Još neko o ovom amandmanu? (Ne.)

Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem Pretres predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 27. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O DAVANjU KONTRAGARANCIJE REPUBLIKE SRBIJE SRBIJI I CRNOJ GORI PO ZAJMU EVROPSKE INVESTICIONE BANKE ZA FINANSIRANjE PROJEKTA UPRAVLjANjA ELEKTROENERGETSKIM SISTEMOM (pojedinosti)

Primili ste izveštaj Odbora za finansije, sa ispravkom, kao i izveštaje Odbora za evropske integracije i Zakonodavnog odbora.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto na Predlog zakona nisu podneti amandmani, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu i u celini.

Prelazimo na 28. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O RESTRUKTURIRANjU DUGA PO NFA I TDFA IZDAVANjEM OBVEZNICA REPUBLIKE SRBIJE (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Veroljub Arsić, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, Momir Marković, Nataša Jovanović, Zlatan Jovanović, Sulejman Spaho, Nemanja Šarović, Milorad Mirčić, Milovan Radovanović i Paja Momčilov.

Primili ste izveštaje Odbora za finansije i Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade Republike Srbije o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, sada smo došli do starih dugova i red bi bio da priznate da od donacija i otpisa dugova, ukoliko DOS pobedi na izborima u 2000. godini, a pobedio je, nema ništa.
Otpisan je neki dug, to je činjenica, ali zašto je otpisan taj dug, ima više razloga. Jedan deo duga je otpisan zato što i nema pravni osnov da bude naplaćivan, jer se odnosi na period dok je SRJ bila u stanju embarga. Čak i da je htela i da je mogla da servisira svoje obaveze prema svojim poveriocima, nije bila u mogućnosti zbog tih ekonomskih sankcija koje su tada bile uvedene.
Drugi deo duga je bio otpisan zato što su ipak postojala neka devizna sredstva kod raznih međunarodnih institucija, zlatne rezerve kod raznih međunarodnih institucija, i jednostavno je moralo da se traži ili prebijanje tih dugova ili da svaka strana istraje u svojim zahtevima, pa gde se pronađu.
Međutim, sada se postavlja drugo pitanje. Odmah po 5. oktobru i dolasku DOS-a na vlast, nešto što se radilo godinama, gde su najbolji finansijski stručnjaci, mogu da kažem i svetski, učestvovali u tome, a to je raspodela imovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, raspodela zlatnih i deviznih rezervi te iste Jugoslavije, koja se raspala početkom devedesetih godina, i u tome nisu uspeli da pronađu pravi model i ključ kako će to da urade.
Pojavila se jedna ekspertska ekipa, na čelu sa Miroljubom Labusom i Mlađanom Dinkićem, i podelila imovinu SFRJ. Podelila je tako što je umesto secesije, koja u međunarodnom pravu postoji kao vid nasilnog otcepljenja ka državnosti, stvorila sukcesiju. Znači da su te države, odnosno republike članice imale pravo da se nasilnim putem otcepe i stvore svoje nezavisne države.
Mi sada imamo, osim ovog problema ovde, pritužbe za ratnu odštetu tih istih republika. Tolika je valjda želja bila da se dočepa neko tih zlatnih rezervi, pa čak i vajni stručnjak i ekspert Miroljub Labus je rekao, nemamo mi zlatnih rezervi koje je Kraljevina Srbija unela, jer nigde ne možemo da pronađemo poluge sa tim zlatnim žigom Kraljevine Srbije.
Nikada nisu ni postojale te poluge sa takvim žigom. Postojao je kvalitet zlata, koliko je karata, koliko je teško, takvi žigovi postoje i to bi vajni ekspert, vajni potpredsednik Vlade Republike Srbije, trebalo da zna.
Bilo kako bilo, zbog njegove podele i načina podele zlatnih rezervi, i deviznih, sada imamo tužbe za ratnu odštetu i sada moramo mi da se pravdamo. Toliko ste žurili u Evropsku uniju, toliko ste žurili da steknete neka prava koja i dan-danas tražimo, a jedino pravo koje ste dobili je da budete tuženi za ratnu štetu. Da je neko ozbiljnije i dugoročnije mislio, da smo istrajali na tome da je to bila secesija, ne bi imali pravni osnov.
Sada treba da emitujemo obveznice Republike Srbije u vrednosti od milijardu i 80 miliona dinara. Dakle, da bismo tako čvrstu ekonomsku politiku, tako sigurno priznate reforme bankarskog sistema, evo čitav dan raspravljamo o kontragarancijama koje dajemo nekome za nečiji račun, zadužujemo građane Srbije, a sada umesto kontragarancija, sada ćemo i hartije od vrednosti da emitujemo na to tržište, da bismo platili dugove.
Dakle, dugove koje možda zbog ratne štete koje je pretrpela Srbija i SRJ 1999. godine niste ni morali da platite. Sada ste sve to potpisali, priznali, više nazad nema i sada se samo suočavate pred građanima Srbije sa političkom odgovornošću za ono što ste radili u proteklih pet godina. To je početak suočavanja, jer kraj će biti na izborima, dame i gospodo narodni poslanici.
Ono što najviše iznenađuje jesu kamate koje se daju, pa se kaže da je kamata na godišnjem nivou, reč je o kamati u stranoj valuti, znači, čvrstoj valuti, dakle, 3,75% do 1. novembra 2009. godine. Koliku vaše poslovne banke, tipa Nacionalne štedionice, Komercijalne banke ili Delta banke, daju kamatu na oročene depozite? Dakle, to je 1 - 2% i normalno je da im se isplati da kupuju ove hartije od vrednosti, jer biće dobri 2%.
Budžeti novih lokalnih samouprava su baš u tim bankama, jer imaju takvu razgranatu mrežu koju su nasledili od banaka, onih 29 koje su ubijene u reformisanju bankarskog sektora. Znači, opet ćemo mi našim novcem za nečiji račun da plaćamo obveznice, znači, građani Srbije.
Kako vreme odmiče, kaže se, 6,75% od 1. novembra 2009. godine do konačnog dospeća obveznica, skoro 7%. Baš bih voleo da vidim banku na Zapadu koja će da plasira kredit koji je pet ili više godina po ovoj kamatnoj stopi. Do pet godina, to vam je 5,65% preračunata stopa, dakle, negde oko 7% na godišnjem nivou. Na 20 godina je mnogo niža.
Ko će opet da kupi te obveznice? Opet Nacionalna štedionica, opet Komercijalna banka, opet Delta banka, sve će oni da kupe.
Kada ne budete mogli ili ne bude neko mogao da vraća dugove koje ste sada napravili, kupiće ih Srbija, a čijim novcem - novcem građana Srbije.
To radite, dame i gospodo poslanici, i takav je slučaj kada Narodna skupština Republike Srbije radi u interesu Vlade, i odgovara Vladi i podređena je Vladi, umesto da bude obrnuto.

Na član 2. amandman je podnela Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan u nizu predloga zakona kojim se polako priznaju od strane Vlade Republike Srbije obmane kojima su bili obasipani građani Srbije u onoj izbornoj kampanji 2000. godine.
Tada su obećavane donacije, povoljni krediti, otpisi dugova, samo je trebalo da se DOS dovede na vlast, da se skine onaj bivši, kako su ga nazivali, režim, i sve će u Srbiji biti potaman.
Sve se to desilo i prošlo je skoro pet godina od tada i mi danas ceo dan raspravljamo o tome koliko smo dužni, kome koliko treba da vratimo, naravno, ne znamo ni pod kojim uslovima, jer ovo što nam se nudi od strane Vlade je sve nešto prikriveno i sakriveno.
Danas govorimo o Predlogu zakona o restrukturiranju duga po novom finansijskom sporazumu od 20. septembra 1988. godine i depozita po sporazumu o trgovinskoj i depozitnoj olakšici od 20. septembra 1988. godine.
U ime poslaničke grupe SRS predložila sam da se član 2. ovog zakona briše, a taj član kaže da glavnica duga Republike Srbije u smislu člana 1. ovog zakona iznosi do milijardu i 80 miliona američkih dolara, što predstavlja umanjeni iznos za oko 62% ukupnih neizmirenih obaveza prema Londonskom klubu poverilaca.
Iznos duga iz stava 1. ovog člana biće restrukturiran na 20 godina, sa periodom početa od pet godina, izdavanjem dugoročnih obveznica Republike Srbije na inostranom finansijskom tržištu.
Predložila sam brisanje ovog člana zato što sam imala utisak da je ovaj član nekakva greška, s obzirom da svi znamo i čuli smo za priče predstavnika Vlade Republike Srbije, sada ove i one prethodne, kako su nam otpisani ugovori Pariskog i Londonskog kluba poverilaca.
Svi se sećate kada je Miroljub Labus sekao neku tortu, pevao partizanske pesme, igrao kozaračko kolo, jer se vraća u Srbiju bez ikakvih dugova u odnosu na poverioce Pariskog i Londonskog kluba.
Očigledno da nas je tada obmanuo još jednom sadašnji potpredsednik republičke Vlade i da u stvari sve to nije bilo tačno, da je istina da mi i dalje imamo obaveze i prema Pariskom i prema Londonskom klubu.
Onda u obrazloženju Predloga ovog zakona, kaže, razlozi za donošenje ovog zakona po hitnom postupku proizilaze iz činjenice da je donošenje ovog zakona uslov za restrukturiranje duga Republike Srbije izdavanjem obveznica, te je shodno navedenom neophodno da se zakon donese po hitnom postupku.
Onda, zamislite, "kako bi se izbegle štetne posledice do kojih bi došlo ukoliko se obveznice ne izdaju u što kraćem roku, imajući u vidu da je datum izdavanja obveznica predviđen Zakonom o ratifikaciji bio 1. oktobar 2004. godine, a da prvo plaćanje kamate dospeva 1. maja 2005. godine."
Dakle, očigledno je da su neke štetne posledice već nastupile i da to da li ćemo zakon doneti po hitnom postupku, da li će stupiti na snagu prvog dana ili osmog dana od dana donošenja nema velikog uticaja, ali nam niko nije ovde objasnio, ako su već nastupile te posledice, ko je odgovoran za nastupanje tih posledica. Ako smo bili u obavezi, kako stoji u ovom zakonu i u ovom obrazloženju, zašto to nije bilo na ovoj skupštini ranije, šta se čekalo i šta će biti sa periodom u međuvremenu.
Zato je potpuno nepotrebno da se krši Ustav i da se kaže da se Predlogom zakona predviđa da ovaj zakon stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja. Kaže - s obzirom na to da je neophodno da se obveznice izdaju u što kraćem roku u cilju restrukturiranja duga Republike Srbije izdavanjem obveznica i poštovanja roka za prvo plaćanje kamate.
Dakle, niti je poštovan taj rok za prvo plaćanje kamate, niti nešto znači da li će to biti u skladu, odnosno da liće zakon stupiti na snagu u skladu sa članom 120. Ustava ili će to biti suprotno tom članu, kako je predloženo u ovom zakonu.
Vlada pokušava, i ceo dan govorimo na isti način, jer na isti način Vlada pokušava da nas dovede u zabludu, da predloži nešto nedovoljno obrazloženo, bez predstavnika Vlade ovde da nam, eventualno, odgovori na neka pitanja. I onda se očekuje da narodni poslanici pritisnu ovaj taster koji kaže da su poslanici za neki predlog Vlade, a šta to u stvari znači za građane Srbije, za Republiku Srbiju, to očigledno one koji će glasati za ovaj zakon nije briga. Nas srpske radikale jeste i mi zato nećemo glasati za ovaj zakon. Zato predlažemo amandmane i predlažem da se ovaj amandman na član 2. usvoji, kao i ostali amandmani koje su podneli poslanici poslaničke grupe SRS.

 Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
Podsećam vas da govorimo o amandmanima na Predlog zakona o restrukturiranju duga prema Londonskom klubu kojim treba da se smanji dug.

Pogrešno ste interpretirali, predsedniče. Ne smanjuje se.

Oprostite, gospodine Krasiću, nisam interpretirao, samo sam obavestio da je zahvaljujući ovoj skupštini i njenoj ratifikaciji dug smanjen, a sada govorimo o obveznicama da bi počele otplate preostalog duga, koji je inače napravljen u periodu 1988-1990. Ovo je samo informacija. Gospođa Radeta je takođe ukazala na tačne datume, na šta se odnosi, a sada izvolite vaš amandman na član 3.. Izvinite što sam dao pojašnjenje.

Radi javnosti, ovo je zakon kojim se ponovo restruktuira dug. Suštinski nema razlike između ovog propisa i onog koji je u Saveznoj skupštini ondašnje Jugoslavije usvojen 1988. godine.
Ne znam, valjda je Milka Planinc bila predsednik Vlade i tada je došlo do sličnog zakona kojim je restruktuiran dug, odnosno posle godinu i po dana pregovora, ako me pamćenje ne vara, mislim da je čak pregovore vodio profesor Oskar Kovač, zato što je to isto u tom trenutku bilo ono – sablja ispod vrata ako se to ne uradi, država ulazi u dužničku krizu itd. Ako sam pogrešio sa imenima, izvinjavam se profesoru. Znam da je on predvodio tada delegaciju koja je pregovarala i znam da je ta delegacija izuzetno dobro pregovarala.
Ovaj zakon ima svoju dužu i kraću istoriju ili hronologiju činjenica koje ukazuju na vreme jedne politike, kako se bivša SFRJ zaduživala u inostranstvu, za šta su odobravani krediti, pa bih rekao čak da je te 1988. godine, kada je bilo razgovora o restrukturiranju ovog duga, koji je iz prethodnih godina, to su oni krediti koji su praktično od 1971. godine krenuli prema bivšoj SFRJ, a već su bili najavljeni 1965. godine, kada treba nešto učiniti sa standardom stanovništva.
To su oni krediti koji su imali kao pokriće neke investicione zahvate, pa su se zvali Morava 2, imali su svoje mikro šifre kojima bi se opravdalo zašto se država zadužuje, zato što na bankarskom tržištu nema dovoljno sredstava, a ona ne želi da gubi u razvoju.
Ovi sa zapada su voleli jednostavno da daju kredite, jer preko tih kredita stvara se ne samo ekonomska, nego i politička zavisnost. Možda u tom trenutku nije bila toliko politička koliko ekonomska, ali ovi događaji koji su kasnije usledili pokazuju sve više političku zavisnost od međunarodnih finansijskih institucija.
Radi javnosti moram da napomenem da u periodu od 1991, 1992. pa praktično sve do 5. oktobra 2000. godine bivša SFRJ i ona SRJ uvek je u budžetu iskazivala tu stavku ukoliko se radi o njenoj obavezi, a ukoliko su u pitanju banke, onda su to banke iskazivali u svojim bilansima. Međutim, nikada nije moglo da dođe do realizacije i otplate zbog blokade spoljnog zida sankcija, prekida finansijskih tokova, znate i sami šta se u međuvremenu desilo.
Bitno je da je već 2000. godine formirana jedna grupa eksperata, koja je trebalo da uradi jedan program, odnosno da na papir stavi predlog kako da se izvrši sukcesija. Neću se vraćati na to, ona je vrlo nepovoljna po teritoriju Srbije i Crne Gore, ovo što danas obuhvata.
Kasnije se pristupilo pregovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama. Mislim da su prvo krenuli pregovori sa Svetskom bankom i MMF, jer takva je praksa, tu se ustanove principi, a onda po sistemu karata to ide na druge finansijske institucije i u okviru toga su ova dva kluba, Londonski i Pariski klub, prema kojima smo imali neizmirene obaveze, rekao bih državne obaveze, pa bez obzira što su nekada kao zajmoprimci vođene paradržavne institucije, poput banaka, nekih privrednih kolektiva itd, ali to je uvek bilo državno zbog onog odnosa, postojanja društvene svojine i činjenice da je gotovo 100% sredstava za proizvodnju bilo državno vlasništvo, ili društveno, to je sasvim svejedno.
Kao rezultat tih pregovora, koje su opet eksperti vodili, došli smo do značajnog procenta otpisa. Moram da kažem da se tu pretežno otpisalo nešto što je nenaplativo, što realno nije naplativo i protestujem i sada, kao što sam na neki način protestovao i 2001. i 2002. godine u Saveznoj skupštini, ali preko nekih drugih poslanika, što mi nismo iskoristili naše pregovaračke pozicije prilikom ovih razgovora.
Samo da vas podsetim, brzopleto je SRJ primljena za novog člana Ujedinjenih nacija, na bazi jednog nelegitimnog i nezakonitog pisma kojim je Vojislav Koštunica kao predsednik SRJ 5. novembra tražio prijem kao nove države, jer mu je navodno neko iz Saveta bezbednosti rekao - u Americi će januara biti velikih problema oko predsedničkih izbora, pa se onda odlaže prijem za neku novu sednicu Generalne skupštine, to može da potraje, a vama je vrlo važno da budete članica Ujedinjenih nacija, kako bi imali pristup međunarodnim monetarnim institucijama.
Tada se zaboravilo na onu odluku o suspenziji članstva SRJ u Organizaciji ujedinjenih nacija i to se kasnije ispostavilo zbog principa kontinuiteta, jer smo bili jedan od osnivača Organizacije ujedinjenih nacija. Mi smo te 2001. godine imali dobru pregovaračku poziciju, ako smo se držali činjenica, ako smo se držali istine, ako smo se držali međunarodnog prava i ako smo se držali pravde.
Zašto? Prva je stvar što je bivša SFRJ brutalno razbijena spoljnim faktorom i nasilnom secesijom bivših republika. Drugi faktor, koji je takođe izuzet po međunarodnom pravu u prilog našeg prostora, jeste činjenica da smo u mnogim međunarodnim organizacijama takođe osnivači i da smo po tom osnovu povlačili neka vrlo značajna prava ne samo u organima.
Doduše nekada smo bili članovi organa, ali kasnije smo imali svoje zastupnike, pa bez obzira na sankcije i blokadu, naši interesi su koliko-toliko tamo bili prisutni.
Sledeći vrlo važan argument jeste nenaplativost ovih potraživanja, usled rasturanja bivše države i činjenice da pregovori oko sukcesije, rešavanja imovinsko-pravnih odnosa na relaciji država-država, nisu završeni, a sastavni deo tog posla bi moralo da bude i rešavanje prava pojedinaca u odnosu na štetu koju je pričinila novoosnovana država na teritoriji bivše Jugoslavije.
Znači, ni taj argument naša pregovaračka delegacija nije znala da iskoristi, već je jednostavno izbacila akademika Kostu Mihajlovića, koji je bio tvrdi pregovarač koji je zastupao maksimalno naše interese.
Ušli su neki novi pregovarači, neki novi eksperti, neki novi stručnjaci, kojima je stalo po svaku cenu da se dobije papir o članstvu, a onda se kreće u neke pregovore.
Sledeći argument koji je izbačen nepotrebno iz naših ruku, a to je naknada štete po osnovu zločina protiv mira i agresije koju je NATO pakt izvršio na teritoriju SRJ.
Neću da licitiram koliki je iznos te naknade štete, svakako je to argument koji pojačava pregovaračku poziciju naše strane. Taj argument gotovo da novi eksperti nisu ni koristili, nisu imali prilike ni da pogledaju da je to neki argument.
Sledeći, koji je vrlo loš po nas bio, to su obećanja tokom septembra, avgusta 2000. godine, kada su pretendenti na vlast obećavali, dovoljno je samo da padne on, dolazi 6,5 milijardi, eno ih na ulici i čekaju preko granice samo da uđu, med i mleko ima da poteku itd.
Znači, upozoravam one koji smatraju da je taj veliki otpis od 62, skoro 63% prema Londonskom i Pariskom klubu nešto epohalno, da to ništa nije epohalno, iz prostog razloga što sve države kada uđu u sistem pregovora sa čitavim sistemom međunarodnih finansijskih organizacija, onda se tu trajno neguju ti tanani odnosi uzajamnog potraživanja, dugovanja i otpisa i to je sastavni deo jednog paketa.
Nažalost, mnogi su zakukurikali ovde da treba hitno sarađivati sa Haškim tribunalom itd, a onda je došao taj zahtev koji je pritiskao i pritiskao.
U Saveznoj skupštini, prilikom ratifikacije sporazuma o sukcesiji i onog sporazuma kojim se reguliše otpis duga prema međunarodnim finansijskim organizacijama, slavodobitnički je slavljeno i rečeno je, sve prihvatamo, dobro je, neka ide i u zatvor, neka dokazuje svoju nevinost, svi mogući argumenti su iskorišćeni da bi se oslabila naša pregovaračka pozicija.
Kao rezultat te oslabljene pregovaračke pozicije imali smo, čini mi se to je bilo prošle godine, donet je zakon o ratifikaciji memoranduma o razumevanju i restrukturiranju duga, pa sada idu ove skraćenice koje bi otprilike trebalo da znače ono što je u nazivu ovog zakona. On je objavljen u "Službenom glasniku RS" broj 84/04 i sada se postavlja centralno pitanje, zašto po tom zakonu nisu izdate obveznice.
Šta je to što je promenilo stav Vlade Republike Srbije, te ona sada mora nama da podnosi ponovo Predlog zakona o restrukturiranju duga po finansijskim sporazumima, pa se sada još pozivamo na 1988. godinu. Šta se to desilo u međuvremenu? Da li je možda neko zaboravio da treba da se izdaju obveznice? Da li je možda bio problem sa Zakonom o hartijama od vrednosti? Da li je možda to bio problem, zbog čega se kasnilo i da mi danas donosimo praktično drugi zakon kojim potvrđujemo ono što je urađeno krajem 2004. godine.
Naravno neko može da skoči i da kaže, nije to potvrđivanje, a ja kažem da je to potvrđivanje i da se ovaj zakon ne razlikuje u svojoj suštini od onoga koji je donet 2004. godine i onog koji je donet 1988. godine.
Moram radi javnosti da kažem da se u članu 3, na koji se odnosi amandman, navodi da će Republika Srbija da izda obveznice, naravno državne obveznice, u nominalnoj vrednosti do iznosa od milijardu i 80 miliona dolara, sa dospećem od 1. maja 2010. do 1. novembra 2024. godine, da će ukupan iznos glavnice duga po izdatim obveznicama biti isplaćen u 30 jednakih polugodišnjih rata.
Data je ta dinamika kako dospevaju, 3,33% je taj polugodišnji procenat u odnosu na glavnicu, i na kraju člana 3. se navodi da se obveznice izdaju u valuti američki dolar, sa pojedinačnom nominalnom vrednošću od minimum 50 hiljada dolara, i one se izdaju u tzv. nematerijalnom obliku, samo se evidentiraju. Očigledno su namenjene bankama i drugim finansijskim organizacijama, koje mogu biti kupci na tržištu ovih obveznica koji po tom osnovu računaju na neke beneficije.
Moram da vas podsetim da smo u toku prošle nedelje razmatrali Predlog zakona o javnom dugu. Takva situacija koja se sada ovim zakonom predlaže nije predviđena u zakonu o javnom dugu. Prosto ona ne postoji kao sredstvo kojim se reguliše dug izdavanjem obveznica.
Zakonom se ponovo vrši restrukturiranje, odnosno odlaganje ispunjenja obaveza, s tim što se ovo odlaganje pokriva hartijama od vrednosti i da sada ne ispadne kako država ništa nije uradila, jer očigledno je neko u pregovorima dobio petogodišnji grejs period i da ne mora da isplaćuje ove obaveze, kako su dogovorene prema onom zakonu o ratifikaciji sa kraja prošle godine.
Ovaj zakon kojim se ponovo restrukturira dug u svakom članu ima instalisanu nepravilnost. Ovde se govori da je Republika dužna to i to da uradi, a u međuvremenu se radi na ovom zakonu gde je tačno propisano u kom postupku i ko donosi odluku o emitovanju državnih hartija od vrednosti, tzv. dužničkih hartija od vrednosti, gde država garantuje isplatu.
Dalje ima sijaset odredbi oko kojih neću da trošim vreme poslanicima koji su obradili ovaj predlog zakona, ali ono što želim da zapamtite na kraju, da mi u roku od praktično sedam meseci dva puta donosimo suštinski gotovo isti zakon. U članu 4. postoji nešto što se zove retroaktivnost, jer se obveznice izdaju sa datumom po onom prethodnom zakonu, a mislim da je to 1. oktobar 2004. godine. Tako nešto ne bi bilo dozvoljeno, bez obzira što možda postoji sporno pitanje da li je u pitanju retroaktivnost.

Hvala, gospodine Krasiću. Još neka poslanička grupa o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 4. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo, samo kratko, prvo, imam primedbu na izveštaj Zakonodavnog odbora. Naime, Zakonodavni odbor je, razmatrajući amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona, podneo izveštaj Skupštini da Odbor smatra da su pravno mogući amandmani poslanika Milorada Mirčića i Milovana Radovanovića, a Odbor predlaže da Narodna skupština odbije sve ostale amandmane.
Mislim da Zakonodavni odbor ne može da predloži da se amandman odbije, on mora da kaže da amandman nije u skladu sa zakonom ili da jeste u skladu sa zakonom, ali ne da se odbije. Skupština, ako je amandman u skladu sa zakonom, može da o njemu raspravlja i da u danu za glasanje amandman usvoji ili da ga ne usvoji, ali Zakonodavni odbor nema mandat da odbija amandmane koje su podneli narodni poslanici.
Što se tiče samog zakona, već je rečeno dosta o ovom zakonu. Ovim zakonom se dug koji postoji prema Londonskom klubu, faktički, zamenjuje obveznicima Republike Srbije i taj dug se prolongira na 20 godina, odnosno do 2024. godine.
Ono što ovde nije jasno, odnosno što nije prihvatljivo, jeste šta se čekalo od prošle godine, nepunih godinu dana, zašto ovaj zakon nije ušao u proceduru pre godinu dana i zašto se sada obveznice izdaju sa datumom od 1.1.2004. godine, a mi smo već prešli polovinu 2005. godine?
Sve ovo je nejasno i mnogo je politike u ovome, mnogo političkih poena je na osnovu ovoga prikupljeno, odnosno želelo se prikupiti, jer je, navodno, pre nekoliko godina Đelić izašao ovde sa pričom kako je on uspeo da otpiše 60% duga prema Pariskom klubu, pa zatim je došao, čini mi se, Dinkić sa trijumfom da je uspeo da otpiše 62-63% prema Londonskom klubu. Pitanje je koliko su ti dugovi bili stvarni, koliko je tu bilo onih dugova koji se nisu mogli naplatiti, koji nisu ni postojali.
Ono što je takođe sporno, jeste zašto vlasti od 2001. godine ne pominju odštetu koju Republika Srbija mora da traži od zemalja članica NATO pakta za bombardovanje Republike Srbije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora ili bivše SRJ. Ta šteta je stvarna, ona je evidentirana, procenjena je i ona se mora tražiti. Ne smemo, radi naših potomaka, nikome oprostiti to što je učinjeno.
Znači, Republika Srbija ne može da amnestira nikoga od odgovornosti, ne radi nekih političkih poena sadašnje elite koja vlada Srbijom, već radi potomaka, radi naše dece, da se ono što je učinjeno ne zaboravi i ne oprosti. Mi mnogo više potražujemo od Zapada koji nas je 1999. godine materijalno razorio, nego što su ovi naši dugovi koje imamo iz vremena bivše SFRJ prema tim zapadnim zemljama, odnosno finansijskim institucijama.
Prema tome, mi ovo nećemo prihvatiti, ne možemo prihvatiti, ali napominjem još jednom, ne možemo ni zaboraviti, ni oprostiti onima koji su 1999. godine besomučno 78 dana bombardovali Srbiju. Moramo to tražiti. Ova vlast, s obzirom da prethodna to nije učinila, mora malo odlučnije da se oglasi po tom pitanju i da u ovoj skupštini možda usvoji jedan zajednički stav, oko koga moramo imati konsenzus.
Da se ta naša potraživanja prema Zapadu, odnosno prema NATO paktu ili članicama NATO pakta jasno zatraže od njih i da to bude predmet nekih naših pregovora i razgovora sa njima u budućem periodu, da bismo u nekom doglednom vremenu te dugove mogli i da naplatimo.