala i skromna suma. Mislim da Narodna skupština Republike Srbije treba da radi na tome da se ovaj početni kapital poveća. Na kraju krajeva, mi imamo iskustva sa nečim ovakvim.
Postojala je krajem osamdesetih i početkom devedesetih JUBMES banka, ali ovo je praksa koja, ako se ne varam, u našem zakonodavstvu postoji od 1955. ili 1956. godine. Na kraju krajeva, ostali smo jedna od retkih država koja nema svoju agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza.
Takođe, želeo bih da podsetim da, i pored želje da se finansira izvoz, bez stvaranja nečega što se zove good will, što se zove imidž i države, ali i pojedinačno privrednih subjekata, što bi trebalo da bude zadatak agencije za promociju izvoza, mi ne možemo očekivati neke veće rezultate.
Imamo primere iz okruženja kako su to druge države radile, koliko su novca izdvojile; u našem najbližem okruženju su države koje 25 miliona evra izdvajaju samo za marketing, samo za promociju svoje države na stranim tržištima, kako bi se neko zainteresovao da kupuje od njih.
Ohrabrio bih ministra finansija i njegovo ministarstvo da pokrene jednu inicijativu, evo, imamo suficit u budžetu od prihoda od poreza na dodatu vrednost, da se izdvajaju veća sredstva za ove namene, jer je efekat posle nekoliko godina i te kako veliki.
U poslednjih godinu i po dana imamo porast izvoza od oko 50 posto, ali ako pogledamo strukturu tog izvoza, uglavnom se radi o sirovinama, delom o polufabrikatima. Ako pogledamo strukturu izvoznika, takođe možemo videti da se u ogromnom broju slučajeva uglavnom radi o stranim kompanijama, stranim firmama koje su već imale tržišta, pa su ovde nešto privatizovale, zadovoljavaju potrebe proizvodnjom iz Srbije, zadovoljavaju potrebe svojih davno osvojenih tržišta.
Dakle, o nekakvom izvozu naše privrede, naših privrednih subjekata, malih i srednjih preduzeća, ne možemo govoriti i mislim da to treba da bude ne samo odgovornost državnih organa, ne samo odgovornost ove agencije koju ćemo osnovati, Vlade, Ministarstva finansija ili Narodne skupštine Republike Srbije, to mora da bude odgovornost celog društva. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a neka se pripremi narodni poslanik Vojkan Tomić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, ministra Dinkića nema, a to je uobičajeno za lošije đake, ili loše, ako to često čine, da kasne na nastavu, a da beže sa časova.
Predloženi set zakona je iz finansijske oblasti, a finansije i monetarni sistem su jedan deo života koji pogađa sve građane Srbije, a od organizacije tog sistema zavisi položaj i radnika, i seljaka, i penzionera i onih koji rade u državnoj upravi, u javnim preduzećima, i onih koji su na granici egzistencije i onih koji mogu da rade i onih koji žive u izobilju.
Sa svim ovim što je predloženo i sa ovakvim obrazloženjem ovih zakona, a pogotovo obrazloženjem koje je ministar dao, i gledajući površnost obrazloženja i način na koji je to učinio, nije ni čudo zašto je napustio salu posle konkretnih primedbi i pitanja koje je dobio od poslanika SRS-a i šefa naše poslaničke grupe Tomislava Nikolića i zamenika šefa Aleksandra Vučića, jer nema odgovora na osnovu činjenica i istine.
Ovo što je predloženo, ovo je zaokruženje monetarnog i finansijskog sistema države Srbije po programu Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, završetak programa uništavanja banaka u Srbiji, uvođenja stranih banaka i omogućavanje pljačke Srbije i preko monetarnog i finansijskog sistema, uz druge pljačke koje su se odvijale unazad nekoliko godina.
Ministar je ovde izneo hvalospev prvo sebi, kao bivšem guverneru Narodne banke, a sada kao ministru finansija, a najverovatnije, i ono što je najveći razlog, svojoj šifrovanoj ekspertskoj grupi koja je prerasla u stranku dao ocenu da je reforma finansijskog sistema u okruženju najbolja i da niko takvu reformu nije izveo kao što je izvela država Srbija, odnosno kao što je izveo G17 sa onim plus.
Nažalost, ljudi kojima je struka i opredeljenje monetarni sistem i finansije ne procenjuju to tako. Ovde je pomenuto od strane nekih poslanika kako je to Slovenija uradila. Žalosno je što mi treba da se ugledamo i u tom delu na Sloveniju, kao što mnogo puta ovde, kada su neke teme na dnevnom redu, država Srbija ili srpski narod treba da se ugleda na Sloveniju i Slovenci da nam budu uzor u svemu.
To je isto deo scenarija koji se nameće – da nismo sposobni ni za šta, da ne umemo ništa i da ničim ne treba da raspolažemo. To je program uništavanja Srbije i srpskog naroda i nije čudo što je Labus i Dinkić sa ekspertom Đelićem, koji nam je poslat iz Evrope, kao i ekspertom Vlahovićem (koga nema ovde), uradio to što je uradio. Uništio nam je četiri najveće banke u Srbiji januara 2002. godine.
Taj scenario obuhvata i uništavanje te četiri banke, čime je bačena na kolena velika privreda Srbije. Ona je bila već iznurena sankcijama, ali nije bila takva da treba da se uništi. Morala je da se uništi, jer odvođenjem u stečaj ove četiri banke bačena je na kolena ta velika privreda.
Odmah iza toga dolazi Zakon o privatizaciji. Pljačkaška privatizacija, i na osnovu izuzetno lošeg zakona, a nažalost, ni tako loš zakon Vlahović, Ministarstvo za privredu i privatizaciju nisu želeli ni u jednoj odredbi da ispoštuju, i Agencija za privatizaciju.
Šta se tu sada nadovezuje dalje? Onda nam ne deluje uopšte pravni sistem, niti institucije države, ne deluje ni MUP, ni tužilaštvo, ni sudovi. Sada radnici koji su doživeli tu zlu sudbinu, a doživeće do kraja, kako se ovde govori, krajnji rok je 2007. i svi radnici u Srbiji koji su bili u društvenim preduzećima, nemaju više kome da se obrate. Izgubili su svaku nadu u državu.
Očiti primer su, a ovde sam navodio, preduzeća iz Kraljeva, kako su ona privatizovana; ko su ti koji su navodno kupili na aukciji, šta su dalje radili, kako su sprovodili ugovor, kako je reagovala Agencija, kako Ministarstvo, kako reaguje MUP, tužilaštvo, sudovi, a prolaze meseci i ljudi su poniženi. Oni 10-15 meseci nisu primili platu, a slušali smo ovde o uspešnosti prodaje, ne znam koji je to model bio za Meridijan banku, kao za Delta banku. Meridijan banka je tim jadnim radnicima ″Poljoprometa″ otela dva lokala u centru Kraljeva.
Sada sam hteo da pitam gospodina Vlahovića da li je tačno da je on savetnik Meridijan banke. Cela Srbija je videla da je Đelić postao direktor te banke koja je kupila Meridijan banku. Nije ni čudo što se saglasio danas i podržao sve predloge ovih zakona. Nije ni čudo što se ova druga strana vezala za Delta banku, pa se slikala kada je prodata Delta banka. To je istina i to je većina u Srbiji prepoznala.
Govori se danas od strane ministra da je zakasnio zato što je 800 miliona dinara opredeljeno za programe Kragujevac, Bor, Vranje. Nije mnogo bolja situacija u celoj Srbiji. Slažem se da je preteška u Boru, Kragujevcu i Vranju, ali preteška je i u Kraljevu, Leskovcu, u celoj Srbiji. Koja je to Vlada koja je sada odabrala tri grada i za nekoliko dana navodno je napravljen neki program i opredeljeno je 800 miliona dinara? Šta će biti iz ovoga? Nekim kriminalcima će se deliti besplatno građevinsko zemljište sa infrastrukturom, navodno za neke programe da zaposle radnike.
O tim programima o zapošljavanju radnika kroz privatizaciju, pa se čak spominje cifra od 500.000 radnika, govoreno je 2002. godine. Koliko je tih privatizovanih preduzeća, odnosno većinskih vlasnika zaposlilo nove radnike? Da li ima podataka koliko je radnika ostalo bez posla zahvaljujući privatizaciji, odnosno pljački? Niko o tome ne govori.
Ministar je ovde govorio objašnjavajući ovu borbu koju vodi sa vlasnikom "Kurira" Rodićem da je taj kupio nekih 18 preduzeća. Postoji mnogo tih koji su kupili 3, 5, 8, 10 preduzeća.
Govorio sam o nekom kupcu iz Vrnjačke Banje. Takvih mnogo postoji. Da li su ispoštovali te ugovore? Kakvo je stanje u tim preduzećima? Agencija daje rokove i ide u nedogled, samo da prođu oni zakonski rokovi.
Vrši se ovde izmena Zakona o privatizaciji. Šta je suština? Ti ojađeni radnici su očekivali da će se izmenom Zakona ubrzati postupak revizije i uspostavljanja neke ljudske pravde, ono što pripada svima nama, a nažalost i ta izmena koja je predložena posle godinu i po dana nije bila izmena u tom smislu.
Zar nije časno i pošteno i ljudski da se izvrši revizija svih privatizacija? Sve što je urađeno u skladu sa zakonom neka ostane na snazi. Ono što nije urađeno, da se to raskine i poništi. Na to imaju pravo radnici Srbije, srpski narod, jer je on stvarao tu imovinu decenijama. Nažalost, ostali su i bez preduzeća, i bez radnog odnosa, i bez plate i bez hleba.
Hteo sam da postavim pitanje ministru Dinkiću – šta je sa stečajem ove četiri banke? Labus je bio predsednik agencije za tzv. sanaciju, lažnu sanaciju. U stvari su odmah išli na stečaj, a lažnu sanaciju su sprovodili šest meseci, da bi izvršili stečaj u toku novogodišnjih praznika, odnosno doneli odluku po nalogu Amerikanaca. Hteo sam da ga pitam da li je još u kontaktu sa onim Amerikancem Dejvidom, koga sam video 5. januara 2002. godine, sa još jednim Amerikancem, u prostorijama centrale "Jugobanke".
Što se tiče osiguranja depozita, da uporedimo ovaj iznos – početna sredstva fonda su 700 miliona dinara; izvršena je privatizacija banaka u Srbiji; do sada su navodno strane banke, rečeno je ovde od strane ministra da su te banke u prošloj godini odobrile dve milijarde evra kredita, a da je samo 250 miliona ušlo u zaduženje države Srbije i srpskog naroda. To je laž i prevara i to bih u oči sada ovde rekao. To treba da dokaže na osnovu činjenica i dokumenata.
Šta je sa tri - pet milijardi evra koje uđu kao doznake ili u gotovom u državu Srbiju preko granice? Nažalost, ovo je sada već peta godina, pranje najprljavijeg novca kriminalaca iz Srbije, a prelilo se i na kriminalce iz Evrope i sveta, vrši se preko ovog jadnog naroda.
Ovde je doneta odluka, na ovoj skupštini, da se formira agencija za borbu protiv pranja novca. Gde je izveštaj te agencije? Izgleda da ona radi kao agencija za pranje novca, i to najprljavijeg, a taj novac ne da je prljav, on je krvav novac, jer ubija na desetine hiljada žitelja Srbije. Čovek se ne ubija samo oružjem, on se ubija i tako što nema mogućnosti da radi, da ima platu, da se leči, da školuje decu, da pristojno živi, kao i svaki čovek koji to zaslužuje. I na taj način se ubija čovek.
Imajući sve ovo u vidu, mislim da nema nikakvog smisla da se na ovakav način ministar ponaša i odnosi prema Narodnoj skupštini.
Zameram, ovde nije predsednik Skupštine, ono njegovo obrazloženje i branjenje izmene Poslovnika. Evo, na prvom koraku dokazuje da on nije govorio istinu obrazlažući izmene Poslovnika.
U tom smislu, sve ovo što se događa faktički se završava uništenjem jednog malog naroda u zemlji Srbiji, po scenariju velike Amerike, a taj scenario je imao i Hitler pre 1941. godine, kada je savetovan od svojih savetnika da ne ide u rat, mali narodi se najbolje mogu uništiti formiranjem velikog broja tzv. nevladinih organizacija. Ubaciti nevladine organizacije, naći ljude u tim zemljama i oni će uništiti taj narod i zemlju i ostvariti zamisli Velikog Rajha i velikog vođe Hitlera da se proširi na celu Evropu.
To je suština ovog programa koji je sprovodila i bivša vlada DOS-a i ova vlada demokratskog bloka. Nažalost, to je tako i narod je to prepoznao. Do jeseni će sigurno biti izbora i SRS mora da preuzme apsolutnu obavezu da vodi Srbiju i da spase srpski narod.

Reč ima narodni poslanik Vojkan Tomić, a neka se pripremi narodni poslanik Ivan Radić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, samo kratak osvrt: nadam se da prethodni govornik nije mislio na narodne poslanike kada je pravio ovo upoređenje.
Da se vratim na zakon. Da bismo shvatili u kakvoj situaciji se naša država nalazi, pre svega Srbija, ali i Srbija i Crna Gora, moramo imati u vidu u kom stanju je naše tržište osiguranja. Zato ću se potruditi da u svom izlaganju na jedan slikovit način uporedim sa dve države sa kojima se možemo uporediti, jedna je članica EU, druga je kandidat za članstvo u EU, a to su Slovenija i Hrvatska. Već smo imali prilike da čujemo o osiguranju i osiguravajućim društvima u Sloveniji, sa primerom državnog osiguravajućeg društva "Triglav" i hrvatski primer je "Kroacija osiguranje". Neću da se libim da spomenem da je naše najveće osiguravajuće društvo u zemlji "Dunav osiguranje", ne zato što je ono na ovaj ili na onaj način najveće, već zato što zauzima najveći procenat našeg tržišta osiguranja.
Da bismo shvatili u kakvoj situaciji se nalazimo, samo par podataka. Premije u Srbiji i Crnoj Gori su u 2003. godini (to je poslednja godina kada je pravljena ova komparativna analiza) iznosile 384 miliona i nešto stotina hiljada evra, dok je u Hrvatskoj to bezmalo tri puta više ili 800 i nešto miliona evra. U Sloveniji je ta premija premašila milijardu evra i iznosi milijardu i 279 miliona evra.
Ako pogledamo samo za jednu zemlju koja je dva i po puta manja nego što je to... za Hrvatsku, koja ima tri puta veće bruto premije, i za Sloveniju, koja je daleko manja od naše zemlje, četiri koma nešto puta manja, videćemo da je to učešće po glavi stanovnika zaista zabrinjavajuće za naše tržište osiguranja.
Ako uporedimo te podatke, videćemo da je premija u procentima po bruto društvenom proizvodu kod nas 2,25% učešća u bruto društvenom proizvodu, u Hrvatskoj 3,25, dok je to u Sloveniji 5,23.
Ono što je stvar za brigu i o čemu mi kao narodni poslanici moramo voditi računa, to je učešće životnog osiguranja u ukupnim bruto premijama osiguranja, koje je zabrinjavajuće i u našoj zemlji najniže u čitavom regionu.
Ne govorim samo o zemljama zapadnog Balkana i jugoistočne Evrope, već i šire. Taj procenat je izuzetno mali. Kod nas u ukupnom procentu u bruto društvenom proizvodu životno osiguranje zauzima samo 0,08%, što znači da je kod nas životno osiguranje 1,2%, a u Sloveniji 151,8%.
Prema tome, podneo sam tri amandmana koja se odnose na nešto što će omogućiti razvijanje životnog osiguranja. To se odnosi na član 88. Zakona o osiguranju, i još dva amandmana koja se odnose na već pomenute članove 243. i 243g. Amandmani na ova dva člana se, pre svega, odnose na imovinu i na proces privatizacije koji predstoji.
Imajući u vidu nerazvijenost našeg tržišta osiguranja, zastupnik sam ideje da je potrebno ojačati naša osiguravajuća društva, podići ih na određeni nivo da njihov kapital bude dovoljno jak, da oni kao veliki igrači mogu igrati na tržištu osiguranja, a ne da na ovaj način, kada su još uvek nerazvijena i nedovoljno jaka, ulazimo u proces privatizacije.
To možemo da uradimo ako imamo kvalitetan zakon o osiguranju i ako ta osiguravajuća društva imaju povoljnu klimu da mogu svoj kapital podići na određeni nivo.
Samo ću u ovoj načelnoj raspravi dotaći neke elemente koji su problematični za našu poslaničku grupu i za mene kao podnosioca amandmana, a to se odnosi na onaj deo koji govori o imovini osiguravajućih društava i na onaj deo koji omogućava, ovim članom 243, da se određena imovina ili deo imovine izdvoji iz tog osiguravajućeg društva, što je direktno u suprotnosti sa težnjom koju sam izneo maločas, a to je jačanje naših osiguravajućih društava.
Na ovaj način možemo doći u situaciju da se jedan deo tih osiguravajućih društava može otuđiti i na taj način umanjiti vrednost samog osiguravajućeg društva, pošto je član 243. ovog predloženog zakona, po mom mišljenju, u direktnoj suprotnosti sa određenim članovima Zakona o privatizaciji i na neki način uvodi pravilo lex specialis i kroz ovaj zakon i ova pravila privatizaciju određenih privrednih subjekata, što je po meni nedopustivo ako već imamo zakon o agenciji, Zakon o privatizaciji i Agenciju za privatizaciju, koja ima zadatak da sprovodi privatizaciju.
Nešto više detalja o ovome ću izneti u raspravi o amandmanima, a što se tiče drugog spornog člana (imali smo prilike da čujemo to od mojih kolega gospodina Matića i gospodina Prorokovića), sporan je način na koji će se vršiti privatizacija po ovom predlogu zakona, a to je određivanje fiksne nadoknade koja se propisuje tim članom 243g. To je krajnje problematično sa aspekta tržišne vrednosti ostalih preduzeća, čije akcije izlaze na tržište i kojima se može trgovati, jer na ovaj način se zaposlenima koji rade u osiguravajućim društvima onemogućava da dobiju po Zakonu o privatizaciji određeni broj akcija koji je u određenom procentu moguće dobiti po ovom zakonu.
To faktički znači da se tim zaposlenima oduzima pravo da na neki način učestvuju na tržištu akcija i da, na kraju krajeva, imaju pravo da zadrže udeo vlasništva u tim osiguravajućim društvima i da na taj način stiču pravo na dividende i sva ostala prava, kao i svi drugi vlasnici.
Po meni, direktno vezano za ono što sam govorio o životnom osiguranju jeste uvođenje jednog novog načina rada osiguravajućih društava – društvo za osiguranje može da angažuje lice za poslove zastupanja u osiguranju koje ima ovlašćenje Narodne banke Srbije iz člana 95. Zakona o osiguranju.
Zašto je to bitno? To je bitno zato što osiguravajuća društva mogu na osnovu ugovora angažovati ljude koji mogu polise prodavati, a bez prava i obaveze osiguravajućih društava da moraju da zapošljavaju te ljude, već ih mogu angažovati na ugovor. To pravo je direktno u vezi sa najnovijim izmenama Zakona o radu koji uvodi kao vid radnog angažovanja ugovore o zastupanju i posredovanju.
Prema tome, na taj način ovaj amandman je u skladu sa težnjama da se na neki način radno sposobno stanovništvo angažuje i kroz ove ugovore sa osiguravajućim društvima. Mislim da je ovaj amandman koji sam podneo, o uvođenju novog člana 13a iza člana 13. zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, vrlo bitan, jer na taj način možemo zaposliti jedan deo ljudi koji će na taj način raditi za osiguravajuće društvo.
Samo da se osvrnem na jedan deo zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskom lizingu, koji meni kao pravniku smeta, a to je da ovaj zakon duplira i pravno normira jedan deo koji je već normiran u drugom zakonu, u Zakonu o Agenciji za privredne registre. U ovom zakonu se ponovo pojavljuju određeni članovi koji se nalaze u identičnom tekstu u drugom zakonu.
Naravno, ono što smo mogli da čujemo za govornicom, što je, nadam se prelazno rešenje, a to je da ovolike nadležnosti ima Narodna banka Srbije i guverner Narodne banke Srbije.
Imali smo prilike da čujemo od gospođe Vesne Džinić da je to primer za sada u Mađarskoj, Ukrajini i možda još nekoj zemlji, ali nismo imali prilike da čujemo i da je ovo prelazno rešenje i da će se određenim zakonskim projektima u narednom periodu formirati jedna nezavisna supervizorska kuća koja će vršiti kontrolu poslovanja svih ovih firmi koje se bave finansijskim lizingom.
Neosporno je da ovaj zakon o finansijskom lizingu ima jedan deo koji je vrlo bitan, a to je nemogućnost da kroz razna davanja finansijske kuće povećavaju davanja građana koji uzimaju lizing, jer smo do sada imali različite procente za usluge, potpisivanja ugovora o lizingu, troškove tih ugovora itd. Na ovaj način će se sve to evidentirati, što je vrlo dobro, i moći će da se stekne jasna slika o jačini kuće koja se bavi lizingom, a i jasnije će moći da se opredeljuju građani koju će lizing kuću izabrati.
Za sada toliko, detaljnije ću o amandmanima koje sam podneo govoriti u raspravi o amandmanima. Mislim da, pre svega, moramo voditi računa o tome da naše tržište nakon izvršenih demokratskih promena u našoj zemlji nije dovoljno razvijeno i da moramo biti oprezni, da nam se ne bi desilo da određene kuće koje su izuzetno jake dođu na naše tržište, koje još uvek nema zdravu konkurenciju. Nemamo mi ništa protiv da dođu jake kuće za osiguranje, ali onda da imamo prave igrače sa naše strane.

Reč ima narodni poslanik Ivan Radić, a posle njega neka se pripremi narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, učinilo mi se na trenutak da sam ugledao gospodina ministra Mlađana Dinkića, međutim, poput fantoma izgubio se iz sale, verovatno shvativši da poslanici SRS-a i dalje kritikuju njegove predloge zakona. No, mi smo već navikli na takvo ponašanje gospodina Dinkića.
Njega argumentovane kritike poslanika Srpske radikalne stranke ne interesuju. On je jednostavno umeo da sprovede u delo ono što je zamislio ili, bolje rečeno, ono što su zamislili njegovi nalogodavci.
Imamo prilike da ovih nekoliko dana, zahvaljujući blagodetima novog Poslovnika o radu, vidimo kako Narodna skupština zaista radi efikasno. Za dva dana smo pretrčali preko 16 tačaka dnevnog reda kao preko usijanog kamenja.
Pored toga, vladajuća većina je primenila već dobro poznat metod objedinjavanja tačaka dnevnog reda u jedinstvenu načelnu raspravu. Do sada smo imali prilike da vidimo da se objedinjuju jedna, dve ili tri tačke dnevnog reda. Ovog puta ste se malo više okuražili.
Evo, objedinjeno je u prvom mahu sedam tačaka dnevnog reda, sada osam, a za sutra mislim da je planirano da čak 12 tačaka dnevnog reda bude objedinjeno u jedinstvenu načelnu raspravu, po čemu će, uveren sam, ovaj saziv parlamenta biti apsolutni rekorder.
Ako se to podeli na vreme koje je na raspolaganju narodnim poslanicima, nama poslanicima ostaje da otprilike po minut vremena o svakom od ovih predloga zakona kažemo, što je, naravno, složićete se, i te kako malo da bismo upoznali građane Srbije sa onim šta im se sprema sa ovakvim predlozima zakona.
Što se tiče ovih osam predloga zakona, odnosno seta zakona iz oblasti finansija, radi se o zakonima koji se i te kako tiču svakog građanina Republike Srbije, čije će posledice oni i te kako osetiti. Naime, čitav ovaj set zakona zapravo služi kako bi, da tako kažem, legalizovao već postojeće stanje u oblasti finansija Republike Srbije, odnosno da pokrije ono što pojedini državni organi ili institucije, na čijem čelu su kadrovi iz šifarske organizacije G17, već rade. Ovi predlozi zakona daju nadležnosti nekim organizacijama, odnosno organima i institucijama, koje one već sprovode. Dakle, radi se o legalizaciji već postojećeg stanja.
Takođe, zabrinjavajuće je to da je Vlada odlučila da se o ovako bitnim predlozima zakona raspravlja po hitnom postupku. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smo ubeđeni da o ovako bitnim temama, temama iz oblasti finansija, koje se tiču svih građana Republike Srbije, treba raspravljati po redovnoj proceduri, u redovnom zasedanju i odvojeno o svakom pojedinačnom predlogu zakona. Na to smo već navikli od vladajuće većine i to nas nije iznenadilo.
Imali smo prilike da se u uvodnom izlaganju gospodina ministra Dinkića naslušamo njegove narcisoidne politike i njegovih hvalospeva o uspesima koje je on, najpre kao guverner Narodne banke Jugoslavije, a sada i kao ministar u Vladi Republike Srbije, sproveo.
Takođe smo bili u situaciji da čujemo od šefa poslaničke grupe SRS gospodina Tomislava Nikolića kako gospodin Dinkić koristi državne organe za lično obračunavanje sa političkim neistomišljenicima, a onda nam je gospodin ministar sa ove govornice rekao da nije zadovoljan radom Trgovinskog suda u Beogradu. To me nimalo ne čudi, s obzirom da je Trgovinski sud u Beogradu stavio van snage jedno rešenje NBS kojim je jedna banka izgubila pravo na rad, odnosno pokrenut je postupak za stečaj i likvidaciju te banke. To samo govori o politici sile koju Ministarstvo finansija, odnosno gospodin ministar sprovodi.
Što se tiče onoga što je do sada urađeno, i sam ministar je rekao da je od njegovog postavljenja na mesto ministra finansija 25 banaka izgubilo dozvolu za rad. Taj podatak je nazvao reformama bankarskog sistema u Republici Srbiji.
Mi iz Srpske radikalne stranke znamo samo da je veliki broj radnika tih banaka zakukao nad tim reformama, da je veliki broj radnika koji su radili u tim bankama ostao bez posla, a takođe se priprema i privatizacija ostalih banaka u Republici Srbiji.
Cilj Ministarstva je da se potpuno uništi domaće bankarstvo, da se oslobodi prostor za inostrane banke, a onda će i privreda Srbije biti na kolenima, naročito proizvodnja, jer na taj način imaćemo potpuno kontrolisanu privredu od strane inostranih banaka.
Kada se već pozivate na Sloveniju, evo i ja da kažem, a to sa ove govornice nije rečeno, da Slovenija nije dozvolila bezuslovnu privatizaciju svojih banaka i da je ona ostavila dobar broj svojih banaka, jer je bila svesna činjenice da onaj ko kontroliše banke kontroliše i privredu jedne države. Zato je Slovenija najuspešnija od zemalja bivše SFRJ, zemlja koja je već članica EU, ali zemlja koja nije bespogovorno slušala naloge sa Zapada.
Takođe, sa ove govornice gospodin ministar Dinkić je obećao smanjivanje kamatnih stopa po raznim osnovama. Tu priču od njega slušamo kada god se pojavi u Narodnoj skupštini, uvek ponešto obeća.
Naravno, od toga nema ništa i ostaje na građanima Srbije da prozru ovakvu politiku stranke G17 i Ministarstva finansija, odnosno Mlađana Dinkića i adekvatno ih "nagrade" na sledećim izborima. Uostalom, šta reći kada jedan od poslanika vladajuće koalicije iskritikuje ove predloge zakona; to je najbolji pokazatelj da tu nešto ne štima.
Mene ova koalicija, ova vladajuća većina podseća na jedan prenaduvani balon koji mi iz Srpske radikalne stranke zovemo reciklirani DOS, i apsolutno sam siguran da njemu nije potrebna iglica u vidu SRS i da će se on raspuknuti sam od sebe, a onda će građani Srbije biti u prilici da konačno na vlast dovedu časne, poštene i odgovorne ljude, odnosno srpske radikale.

Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo osam tačaka dnevnog reda u objedinjenoj raspravi: četiri tačke su izmene i dopune zakona koje smo ne tako davno usvojili, a od preostale četiri dve se praktično odnose na osnivanje novih agencija.
Ovo što se radi izmenama i dopunama govori nam praktično da Vlada zaista nema strategiju kada je u pitanju finansijski deo koji vodi i zato nam ovakvi predlozi stižu ponovo na razmatranje.
Međutim, pokušaću nešto da kažem o Predlogu zakona o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Mi smo osnovali jednu agenciju, čini mi se da se zove agencija za promociju izvoza Republike Srbije ili slično, i trebalo je prilikom predlaganja osnivanja ovakve agencije, bar ovde na početku, ministar da kaže šta su rezultati ove prethodne agencije koja je osnovana.
Rezultati su potpuna katastrofa, prošla godina je završena sa spoljnim deficitom od 6,18 milijardi dolara, a pri tome su uzeti krediti za više od dve milijarde dolara, pri čemu smo državu zadužili efektivno za milijardu i 700 miliona dolara, jer je deo tih kredita upotrebljen da se otplati jedan deo glavnice.
To govori da Srbija užurbano ide ka potpunom ekonomskom slomu i mi se tome moramo suprotstaviti, ali siguran put da se suprotstavimo takvom propadanju nije donošenje ovakih zakona, jer sam vam već rekao da se u stvari radi o četiri izmene zakona i o osnivanju dve nove agencije.
Mislim da ovakva politika enormnog zaduživanja zemlje, pri čemu je već uništen domaći bankarski sistem, uništava se svaka privredna aktivnost, zaista neće pružiti građanima Srbije budućnost, nikakvu nadu za neki privredni rast.
Naravno da će oni koji vladaju svoja neostvarena predizborna obećanja platiti na nekim sledećim izborima, ali se postavlja pitanje kako će se naplatiti ono što je rađeno od strane pojedinih ministarstava, gde je direktno kršen Ustav, gde su kršeni zakoni i da li će pravda biti dostupna do te mere da takvi ljudi ne plaćaju svoje eksperimente samo na izborima, nego da to plaćaju pred sudovima.
Moram da pomenem onda što je ministar rekao kada je u pitanju 800 miliona dinara kredita za Bor, Kragujevac i Vranje, s obzirom na to da sam iz Bora.
Podsetiću vas, nekoliko sam puta to do sada govorio sa ove govornice, da je prošle godine u julu obećano 30 miliona evra kredita za RTB Bor i nekoliko puta sam lično pitao ministra šta je sa tim kreditom, jer obećanja su bila – za 15 dana, za mesec dana će biti.
Kao što vidite, sada je spalo, ako se ova cifra podeli na ta tri grada, trebalo bi da bude oko tri miliona evra po jednom od tih velikih sistema za koje se planira da se restrukturiraju ili da se dovedu u situaciju da mogu da funkcionišu.
Naravno da su građani, govorim sada za Bor, razočarani, jer su već godinu dana intenzivno, svakodnevno bili obaveštavani da se priprema kreditna linija od 30 miliona evra, a na kraju se to sve svelo na to da će se osnovati neko zajedničko preduzeće iza koga stoji "Jugopetrol", koje će se baviti preradom topioničke šljake.
Ja bih one koji su u Vladi obavestio da takvo preduzeće postoji i da se već nekoliko godina vrši prerada topioničke šljake u Boru, a da je, u stvari, samo izgovor ili politički marketing da se kaže da Vlada nešto radi i da se to poveže sa onih obećanih 30 miliona evra koji su bili namenjeni praktično kao kredit za oporavak RTB Bor u procesu restrukturiranja.
Takođe sam vam rekao u više navrata da je proces restrukturiranja u RTB Bor uveden protivzakonito, na osnovu jedne uredbe iz 1993. godine koja je prestala da važi 1997. godine, da je Ustavni sud rekao da je neustavno uveden proces restrukturiranja jer prethodno nije raspisan, na šta je obavezivao Zakon o privatizaciji, tender i nije se nijedno preduzeće javilo po tom tenderu za ponudu; to je prouzrokovalo da su zaposleni i oni koji više nisu zaposleni, ali su bili nekada i imali su pravo na akcije, ostali sada bez prava na akcije.
Kada su u pitanju ovi zakoni i kada je u pitanju ono što je ministar rekao povodom smanjenja kamata na kredite koji će se davati za stambenu izgradnju, podsetiću vas da sam nekoliko puta pitao kome mogu da se obrate poljoprivrednici koji imaju svoje projekte, kada će biti krediti za poljoprivrednike. Posle dugog raspitivanja saznao sam da toga ima, ali se dodeljuje selektivno i to se radi isključivo preko nekih partijskih linija, tako da je najveći broj onih ljudi koji bi želeli svoju poljoprivrednu proizvodnju da povećaju ili da uđu u ozbiljnije investicije kada je u pitanju poljoprivreda ostao kratkih rukava, izgubili su svaku nadu da će moći da dođu uskoro do kredita.
Bilo bi dobro kada biste iz Ministarstva finansija, bez obzira na to da li to zahtevaju lokalne samouprave ili ne, uputili u pojedine lokalne samouprave budžetske inspekcije, koje će ispitati trošenje budžetskih sredstava. Reći ću vam za opštinu Bor – budžetska sredstva se to de mere troše nenamenski da tamo ima elemenata da izvršna vlast treba direktno da odgovara pred sudovima za to na koji način troši sredstva građana.
To bi bilo mnogo bolje nego što šaljete budžetske inspekcije ili razne finansijske inspekcije koje kontrolišu određene privredne subjekte, iako se moraju kontrolisati, jer su ovo pare građana po lokalnim samoupravama. Garantujem vam, ako budete to iskreno i pošteno radili, da ćete u najvećem broju lokalnih samouprava otkriti strahovite zloupotrebe kada je u pitanju trošenje budžetskih sredstava na lokalnom nivou.
S obzirom na to da posle uvođenja poreza na dodatu vrednost veliki deo sredstava koja čine budžet lokalne samouprave jesu u stvari transferisana sredstva sa nivoa Republike, doći ćete do značajnih ušteda ukoliko budete videli na koji način se neracionalno troše sredstva budžeta.