Dame i gospodo poslanici, članom 13. bliže se definišu stope premija koje treba da se isplaćuju u depozitu osiguranja banaka. Agencija utvrđuje stopu tromesečne premije za narednu godinu najkasnije do 30. septembra tekuće godine, na osnovu stanja u bankarskom i ukupnom finansijskom sistemu Republike Srbije, stepena rizika kome je izložena i visini sredstava u fondu za osiguranje depozita. To su, znači, parametri koje će da koristi agencija.
Za svaki slučaj, u stavu 2. kaže se da stopa tromesečne premije iznosi najviše 0,1%. Međutim, ako se malo bolje pogleda u članu 9. (on je već pomalo u koliziji sa članom 13.) u stavu 2. kaže se – "Banka je dužna da Agenciji dostavlja mesečne izveštaje o ukupnim i osiguranim depozitima, kao i druge podatke koji Agenciji mogu biti potrebni za obavljanje njenih zakonom utvrđenih poslova, na način i u rokovima koje propiše Agencija".
Zašto to ne bi radila banka jednom u tri meseca kada već postoji ta tromesečna stopa koja se donosi za narednu godinu, a najkasnije do 30. septembra. Tromesečnu premiju agencija obračunava i naplaćuje na osnovu prosečnog stanja ukupnih osiguranih depozita u banci u prethodnom tromesečju. Zašto se onda podnose mesečni izveštaji? Koja je svrha podnošenja? Ako jedan od tih mesečnih izveštaja ne stigne agenciji, agencija odmah o tome obaveštava Narodnu banku Srbije, koja preduzima odgovarajuće mere, (odnosno Ministarstvo) i tu banku sasvim svesno gura u stečaj, odnosno likvidaciju.
Agencija za dinarske depozite tromesečnu premiju obračunava i naplaćuje u dinarima, a za devizne depozite u evrima – po kursu evra (prema određenoj valuti) koji važi na dan obračunavanja ove premije. Najzanimljiviji stav ovog člana 13. je stav 5. – agencija može obustaviti obračun i naplatu tromesečne premije ako sredstva fonda za osiguranje depozita dostignu 5% ukupnog iznosa osiguranih depozita.
Zašto ne piše da agencija mora da obustavi naplatu premije za osiguranje depozita ukoliko vrednost depozita premaši 5% od iznosa osiguranog depozita. Zašto ostavljamo mogućnost agenciji da ona sama, kako je to ovim zakonom predviđeno, počinje da se ponaša kao banka. Ona sama počinje da funkcioniše kao banka, s tim što može da zatvara druge banke. Može da pokrene postupak likvidacije i stečaja, da vodi likvidaciju i stečaj drugih banaka. Sama počinje da posluje kao banka, jer može da kupuje hartije od vrednosti, od Republike Srbije i Narodne banke Republike Srbije. Može da ulaže u strane banke sa našim depozitima, (znači, da finansiramo druge banke koje možda i ne posluju na teritoriji Republike) da ulaže u druge privrede i u druge budžete. To su već obeležja jedne banke. To je činjenica.
Da li bi neko pod takvim ovlašćenjima, kada ga je iole malo briga za domaće bankarstvo, jer to se vidi po svim zakonskim predlozima koji ovde stižu, jednostavno, kada (sredstva za osiguranje depozita) dostigne 5%, (ukupnog iznosa osiguranih depozita) kažu nećemo više, imamo dovoljno. Ukoliko dođe do povećanja depozita nastavićemo sa naplatom, a ukoliko padne, šta se onda dešava sa novcem koji je u agenciji za osiguranje depozita. Hoće li on da bude vraćen bankama? Neće. Bespovratno odlazi iz banaka. Bespovratno će neko da akumulira prilično velika finansijska sredstva, navodno, pod brigom za građane koji ulažu u banke a novac onako kako je planirano ovim predlogom zakona i mogućnostima koje daje, najverovatnije završiće za kupovinu hartija od vrednosti drugih stranih banaka i država. To jeste problem ovog zakona. Ili, kako je to rečeno, da banka koja je u postupku likvidacije, jer nije isto likvidacija i stečaj. Likvidacija je karta u jednom pravcu, nema povratka.
U slučaju nelikvidnosti jedne banke, trenutne nelikvidnosti, moguće je da agencija odobri kredit pod uslovima koje propiše upravni odbor agencije. Agencija vodi likvidacioni postupak. Znači, ona svesno može, ukoliko proceni da je imovina banke veća nego sve njene dužničke obaveze, svesno da gurne u nelikvidnost, da iskoristi tu nelikvidnost, da plasira sredstva iz depozita kao kredit pod nepovoljnijim uslovima i na taj način upropasti banku. To je ono što u ovom zakonu piše da može i ono što je najgore, niko neće da odgovara. U tome jeste problem.
