Još neko o istom amandmanu? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Vitomir Milošević.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se amandman ne prihvati.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Članom 16. se počinje sa stečajem banaka i član 16. reguliše kako će to da se radi kada su u pitanju depoziti fizičkih lica, odnosno građana. Banka u stečaju je dužna da agenciji dostavi podatke o deponentima i njihovim depozitima prema njenim uputstvima u roku od 15 dana. Mislim da je to suvišno, jer agencije za osiguranje depozita vode stečaj i likvidaciju banaka. Ona je ta koja direktno učestvuje. Više saradnje sa bankom nemamo.
Kada se pokrene stečaj ne postoji više banka, sada je to banka u stečaju. Briše se iz registra dok se stečaj ne okonča. Ili će banka da bude likvidirana ili će da namiri obaveze prema dužnicima, pa sa nekim manjim kapitalom da nastavi poslovanje, ali sada je to banka u stečaju. Stečajem rukovodi osim Trgovinskog suda i agencija koja predlaže svog stečajnog upravnika koji radi za tu agenciju.
Posle prijema podataka agencija utvrđuje visinu osiguranog iznosa po deponentu, i to na osnovu salda svih depozita tog deponenta u banci na dan donošenja rešenja Narodne banke o oduzimanju dozvole za rad banki, uključujući i pripadajuću ugovorenu kamatu do dana donošenja. Međutim, tu je predlagač jednostavno hteo da se ogradi od toga; šta ako banka uplati depozit za osiguranje agenciji (depoziti su neka vrsta žive materije, to se menja iz dana u dan). Znači, poveća se broj deponenata, povećava se iznos depozita u toj poslovnoj banci, ali nije u tom tromesečnom periodu obuhvaćeno u kome se pokreće, donosi rešenje o pokretanju stečaja nad bankom.
Šta se sada dešava? Građani koji su se našli u tom međuvremenu nemaju pravo da potražuju od agencije ništa. Tako piše u ovom predlogu zakona. Sada se postavlja pitanje – šta je sa onim osiguranjima koja su jednostavno, čovek je došao, uložio sredstva u banku, banka uplatila osiguranje, stajalo tri meseca, potrošio novac gde je hteo, hoće da mu se vrati novac u depozit? Neće. Hoće li banci? Neće. Onda bi trebali svi koji su deponenti te banke, bez obzira da li je taj njihov depozit osiguran ili ne, da li se našao u tom prostoru između poslednjeg osiguranja i rešenja o stečaju banke, svi depoziti treba da budu obeštećeni.
Ovde se čak i postavlja mogućnost da, ako je samo jedan deo depozita, samo taj deo se namiruje, a ne onaj koji nije, mada je taj građanin ili fizičko lice kroz duži vremenski period mogao da više puta on sam uplaćuje depozit agenciji na mnogo veći iznos, nego što je bio iznos u trenutku pokretanja stečaja nad nekom bankom. Znači, on će isključivo dobiti novac na osnovu poslednje uplate premije agencije za osiguranje depozita na iznos depozita koji je tog trenutka imao i ni dinar više. Ako je možda i mesecima i godinama to plaćao, i taj depozit se menjao u zavisnosti od toga, ko jedino od svega toga ima koristi. Isključivo agencija.
U tome i jeste problem što su zakonski predlozi ovakve vrste najčešće prvi put se primenjuju kod nas, a to su eksperti neki koji su vam ove zakone pisali ili ste vi pokušali na određeni način da napravite nešto revolucionarno u bankarstvu, da se pohvalite da ste u stvari izmislili vruću vodu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Nenad Mitrović.
Vlada i Odbor za finansije predlažu da se amandman ne prihvati.
Reč ima narodni poslanik Nenad Mitrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SRS, a na osnovu člana 141. Poslovnika Narodne skupštine podnosim amandman na član 17. Predloga zakona o osiguranju depozita, a član 17. Predloga zakona glasi: "Deponent ima pravo da od Agencije zahteva isplatu osiguranog iznosa, a Agencija je dužna da obezbedi da mu se osigurani iznos isplati u roku od 90 dana od dana podnošenja tog zahteva. Deponent je dužan da uz zahtev iz stava 1. ovog člana priloži overenu ispravu kojom dokazuje osnovanost potraživanja". Znači, ugovor o novčanom depozitu, o štednom ulogu, o bankarskom tekućem računu, štednu knjižicu, rešenje o nasleđivanju i drugo.
"Zahtev iz stava 1. ovog člana ne može se podneti posle isteka tri godine od dana donošenja rešenja Narodne banke Srbije o oduzimanju dozvole za rad banci. Agencija za dinarske depozite osigurani iznos isplaćuje u dinarima, a za devizni depozit u evrima – po kursu evra prema određenoj valuti koja važi na dan donošenja rešenja iz stava 3. ovog člana".
Amandmanom tražim da se ovaj član Predloga zakona o osiguranju depozita briše, zato što u ovom slučaju sve poslove ste poverili agenciji i nastavili sa praksom da svi poslovi idu preko agencije, a ne preko nadležnih organa za obavljanje ovih poslova.
Država i Narodna banka Srbije garantuju fizičkim licima da sredstva deponuju kod banaka, a mi iz SRS ne verujemo ni ministru finansija, ni guverneru Narodne banke, pa sumnjamo u njihove namere.
Imajući u vidu da dozvole za rad banaka daje država, odnosno Narodna banka, sasvim je normalno da oni odgovaraju za deponovanje sredstava fizičkih lica i nije potrebno dodatno opterećivati banke, odnosno smanjivati kamate koje poslovne banke daju na depozite fizičkim licima. Ovakav jedan zakon još više će povećati i onako skupe kredite koje koriste pravna i fizička lica.

Gospodine Markoviću, vi ste sledeći. Po članu 98. dajem pauzu pet minuta. Hvala vam.
(Posle pauze – 18,55)

Nastavljamo rad, gospodo.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jedne nedoslednosti, još jedne nelogičnosti ovog zakona što ide u prilog zahtevu SRS izraženom kroz amandmane da se ovaj zakon odbije u danu za glasanje, odnosno da se usvoje amandmani poslanika SRS.
Član 17. kaže: - "Deponent ima pravo da od Agencije zahteva isplatu osiguranog iznosa, a Agencija je dužna da obezbedi da mu se osigurani iznos isplati u roku od 90 dana od dana podnošenja tog zahteva".
Članovima 11, 12, 13. i 14. je regulisano kako će agencija naplaćivati premije od deponenata, pa kaže – banka je dužna da plati početnu tromesečnu premiju i vanrednu premiju; banka je dužna da početnu premiju plati u roku od 45 dana od dana upisa u sudski registar, a početna premija iznosi 0,3% itd; agencija utvrđuje stopu tromesečne premije za narednu godinu najkasnije do 30. septembra tekuće godine i na osnovu stanja u ukupnom finansijskom sistemu Republike Srbije, stepena rizika kome je izložena i visini sredstava iz fonda za osiguranje, te stopa premije iznosi 0,1%, a tromesečnu premiju agencija obračunava i naplaćuje na osnovu prosečnog stanja ukupnih osiguranih depozita itd.
Dakle, vi ste kao deponent obavezni da u roku od 45 dana prvu premiju uplatite. Tromesečnu premiju uplatite pre nego što isteknu prva tri meseca. Vanrednu premiju uplatite onog trenutka kada vam agencija odredi kolika je ta vanredna premija, odnosno koliko manjka sredstava ima ona u depozitu. Kada dođe vreme da vi naplatite depozit, onda vi kao deponent morate da čekate 90 dana, odnosno tri meseca od dana kada ste podneli zahtev za povraćaj deponovanih sredstava.
Dakle, tri meseca će se agencija služiti vašim sredstvima, tri meseca vi nećete moći da raspolažete svojim sredstvima, bilo da ste privatno lice, preduzeće, i tri meseca ćete morati da čekate, a kada vi morate da uplatite, onda je sasvim druga priča.
Pitam, ko će i kako raspolagati sa sredstvima od trenutka kada vi podnesete zahtev, pa dok ne prođu ta tri meseca kada Agencija mora da vam vrati depozit.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da smo u današnjoj raspravi stvarno dokazali bespotrebnost donošenja ovakvog zakona, njegovu pravnu šupljinu, njegovu finansijsku šupljinu i njegovu suštinu koja se odnosi na otimanje, ali bukvalno otimanje sredstava i od građana i od preduzeća u ovoj državi.

Hvala gospodine Markoviću, ali to nije na dnevnom redu, načelna rasprava je bila.
Govorimo o amandmanima.
Reč ima gospodin Buha, amandman na član 17.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih ovde dao komentar u članu 17. stav 2. koji kaže da je deponent dužan da uz zahtev iz stava 1. ovog člana priloži overenu ispravu kojom dokazuje osnovanost potraživanja i tu bih stao sa čitanjem.
Samo kratak komentar. Gledajte, deponent, odnosno građanin. Najčešće građanin nije kriv za stečaj, odnosno likvidaciju banke, nije kriv za poslovanje banke, s obzirom da postoji za to nadležna institucija, odnosno NBS koja vodi računa o likvidnosti i solventnosti banaka i preduzima adekvatne akcije u pravcu saniranja likvidnosti i solventnosti svake banke.
Znači, onaj ko nije kriv, dužan je da preduzme određene pravne i razne upravne administrativne radnje kojim će dokazati to svoje pravo.U našim uslovima je to jako skupo i dugo.
Negde u unutrašnjosti, određena banka je došla u stečaj, i sada u otkupu potraživanja vidimo ovde da je raspisan tender, pa je otkupila neka banka, pretpostavljamo da je to banka u Beogradu.
Čovek mora doći iz unutrašnjosti, nije kriv za stečaj te banke. Naprotiv, svojim prilogom, odnosno svojim novčanim sredstvima je učinio aktivnost u pravcu jačanja boniteta te banke.
On u toj situaciji mora trpeti, a trpi na taj način da mora prikupiti dokumentaciju, potrošiti određena sredstva, a sa druge strane, platiti novčane iznose za putovanje i namirenje svojih potraživanja.
Mislim da to nije primereno i da bi predlagač zakona morao ići sa potpuno drugom formulacijom. Jednostavno, banka koja je preuzela obavezu da izmiri potraživanje prema građaninu je dužna (s obzirom na to da izmiri obavezu da ima svu relevantnu dokumentaciju, a ako je nema, postoji ta dokumentacija u agenciji ili u nadležnom sudu koji sprovodi postupak stečaja, likvidacije i poziva građanina, s obzirom na to da ima sve relevantne podatke od imena i prezimena, imena oca, JMB i svih drugih relevantnih podataka.)
Znači, ne smemo izlagati građanina deponenta troškovima, putu i svim drugim peripetijama koje nastaju ako se čovek obrati na nekom šalteru i onda doživi nelagodnosti.
Sa druge strane, stav 3. ovog člana kaže da zahtev za povraćaj svojih sredstava gde je deponovao u određenu banku, zastareva u roku od tri godine. Mislim da se predlagač zakona ovde opredelio na zastarelost potraživanja kod materijalnih davanja koja zastarevaju nakon tri godine.
S obzirom da se radi o obligaciono-pravnom odnosu koji nastaje u poslovima, u depozitnim poslovima, mislim da bi taj rok morao biti daleko duži. Zašto duži? Zato što imamo situacije da građani dođu iz inostranstva, donesu sredstva, ostave u banku, odu i ne vraćaju se.
Nemaju dovoljno relevantnih činjenica i podataka o poslovanju te banke, ali su imali poverenja u tu banku, imali su poverenja u bonitet te banke kada je ugovarao to i jednostavno, nakon tri godine ukoliko nisu dobili informaciju, ta sredstva ne mogu da povuku. Mislim da bi taj rok morao biti daleko duži i da bi tu zastarelost morala biti u nekom optimalnom roku od 10 godina.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić na isti amandman.