Da. Koristiću. Biće najduže u upotrebi ili u zloupotrebi lokalnih političkih moćnika i zbog toga, prosto, da bismo mogli da omogućimo da i oni nesmetano rade, izlaze na tržište i bave se svim ovim što se tiče zaista profesionalnog i objektivnog novinarstva, da im obezbedimo da što pre dođe do tog konačnog roka za privatizaciju.
Ono što, takođe, u tom amandmanu ili u našoj želji da se prihvati 2007. godina kao krajnji rok, tražimo jeste da ako se ne budu privatizovale te lokalne stanice, čiji je osnivač SO, da im Radiodifuzni savet oduzme dozvolu. Tako će se naterati da prosto moraju da uđu u proces privatizacije, a ne da se taj proces odlaže do beskonačnosti, bez ikakve mogućnosti da se zakonski utiče na njih.
A, sada mi dozvolite da nešto kažem i o samoj javnoj televiziji ili javnom servisu, ili onome što treba u stvari da bude javni servis budućnosti. Onaj posao koji očekuje RTS u samom procesu transformacije u javne servise je zaista jedan ozbiljan posao, i čini mi se da on u ovom trenutku može da se gleda na dva načina.
Ako bismo želeli da govorimo sa političkog aspekta mi bismo mogli da govorimo o tome da poštovanje zakona iz 2000. godine, koji uvodi pretplatu, možda politički nije oportuno za one koji vladaju, jer uvoditi pretplatu kada ljudi loše žive, kada imaju male plate, male penzije, 300 dinara za nekoga je zaista mnogo, i to je politički zgodna tema da govorimo o tome kako pretplata možda i nije baš nužna u ovom trenutku.
Ali, ako govorimo sa stanovišta državotvornosti i onoga šta građani Srbije posredno, kroz formiranje javnog servisa dobijaju, čini mi se da ne postoji nijedan razlog zbog koga se ne bismo složili oko toga u parlamentu ili zašto se oko toga ne bi postigao konsenzus i među građanima Srbije: neophodnost javnog servisa kao jednog servisa koji je potpuno nezavisan od politike, od uticaja političara koji su trenutno na vlasti, koji kroz budžet mogu da vas na neki način ucenjuju, iako ne kažem da se to dešava, ali mogu na kraju krajeva.
I bili smo u prilici da vidimo da ako političari određuju upravne odbore, one koji će biti na čelu tih kuća, moguće je da to ne zastupa javni interes svih građana ove zemlje, a javni interes je da budu pravovremeno obavešteni, informisani, da taj servis bude nepristrasan u onome što se tiče ovog dela informisanja.
Naravno, da javni servis ponudi i nešto što je mnogo više od samog i pukog informisanja, a to je da ponudi mnogo kvalitetnije i mnogo ozbiljnije programe. Ono što se tiče informisanja je samo jedan segment, ali ono što se tiče kulture, zabave, sporta, ono što se tiče obrazovnog i naučnog programa, takođe su obaveze javnog servisa koje zadovoljavaju sve potrebe građana Srbije.
Naravno da nećemo biti dobri političari ako dozvolimo da javni servis ili javno mnjenje kreiraju privatne komercijalne televizije, jer privatne komercijalne televizije kreiraju mnjenje na način na koji im gazde to govore. Naravno da ne možemo da verujemo informativnom programu jedne privatne televizije, čiji je vlasnik istovremeno vlasnik jedne političke stranke, vlasnik i jednog poslanika, vlasnik, bar čovek misli, svih prava u ovoj zemlji, da on govori o tome šta je pravedno i nepravedno, a tuži se sa državom da je dužan 50 miliona evra. Naime, ono što je država trebalo da dobije od njega.
Ne može on da kreira javno mnjenje dok ne objasni kako je moguće da 300.000 ili više hiljada evra dobija neko ko je njegov rođak ili ćerka za neki muzički album. Pretpostavljam da toliko dobijaju najveće svetske grupe za izdavanje albuma. To ide od para građana Srbije. Javni interes je da se objasne takve stvari.
Ne može ta televizija da zastupa javni interes, kao što mislim da javni interes ne može da zastupa drugi nacionalni emiter, koji se na potpuno legitiman način bavi onim što se zove zabava. Naravno da imaju pravo na zabavu, naravno da imaju pravo na TV program koji se bavi potkulturom, subkulturom, ali to ne može da bude interes građana Srbije.
To vam je kao da pravite jednu veliku školu koja ima sve predmete za koje smatrate da je bitno da ih građani ili deca ove Srbije nauče. Sa druge strane, imate škole koje su privatne, koje imaju svoje programe, koje ih kreiraju kako one smatraju da treba. To su uglavnom zabavni ili laki programi ili programi koji ne odgovaraju istini.
Naravno da je javni interes onaj sveobuhvatni, koji zastupa interese svih nas, i onih koji misle na jedan način i onih koji misle na drugi način, svojim kvalitetom i svojom nezavisnošću od politike. To je suština javnog servisa. Da ne zaboravim, nećemo dozvoliti da javno mišljenje kreira neko u čijoj je kući 49% američkog kapitala.
Naravno da mora javni servis da štiti interese građana Srbije, da čuva duhovnost onoga što se tiče građana ove Srbije, svih, ne samo Srba, nego i nacionalnih manjina, a posebno ima obaveze da brine o nacionalnim manjinama. Ustvari, to je razlog zašto je javni servis neophodan.
Da bi javni servis bio sve ovo o čemu sam prethodno pričao, on mora da ima stabilan izvor finansiranja. Ne može se drugačije finansirati nego od građana Srbije. Građani Srbije moraju da znaju da, ako izdvajaju, izdvajaju za sebe, da će oni dobijati najbolje utakmice, da će dobijati mogućnost da gledaju nacionalnu reprezentaciju, da će imati školski program.
Kada pričamo o javnom servisu, voleo bih da zamislimo kako je televizija izgledala 70-tih i 80-tih godina, koje je zlatno doba RTS-a. Dakle, školski program, u kome je bila "Kocka, kocka, kockica", u kome je bio "Muzički tobogan", u kome je bilo toliko toga da se ponudi, školski program koji je bio na nivou najrazvijenijih evropskih zemalja u tom trenutku, obrazovni program, dokumentarni program, a da ne govorim o dramskom programu, gde je jedna televizija godišnje proizvodila 25 do 35 dramskih igranih programa koji su osvajali sve moguće nagrade po Evropi.
Dakle, takva televizija je nešto što bi moglo da bude ogledalo javnog servisa. Ka tome i treba da težimo.
Sad, ono što se tiče izmena i dopuna ovog zakona omogućuje da RTS ne prestane da radi. Naravno, voleo bih da samo kažem ono što je činjenica kada je RTS u pitanju. RTS i "Pink" se takmiče u pogledu gledanosti. To jeste fakat. Za prvih šest meseci "Pink" je bio gledaniji, a u sedmom mesecu ove godine RTS je bio gledaniji od "Pinka". Ono što je činjenica i ono što se ne može opovrgnuti, to je da je informativni program RTS-a najgledaniji informativni program na svim televizijama.
Moguće i zbog toga što je najobjektivniji. Moguće da je to pokazatelj da je RTS u dobroj početnoj poziciji, da bi se lakše transformisao u narednih šest meseci, koji je krajnji rok. Dakle, po onome što smo čuli od sadašnjeg direktora RTS-a, taj proces transformacije može da se završi ili može definitivno da bude spreman za pravi javni servis i već krajem ove godine.
Mislim da ne postoji bojazan šta je to što će se dešavati u narednom periodu. Ono što mi ovim izmenama i dopunama zakona treba da omogućimo, to je da RTS ne prestane sa radom pa da ga za godinu dana pravimo, nego da zbog toga što ima najveći kvalitativni potencijal, zbog toga što ima tako dugačku tradiciju, zbog toga što ima tako važan značaj za građane Srbije, treba nesmetano da se transformiše u javni servis, a to mu ove izmene i dopune zakona omogućuju, da se ustanovi ono što je zakonska obaveza iz 2002. godine, a to je da se naplaćuje pretplata, da se omogući da RTS preživi, da se omogući da se nesmetano uđe u transformaciju i da se omogući da se dođe do onoga što je u interesu građana Srbije, a da ne zavisi od političara i onih koji su trenutno na političkoj sceni i čine vladajuću većinu.
Dakle, javni servis će imati upravni odbor koji bira potpuno nezavisno regulatorno telo, imaće 50% manje mogućnosti da se reklamira nego komercijalni emiteri. Samo da vam kažem podatke, da uporedite kako to izgleda u Hrvatskoj, koja je iako manja zemlja i ranije je ušla u formiranje javnog servisa.
Dakle, oni ubiraju godišnje između 140 i 160 miliona evra. RTS danas radi sa 27 miliona evra, a 2003. godine je radio sa 50. To jasno govori o tome da Vlada smanjuje izdatke za RTS zbog toga što očigledno ne želi da se meša u uređivačku politiku i želi da što pre RTS preraste u javni servis, kao nezavisno telo.
Sa druge strane, da li je moguće da Hrvati, koji naplaćuju 95% pretplate i ubiraju 140 miliona evra, mogu da imaju javni servis koji služi interesima građana Hrvatske, a mi u ovoj situaciji računamo na 27 miliona evra i treba da bude opšti, objektivni, nezavisni i da proizvodi kvalitetne programe. Čini mi se da je to nemoguće.
Često se poredimo sa BBC. Samo ću vas podsetiti da BBC godišnje od pretplate, a pretplata ili naplaćivanje usluga javnog servisa je obaveza za sve.
Vi možete da izdvajate za školu, a ne morate da idete u školu, izdvajate za bolnice, a ne morate da budete u bolnici. Samo, ovoga puta izdvajaju građani i direktno daju javnom servisu i javni servis odgovara njima kako troši pare. Dakle, BBC kao javni servis ili parametar za sve javne servise, godišnje ubere od te pretplate 1,2 milijarde funti, a francuski javni servis preko 3,5 milijardi evra. Naravno, svi oni imaju i dodatno. Francuski javni servis može i od reklama da se dopuni, jer je neophodno da ima što više para da bi bio nezavisan.
Dakle, poslanička grupa G17 plus će podržati ove izmene i dopune zakona, smatra da je poštovanje Zakona iz 2002. godine, koji govori o uvođenju pretplate, nešto što je nužno i obavezno. Sve ono u čemu možemo da pomognemo, u sređivanju medijske scene, depolitizaciji, smanjenju uticaja političara, ali i onemogućavanju tajkuna da kreiraju politiku, G17 plus će uvek dati svoj glas za.

Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković, ovlašćeni predstavnik SPS-a.

Gospodine Vučiću, vi ste govorili deset minuta pa sada morate da sačekate nas da završimo, pa da se onda vi javite, mora da se poštuje Poslovnik. Gospodine Vučiću, ne pametujem, vi ste se iznervirali što niste dobili reč, a objasnio sam vam da po Poslovniku imam pravo da govorim pre vas. Gospođo Radeta, ako hoćete da polemišete sa mnom, to meni uopšte nije sporno.
Danas smo došli u poziciju da posle 2002. godine ovaj zakon menjamo nekoliko puta. Ovo nije prva izmena Zakona o radio-difuziji i potpuno sam ubeđen da neće biti ni poslednja. Kada je Zakon o radio-difuziji usvajan ovde 2002. godine, upozorili smo na nekoliko stvari koje je neophodno promeniti i usaglasiti, kako bi došli do toga da stvorimo jedan medijski prostor u Srbiji koji će biti adekvatan i u skladu sa nekim zakonskim propisima.
Kad kažem da će još nekoliko zakonskih promena biti ovog zakona ukoliko medijsku sliku želimo da stvorimo na pravi način, onda mislim na dva pitanja.
Prvo je rešavanje pitanja kablovskih emitera i uopšte kablovske mreže u Srbiji, koja nije rešena ni onim prethodnim zakonom, ni ovim izmenama zakona. U tom pravcu mislim da ima dosta, ako mogu tako da kažem, kočenja sa raznih strana.
Država nije zainteresovana da to pitanje reši ili se plaši onih koji imaju dominantan uticaj u kablovskoj mreži u Srbiji, a znamo da je to vlasništvo Soroš-a, u najvećem delu Srbije.
Znači, preduzeća koja prave kablovsku mrežu, ili jednostavno dopuštaju da se pravi jedan neadekvatan sistem kablovske mreže u Srbiji, koji nije dobar za onoga ko koristi, a nije dobar ni onaj ko uzme pare na brzaka, pa napravi tu kablovsku mrežu, da bismo došli do jedne pozicije kada to pitanje rešimo, da ponovo svi ti ljudi, svi ti građani moraju da ulažu sredstva u stvaranje kablovske mreže.
Sećam se, tada smo na to pitanje upozoravali gospodina Koraća, koji je bio potpredsednik Vlade, ali njemu je bilo važno pre letnjeg zasedanja 2002. godine da usvojimo taj zakon, jer ako ga ne usvojimo biće propast u Srbiji, neće da nas primi Evropa, neće Evropa da nas vidi itd. Sada je 2005. godina, a ovaj zakon, kao što vidimo, nije profunkcionisao ni u onoj prethodnoj vladi ni u ovoj vladi.
Drugo pitanje, naravno, jeste digitalizacija medijske slike u Srbiji. Mislim da i tu država ne poklanja dovoljno pažnje, jer ako hoćemo da budemo u skladu sa nekim evropskim tendencijama, Evropa je zaključila i rekla, 1. januara 2007. godine ne može biti uopšte emitovanje programa bez digitalne mreže, a to znači da ne bi bilo ni ovakvih rasprava i sukoba, i straha velikog broja medijskih kuća, i lokalnih radija i televizija, da li će dobiti frekvenciju, jer bi se u tom broju udesetostručio broj emitera da jednostavno tog problema ne bi bilo.
Italijani čak sada finansiraju medijske kuće da obezbede novu tehnologiju kako bi prešli na digitalnu mrežu, a digitalna mreža podrazumeva povećanje broja emitera.
Kada je reč o ovim konkretnim promenama, naravno, SPS ih podržava. Moram da kažem da smo se za nekoliko tih pitanja zalagali i ranije. Jedno je pitanje mandata, koje je ovde pokrenuto na razne načine, mandata radiodifuznog saveta. Uostalom, većina radiodifuznog saveta je birana čak i u onoj prethodnoj vladi, isti ti ljudi, pa da li je po zakonu ili nije po zakonu, isti ti ljudi su ovde, gotovo uz opštu saglasnost svih u parlamentu, i pozicije i opozicije izabrani, i ponovo mislim da ova legalizacija na ovaj način, u stvari stvara jednu sigurnost članova radiodifuznog saveta da mogu ovaj proces da završe, do kraja da uđu i mislim da je apsolutno prihvatljiv i nezavisno od toga da li smo pozicija ili opozicija ili SPS koji podržava ovu manjinsku vladu.
Drugo pitanje je pravo veta.
Moram da kažem da je SPS posebno osetljiva kod tog pitanja. Osetljiva je zato što smo se mi pre petnaestak godina borili za jedinstvenu Srbiju, protiv tih snaga koje su jednostavno od Vojvodine pravile državu, nije da nije imala pravo veta u ovoj skupštini, imali su pravo veta na sve. Oni su sami o svemu odlučivali, a mi smo jednostavno morali u ovoj skupštini da pitamo o svakom zakonu, o svakom zakonskom projektu i jednu i drugu pokrajinu kako ćemo se ponašati.
Nažalost, pošto je prošlo 15 godina, to su svi zaboravili, pa kao da je večito Srbija bila jedinstvena, večito kao da to nije bio doprinos SPS. Mi ćemo se uvek zalagati, uvek ćemo biti protiv bilo kakvog veta i bilo kakvog omnibusa, uvek ćemo biti za jedinstvenu Srbiju u svakom elementu, a ne samo deklarativno, zato što mislimo da je to budućnost.
Nažalost, tada je ovo bio dil prethodne vlast da se ugradi pravo veta i da se obezbedi glasanje za ovaj zakon, i on je na taj način, potpuno anahrono, suprotno zakonu i pre svega protiv Ustava, ugrađen kao element u ovaj zakon, i mislim da je mnogo važno da se odstrani ta jedna protivustavna odredba, koja je bila u ovom zakonu, a proveravao sam, niko se nije žalio Ustavnom sudu, pa zato Ustavni sud nije ni reagovao. I na taj način se sada eliminiše i neće više biti u zakonu, i sa te strane smo mi apsolutno, ako mogu tako da kažem, zadovoljni, samo zbog toga bi, ako ništa drugo, ovaj deo podržali.
Kada je reč o privatizaciji lokalnih medija, moram da kažem da apsolutno podržavam gospodina Lazarevića i glasaćemo za taj amandman da se do 2007. godine privatizuju mediji. Što se nas tiče, mislim na lokalne medije, nema razloga da čekamo ni kraj 2007. godine. Obrazloženje, zašto treba da bude 2008. godina, svako pomera po godinu ili dve, čekajući sledeće izbore, pa tako i prethodna vlast isto, daj mi da ne bude to dok su izbori, pa kada se završe izbori onda neka se privatizuje, da iskoristimo te lokalne medije za naše potrebe. Daj jedna Vlada neka ima hrabrosti i snage dovoljno da to završi dok je na vlasti, a da ne razmišlja kako će biti u procesu izborne kampanje, da te medije koristi za svoje potrebe.
Odmah da budem precizan, ta priča, obrazloženje zbog čega se ti mediji ne privatizuju sada i ne privatizuju po nekom ubrzanom procesu, nego trba da se privatizuju 2008. godine, jeste bila sledeća: ko će da kupi medije, opštinske radio-televizije, ako ne zna da li će dobiti dozvolu za rad.
Pazite, onda se pitam, od 113 postojećih takvih lokalnih televizija, koliko će njih dobiti dozvolu za rad; kažu, 20 ili 30. Šta to onda znači, da ovih 90, znači, gde opštine ulažu već sada velika sredstva, troše velike pare, a onda će na kraju zaključiti da ne mogu to da emituju.
Dajte, neka proba privatnik da kupi. Oni kažu da neće, a kako neće, kada on sada ulaže, kupuje predajnik, a to je koliko košta jedna televizija. Dobar predajnik je koliko košta jedna lokalna televizija, a to tako više ne košta, je li tako gospodine Kojadinoviću? To je potpuno jasno, ako kupi kilovatni predajnik televizijski, to je koliko košta jedna lokalna televizija i manje. Ta televizija vredi kada treba da primi 20 ili 30 radnika i ne bi mogao da izdržava druge stvari.
Ali, da budem precizan, ne zalažem se za ukidanje stavke u budžetu lokalne samouprave za finansiranje medija. Nije poenta u tome.
Treba da bude stavka, neka bude ista. Zamislite samo, nema gospodina iz Trstenika, koji je bio 10 godina predsednik opštine u Trsteniku, pa su onda privatizovali tu televiziju, dali crkvi, to više ne zna niko kako su privatizovali, ali svejedno, oni su izdvajali godišnje 12 miliona u jednom Trsteniku za RTV Trstenik, i to koristili.
Jer ta televizija je bila pre svega usmerena i finansirana protiv SPS-a, i radikala, i nizašta drugo nije služila. Dakle, radi vođenja kampanje protiv radikala i SPS-a, i to je tačno. Zamislite 12 miliona godišnje za jedan Trstenik. Sa šest miliona je taj Trstenik mogao da finansira nekoliko lokalnih televizija okolo i da ima bolji program i veću korist za finansiranje, odnosno za informisanje lokalne samouprave u jednom Trsteniku.
Pomenuo sam Trstenik, zato što sam juče čuo cifru od 12 miliona, inače takva je situacija u gotovo većini sredina. Znači, nisam protiv toga da se u budžetu opštinskom predvide sredstva za medije, ali onda mora da postoji tender, program, da konkurišu te lokalne radio-televizije i novine i da dobiju na osnovu svog sadržaja, na osnovu onoga što doprinose lokalnoj sredini, a ne na osnovu toga šta doprinose predsedniku opštine, bez obzira iz koje je političke partije on.
Govorim o lokalnim medijima, mi smo nacionalni, tako da je to ključna razlika, gospodine Stamenkoviću, i ne učestvujemo u tome. To je kada je reč o privatizaciji tih lokalnih medija.
Inače, većina nas poslanika putuje po Srbiji i obilazi na razne načine te lokalne medije, učestvuje u nekim emisijama i vi znate u kakvom je to stanju. To je u katastrofalnom stanju, da budemo potpuno iskreni.
Ako mi čekamo i kraj 2008. godine da se privatizuje, pa da bi 2009. godine neko ulagao u te medije, da se nešto napravi od onoga, to će nestati. Ti televizori su stari po 15 ili 20 godina i kao monitori, a kamoli kada je reč o tehnici i umesto da imate mogućnost da na tom prostoru imate dve ili tri frekvencije, vi ne možete, jer ova jedna se tako raširi na dva ili tri televizijska programa da ne može niko drugi da se gleda na tom prostoru, niti čuje.
Kada je reč o TV pretplati.
Ovde imam ispred sebe stenogram sa sednice 13. 2. 2001. godine i tog revolucionarnog govora gospodina Đelića. On je revolucionarni govor održao, pravi razlog je veoma jedinstven za ukidanje takse na brojilo, to treba odmah ukinuti, što se od nas očekuje, ogromna većina građana, mi smo to obećali, mi to moramo odmah da uradimo. Drugi razlog je što ova taksa mora biti ukinuta što ona predstavlja nepravičan način finansiranja RTS, pa potom treći, mi vidimo u ovom predlogu pravi značaj i prvi korak u reformi državne televizije, sve je to bilo 13.2.2001. godine.
Nemojte da mislite da ovo pričam zbog sadašnje vlasti, jer ste i vi odmah, već godinu dana nakon toga, dakle, kada je predložen ovaj zakon o radio-difuziji, prvi zakon, jer ovo su sve izmene, gospodin Korać kao potpredsednik Vlade koji je rekao, ako sada ovaj zakon ne usvojimo, pre godišnjih odmora, propade država, neće nas Evropa, neće nas svet, neće nas niko, izgubićemo ljubav, kao da nas mnogo vole. On je rekao - da bi televizija bila nezavisna, da bi obezbedili nezavisnost RTS, kao i u ostalim državama Evrope javni servis, za razliku od komercijalnih servisa, značajnih komercijalnih radio i televizijskih stanica, ne može isključivo na komercijalni način da posluje, drugim rečima, on neće moći da živi od sponzorstva, već mora da se uvede pretplata.
Odmah je posle godinu dana gospodin Korać shvatio da mora pretplata, da dalje ne čitam šta je sve ovde pričao, jer je pričao svašta o pretplati, a mnogo glupo. Hajde što je glupo, nego nebuloze. Koji su razlozi da se javni radiodifuzni servis finansira iz pretplate, s obzirom da se u našoj javnosti vrlo često pretpostavlja da će mnogi poslanici ovde postaviti to pitanje? Razlog je vrlo jednostavan. Ekonomski, finansijski, nezavisni servis, to je razlog i mora da se uvede pretplata.
Modaliteti pretplate, postoje različiti Oni su se tada opredelili da pošalju račun građanima, pa onaj Crkvenjakov je slao račune građana, nijedan nije hteo sad da zove, naravno, pa šta ćete. Ni ja se ne bi odazvao, mogao je da me tuži koliko hoće, ja bih išao u zatvor da ne platim njemu pretplatu.
Naravno, znali su i oni da ne postoji drugi način obezbeđenja plaćanja pretplata nego samo dva, koja su izučavana krajem 90-tih.To je preko PTT-a, jer možeš da mu isključiš telefon, i preko elektro brojila, jer možeš da mu isključiš struju. I jedno i drugo, kada nekome isključite telefon ili kada mu isključite struju, to je za običnog čoveka strašno. Jednostavno, ne može da komunicira. Onaj tamo na selu ako mu isključite telefon ne može da komunicira sa decom, koja negde žive itd, a ne daj bože da mu isključite struju, pa makar u svinjac, gospodine ministre.
Ustvari, sada sam shvatio, kada je ovo predloženo, i tada kada je 2002. godine gospodin Korać predlagao pretplatu kao revolucionarno delo, da smo mi kao SPS i vlada SRS tada imali reformsku i proevropsku politiku apsolutno i da smo, u stvari, prednjačili u tome nekoliko godina ranije. Znači, čak 1997. i 1998. godine, jer suština je u tome, potpuno identična stvar.
Nema nikakve promene sem da se uvede pretplata. Znam da je ovo opterećenje građana, ali znate kako, između toga finansiranja i budžeta moram da kažem, kako gospodin Nikolić kaže seirim, moram da kažem da izražavam zadovoljstvo da sada vi potvrđujete, a i prethodna vlada je potvrdila, da smo u ovoj oblasti bili reformski.
Naravno, gospodine Kojadinoviću, vi ste govorili ovde o programu RTS. Mi kao SPS se zalažemo i insistiramo da se stabilizuje RTS. Ta dugovanja koja ovde niste ni vi pomenuli od preko 20 miliona evra RTS sadašnjeg, sa porezom i doprinosima preko 30 miliona evra, jeste nešto što ne služi na čast ni državi, ni vladi, ni nama kao poslanicima da se finansira tako RTS.
Problem je zašto je do toga došao RTS, nije problem RTS, nego je problem baš upravo prethodna vlada, što nije htela da prihvati model finansiranja i što, samo da bi dokazala da u izbornoj kampanji nije lagala, a pokazalo se da je lagala, i da nije vodila pogrešnu izbornu kampanju i lažnu izbornu kampanju, nije htela u stvari da sanira RTS, pa mu ukinula pretplatu, a nije našla drugi izvor finansiranja.
Nije problem u RTS kada je reč o finansijskoj situaciji. Problem u RTS je nešto drugo. Nadam se i mogu da vam verujem i vama i gospodinu Tijaniću da će RTS postati javni servis jednog dana, ali da budem iskren mi u SPS u poslednjih pet godina nismo videli da je to javni servis. Ne mogu da vidim da je to javni servis i da verujem da je Dnevnik javni servis, ako se pojavi na primer Batić ili Vesna Pešić.
Znate šta je javni servis? Kada se poštuje volja građana. Kako se volja građana utvrđuje? Na izborima. Ako neko ne dobije ništa na izborima, ne dobije 100 glasova, a svako drugo veče je na nekoj televiziji, a naročito u javnom servisu gde građani plaćaju, to nije javni servis. To je delovanje protiv građana, to je udaranje građana u glavu.
Građani kažu - neću njega nikako, a ja ti ga svako veče serviram, zato što je Vesna Pešić ime, zato što je Batić ime. Ko utvrđuje ime? Da li javni servis ili građanin svojim glasanjem? Građani su utvrdili našu poziciju. Mi kao SPS smo zadovoljni brojem glasova koji smo dobili, 22 posto. Video sam danas da neko računa koliko naš poslanik vredi, samo je zaboravio da SPS ima 10,6 a ne 4,9, pa vredimo 20 hiljada.
(Aleksandar Radosavljević, sa mesta: Čega?)
Gospodine Radosavljeviću, 20 hiljada birača. Vi ste vični, vi ste time trgovali lako, znate kako ste to, cementaru onu Beočinsku, Popovac i slično, Sartid, vi ste tim stvarima trgovali. Ako mi imamo 22 poslanika, to je 500 hiljada glasača; 500 hiljada glasača ne može nijedno veče da se pojavi na televiziji. Ko se pojavio na RTS u poslednjih pet godina iz SPS? Nije tri puta, četiri, što kaže gospodin Nikolić, ja sam se pojavio jednom, snimao sam prethodne večeri i onda kada sam video šta se pojavilo posle toga rekao - više nikada na snimanje u RTS. Nisam lud da idem.
Ja sam dobro prošao, kako si ti prošao. Naravno, ne pada mi na pamet da idem da snimam, pa da čekam kako će neko posle tamo da me kroji u javnom servisu. Javni servis mora da poštuje izbornu volju.
Političke partije koje ne prođu cenzus - ne može da se pojavi njihova politička volja u javnom servisu. Mogu proporcionalno samo političke snage koje su dobile poverenje građana.
Inače, čim vidim Vesnu Pešić i vidim Batića ja ne verujem u javni servis. Ne daj bože kad vidim Čedu. Tu je, doduše, i ovima iz DS teško, ali ne mogu da vidim, jer to nije javni servis. U tome je suština i to je suprotno delovanje, to vređa građane. Nemojte očekivati od građana da plaćaju pretplatu, ako se pojavljuju oni koji nemaju političku verifikaciju u javnosti. To se dešava, ne može da se govori.
Kakav je RTS sada bio? Bio je kakvo je bilo stanje u državi. Stanje u državi je bilo da se borimo protiv onih koji su ugrožavali srpski narod i RTS je branio srpski narod. Šta će drugo da radi? Šta će drugo da radi državna televizija, pa i kada je javni servis, nego da stane iza svog naroda i da ga brani?
Šta je radila državna televizija 17. i 18. marta prošle godine? Valjda je informisala i vi ste se za to zalagali, to je dobro, da se o stvarnom stanju informiše. Kako je bilo na Kosovu i Metohiji? Šta je drugo radila i državna televizija 1999. nego informisala šta se stvarno dešavalo. I zašto je državna televizija bombardovana 1999. godine? Ne zbog Milanovića, nego zato što je imala jedina link i zato što je pravila probleme informisanjem odavde i slanjem signala šta se dešava u Srbiji u zemljama koje su nas bombardovale. Kada su bombardovali RTS ukinuli su link, više signala nije bilo, mora da se nosi snimak u Mađarsku, ćao đaci, to je već kasna vest za medije. Prema tome, to je potpuno realno.
Gospodine Radosavljeviću, vi to ne razumete, jer vi nikada ne bi branili svoj narod i vama i ne zameram. Ima pravo ova država da ima i te političke partije, koje nikada ne bi branile svoj narod, i ima pravo i legitimno je da ima te političke partije koje će uvek stati u odbranu svoga naroda kada je on ugrožen, bez obzira na rezultate i na posledice toga u biračkom telu. Mi se ponašamo u skladu sa tim i to nije sporno.
Prema tome, mi se zalažemo da RTS postane državni medij. Mislimo da treba da bude RTS Beograd i RTS Novi Sad, da ne bi ponovo došli zbog one prve priče oko veta, jednog dana oko toga, pa mislim da, ukoliko ima, bilo bi dobro da Odbor predloži takav amandman da se pozove RTS Beograd i RTS Novi Sad, a ne RT Vojvodine, da ne bi posle pet, deset godina imali novih problema na ovim prostorima, ali u principu kada je reč o izmeni ovog zakona nadam se da je on stvorio uslove da konačno uredimo te odnose.
Mada nisu takvi odnosi, i toliki broj medija i emitera koliko se pričalo. Sećate se, pričalo se o nekoliko hiljada, a sada kada je Radiodifuzni savet prikupio podatke ispada 700. Kada se to sabere koliko treba da dobije, to je 500.
Prema tome, objektivno sem onih koji imaju tamo negde u šupi i ovo o čemu smo pričali, neadekvatnu tehniku, i ostali koji imaju normalnu radio-televiziju, mogu da očekuju da nisu bacili novac u sve to. Zato će SPS podržati ovaj zakon i radujemo se da konačno dolazite na pravi put, na naš put.

Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, ovlašćeni predstavnik DS-Boris Tadić.

Gospodine predsedavajući, kolege narodni poslanici, da uozbiljimo malo ovu raspravu. Evo svakog avgusta ova nova skupštinska većina i Vlada na tapetu ima izmene i dopune Zakona o radio-difuziji. Kada već nema volje, spremnosti i želje da menja ovo društvo i da menja ovu Srbiju, onda bar da menjamo zakon i pred nama se opet nalazi, kao i avgusta 2004. godine, Predlog izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji.
Ovo je jedna vrlo ozbiljna oblast o kojoj može da se govori sa humorističnom notom, kao što smo čuli iz prethodnog izlaganja, ali da se prisetimo da je Demokratska stranka - Boris Tadić tada podržala izmene i dopune zakona, krajem avgusta 2004. godine, i tada sam takođe kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe rekao da DS ostaje na liniji depolitizacije medijskog prostora, koje se vrši kroz formiranje nespornog radiodifuznog saveta, i to je bio strateški cilj DS.
A svakako formiranje i izgradnja javnog servisa podrazumeva temeljnu transformaciju RTS i TV Novi Sad, kao i određivanje nove uloge lokalnih i radio-tv stanica koje se nalaze pod ingerencijama lokalne samouprave. Naravno, poštujući i preporuke Saveta Evrope i OEBS-a, i kako bi se sprečio haos koji vlada u radio-difuziji ili kako sam onda rekao radiokonfuzija koja vlada u etru, a o kojoj su danas govorili moji prethodnici, sa preko 1300 emitera u Srbiji.
Tada sam čuo od predlagača da se promene oko izbora, pre svega radiodifuznog saveta donose i ako se zakon bude poštovao kroz ovu brzu proceduru će moći da se konstituiše novi savet do kraja godine najkasnije i onda će taj savet moći da počne da rešava probleme u radio-difuziji. Takođe se čulo da će članovi saveta izabrati upravni odbor, a upravni odbor će imenovati direktora, posle sprovedenog konkursa, a postojaće još jedno telo koje će biti veoma bitno, a to je programski savet.
Naravno, zakon se, kako je tada rečeno od predlagača iz vladajuće koalicije, ne menja zbog toga da bi se promenio sastav saveta, nego da bi se omogućilo savetu da Zakon o radio-difuziji primenjuje. Šta nam vredi zakon koji smo usvojili 2002. godine, rečeno je tada, čak i ako je najbolji ako ga ne sprovodimo. Sada ima da ga sprovodimo, kada budemo izabrali telo po jednoj zakonskoj proceduri. Od tog sprovođenja naravno nije bilo ništa.
I sada opet dolazimo u situaciju da dolazi do izmena i dopuna ovog zakona i prolongiranja nekih rokova koji su već bili utvrđeni izmenama i dopunama zakona i Zakonom o radio-difuziji.
O čemu se radi? Radi se o onome što sam rekao na početku, o nespremnosti da se preuzme politički rizik i politička odgovornost za to da se menjaju stvari nabolje u ovoj državi. Jednostavno, želi da se zadrži status kvo i ova vlada se ponaša kao Skarlet O Hara u "Prohujalo sa vihorom", misliću o tome sutra, daj da danas izmenim, da produžim rokove, misliću o tome sutra kako će se to rešavati ili će misliti neka druga skupštinska većina i neka druga vlada. Nadam se da će i ova vlada brzo prohujati sa vihorom i da ovakav stav jednostavno neće biti preovlađujući.
Zašto ovog puta nećemo glasati za izmene i dopune Zakona o radio-difuziji? Pre svega, zbog nečinjenja i nesprovođenja, nedostatka strategije. Imali smo prethodno Zakon o NIS-u, Zakon o prestanku važenja Zakona o NIS-u, kada smo imali gotovo istovetne primedbe koje se tiču, pre svega, nemanja jasne strategije razvoja u NIS-u, šta će doneti ukidanje zakona i kako će se ići u privatizaciju. Ovde ne vidimo tu strategiju, kako će formirati javni servis u Republici Srbiji. Ovde vidimo jednu nespremnost da se suočimo sa pravim problemima.
Recimo, rebalansom budžeta ministar finansija je skinuo finansiranje RTS sa budžeta. Istovremeno se produžava rok da se finansiraju iz budžeta lokalne radio-stanice jer se produžava rok za njihovu privatizaciju. Ako je budžet Republike Srbije budžet svih građana Republike Srbije, takođe su i budžeti lokalnih samouprava budžeti građana koji žive u tim opštinama. Zašto bi sada ukinuli finansiranje RTS jednim rebalansom budžeta, a istovremeno produžili rok za finansiranje iz opštinskih budžeta lokalnih elektronskih medija. Dakle, to je ne samo jedna od nelogičnosti.
Druga stvar, jednostavno RTS, čija ideja jeste da se pretvori u javni servis svih građana, mi smo bili prisutni na Odboru za informisanje, predstavnici DS - Boris Tadić, kada je prisustvovao i generalni direktor RTS Aleksandar Tijanić, gde je on ishvalio kao televiziju koja ima najviši rejting i gde je dobio mnogobrojne pohvale, da mi se činilo u jednom momentu da je taj odbor sazvan da bi se udelile pohvale sadašnjem generalnom direktoru RTS Aleksandru Tijaniću, koji je nacionalnu televiziju preuzeo u jednom pristojnom finansijskom stanju, i u programskom smislu, da bi je doveo do bankrotstva.
Ako ga je već na nezakonit način postavila Vlada Republike Srbije, zar nije bilo mogućnosti da sedne sa ministrom finansija, sa predsednikom Vlade, da se dogovore i da vide kakva je to strategija pretvaranja RTS u stvarnu nacionalnu televiziju i u javni servis.
Nije tačna, a to se već čulo za ovom govornicom, rečenica kako je to postala najgledanija televizija. Prvi program je zadržao rejting kao i pre dve godine, drugi kanal je pao u odnosu na rejting koji je imao pre dve godine, a duplo manji rejting ima treći kanal.
Hrvati su privatizacijom svog trećeg kanala, prodajom RTL-u, zaradili 30 miliona evra. Vrednost našeg trećeg kanala, koji treba da se privatizuje, jeste između tri i 30 miliona evra. Verovatno ovakvim drastičnim padom gledanosti cena tog trećeg kanala, koji je trebalo da se privatizuje drastično je pala. Bojim se da je neko namerno to učinio kako bi neki koji imaju već privatne televizije, koji imaju značajan uticaj na medijskom prostoru u Srbiji, a nameravaju da prodaju svoje televizije u skoroj budućnosti, mogli po boljim uslovima da prodaju svoje televizije nego što bi nacionalna televizija mogla da proda treći program RTS.
Sa druge strane, nepristupanjem dodeli frekvencija izgubila je nacionalna televizija, a taj novac se mogao iskoristiti takođe za razvoj nacionalne televizije i javnog servisa. Recimo, samo ove tri najgledanije privatne televizije mogle su po pola miliona evra minimum da plate za korišćenje frekvencija i po pola miliona evra ostale regionalne i lokalne televizije, i to bi bila suma na godišnjem nivou od oko dva miliona evra, koja se takođe mogla uložiti u razvoj nacionalne televizije. Naravno da to nije urađeno i da se kasni, opet kažem zbog nečinjenja i nespremnosti ove vlade da se uhvati u koštac sa problemima.
Takođe, prihodi od marketinga, koji iznose oko 14 miliona evra, ako se dobro sećam, što je istakao sadašnji direktor televizije, takođe su drastično pali. Od septembra prošle godine nisu isplaćeni honorari i već se čulo za ovom govornicom da će biti veoma mnogo problema oko funkcionisanja nacionalne televizije. Dobili smo jedan amandman, koji je ovoj skupštini uputio direktor RTS Aleksandar Tijanić, koji predlaže tranzicioni fond koji bi premostio jedno vreme između prostora kada bude naplaćivana tv pretplata, da bi mogla RTS kao nacionalni servis da funkcioniše, i sadašnjeg vremena.
Prosto ne mogu da shvatim kako ovo funkcioniše i ponavljam opet zašto se nisu dogovorili, jednostavno je rebalansom budžeta izbačeno finansiranje RTS. RTS je prepuštena samoj sebi. A mi ne smemo da dozvolimo taj luksuz da ostanemo bez nečega što je javno dobro, nacionalno dobro, kao što je nacionalna televizija.
Ne bih želeo da iskoristim svo vreme, deobni bilans može veoma brzo da se ostvari i nema potrebe da se produžava ovaj rok što se tiče deobnog bilansa između radiodifuzne ustanove Vojvodine i radiodifuzne ustanove Srbije.
Što se tiče veta koje ima predstavnik Vojvodine, ali pošto mi ističe vreme, pošto saslušam jedan deo diskusija, na kraju rasprave ću se dotaći i ovih pitanja.
Ne želim da uzurpiram vaše vreme jer sam iskoristio prvih 10 minuta. Zadržavam pravo da u drugom delu objasnim i ove druge izmene i dopune zakona koje sigurno neće doprineti uređenju medijskog prostora u Republici Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Vukosav Tomašević, ovlašćeni predstavnik Demokratske stranke Srbije.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa DSS daće svoju podršku ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji, jer ovaj zakonski akt poboljšava postojeću zakonsku regulativu u ovoj oblasti i jer će se nakon usvajanja ove izmene i dopune Zakona u praksi moći da krene konačno sa tranzicionim procesima u radio-difuziji u Srbiji.
Konkretno, ovim zakonskim aktom se dešavaju dve značajne promene, promene u dva najznačajnija segmenta, odnosno u praksi u dve najvažnije institucije u ovoj oblasti, a to su Republička radiodifuzna agencija i javni servis odnosno republička radiodifuzna ustanova.
No, pre nego što ređem na šire obrazlaganje ovih segmenata zakona, moram da kažem da su primedbe i kritike na račun ovog zakona koje su prethodnih dana dolazile iz nekih strukovnih udruženja i novinarskih organizacija apsolutno neosnovane, da nisu argumentovane, a u to smo se mogli uveriti i juče na raspravi na Odboru za kulturu i informisanje, kada njihovi predstavnici nisu izneli ništa zaista ozbiljno što baca senku na Predlog ovog zakona, osim jednog jedinog osnovnog pitanja, a to je - da li su realni rokovi za sprovođenje koje utvrđuje ovaj zakon i šta je garant da će oni biti poštovani?
Rokovi jesu realni. Ono što po nama nije realno, o tome ću nešto kasnije govoriti, jeste ovaj rok za privatizaciju lokalnih medija, odnosno lokalnih stanica čiji su osnivači skupštine opština. Ostali rokovi su realni, a garant da će oni biti sprovedeni je Vlada Republike Srbije i njena politika.
Ova vlada radi ozbiljno, donosi ozbiljne zakone i ozbiljno ih sprovodi. U tome je osnovna razlika, a time odgovaram i prethodnom govorniku, između ove vlade i one prošle vlade. Ova vlada je zatekla loše stanje u oblasti radio-difuzije i evo dva puta za godinu i po dana donosimo izmene i dopune zakona, poboljšavamo zakon, ali popravljamo i praksu u ovoj oblasti, za razliku od one prošle vlade koja je 2002. godine donela ovaj zakon, a to smo i tada rekli, donela ga je samo pro forme, bez ikakve ozbiljne namere da ovaj zakon sprovede. To se kroz praksu i rad te vlade i dogodilo.
Mislim da nije umesno ovo što je uradio prethodni govornik, da kritikuje način izbora članova Saveta Republičke radiodifuzne agencije. Ovaj put je to urađeno potpuno legalno i zakonito, za razliku od načina kako je to radila prethodna vlada.
Podsećam da je u julu 2002. godine, kada su poslanici DSS bili brutalno izbačeni iz Skupštine na jedan hajdučki način, usvojen zakon, a pre toga je za jedan dan na sednici Odbora usvojen predlog da Savet ima 15 članova, a da je sutra ujutru osvanuo zakon sa predlogom od devet članova. Kako je do toga došao i koji je to bio noćni rad to znaju gospodin Korać, koga nema ovde u sali a koji je tada vodio taj posao, i gospodin Andrić koji je predsedavao Odborom, i to služi njima na čast.
Takođe, hoću da podsetim na način kako je biran prošli savet, pogotovu na slučaj onog gospodina Radosavljevića ili Radovanovića sa Kosova. Doneli smo ovde i pokazali, to su svi mediji prikazali, to je videla cela Srbija, da taj čovek ne ispunjava zakonske uslove da bude biran u savet. Uprkos tome, ovde ste ga silom izabrali. No, mene ni tada, ni sada to nije čudilo, to je samo bio nastavak one solunsko-bodrumske politike koju je prethodna vlada i prethodna skupštinska većina vodila.
Ali, da se vratim na odredbe ovog zakona. Prva dobra stvar koju ovaj zakon uvodi je to što će Republička radiodifuzna agencija napokon moći nesmetano da funkcioniše. Dakle, od onog dana kada usvojimo izmene ovog zakona, Republička radiodifuzna agencija i njen savet će moći da krenu sa radom i da preuzmu sve one ingerencije koje im zakon daje.
To znači, pre svega da uvedu red u etru u Srbiji, najpre kroz konkurse za dodelu frekvencija, a zatim i kroz sve one druge institute i ovlašćenja koje im zakon daje. Dobro je, naravno, i što se ovim zakonom ukida besmisleno, bespravno i protivustavno pravo veta koji je imao član Saveta iz Vojvodine. Mi smo to argumentovali i kada je zakon donošen. To smo javno kazali, ali nismo imali dovoljno glasova da to sprečimo. Da je bilo ko, a to zna svaki pravni laik, u ove prethodne tri godine se obratio Ustavnom sudu i tražio tumačenje ustavnosti, svakako da bi odgovor najviše sudske instance bio da je ova odredba neustavna, i dobro je što se ovaj zakon kroz brisanje ovog stava privodi ustavnosti.
Kada je u pitanju drugi značajan segment ovog zakona, to je javni servis - mislim da se mora poći od pretpostavke, saznanja i opredeljenja svih važnih faktora u Srbiji da javni servis treba Srbiji i treba njenim građanima. Mislim da je to nedvosmislen stav i stručnih krugova, i javnog mnjenja i svih političkih faktora u Srbiji.
Takođe, mislim da se do javnog servisa može doći samo ovako kako se sada radi, pretvaranjem Radio-televizije Srbije u javni servis. Postoje i zagovornici druge ideje da se RTS potpuno ugasi i da se onda pravi neki potpuno novi javni servis.
Naravno, ne treba mnogo pameti da se vidi i da se dođe do zaključka da to niti je ekonomski opravdano i racionalno, niti bi se moglo uraditi u roku u kome se može izvršiti transformacija pretvaranjem RTS-a u javni servis.
Mislim da treba reći sa ove govornice da ne može nijedna privatna televizija preuzeti funkciju javnog servisa. To govorim jer ovih dana imamo u javnosti pokušaj da se nametne stav da jedna privatna televizija može biti javni servis. Naravno da ne može. Naravno da takve prakse nema nigde u Evropi, gde funkcioniše institucija javnog servisa, a i da može, ne bi mogla da bude privatna televizija sa 48% stranog kapitala u svom osnivačkom kapitalu. Dakle, nema priča oko toga i jedino RTS može da bude javni servis.
Naravno, ovo je prilika je da se kaže i to da iza napada i iza javne kampanje koju ovih dana vode privatne televizije u Srbiji protiv osnivanja javnog servisa stoji isključivo novac, stoji kapital - interes i stoji želja te tri privatne televizijske kuće da nad "lešinom" RTS-a odnosno da nepostojanjem javnog servisa dođu do 15 - 20 miliona evra prihoda komercijalnih koje ima RTS u ovoj godini, odnosno po nekim procenama i do 50 miliona evra prihoda, što je predviđanje da može javni servis na komercijalnoj osnovi narednih godina da ubere. Zbog toga ove privatne televizije žele da nema javnog servisa i da one taj plen podele.
U svetu su inače poznata samo dva načina finansiranja javnog servisa: jedno je direktnim budžetskim dotacija, a drugo je nekom vrstom poreza, odnosno pretplate.
Mi sada prelazimo sa budžetskog dotiranja na pretplatu i mislim da su tu bitne dve stvari.
Prvo, o tome su dosta argumentovano i kvalitetno govorili prethodni govornici, RTS mora da postane medij svih građana i mora znatno da unapredi svoj program. Određenih promena ima, pre svega na planu informativno-političkog programa, ali su one po mojoj oceni nedovoljne. To se mora popravljati, kako u informativnom, tako i u ostalim segmentima programa.
Mislim, i to bi trebalo da bude neka vodilja tog budućeg javnog servisa, tamo gde se skupi 1.000 ljudi u Srbiji, po bilo kom osnovu, tamo mora da bude kamera i novinar javnog servisa. Dok se to ne desi i dok informativni program javnog servisa bude započinjan nekim nevažnim vestima, ne možemo biti zadovoljni stanjem u toj kući.

Gospodine Tomaševiću, da li hoćete da koristite i preostalo vreme?

Da, hoću. Druga tema je – i tu treba da Skupština i mi poslanici imamo odgovor – šta će biti sa onim parama koje su iz budžeta do sada dotirane RTS-u.
Po podacima koje smo čuli na Odboru za kulturu i informisanje juče, radi se o dve milijarde dinara za ovu godinu.
Mene, a verujem i sve vas poštovane kolege, jako zanima odgovor na pitanje šta će biti sa tim parama, kada ih sada menjamo pretplatom. Tu nam resorni ministar ne može dati odgovor i ne očekujem ga od gospodina Kojadinovića, ali očekujem od ministra finansija. Njega danas nema ovde i evo javno postavljam pitanje gospodinu Dinkiću, a to ću uraditi i u prvoj narednoj prilici kada on bude ovde u Skupštini, dužan nam je odgovor na pitanje - šta će biti sa sredstvima iz budžeta koja su do sada korišćena za finansiranje RTS-a, a koja će sada biti slobodna.
Da li će građani Srbije plaćati manje poreze za taj iznos ili će ta sredstva biti usmerena u neku drugu javnu svrhu, za školstvo, zdravstvo i sl. Dakle, taj odgovor nam duguje gospodin Dinkić.
Mislim da je ova ideja o tranzicionom fondu, koji bi trebalo da reši ovaj međuprostor u finansiranju, dakle od trenutka kada prestane budžetsko finansiranje, pa do trenutka dok potpuno ne zaživi pretplata, prihvatljiva i mislim da na Odboru za kulturu, kada budemo razmatrali amandmane, treba malo time da se pozabavimo i da na taj način rešimo problem ovog međuprostora.
Škakljivo je pitanje, i s tim se slažem, da li ovo treba ubirati preko EPS-a. Možda treba razmisliti o tome da li ima drugog načina, ali u svakom slučaju treba i sa ove govornice reći da je neprihvatljiv i ne može proći stav EPS-a da oni to neće raditi. Ukoliko ova skupština usvoji ovaj zakon, EPS će to morati da radi, kao što svako drugi mora da sprovodi zakone u ovoj zemlji.
Ono na šta Demokratska stranka Srbije ima primedbe, a na šta sam lično dao amandman, jeste rok za privatizaciju elektronskih medija lokalne samouprave. Predlogom ovog zakona taj rok se sa jula sledeće godine pomera do kraja 2008. godine. To je predug rok i nema potrebe da se do tada odlaže privatizacija lokalnih radiostanica u Srbiji, bez razlike što se može delimično prihvatiti objašnjenje gospodina ministra da je to zadnji rok.
Međutim, činjenice ukazuju na nešto drugo. Prema podacima Agencije za privatizaciju, u Srbiji ima 113 lokalnih radio i TV stanica čiji su osnivači lokalne samouprave. Da, 130? (Da.) Utoliko gore. I za ovih tri godine, koliko zakon važi, nijedna od njih nije počela ozbiljnu privatizaciju. Bolje rečeno niko nije uradio ni "p" od privatizacije. To je onako jedna lepa simbioza, gde ljudi u tim lokalnim stanicama ne moraju mnogo da rade, ne moraju mnogo da se bore na tržištu, a dobijaju pare iz budžeta.
S druge strane, opštinski moćnici to koriste kao svoje propagandno sredstvo. To rade svi naši predsednici opština i lokalni funkcioneri, bez razlike ko iz koje stranke dolazi.
Hajde da se pogledamo u oči. To je razlog zbog koga sam ubeđen da će, ako ostane ovako, ovaj rok do kraja 2008. godine, i ako ostane samo ova deklarativna odredba, bez ikakve sankcije, taj rok možda biti i do 2108. godine, niko od njih neće početi privatizaciju.
Čuli smo juče od ljudi iz Agencije za privatizaciju da je neophodno šest do 12 meseci da se spremi privatizacija, dokumentacija u tim stanicama, pa neka to bude i maksimalan rok od 12 meseci, dakle do jula ili avgusta, ostaje rok od pola godine da se privatizacija sprovede i ubeđen sam da nema drugog razloga i da ne postoje osnovani razlozi da lokalne radiostanice budu zadnje institucije u Srbiji koje će se privatizovati.
Ako se mogu privatizovati sve značajne kompanije, javna preduzeća, EPS i NIS, svi drugi faktori u ovoj zemlji, onda mogu i lokalne radiostanice. Dakle, mi ćemo predložiti da se na Odboru usvoji kompromisni amandman koji će ovaj rok pomeriti na 31. decembar 2006. godine, a onda i još jedan stav - sankcija, da će nakon toga od 1. januara 2007. godine biti zabranjeno tj. neće biti dozvoljeno opštinama korišćenje budžetskih sredstava za finansiranje ovih radiostanica i mislimo da je to sasvim razumno i dobro rešenje.
Takođe postoji i primedba da se ove stanice ne mogu privatizovati dok ne dobiju frekvenciju, ali mislimo da ona nije osnovana i da ne treba čekati konkurs pa da se onda počne proces privatizacije, tim pre što postoje ozbiljne informacije da veliki deo ovih stanica i nema novca, nema sredstava da uđe u sam postupak konkurisanja za frekvenciju.
Postoji jedan problem i ja sam ga sa ove govornice u više navrata, u ovim raspravama, navodio, i sada ću da kažem - postoje u Srbiji sredine u kojima jednostavno nije moguće ni štampati novine, ni praviti radio i TV program po komercijalnim uslovima. Te sredine će, kada se ove stanice ugase, imati problem. Ostaće bez lokalnih sredstava informisanja, ali to nije razlog da se produžava rok za privatizaciju ovih stanica.
Rešenje treba tražiti na drugi način. Treba razmisliti o državnim merama stimulacije da se u tim sredinama, koje nisu dovoljno ekonomski razvijene i gde ne može da se neko bavi novinarstvom po čisto komercijalnim uslovima, obezbedi pomoć sa državnog nivoa, da li kroz ukidanje poreza, da li kroz neke poreske olakšice ili na neki treći način, spremni smo da o tome da razgovaramo i damo svoj doprinos da se možda i zakon na tu temu donese, ali ni to ne bi smelo da bude razlog za kašnjenje privatizacije lokalnih medija.
Na kraju bih ponovio dva apela koja stalno ovde ističem kada se slične rasprave vode.
Jedna je stvar - apelujem na Odbor za informisanje i kulturu, čiji sam član, da otvori jednu širu društvenu raspravu o stanju u srpskom novinarstvu. Nažalost, stanje u našem novinarstvu nije dobro i krajnje je vreme da se otvori rasprava na tu temu. Mislim da bi Odbor bio taj koji bi mogao da inicira jednu takvu širu društvenu raspravu.
Druga stvar je - apelujem ponovo na Ministarstvo da pospeši i inicira izradu kodeksa novinarstva. Ministarstvo, odnosno njegov sektor koji se bavi medijima nema prečeg posla u ovom trenutku od toga. Znam da se taj kodeks ne može nametnuti novinarima, njihovim udruženjima. To nije zakonski akt. To je akt drugačije prirode, ali postojeća novinarska udruženja nisu sposobna i nemaju nameru da takav kodeks donesu.
Kada govorim ovo, rizikujem kritiku medija, da navučem gnev kolega, ali govorim istinu i mislim da će vreme, nažalost, potvrditi ove moje reči, dakle, da takav kodeks novinarska udruženja ne mogu sama da donesu i da im treba pomoć da se to uradi.
Novinarstvo u Srbiji je apsolutno slobodno. Ne postoje nikakve normativne prepreke za slobodno izražavanje, za slobodnu misao i to je sa jedne strane dobro. To je dokaz demokratskog puta kojim ide ova zemlja. Međutim, u uređenim demokratskim zemljama, tamo gde više decenija i stotina godina su apsolutne slobode medija, postoji jedna granica slobode medija, jedna jedina moguća granica, a to je - unutrašnja odgovornost medija i novinara.
Nažalost, kod nas te granice nema. Zato imamo jedno bolesno novinarstvo, čiji proizvodi su, između ostalog, i ono što je jutros kolega Vučić ovde isticao. Postoje dva stuba svake javne delatnosti, pa i novinarstva. Jedan je znanje, a drugi je savest. Ako nema jednog nema ni drugog. Ako nema znanja, možete biti savesni i da ne funkcionišete dobro, i obrnuto, ako imate znanje, nemate savest, pa opet ne možete dati dobre rezultate.
Lično mislim, u slučaju srpskog novinarstva, da u ovom trenutku nema ni jednog od ta dva stuba, nema ni znanja, ni savesti. Zbog toga nam je ovakvo novinarstvo. Državne institucije su dužne da pomognu da srpsko novinarstvo ozdravi. Ova skupština to čini donošenjem medijskih zakona i poboljšanjem medijskih zakona, što i danas činimo, a ministarstvo, Vlada i druge nadležne državne i društvene institucije su dužne da daju svoj doprinos u prevazilaženju ovakvog stanja.

Za reč se javio ministar Kojadinović.