Još jednom, uz izvinjenje što je jučerašnja kolegijalna blagonaklonost sa prekidom od sat vremena uzrokovala onako žučnu raspravu, moram da pojasnim svima.
Član 101. glasi: "Ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe", to se juče nije dogodilo, "navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju", to se juče nije dogodilo, "odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje", to se juče nije dogodilo, "narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku."
"Ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju poslaničkoj grupi", to se juče nije dogodilo, "u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe", vi to niste.
Dakle, nijedan uslov nije bio ispunjen, ali sam vam, svejedno, dozvolio i zato sam tražio da posle pauze govorite, da biste pogledali Poslovnik i da biste videli da ne postoji osnov. Svejedno, dozvolio sam i govorili ste sedam minuta. Inače: "Odluku u slučajevima iz st. 1. i 2. ovog člana donosi predsednik Narodne skupštine. Replika ne može trajati duže od tri minuta". U okviru te odluke upravo se krije ono obrazloženje da nema replike na repliku, već isključivo po Poslovniku. To je uobičajeno tumačenje. Hvala vam svima na razumevanju.
Zadovoljni ste i jednim i drugim objašnjenjem? Hvala. Nastavljamo rad.
Dragoljub Stamenković je došao, pošto malopre nije samo trenutno bio tu, radio je, naravno.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Dragoljub Stamenković, pa potom narodni poslanik Miljko Četrović.

Pitaju me neki poslanici DSS šta sam radio, da li sam kopao? Pripremao sam sednicu odbora, jer za razliku od vas, mi smo obavezni da radimo u Skupštini Srbije. Vama je ta obaveza otklonjena promenom Poslovnika i možete da se bavite i nekim drugim poslovima.
Dame i gospodo narodni poslanici, u neko prošlo vreme, u vreme SFRJ i SRJ, važila su neka pravila i neka prava koja su deklarativno bila deljena radnicima. Obećavano je nešto što država i što radna organizacija nije mogla da ispuni. Radnik je imao prava, ali je pitanje da li je ta prava mogao da konzumira. Naravno, promenom sistema, promenom načina privređivanja, ta prava su pokušana da budu svedena na jedan realan nivo.
Niko od nas nije verovao u onu ideju – "radio ne radio, svira ti radio". Niko od nas, naročito kod srpskih radikala, nije verovao u ideju – "niko ne može tako malo da me plati, koliko mogu malo da radim". Mi smo želeli da se naš zakon o radu prilagodi evropskim zakonima o radu, da se štite određene kategorije zaposlenih i određene kategorije lica, ali da se nađe odnos između poslodavca i radnika u kome će i poslodavci biti zadovoljni i radnici imati minimum svojih prava.
Sada smo svesni činjenice da ogroman broj radnika radi u ropskim uslovima. Pogledajte samo dragstore u vašim mestima, one kineske prodavnice ili bilo šta što radi. Radnici rade duže od punog radnog vremena, primaju minimalne naknade, radnici su apsolutno obespravljeni. Na svakoj trafici, na svakoj radnji piše "potrebna nova radnica" itd.
Sada se zaštiti poslodavaca pridružuje i Vlada Republike Srbije. Što je veći broj otpuštenih radnika, što je veća socijalna beda, kriza, radnici imaju sve manje i manje prava, a poslodavci postaju apsolutni gospodari i njihovih života i njihove radne snage. Zaista sam iznenađen da se Vlada pridružuje i da se okreće apsolutnoj zaštiti poslodavaca.
Reći ću vam samo nekoliko kategorija. Nekada sam bio predsednik sindikata i znam kako taj sindikalni rad izgleda, ali sam istovremeno i dobrovoljni davalac krvi. Svakog dana imamo apele "dajte krv", a sada se kaže da onaj ko da krv ... Strašno je objašnjenje da to daju samo zdravi ljudi, pa im je dosta samo taj dan kad daju krv i ne moraju da dobiju dodatna dva dana. Kad se desi jedna katastrofa, tragedija, sve to vreme koje treba da plati poslodavac ili da plati država, neće koštati ništa ako spasimo nekoliko ljudskih života.
Zaista ne vidim razlog da Vlada ne daje objašnjenja pod kojim uslovima se može uvesti noćni rad, nego se za to pita samo sindikat. Tu ima puno zloupotreba. Pogledajte kakva su dešavanja u sindikatu. Sindikati su nam okrenuti političkim strankama, okrenuti onome ko plati više. Danas poslodavci, u stvari, rukovode sindikatima. Ipak, treba da postoji neki način da se o tome pita i Vlada.
Što se tiče člana 191. zaista ne razumem. Neko može da plati svoju grešku tako što je otpustio radnika i onda se na sudu donese odluka da mu plati u dvostrukom iznosu to što je izgubio za vreme koje nije radio i da opet bude na ulici. To je neverovatno, to je nemoguće.
Mislim da moramo mnogo više računa da vodimo o onim ljudima koji su preostali na poslu, da više zaštitimo prava tih ljudi, jer uskoro ćemo imati veoma mali broj zaposlenih i baš zbog ovakvih zakona poslodavci će se ponašati još gore, biće još manje nadnice, lakše će se ljudi otpuštati i biće još gore u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a neka se pripremi narodni poslanik Stevica Deđanski.
Samo da pročitam dva obaveštenja. Sednica Pododbora za prava deteta, koja je zakazana za petak, 1. jul 2005. godine, u 11,00 časova, otkazuje se.
Sednica Odbora za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, zakazana za petak, 1. jul 2005. godine, u 9,00 časova, održaće se danas, 30. juna 2005. godine, u 15,00 časova, u sali na četvrtom spratu.

Poštovani narodni poslanici, radnici u Srbiji, a to je uopšteni naziv za sve koji žive od svog rada, imali su tu nesreću da, dolaskom DOS-a na vlast, jedan od najznačajnijih resora preuzme Milovanović, kao bivši sindikalni aktivista. Posledice vođenja tog ministarstva tog ministra i cele Vlade najbolje su osetili radnici širom Srbije, od njegovog stupanja na dužnost, do prestanka funkcije ili pada Vlade Zorana Živkovića.
Nažalost i na nesreću radnika Srbije, posle vanrednih parlamentarnih izbora u decembru i formiranja Vlade demokratskog bloka, ovo vrlo značajno ministarstvo, zahvaljujući Vojislavu Koštunici i tzv. demokratskom bloku, preuze ministar Lalović, sa njegovom velikom strankom SDP. Ta tri poslanika, zajedno sa njim, a on kao ministar rada i socijalne zaštite, sa ogromnim problemima, ima vremena i da bude poslanik u Narodnoj skupštini, a ima samo toliko vremena da se pojavi kada treba da se glasa o ključnim zakonima ili kad je u pitanju većina za demokratski blok, taj 126. ili 127. glas.
Ovo je jedan od sistemskih zakona i neshvatljivo je da se Vlada ovako odnosi, sa predsednikom Vlade, kada su u pitanju prevashodno prava radnika, da njihov položaj i teška sudbina, u kojoj su se našli, sada zavisi od tzv. poslodavaca. Čast izuzecima, čast poštenim ljudima koji mogu nositi taj naziv: poslodavac.
Ali, nažalost, dobra većina onih koji sebe nazivaju poslodavcima faktički su sankcijski i ratni profiteri, profiteri ove tranzicije koja je dolaskom DOS-a počela da se sprovodi, kao što i demokratski blok pokušava da nastavi sa ubrzanim reformama, pa su prava radnika na rad i nadoknada za svoj rad takvi da život od te nadoknade nije više moguć za skoro većinu radnika u Srbiji.
Dokaz je predloženi zakon koji je Skupština usvojila, a pogotovo ovo što je Vlada uradila i način kako je uradila, predlažući izmene zakona i prkoseći poslaničkoj većini, koja je glasala za amandmane koji nisu odgovarali ministru Laloviću i Vladi Srbije.
Smanjenje vremena ili plaćenog odsustva za dobrovoljne davaoce krvi sa tri na jedan dan je sramno. To ne treba mnogo obrazlagati. Mnoga ta prava, koja su imali dobrovoljni davaoci krvi po nekim drugim osnovama su, faktički, ukinuta. Ali, zar je dotle došlo da i Vlada teži da im ukine ovo pravo na odsustvo od tri dana?
Oko prava na plaćeno odsustvo za majke koje rode troje ili četvoro dece, nema ministra ovde da mu postavim pitanje da mi protumači stav 1. člana 94a.
Šta znači za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine? Da li to znači, ako majka iskoristi za treće dete dve godine, da neće imati ni jedan dan za četvrto dete?
Kao pravnik, iako imam dosta iskustva, tumačim kako je ovde napisano jezički, logički.
Oko otpremnina, i ovo što je napisano u članu 7. izmena i dopuna ovog zakona o radu, neće biti mnogi u situaciji da iskoriste, da im bude uplaćene otpremnine.
Posebno moram da prokomentarišem član 10. Bilo je dosta komentara vezanih za stav 4. člana 191. da, ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu. Da li se ovakvim stavom, koji predlaže Vlade, ruši ceo pravni poredak države Srbije?
Postavlja se pitanje da li on uopšte postoji? Da li se sa ovim grubo krše Ustav i svi pozitivni zakoni? Da li se ruši institucija pravosuđa, presuđenja po jednoj pravnoj stvari, a ovde se radi o teškoj nepravdi. Ako već sud, na osnovu činjenica, utvrdi da je nezakonito radniku prestao radni odnos kod poslodavca, da je njegova tužba faktički zahtev da se vrati na rad, šta znači ovo - da poslodavac može da ne prihvati sudsku odluku?
Znači, ovo bi bilo u postupku izvršenja, jer je neće prihvatiti, on će ponuditi dvostruki iznos nadoknade. Ako je iznos nadoknade mali, on će ponuditi normalno. Ako je nadoknada dve, pet hiljada, za deset hiljada on će se osloboditi tog radnika, iako je taj radnik sudskom odlukom dobio taj spor i u ime pravde i zakona treba da se vrati, radi i živi od svog rada.
Ne mogu da shvatim ni ministra, ni Vladu, a ne bih mogao da razumem poslaničku većinu koja će za ovo da glasa.
Izgleda da ovo sve što nam se događa u celoj državi Srbiji je pod jednim velikim pritiskom tzv. industrijalaca, srpskih domaćina. Nema ovde izgleda ni sindikata, niti mogućnosti da sindikat bude organizovan i da se bori za prava radnika.
Šta da kažu radnici iz privatizovanih preduzeća kada je većina – opet kažem, čast izuzecima, vlasnicima većinskog kapitala koji su sa dobrom namerom ušli kroz privatizaciju u ta preduzeća i nastavili delatnost tih preduzeća, da ta preduzeća žive, da radnici rade i primaju platu –ulaskom tzv. većinskih vlasnika ostala bez posla, na najgrublji način šikanirana, isterivana, maltretirana od većinskih vlasnika.
Inspekcija rada, kao prva instanca, kojoj su se radnici obraćali i obraćaju, ni jednog radnika širom Srbije nije zaštitila, a da ne govorim o masi radnika koji su šikanirani, isterani iz tih preduzeća koja su privatizovana.
Gde je tu uloga ministra Lalovića, celog ministarstva, a sa tom inspekcijom rada? Da ne govorim o sudskoj zaštiti, koja traje dve i više godina i retko koji sudski postupak je završen tako da su ti radnici zaštićeni.
Na kraju, pošto je predsednik Narodne skupštine rekao da je ministar na sednici Vlade, hteo sam njemu da postavim pitanje, ali neka bude preko stenograma, jer ne verujem da će se on danas vratiti, jer nije ni želeo da bude danas u ovoj sali i da čuje ovde diskusiju poslanika Srpske radikalne stranke. Nema on argumenata za ovo što je predloženo u ovih 15 članova - ni jedan argumenat, ni ljudski, ni moralni, a kamoli pravni.
Pitanje glasi ovako: koliko je radnika u privatizovanim preduzećima putem aukcije i tendera, za vreme otkako je ministar Lalović preuzeo tu dužnost, primljeno na posao u ta preduzeća, a koliko ih je ostalo bez posla? Želeo bih odgovor na to pitanje. Hvala.

Zahvaljujem, ovo je bilo poslaničko pitanje, uneto u stenogram i molio bih sekretara i službu da se ovo pitanje, takođe, dostavi nadležnom ministru.
Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski. Nakon njega, narodni poslanik Radiša Ilić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da izrazim žaljenje što je ministar izbegao ovu raspravu. Normalno, biće ovakvo ili onakvo opravdanje, ali je činjenica da nije tu i da ne možemo da ga pitamo jedno osnovno pitanje, za koga je pravio ove zakone, ako su ovakvi kakvi jesu.
Verovatno ću se većim delom ponoviti sa mojim kolegama koji su pre toga govorili, ali mi to ne govorimo vama poslanicima, nego javnosti. Bitno je, ako treba, i sto puta da čuju šta im se sprema, šta im donosi ova vlada i ovo ministarstvo posebno.
Da krenemo, recimo, od gomile anomalija u ovom zakonu, za koga sve možemo da kažemo, samo ne možemo da kažemo da je socijalni, da brine o radniku i uopšte o građanima Srbije.
Počeću od ovoga što je predviđeno za porodiljsko odsustvo, gde kaže, za treće i četvrto dete ukupno, a možda je pogrešno tumačeno, ali nije precizirano, dve godine se dobija. Ranije smo imali jedan zakon, kojeg je predložilo ovo ministarstvo, gde smo iznosili, lično ja i ostali poslanici, stanje bele kuge koja vlada u Srbiji, o tome koliko su nam sela, gradovi prazni, koliko se sve manje porodica odlučuje na taj korak da ima decu i prosek u Srbiji svrstava je u zemlje u kojima se najmanje dece rađa.
Mi sada umesto da to pomognemo, da pokrenemo, mi sada sa ovim restriktivnim merama još više ćemo to onemogućiti. To je jedan nastavak, neki kontinuitet vlade ove i prošle, koja sve što počinje da radi pokušava da uradi onemogućavanjem porodice i dece.
Znači, da se vratimo u protekli period, školarine su poskupele, sve moguće beneficije, koje su nekada postojale, sada se polako ukidaju.
Takođe, ovde je na mala vrata uveden noćni rad, i ako se stavi ograda da je za to potrebno mišljenje sindikata da bi se moglo to dobiti, šta dobijamo time? Dobijamo time da ćemo proširiti ovako korupciju koja vlada u Srbiji, u Vladi i bilo gde, proširićemo na još moguće situacije, gde će ljudi koji su u sindikatu, jedan, dvoje ili troje odobravati to, zbog svoje lične koristi, zbog toga da spasavaju sebe, svoju familiju, dok ih neće preterano interesovati šta će biti sa ostalima.
Sledeća vrlo ružna stvar je vezana za dobrovoljno davanje krvi. Već smo ovde apsolvirali koliki je problem sa količinama krvi koje postoje i stalno se vode neke akcije da se što više krvi daje, ali još uvek to nije dovoljno. Ranije smo imali da se za davaoce krvi daje jedan dan, taj koji daje i još dva dana posle toga. Sada imamo samo taj dan i sledeći dan mora da počne da se radi.
S obzirom da smo ovde čuli, svi zajedno, da postoji i veštačka krv, počeo sam da se plašim, pošto je ova vlada poznata po korupcionaškim aferama, po uvozničkom lobiju koji finansira vladu, da niste možda i to nešto smislili da počnete da uvozite krv, pa da zbog toga pokušavate da osujetite. Ne bi me začudilo.
Takođe, jedna od neverovatnih stvari i to ničim izazvana, jeste smanjenje minulog rada, maltene ukidanje sa 0,5 na 0,4 posto po godini staža. Uopšte mi nije jasno kako vi mislite to da pravdate i kako ćete da pravdate. Svi vi živite među prijateljima, komšijama i ne znam kako imate obraza da s njima razgovarate. Takođe, govorim zbog javnosti, možda ćete nešto i usvojiti, ali očigledno po vašem interesovanju za učestvovanje u raspravi i nema nekih šansi da ćete da usvojite nešto od ovoga.
Verovatno mislite da je dobro da ne postoji kolektivni ugovor, da može radnik sa posla da se otera, da se izbaci na ulicu, da se sudi dve, tri, pet godina, zavisi kakvo nam je sudstvo i kada dobije presudu da se vrati, onda mu taj poslodavac koji ga je otpustio i rekao, i može da mu kaže - ne trebaš mi više. Znači, vraćamo se na početak. Ništa niste uradili, samo ste napisali i rešili ste problem sa poslodavcima, da se bez ikakvog obrazloženja obračunavaju sa radnicima.
Takođe, pretpostavljam da je to u sklopu ovih tendencija uništavanja radnika i uopšte svih građana naše zemlje i sledeći zakon, moram ga spomenuti, koji se priprema, priča o produženju penzionog staža, očekujem i to da vidim kako ćete, na koji način i sa kojim obrazom moći o tome da pričate. Ako tako nameravate da rešavate probleme penzija, da ljude držite na poslu dok ne umru, onda vam je to vrlo, vrlo loše rešenje.
Pitanje za poslanike, ljude koji će da glasaju, ne mogu unapred da kažem ko će da glasa, možda će biti moralnih ljudi koji neće da glasaju za ovo, moram da vas pitam ko sme od vas da pogleda vaše komšije u oči. Pozivam sve vaše prijatelje, komšije da im objasnite zašto ćete da glasate za ovaj nemoralni zakon, da objasnite kako je moguće da mislite da je dobro da se uvodi noćni rad, da se ukida dobrovoljno davanje krvi, da se našim porodiljama to pravo od dve godine ukine i da se smanji minuli rad.
Pozivam vaše da utiču na vas, vaše prijatelje, vašu rodbinu, vašu familiju, da vam kažu da to nije normalno ili da vi pokušate da objasnite kako mislite da je sve ovo normalno. Ako budete uspeli, onda bi to bila druga stvar, ali dotle vas pozivam da ne glasate za ovaj zakon, jer je totalno nemoralan.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić, a potom narodni poslanik Rodoljub Gačević, četrnaest minuta obojica, a vi ćete se onda prema tome rukovoditi.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem govorio o izmenama i dopunama Zakona o radu mislio sam da pitam ministra Lalovića, ali on nije tu, pa pitam Vladu Republike Srbije: zašto nema dizel goriva u Srbiji?
Sankcija, koliko znam, više nema, Pančevo nije bombardovano, hvalite se pozitivnom ocenom Studije izvodljivosti. Evo jutros Miloš Aligrudić nas obavesti da smo ušli u red najpovlašćenijih država od strane SAD. Skoro ste promenili Zakon o akcizama, i to baš zbog cena naftnih derivata, i opet ništa. Redovi na pumpama, ljudi sa praznim kanisterima, na plus 35 stepeni, čekaju da naiđe cisterna sa naftom. Žetva je na pragu, berbe voća su krenule, a Vlada se poigrala: hoće bukvalno da Srbiju ostavi bez hleba.
Posle samo nekoliko meseci od donošenja Zakona o radu, pa ponovnog glasanja, zbog onih svima dobro poznatih činjenica, danas se pred poslanicima ponovo nalazi ovaj zakon, doduše samo kao izmene i dopune Zakona o radu. Očigledno je da prvobitno usvojeni Zakon o radu nije bio po volji poslodavaca, od kojih su neki verovatno vršili pritisak i na Vladu i na ministra da se izvrše neke korekcije.
Sećamo se glasanja o amandmanima na Predlog zakona o radu. Kako se koji amandman od strane poslanika usvajao, ministar se sve više i više osećao nelagodno, jer je znao da će imati grdnih problema da objasni mnogim moćnim poslodavcima kako je moguće da je prošlo toliko amandmana, koji na neki način pružaju zaštitu zaposlenima.
Brzina kojom menjate doneti Zakon o radu dokaz je da je Vlada Srbije pod uticajem moćnika koji iz senke koriguju sve ono što im ne odgovara.
Sećate se reakcija u medijima od strane mnogih poslodavaca, njihovih udruženja i pojedinaca, kako im ovako doneti zakon uopšte ne odgovara. Sada je trebalo malo da prođe vreme, pa da se Vlada ponovo pred poslanicima pojavi sa izmenama i dopunama Zakona o radu.
Vaš izgovor je da su neki amandmani međusobno suprotstavljeni, nelogični i da ih treba brisati ili promeniti. Kako baš da se radi o članovima zakona koji se tiču odsustva radnika koji dobrovoljno daju svoju krv, kako baš da se radi o porodiljskom odsustvu? Opet je problem topli obrok i regres, i to po onom čuvenom članu 118. o kome je bilo toliko reči i u Skupštini i u medijima.
Takođe, menjate i član 189. koji se tiče otkaza zaposlenom i njegovog prava da ostane na radnom mestu izvestan period. Ovaj član 189. je možda izmenjen samo da bi ublažio ono što sledi u članu 191, koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu".
Znači, poslodavac se stavlja iznad zakona i iznad suda, bez obzira što je radnik možda oštećen, zlostavljan, pokraden neadekvatnim plaćanjem prekovremenog rada. Dakle, po ovom članu sud treba da se stavi u funkciju poslodavca. Jeste da ste napisali reč može, a ne mora, ali samo ovakva formulacija daje mogućnost da poslodavac preko suda krši prava zaposlenog.
Kao otežavajuću situaciju "za poslodavce" navodite da će on isplatiti zaposlenom naknadu štete i to u dvostrukom iznosu. Ta šteta može biti mala, mizerna, ali ono što je najgore je da čovek ostaje bez posla.
Član 191. u ovako izmenjenom obliku upravo će poslužiti poslodavcima da se na elegantan način oslobađaju zaposlenih koji se usude da od poslodavca traže svoja prava, a ta prava mogu dobiti po postojećem Zakonu o radu. Mnogi radnici koji bi želeli da pravdu potraže na sudu, u samom startu će biti obeshrabreni da pokrenu sudski spor.
Ono što je isto tako zasmetalo poslodavcima je zakonom predviđeno odsustvo od dva dana za dobrovoljne davaoce krvi, plus dan kada se daje dragocena tečnost. Ovakav predlog koji Vlada predlaže, dakle, ukidanje dva dana odsustva, pre svega će se odraziti na količinu krvi koju svakodnevno službe transfuzije prikupljaju širom Srbije, a poznato je da je baš u preduzećima i fabrikama najveći odziv dobrovoljnih davalaca. Neka ministar razmisli kada počnu da se smanjuju rezerve krvi po našim zdravstvenim centrima, koliko je pametno promeniti ovaj član 77.
Gubljenje vremena nije kada opozicija podnosi amandmane na predlog nekog zakona, gubljenje vremena je u stvari kada Vlada Srbije posle nekoliko meseci ponovo vrati pred poslanike isti zakon sa izmenama i dopunama.
Da su se prihvatili amandmani poslanika SRS, ne bi se na dnevnom redu ovog vanrednog zasedanja našlo desetak predloga za izmene i dopune onih zakona, a ova skupštinska većina ih je izglasala. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević, imate sedam i po minuta na raspolaganju.
Ujedno obaveštavam poslanike da je ovo poslednji govornik sa liste prijavljenih.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao čovek ne mogu nikako da se pomirim sa tim da je iz godine u godinu sve više rad obespravljen, prava radnika su sve manja, humanost rada je sve niža, uslovi u kojima radnici rade sve teži i gori.
Nekada kada je bilo samoupravljanje taj se sistem dičio time da je eliminisana svaka eksploatacija radnika, međutim, znamo da su to bile farse, jer tada je bila najveća eksploatacija radnika od strane neradnika. Daću vam primer radnice koja je 21 godinu neprekidno bila na bolovanju, ne moram ime da kažem. U mom preduzeću takođe znam takve slučajeve.
Govorilo se kako je rad motivisan, kako su stvoreni uslovi motivacije, ali nije mogao da se sankcioniše, pa se motivisao raznim premijama. Sve su to negativnosti i slabosti koje je trebalo eliminisati. Međutim, dolaskom DOS-a na vlast, umesto da se te stvari poprave i eliminišu, došlo je do pravog kraha, dakle, mislim na prava radnika i stvaranja loših uslova za rad.
Naime, nijedan poslodavac koji je tada kupio neko preduzeće nije uložio ni dinar na stvaranju boljih uslova za rad. Naravno, očekivalo se da će uložiti pare i da će stvoriti humanije uslove za rad, ali od toga nije bilo ništa. Svako je gledao što pre da izvuče ono što je dao, odnosno onaj novac koji je uložio, a onda je nastala neviđena eksploatacija radnika u najtežim i najlošijim uslovima za rad.
Da ne budem neprincipijelan, pa da kažem, treba mnoge dažbine države skinuti sa poslodavca, smatram da Vlada treba da nađe način, odnosno formu i tako da reši to pitanje, odnos između poslodavca i zaposlenog radnika. Trebalo bi da stvori taj socijalni dijalog između poslodavaca i radnika da ne ide na uštrb poslodavaca.
Postoje mnogi slučajevi, pa recimo i davanje krvi, ne mora da znači da će se plaćanje dva, odnosno nekada je bilo predviđeno tri dana, da će se svaliti na teret poslodavca, neka se to humanizuje, neka ide na teret celog društva. To nije nikakav problem regulisati, ali šta se onda dešava. Nedavno sam bio u akciji davanja krvi pri Opštinskom odboru Crvenog krsta u Prijepolju, odazvao se i Opštinski odbor SRS, svi smo se prijavili za davanje krvi i jedan sam od tih, ali video sam da nas je svega desetak bilo, toliko nas je dalo krv, bilo je jako malo omladine.
Dakle, kao prvo, omladina koja je nekada bila prva i udarna, bila je nepresušno vrelo za davaoce krvi, nje više nije bilo. Omladina se ponaša pragmatično, ono gde nema koristi, to i ne čini. Sve je manje humanizacije u celom društvu, a sve je više kriminala, pa se bojim ako se ovako nastavi sa smanjenjem humanizacije u društvu, da će se sve više stvarati slučajevi otmice građana po ulici da mu se uzme krv, da mu se izvadi neki organ za presađivanje, a bogu hvala ima dosta i tih raznih privatnih klinika i načina kako će to da se dešava, kao što gledamo u filmovima sa Zapada.
Sve ovo što tamo gledamo, za koju godinu će doći i kod nas, tako da ono što je predviđeno, znači, plaćanje tri dana što je nekada bilo, smatram da i sada treba da ostane, a ne da se smatra samo za jedan dan da se plati, a to će možda biti neka subota. Ranije je bilo, i to smatram da je opravdano, da bi bilo što više omladine, da bi bilo što više radnika u akcijama davanja krvi, data su ta tri dana da mogu da koriste kada njima to bude potrebno. Dakle, neću više da nabrajam zbog čega će biti veći odziv u tim akcijama dobrovoljnog davanja krvi.
Isti je slučaj sa porodiljskim odsustvom. Nakon tri meseca porodiljskog odsustva nastaje tzv. nega do godinu dana starosti deteta za prvo rođeno dete, ali to je podeljeno, i to nije na teret poslodavca, u krajnjem slučaju se refundira, ali su stvoreni veoma loši uslovi da radnica, odnosno majka koja je na porodiljskom odsustvu to koristi. Tu postoji skala, primenjuje se i danas, zavisi od toga koliko je bila vremena u neprekidnom radnom odnosu, tako da je jedna skala do tri meseca, pa četiri, pet, šest, a onda dolazi ona skala plaćanja 100% porodiljskog odsustva.
Isti je slučaj za noćni rad. Dakle, sve ovo je briga za humanost, briga za natalitetom i liju se krokodilske suze za natalitetom, a malo se šta čini na tom praktičnom polju.
Ranije je bio 30-40% plaćen noćni rad, a sada se planira plaćati 26%. Ovo je stvar koja treba da ide na teret poslodavca. Zašto? Poslodavac neka razmišlja da li ima interesa da mu radnici rade noću, a ako nema neka ukine, jer tu su najnehumaniji uslovi. Radio sam tzv. treću smenu, to su najteži uslovi kada neko treba da radi, bez obzira na teoriju što bi trebalo danju da spava, a noću da radi i obrnuto. Ne može, jer teško je to sve ostvariti u praksi.
Obično radnik u toku dana radi neke druge poslove, možda nema nikakvih obaveza, ali ne može da spava u toku dana, tako da je ovo nezamislivo i treba vratiti na one druge uslove, opteretiti, pa ako poslodavac ima račun, neka izvoli i neka radi, ali neka plati pravično koliko to iznosi za takve uslove.