Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 21. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SRBIJI I CRNOJ GORI PO ZAJMU EVROPSKE ZAJEDNICE ZA IZMIRENjE DOSPELIH A NEPLAĆENIH UGOVORNIH OBAVEZA PREMA EVROPSKOJ INVESTICIONOJ BANCI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, Milorad Mirčić, Veroljub Arsić, Gordana Pop-Lazić i Zoran Krasić.
Primili ste mišljenje Vlade Republike Srbije o amandmanima podnetima na Predlog zakona. Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Vjerica Radeta.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)

Vlada Republike Srbije je očigledno imala nameru da podnošenjem ovog seta od 10 kontragarancija, odnosno zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori, da zbuni narodne poslanike i da nam ovo predstavi kao puku formalnost i kao nešto što mora da se uradi.
Mi iz SRS ne smatramo ovo formalnošću, a pogotovu što ne mislimo da moraju da se donesu ovi zakoni.
U članu 1. Predloga zakona o davanju kontragarancija Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih, a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionoj banci, kaže se: "Republika Srbija preuzima obavezu da kao kontragarant izmiri obaveze Srbije i Crne Gore po zajmu Evropske zajednice, u delu koji se odnosi na Republiku Srbiju, u iznosu od 223.796.611,37 evra po osnovu Sporazuma o zajmu između Evropske zajednice, kao zajmodavca, SRJ, kao zajmoprimca, i NBJ, kao zastupnika zajmoprimca, koji je potpisan 14. septembra 2001. godine u Beogradu."
U obrazloženju amandmana, kojim sam u ime poslaničke grupe SRS predložila da se član 1. briše, stoji da je ovaj predlog zakona najbolji dokaz o kontinuitetu Vlade Vojislava Koštunice sa vladama Zorana Đinđića i Zorana Živkovića.
Mnogo je tih primera, ali ovaj zaista jeste pravi, da ne kažem školski primer. Mi srpski radikali smo, opet ponavljam, kada se u tadašnjoj Saveznoj skupštini govorilo o uzimanju ovog zajma, glasali protiv, zato što je mnogo toga nejasnog i nedorečenog u ovom zakonu, kao što je bilo i tada.
Jer u obrazloženju zakona pod tačkom - razlozi za donošenje zakona, Vlada kaže da su razlozi za donošenje zakona o davanju kontragarancija Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori, po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih, a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionoj banci, sadržani u odredbi člana 3. stav 1. Zakona o zaduženju.
To je taj zakon koji je donet 2001. godine, a sećate se, to je kada je tadašnja Vlada Republike Srbije i tadašnja skupštinska većina ovde i na saveznom nivou kapom i šakom uzimala sve moguće kredite koji su se stavljali na raspolaganje, pod naravno vrlo nepovoljnim uslovima po građane Srbije.
To je bilo ono tzv. demokratsko vreme, kada su narodni poslanici i predstavnici Vlade u to vreme govorili građanima Srbije kako su oni došli, bivši režim je sklonjen u Srbiji, sada će da poteku med i mleko. Od toga je, dame i gospodo, prošlo skoro pet godina, a građani Srbije dobro znaju na koje grane su spali zahvaljujući takvoj politici Vlade Zorana Đinđića, Zorana Živkovića i dans Vlade Vojislava Koštunice.
Zaduživanje pod nepovoljnim uslovima, a sa druge strane sredstva koja se zadužuju nisu ulagana u proizvodnju, svaki dan sve više ljudi ostaje bez posla i danas pet godina posle tzv. demokratskih promena, posle ozloglašene petooktobarske revolucije, dan-danas građani svakodnevno ostaju bez posla i dan-danas ministri izlaze i obaveštavaju građane kako je to nešto najnormalnije, koliko će hiljada u ovom ili onom segmentu građana ostati bez posla.
Penzije se smanjuju, govori se penzionerima da neće dobijati penzije i u zaista izuzetno teškim uslovima za svakog građanina Srbije mi danas ovde govorimo o novim zaduživanjima, o velikim parama. Ja sam govorila u načelnoj raspravi koliko je to miliona evra, već sam zaboravila, ali je sigurno mnogo veliki iznos.
Onda dalje u obrazloženju zakona kaže se da zajmoprimci po finansijskim ugovorima sklopljenim sa Evropskom investicionom bankom u Republici Srbiji su Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije", Javno preduzeće "Železnica Beograd" i Republička direkcija za puteve. Dame i gospodo, u okviru ovih spojenih tačaka dnevnog reda, ovog paketa kontragarancija, imamo pojedinačne zakona gde se desetinama i stotinama miliona evra zadužuje, kontragarantuje Republika Srbija za zaduženja "Elektroprivrede", ŽTP i Republičkoj direkciji za puteve.
Šta sada znači ovo? Iz čega je ovo izvučeno, ako već imamo posebne zakone i posebne kredite koje su ova preduzeća uzela i gde su te pare? Te pare su potrošene. Gde su? Od ova tri preduzeća ko je koliko dobio od ukupno 223 miliona evra? Za šta je ko utrošio te pare, kolika je kamata za ovaj kredit?
Nijedan relevantan podatak nemamo da bismo kao ozbiljni ljudi i kao ozbiljni narodni poslanici mogli da kažemo da ima osnova da se glasa za ovaj zakon. Zaista je neprihvatljivo i neverovatno da niko od vas iz vladajuće većine, vi ste ti koji ćete glasati za ove zakone, vi ste ti koji ćete građane Srbije dovesti u dužničku krizu svojim glasanjem, i neverovatno mi je da nikome od vas ne padne na pamet da traži da ovde dođe ministar finansija i da objasni narodnim poslanicima, da objasni javnosti Srbije koliko je sredstava koje od ova tri preduzeća dobilo i za šta su ta sredstva uložena, kolika je kamata plaćena.
Pa kada bismo imali te elemente, onda bismo mogli da kažemo i onda biste recimo imali opravdanje možda, bilo bi vam jasno zbog čega glasate, ali verujem da niko od vas ne zna za šta u stvari glasa. Ako slučajno zna, volela bih da neko izađe i da nam tačno kaže, a ne da pročita ovo zaista nesuvislo obrazloženje Vlade Republike Srbije, nego da nam po elementima razloži. Nije malo 223 miliona evra. Bilo bi zaista dobro i neophodno da tačno znamo gde su otišla ta sredstva.
Na kraju ovog obrazloženja imamo jednu neistinu, gde nas Vlada obaveštava o razlozima za donošenje ovog zakona po hitnom postupku, pa kaže da je izdavanje kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori neophodno doneti, ali po hitnom postupku, kako bi JP "Elektroprivreda Srbije", JŽTP Beograd i Republička direkcija za puteve, kao korisnici zajma, što pre počeli da koriste sredstva po ovom zajmu.
Koga ova vlada obmanjuje? Ova sredstva su uzeta 2001. godine, potrošena odavno, a Vlada nam kaže da treba zakon po hitnom postupku da bi sredstva mogla da se troše. Ako je slučajno istina da nisu potrošena, a naravno nije istina, zašto nam onda ne rekoše gde su bila ta sredstva, šta se radilo sa njima, ko ih je obrtao.
Možda neko jeste za račun nekog dobrog posla za Srbiju i za građane Srbije. Naravno da nije. Da jeste pohvalio bi se ministar ovde takvim podatkom. Sredstva su dodeljena, sredstva su potrošena, mi ne znamo ko ih je potrošio, mi ne znamo ko je koliko od ova tri javna preduzeća tih sredstava dobio, a od nas se traži da pritisnemo ovaj taster, da kažemo da smo za donošenje ovakvog zakona.
Mi srpski radikali nećemo glasati i ne možemo glasati za ovakav zakon, zato što mi uvek građanima Srbije želimo da kažemo jasno i otvoreno za šta glasamo, i ako mislimo da je to opravdano, onda to i obrazložimo, kao što danas obrazlažemo naš stav da ne treba glasati ni za ovaj zakon o davanju kontragarancija, ni za bilo koji od ovih zakona o davanju kontragarancija.
Jer ovo je bukvalno podmetanje Vlade Republike Srbije Narodnoj skupštini, sa nedovoljno podataka, sa nedovoljno argumenata, bez prisustva ovde predstavnika Vlade, koji bi možda mogao da odgovori na ova pitanja, samo ne znam šta će odgovarati na ova i slična pitanja ako ga zaista predsednik parlamenta jednog dana, u skladu sa Poslovnikom, pozove u ovaj parlament.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, bivša dosovska vlast sa ministrom finansija Božidarom Đelićem je išla u takvo zaduživanje i povećavala ukupan iznos kojim je građanin Srbije po raznim osnovama zadužen, u čemu mu je svesrdno pomagao tadašnji potpredsednik Vlade Miroljub Labus, da mi danas imamo ukupnu zaduženost naše zemlje oko 14 milijardi evra, a ne 9, kao što je to pre neki dan saopštio ministar finansija.
Nama uopšte ta dužnička kriza ne preti, mi se u njoj jednostavno nalazimo, i građani koji sa teškom mukom obezbeđuju sredstva da preživljavaju iz meseca u mesec, i znaju kako su skupi bankarski krediti, sa zebnjom prate kakva je situacija u našoj privredi, šta im sve nedostaje od elementarnih stvari za normalnu egzistenciju i pod velikim pritiskom su zbog činjenice da je to jedna priprema, ne daj bože, za argentinski scenario.
Ali, ako se ovako nastavi sa zaduživanjem, a da se ne pokreće privreda i da ljudi nemaju od čega da žive i da rade, neće biti dobro.
Mi zato želimo da vam kažemo da ovaj način i ovo ratifikovanje potrošenih para od prethodne DOS-ovske vlasti, a vi ste skloni takođe tome da se ponovo zadužujete i da uzimate raznorazne kredite, nije dobro ni za jedinicu lokalne samouprave, a kamoli za Republiku Srbiju, jer su u pitanju veliki iznosi. Diskutabilno je da li se po ovim razdelima za sva tri korisnika iznosi slažu, a jedan poslanik je izrazio sumnju da to nije tako. Nisam stigla sada da saberem i da vidim da li taj iznos odgovara korisnicima kredita.
Želim vašu pažnju da usmerim na način na koji su ta sredstva trošena i na ukupan iznos sredstava za zaduživanje kod Evropske investicione banke za raznorazne projekte koje je Srbija potpisala, ne samo na ovih 223 miliona, a ne znam kome je palo na pamet od predlagača da to zaokruži na 225. Računa, šta je to milion i dvesta, trista hiljada, to nije ništa, ili dva miliona, zaokružićemo to ovako odokativno.
U 2003. godini nastavljeno je sa tim tzv. projektima kod Evropske investicione banke i imam egzaktan podatak koji kaže da je to zaduženje dostiglo 426 miliona evra ukupno do kraja 2003. godine. Samo u 2003. godini 162 miliona i po izveštaju koji ćemo verovatno da dobijemo sledeće godine, a videćemo koliko ste se vi, kao nova vlast, u 2004, odnosno u 2005. godini zadužili.
Ako se ovako nastavi, ako se svake godine u proseku država zadužuje kod Evropske investicione banke za otprilike 180, 160, a nekada i više, a ranije je to bilo i po 300, evo 225 miliona, samo kod te jedne banke za 10 godina, a pet godina je već prošlo od tzv. promena u našoj zemlji, zadužili smo se za pola milijarde evra, znači, za 10 godina za milijardu evra.
Kada pogledate, to bi moralo da bude tako očigledno i da se vidi da je uloženo milijardu evra u raznorazne projekte. Ne, i dalje je država u stagnaciji i dalje se ništa ne dešava na poboljšanju životnog standarda stanovništva, pa i zaposlenih u ovim preduzećima, jer kada pogledate kako je haotično stanje u Jugoslovenskoj železnici, kao i u Direkciji za puteve, kada su bile koncesije, govorili smo o raznoraznim zloupotrebama i o lošim projektima i procenama od koncesija.
A drugi, veoma stručni, ljudi iz Republičke direkcije su nam dali jasnu projekciju koliko bi država samo na osnovu putarina mogla da zaradi. Uostalom, to je sada vama, kako vi to volite da kažete, transparentno, jer je putarina od Beograda do Niša, koliko, više od 1.000 dinara, 700 ili 800 dinara najmanje, jer je do Batočine nekih 400 dinara, a za teretna vozila, pa vi izračunajte koliko je to.
Dakle, kroz sopstvene prihode država mnogo više dobije nego što su ovi krediti za koje nam je nejasno ko ih je i kako plasirao. Bivši predsednik upravnog odbora, a sada ministar, Radomir Naumov, kritikujući onda kao neka navodno opozicionirana opozicija, ali nije baš, kao predstavnik DSS, takve poteze DOS-ovske vlasti, rekao je da u EPS ne stiže taj toliki obim obrtnih sredstava koji je navodno ovde ugovorom naznačen, i kod onog prethodnog i kod ovog koji se tiče ove Evropske investicione banke.
To nije dobar način i dobar put, zato što građani Srbije od toga nemaju direktnu korist, a u najvećoj meri imaju samo štetu, zato što sa druge strane kada pristignu te tranše za vraćanje kredita i kada EPS, pre svega sa ovom dvojicom kriminalaca, vidi da treba da vraća određeni iznos kredita, poveća cenu električne energije i ovaj novi strujni šok, odnosno udar govori u prilog tome.
Kod razloga za donošenje zakona nije jasno kako je neko mogao da napiše da se ova sredstva upotrebljavaju za modernizaciju EPS, a što utiče pozitivno na neprekidnu snabdevenost električnom energijom i otklanjanje mogućnosti za pojavu havarijskih kvarova, koji kao rezultat mogu imati isključenja, kada nijedan iznos sredstava ne može nikada i do kraja da tako upodobi elektroenergetski sistem neke zemlje.
Mislite da u Americi posle onih uragana ili nekih drugih vremenskih nepogoda ne nestane električna energija. Kod nas je takođe država, kao što je prekjuče Kragujevac, pa nekoliko dana pre toga Leskovac i Prokuplje, pogođena elementarnim nepogodama, i što se poljoprivrede tiče i elektroenergetskog potencijala. Nisam još dobila informaciju, naselje Pivara u Kragujevcu, odnosno Filip Kljajić koji je ostao bez struje, u nekim delovima je stizala sukcesivno, ali znam pouzdano da juče u tom delu grada nije bilo električne energije.
To nije dovoljan razlog i opravdanje da bi se uzela sredstva, a naročito kada se ima u vidu, a to sam vam malopre rekla kroz mnogobrojne primere, da u seoskim sredinama napon električne energije nije zadovoljavajući i da ljudi tamo muku muče sa to malo mašina i opreme što imaju. U kom god šumadijskom selu da se pojavite, bilo kom drugom kraju u Srbiji, isto će vam seljaci reći, da im je slab napon i da moraju da vode računa, a naročito prilikom nestajanja struje.
Uređaji u gradu Kragujevcu stradaju. Ženi je stradao televizor u stanu zbog toga što je zaboravila da ga isključi prilikom nestajanja električne energije. To je jedan najnoviji primer, najsvežiji, ko će to njoj da nadoknadi. Niko. Koliko kućnih aparata je stradalo sada ovih dana i u Kragujevcu i u drugim krajevima, gde je bilo neverovatnih nepogoda i gde je ceo grad bio isključen sa mreže, nije bilo električne energije. Neki ljudi nisu bili kod kuće, nisu imali mogućnost da to kontrolišu.
Znači, nikada u tom smislu ne može da se spreči havarija, a što kod stanovništva, što generalno, da biste vi rekli, e, trebaju nam pare zbog toga. A ovde nije naznačeno gde je izvršena ta rekonstrukcija mreže, gde je učinjen taj pomak. Jednostavno, samo je navedeno toliko para treba, i u onoj prethodnoj i ovde su sada objedinjeni i Direkcija za puteve, i železnica, to je 225 miliona, a da građani ne znaju gde su ta sredstva utrošena. Opet sve preko njihovih džepova, jer im računi stižu sve veći i veći, kamata na to ide. Oni ovo sve moraju da vrate kroz utrošak, kroz visoke cene, kroz račune koje nemaju više od čega da plate.

Zahvaljujem se. Da li se još neko po ovom amandmanu javlja za reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Milorad Mirčić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li se neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li se neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Pre nego što pređem na ovaj amandman koji se odnosi na član 4. pod naslovom - Otplata zajma, moram da upozorim javnost u Republici Srbiji da je krajem 2001. godine u Saveznoj skupštini ratifikovan jedan veliki broj sporazuma koji je zaključen, a počev od onog prvog sa vladom Švajcarske, pa kasnije praktično čitav set sporazuma koji je zaključen sa Evropskom investicionom bankom, a koji su se ticali i makroekonomske stabilnosti i navodno pomoći, odnosno davanja zajma za našu infrastrukturu i neke druge potrebe.
To su sve bili zajmovi koje je, moram da kažem, prihvatio Miroljub Labus, jer je on bio na čelu pregovaračkog tima. Da podsetim, to je ona j period kada Miroljub Labus nije dozvoljavao nikome da se meša u ekonomske poslove Savezne vlade. On je vodio ekonomsku politiku DOS-a, bio je neprikosnoven. Naravno, saučesnik je bio, sa druge strane ili preko puta, Mlađan Dinkić, koji je držao Narodnu banku Jugoslavije, u to vreme.
Šta je karakteristično za te sporazume koji su zaključeni? Imali ste prilike vrlo često da čujete kako su to sporazumi sa najpovoljnijim uslovima, sa dugim periodima počeka pre nego što krene otplata prve rate itd. To su sve zajmovi koji se mogu tumačiti kao - dajemo vam zajam, ali vam ujedno i zavrćemo ruke. To su zajmovi po sistemu štapa i onog povrća. Sistem je tako karakterističan i poznat, jer se dešavao, verovali ili ne, u proteklih 15 godina, na teritoriji bivše Jugoslavije, a pogotovo je on korišćen kada je u pitanju ona teritorija gde žive Srbi.
Moram da vas podsetim da su svi ti zajmovi imali svoje anekse. To su identični aneksi. Tu je, u zavisnosti od zajma, bilo propisano između 10 i 12 uslova koje mora da ispuni SRJ. Samo da vas podsetim, uslov je bio da se cena lekova podigne na evropski nivo, da se usklađivanje penzija vrši uprosečenom stopom, pola da zavisi od rasta cena na malo, pola od rasta troškova života.
Tu su bili i uslovi koji su se najdirektnije ticali naše odbrambene moći, vojske i policije. Tu je uslov bio bezuslovna saradnja sa Haškim tribunalom. Tu je bio uslov i progon političkih neistomišljenika, progon predstavnika vlasti koja je skinuta 5. oktobra 2000. godine.
Po tom osnovu su krenule one brojne krivične prijave, one optužnice i oni optužni predlozi. Javnost se seća, to je onaj period kada je prvo u novinama gospodin Anđelković, pošto je on prisutan, mogao da pročita da je nešto loše uradio, a da krivična prijava dođe kasnije ili možda čak ni danas ne dođe.
To se pravdalo time da mora da se prinese neka žrtva, kako bi se obezbedio kredit, obezbedio zajam. Sve je bilo žrtva, samo da se obezbedi zajam, jer bez tih sredstava nema razvoja, nema krpljenja rupa.
Tu su krenuli razni krediti, po raznim osnovama, za razne namene, a kako je vreme odmicalo, mi smo postali svedoci, i kada je u pitanju elektroprivreda, i kada je u pitanju putna privreda, i kada je u pitanju makroekonomska stabilnost, pa još kada je u pitanju onaj sporazum o sukcesiji, pa kada je u pitanju i regulisanje spoljnog duga prema Londonskom i Pariskom klubu.
Videli smo da nikakve koristi od tih zajmova nema. Ima jedna korist: 25-35% ostaje kod zajmodavca, zato što to on usmerava ka konsalting uslugama, odnosno primorava nas da koristimo usluge odabrane firme iz inostranstva ili iz naše zemlje, gde se tako lepo operu te pare, a država zadužuje i zadužuje.
U različitim igrama oko ovoga, sada se vraćam na ono što je propisano članom 4. ovog predloga zakona, sa zakašnjenjem, posle nekoliko godina dolazi ovaj zakon kojim Srbija daje kontragaranciju, jer državna zajednica formalno-pravno i ne može biti neki značajan garant, pošto ne raspolaže imovinom. Kontragarancija je duplo obezbeđenje.
U članu 4. se, u okviru ove kontragarancije, kaže: "Otplata zajma vrši se po nalogu zajmoprimca, preko evro računa zajmodavca kod banke u Luksemburgu, broj računa, ili preko drugog računa koji zajmodavac bude dao zajmoprimcu i zastupniku putem pismenog obaveštenja najmanje šest radnih dana pre relevantnog datuma dospeća." Mislim da su polugodišnji rokovi otplate ovog zajma.
Vidite i sami, taj princip ovde važi, ali ako ste primetili član 4. ili član 5. kod drugih sličnih zakona o kontragaranciji, onda ste mogli da vidite da su različite banke u opticaju, gde se nalaze računi, preko kojih se vode ova sredstva. Puno puta se tu nalaze i domaće banke, ali i neke strane banke.
Znači, nema jedinstvenog sistema u pregovorima između Evropske investicione banke i onih predstavnika koji su u ime, u ono vreme SRJ, pregovarali. Naravno, mi sumnjamo da je ovo čist posao, jer nemamo ni informacije, nemamo ni saznanja da li su ova sredstva namenski potrošena, da li se namenski koriste, u kom smislu se sredstva koriste, preko kojih nosilaca poslova, da se možda i u tom delu sredstva našeg zajma, koji opterećuje celu Republiku Srbiju, na neki način izvlače, odlaze prema inostranstvu ili odlaze prema ovoj odabranoj grupi koja je jedina sposobna da finansijski posluje sa institucijama, državnim i paradržavnim, ali eminentno institucijama koje su pod kontrolom Labusa i Dinkića.
Ovi zakoni su jedan klasičan primer gde se politička procena, samovolja nekoliko ljudi, kao pojedinaca, promoviše u državnu politiku. Radi vašeg saznanja, moram da vam kažem da je 2001. i 2002. godine bilo oštrih sukoba u tada jedinstvenom DOS-u, što je jedna grupacija koja nije politička stranka, koja je osnovana po nalogu MMF-a, finansirana ovde do negde kraja 2002. godine, kada su i oni videli da više nema potrebe da se to finansira, već su im dali nalog da naprave svoju stranku.
Tada su krenuli da prave svoju stranku, ali u tom celokupnom periodu je bio očigledan sukob između ekonomske elite, političara koji se bave ekonomijom i finansijama i, ako mogu da kažem, ovog dela vlasti tzv. opšte politike, opredmećene u Vladi Republike Srbije. Taj sukob je latentan bio, uvek je bio prisutan. Malo je javnost imala prilike da čuje o tom sukobu.
Međutim, tu je došlo do svojevrsne podele posla. Vlada i ono što je pod kontrolom Vlade, verovatno su to ta javna preduzeća koja su, u krajnjem slučaju, krajnji korisnici ovih kredita, bili su u jednoj igri sa Vladom, a ovaj drugi deo - pregovaranje, konsalting usluge, upućivanje, otvaranje računa itd. taj deo je bio pod kontrolom G17 plus.
Pozivam vas da razmislite, bez obzira što će to nekome delovati možda malo i besmisleno, da kod jednog zakona o kontragaranciji verovatno i postoji obaveza da se da kontragarancija, a mene samo zaprepašćuje da se kontragarancija daje sa ovolikim zakašnjenjem. Garancija i kontragarancija se daju onog momenta kada se zaključi sporazum, kao sredstvo obezbeđenja potraživanja zajmodavca.
Sa velikim zakašnjenjem se ide sa ovim kontragarancijama. Verovatno kontragarancija u početku i nije bila tražena, ali zbog političke nestabilnosti i ovih odnosa između predsednika Republike Crne Gore i predsednika Vlade Crne Gore i ostatka sveta, jer oni su takav planetarni program, i te političke nestabilnosti, zajmodavci traže ta posebna obezbeđenja, to je novo sredstvo obezbeđenja koje im garantuje održivost tog potraživanja na jedan dug vremenski period, tim pre što su ovi sporazumi skopčani i sa nekim periodom, čini mi se oko pet godina od početka korišćenja, da tek posle pet godina ide otplata prve rate.
Znači, nekima će delovati, šta to radikali prigovaraju, kada to mora navodno. Ne mora. Ako već mora, onda dajte da se svaki dinar, svako sredstvo namenski utroši, da od toga ima neke koristi, neke beneficije za građane. Jer, ljudi ne mogu da shvate, tolika je pomoć došla za elektroprivredu, toliki remonti, tolike stvari, a cena električne energije se kod nas formira nezavisno od ekonomskih kriterijuma i troškovnog principa u zemlji, nezavisno od socijalnog pogleda, nego po nalogu.
A taj nalog je bio i decembra 2001. godine kada se usvajao ovaj zakon kojim je ratifikovan ovaj sporazum, gde je rečeno da cena električne energije za stanovništvo mora sukcesivno da raste dok dostigne cenu koja je prihvatljiva i primenjiva u Evropi.
Kakve koristi kao država i kao narod imamo od tih zajmova? Valjda, ako su ti zajmovi da se nešto rekonstruiše, a elektroprivreda je opšte dobro svih građana, a imajući u vidu kakav je socijalni položaj građana, zašto bi mi morali da pratimo cenu koja je u Evropi? Zašto bi morali da pratimo? Valjda je neka korist postignuta na taj način što su došla sredstva za remont i za nove investicije u elektroprivredi. Kako je to moguće, došle pare, a nama skuplja struja? O čemu se radi?
Podsećam vas samo na 2000. i 2001. godinu, u to vreme bio je ministar industrije i energetike u Srbiji Goran Novaković, zatim, Kori Udovički, koja je rekla - ko ne može da plati struju neka proda stan koji je maltene besplatno otkupio, pa neka nađe jeftiniji stan, a sa onom razlikom, da ima spremljene pare, da otplaćuje struju. Gde je tu korist građanima Republike Srbije?
Gde je korist od ovog zaduživanja? Nema koristi, samo postoje nameti, samo su još skuplje i za građane teže obaveze koje imaju na bazi blagostanja koje je podelio Dinkić, Labus i kompanija, koja je dobila ekskluzivno pravo da pregovara. Mi ne znamo da li su izboksovali najbolje uslove za našu državu. Evo, kako se to klupče odmotava, kako kojeg dana dolazi neki zakon o kontragaranciji, mi vidimo da je to bilo nepovoljno, da nije bilo u interesu građana.
Što se tiče namenskog korišćenja sredstava, mi možemo svakodnevno da pravimo poneki anketni odbor i da samo konstatujemo brojne nepravilnosti u trošenju tih sredstava.
Zato predlažemo da se ovaj amandman usvoji, da bismo Vladi skrenuli pažnju na opasnost dužničke krize koja će za godinu - godinu i po da zavlada, jer naša privreda ne radi, naša privreda se guši. Gde je onda novostvorena vrednost?
Novostvorena vrednost nije u zajmovima. Novostvorena vrednost je u radu, robama, uslugama, u bruto društvenom proizvodu koji treba da raste. Kako naš bruto društveni proizvod da raste kada stagnira industrijska proizvodnja, kada stagniraju sve privredne aktivnosti.
Želimo da vam skrenemo pažnju - i vama koji odlučujete o ovome i javnosti Srbije - na sve pogubne posledice ove politike koja se vodi od 25. januara 2001. godine do danas.

Zahvaljujem, gospodine Krasiću.
Da li se po ovom amandmanu još neko javlja za reč? (Ne.) Prelazimo na sledeći amandman.
Na član 5. amandman je podneo poslanik Gordana Pop-Lazić.
Vlada, Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, sada raspravljamo o kontragarancijama za kredite i zajmove koje je već neko uzeo. Uzeo i zadužio Republiku Srbiju.
Tačka dnevnog reda se zove "Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske zajednice za izmirenje dospelih a neplaćenih ugovornih obaveza prema Evropskoj investicionih banci".
Zajmoprimac - 14. septembra 2001. godine u Beogradu je potpisao taj ugovor, zadužio Republiku Srbiju sa, može se reći, prilično velikim sredstvima.
Sada vas pitam, jer ste u to vreme još uvek bili jedna kompaktna koalicija, gde su donacije? Kad god sam u to vreme uključio televizor, otvorio novine, slušao radio, Evropska unija rekonstruiše privredu Srbije, međunarodna zajednica nam pomaže, Evropska unija daje sredstva, mi radimo, biće nam bolje, ne moramo više da živimo u strahu od bombardovanja, ne moramo više da živimo u strahu od sankcija, imaćemo bele šengen vize; u stvari, neće ni biti viza, tako ste pričali; tako je tada bilo.
Pričali ste da se elektroprivreda modernizuje od donacija, da je to razlog da podignete cenu struje, jer donator od vas traži da taj novac ne ulaže uludo, kako ste tada tvrdili, nego da prilagodite cenu struje ekonomskoj ceni, da to nije socijalna kategorija, da morate da naterate građane da plaćaju tu struju, da morate da im pretite, ukoliko ne plate struju – da prodaju stanove, pa da plate struju. Tako ste to pričali dok ste bili u Vladi Zorana Đinđića. Čak i ovi poslanici koji su sada ovde opozicija isto tako su pričali.
Sada ovde imamo jednu zanimljivu stvar, da od donacija nema ništa i da je došlo vreme da se donacije plate, odnosno vrate. Od šest milijardi dolara, kojima ste mahali da biste došli na vlast, nema ništa. Od donacija za električnu energiju i rekonstrukciju elektroenergetskog sistema nema ništa. Imamo sada dugove, imamo cenu struje koju građani teško plaćaju, koja je nedavno poskupela.
Sada vas pitam - gde su te priče koje traju već tri, četiri, a evo i peta godina? Pričali ste u to vreme da će za godinu dana svako moći da kupi auto, za pet godina stan ili kuću. Moći će neko, ali ne običan, prosečan građanin.
Valjda se predizborna obećanja odnose na prosečnog građanina. On treba da je najzastupljeniji u biračkom telu - i jeste najzastupljeniji, samo je sada sve siromašniji i siromašniji.
Zadužili ste Elektroprivredu Srbije sa 2.483.107 evra duga. Podigli ste cenu struje, a da vas podsetim da ste sprečili tačan izveštaj anketnog odbora u vezi malverzacija energentima, pa i strujom. Neko je od tog posla strpao prilično dobar novac u džep. Neke su pretpostavke - oko pola milijarde evra.
Koliko je od tih 2.483.107 evra završilo kod društva zvanog Vuk Hamović i Vojin Lazarević? Da li su oni sa tim novcem uvozili struju i skupo je prodavali građanima Srbije?
Da li su od građana Srbije tim novcem jeftino kupovali struju i izvozili je van zemlje? Korist od toga građani nisu imali. Imali su oni koji su je izvozili - Vuk Hamović i Vojin Lazarević.
Zamislite se za koga ćete sada da zadužite Srbiju. Ako su toliko moćni, ako su toliko pokrali para, a jesu, pa dva i po miliona evra za to društvo nije ništa. U to vreme, dok su dobro i tesno sarađivali sa vama, a verujem i sada, toliko su zarađivali za jedno pre podne, ako im dobro krene.
Loše su zarađivali i sve lošije živeli, zbog tog društva kome ste vi to omogućavali da im radi, građani Srbije. Oni su vas birali. Zamislite se kada budete pritiskali dugme kojim glasate, osim ako opet ne bude glasova iz Bodruma ili iz Soluna.
Zadužujete građane Srbije sa još 185.584.881 evra. To duguje Republička direkcija za puteve. Ugovor je potpisan 14. septembra 2001. godine u Beogradu za rekonstrukciju puteva, otprilike tačno u dan, mašine "Difens", odnosno "Difens rouda" počele su rekonstrukciju autoputa kod požarevačke petlje.
Ko je radio rekonstrukciju? Ko je vlasnik Difensa? Ko je profitirao iz tog posla? Vlasnik je Ljubiša Buha, zvani Čume. Kupio je mašine da nam popravlja puteve našim parama, zadužio građane Republike Srbije, odradio nekih 70, 80 kilometara autoputa u oba pravca, mislim 40 u jednom. Da li to stvarno toliko košta, koliko mi sada da zadužimo građane Srbije?
Šta je sa tim mašinama? Posvađali se mafijaši oko podele plena, pa odletelo u vazduh. Ko će sada to da plati? Opet građani Srbije. Posao je ugovoren posle za Republičku direkciju za puteve, ne znamo, te izveštaje krijete ko zmija noge. Samo je bitno da ćemo par stotina miliona evra, eto, tek onako da zadužimo građane Srbije.
A ko su ljudi koji su trošili novac? Saradnici bivše vlasti od 5. oktobra sa kojima vi malo hoćete, malo nećete. Više hoćete, nego nećete, ali to su njihovi saradnici. Sada su zaštićeni svedoci. Sada treba da pričaju ko se s kim družio, ko je šta radio, ali ne daj bože da neko spomene da je tadašnja vlast stajala iza svih tih poslova. Je l' i zato i pod vama sada imaju status zaštićenog svedoka?
Da li je tačno da naslednici Difensa, odnosno Difens rouda, druga pravna lica gde je osnivač isti ili neko je za ta lica osnovao ta pravna lica, počinje polako da kupuju u postupku privatizacije sva preduzeća koja se bave izgradnjom i rekonstrukcijom puteva. Je l' i to kupuju sa ovih 185 miliona 544 hiljade evra? Za koga kupuju? Kupuju za sebe. Čijim parama? Parama građana Srbije.
Zašto sada 2005. godine Skupština Republike Srbije raspravlja o ovim kontragarancijama? Zašto to nismo radili ranije? Zašto to nije bilo na dnevnom redu ranije? Zašto to bar neko nije probao u Sablji da progura? Nataša Mićić je bila sklona tome. Tada je bio ukinut TV prenos, pa je moglo da prođe. Sada je došlo vreme da se plaća, zato se sada vodi rasprava, zato Republika Srbija treba da da garanciju, zato Narodna skupština treba da da saglasnost, to vas muči. Inače se ovo nikada ne bi našlo na dnevnom redu.
Sada, dame i gospodo poslanici, iz vladajuće većine, dobro se zamislite kako ćete da glasate u danu za glasanje. Ove pare treba da vrate Vuk Hamović, Vojin Lazarević i Ljubiša Buha-Čume, da ne bi kupovao naša preduzeća za naše pare, za pare građana Srbije. Vodite o tome računa.

Da li se po ovom amandmanu još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za finansije i Zakonodavni odbor predlažu da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Prelazimo na 22. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SRBIJI I CRNOJ GORI PO ZAJMU EVROPSKE INVESTICIONE BANKE ZA FINANSIRANjE PROJEKTA HITNE SANACIJE SAOBRAĆAJA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Miroslav Nedeljković, Milan Veselinović, Milan Stevović, Miljko Četrović, Radiša Ilić, Zoran Antić i Darko Glišić.
Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo Miroslav Nedeljković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? Narodni poslanik Miljko Četrović.