Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dobar dan. Nastavljamo rad sednice Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem. Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika, zbog čega imamo uslova da otpočnemo rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Goran Davidović, Vojkan Tomić, Slobodan Pajović, Snežana Pantić-Aksentijević i Goran Knežević.
Prelazimo na 7. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITNIKU GRAĐANA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu, Zakonodavnog odbora i Odbora za evropske integracije.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da je, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Srpska radikalna stranka – jedan sat 37 minuta 12 sekundi, Demokratska stranka Srbije – jedan sat tri minuta 36 sekundi, Demokratska stranka-Boris Tadić – 44 minuta 24 sekunde, G17 plus – 37 minuta 12 sekundi, Socijalistička partija Srbije – 26 minuta, 24 sekunde, Srpski pokret obnove-Nova Srbija i samostalnih poslanika 9+9 – 21 minut 36 sekundi i poslanici koji ne pripadaju nijednoj poslaničkoj grupi, četiri poslanika SPO-a, dva poslanika SDP i dva nezavisna poslanika – po pet minuta, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 140. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, otvaram načelni pretres.
Istovremeno vas obaveštavam da su ovlašćeni predstavnici za 7. tačku dnevnog reda, ispred poslaničke grupe DS – narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić i ispred poslaničke grupe G17 plus – narodni poslanik Marko Krstin.
Da li predstavnik predlagača, dr Zoran Lončar, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, želi reč? Izvolite, gospodine Lončar.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, imam zadovoljstvo da ispred Vlade danas na otvaranju ove rasprave u najkraćem predstavim sadržinu jednog veoma važnog zakona o novoj, do sada nedostajućoj instituciji u našem pravnom sistemu, to je institucija ombudsmana.
Pred nama se danas nalazi zakon o zaštitniku građana, koji u naš pravni sistem treba da uvede tu davno obećanu, a sada konačno ispunjenu instituciju ombudsmana. Zaštitnik građana trebalo bi da predstavlja nezavisan državni organ, koji bi imao zadatak da štiti prava građana, a sa druge strane da kontroliše rad organa državne uprave u Republici Srbiji. Osnovni zadatak ombudsmana biće da sprečava samovolju, nezakonito i nepravilno postupanje organa državne uprave.
Dakle, donošenjem ovog zakona ispunjavamo jednu davno datu obavezu našim građanima da će dobiti demokratsku instituciju koja će štititi njihova prava, a s druge strane Republiku Srbiju uvodimo u red onih demokratskih država koje poznaju ovu instituciju. Broj tih država nije mali. U ovom trenutku postoji preko 130 zemalja u svetu koje imaju ovu instituciju.
Najkraće rečeno, ovaj institut ombudsmana je u potpunosti, po našem mišljenju kao predlagača, prilagođen potrebama pravnog sistema Republike Srbije.
Sam naziv ove nove institucije u našem pravnom poretku je prilagođen terminologiji koja u potpunosti odgovara suštini ove institucije. Dakle, u pitanju je zaštitnik građana. Naziv odgovara osnovnom zadatku, a to je da ova institucija štiti prava građana.
Prilikom izrade nacrta, a kasnije utvrđivanja Predloga zakona, imali smo određene poteškoće u kreiranju ove institucije, koje su vezane za određena ustavna ograničenja. Ta ustavna ograničenja bila su prepreka da institucija zaštitnika građana ili ombudsmana ima sva ona obeležja, kao što je moguće da ima u razvijenim demokratskim zemljama.
Kako bi trebalo u suštini da izgleda institut ombudsmana u formi zaštitnika građana kod nas u Srbiji Vlada je prikazala u svom nacrtu Ustava Republike Srbije, koji je još juna meseca prošle godine dostavila Odboru Skupštine za ustavna pitanja.
Zbog tih ustavnih ograničenja imali smo određene probleme koji su vezani za dva instituta. Jedan je oko načina izbora ombudsmana, nemogućnosti da se zbog ustavnog ograničenja odluka o izboru ličnosti koja će vršiti funkciju zaštitnika građana donese drugačijom većinom nego što se donose druge odluke, a to je tzv. prosta većina, većina od ukupnog broja glasova prisutnih poslanika.
Probali smo da taj ustavni nedostatak, zbog autoriteta nezavisnosti ove nove institucije kod nas, otklonimo kroz fazu predlaganja, kroz kvalifikovanu većinu koja je neophodna da se obezbedi u Odboru koji je predlagač kandidata za nosioca ove funkcije, a to je Odbor za ustavna pitanja.
Takođe, jedno od ustavnih ograničenja imali smo i kod regulisanja specifičnosti jedne ovakve institucije, a to je – pravo zakonodavne inicijative. U Ustavu je izričito navedeno ko ima pravo zakonodavne inicijative.
Zaštitnik građana ne može da bude nosilac tog prava, ali smo probali da mu maksimalno damo prava koja bi nadomestila nedostatak direktne zakonodavne inicijative, kroz neka rešenja koja omogućavaju da se direktno obraća Vladi, odnosno, da se preko narodnih poslanika može obraćati i samoj Skupštini.
Što se tiče predmetne kontrole, osnovna je – pravilnost i zakonitost rada organa državne uprave u Srbiji. Dakle, institut zaštitnika građana kontrolisaće povrede prava građana, koje su učinjene aktima, radnjama ili nečinjenjem od strane organa uprave, pod uslovom da se radi o povredi republičkih propisa.
Uvođenjem institucije zaštitnika građana konačno će se u Republici Srbiji završiti čitav sistem uvođenja ove institucije, jer ćemo sada ovu instituciju dobiti na republičkom nivou.
Prethodno je, još 2002. godine, Zakonom o lokalnoj samoupravi otvorena mogućnost da se na lokalnom nivou, dakle u opštinama i gradovima, uvedu institucije ombudsmana u liku branioca građana, koje, nažalost, veliki broj opština i gradova nije iskoristio.
Pre godinu i po dana je Autonomna Pokrajina Vojvodina, koristeći prava koja je dobila Zakonom o poveravanju određenih nadležnosti APV, tzv. omnibus zakonom, dobila i svojom odlukom formirala pokrajinskog ombudsmana.
Naravno, želim da budem potpuno otvoren, veoma je velika stvar za demokratski politički život ovde u Srbiji što uvodimo ovu instituciju u Srbiji, ali od nje ne treba imati, naravno, preterana očekivanja, bar u ovom trenutku, kada stabilizujemo državu i njene institucije, iz prostog razloga što institut ombudsmana predstavlja, u ovom liku zaštitnika građana kod nas, samo jednu nadgradnju na sve one kontrolne mehanizme koji već postoje u našem pravnom sistemu i koji imaju za predmet zaštitu zakonitosti rada državne uprave.
Očekivanje od zaštitnika građana kod nas, koji možemo da imamo u ovom trenutku početka razvoja ove institucije, moglo bi najbolje da se okarakteriše rečenicom iz zaključnog razmatranja jedne od prvih monografija koja je objavljena kod nas još 1969. godine, od pokojnog akademika Miše Jovičića, gde se kaže da ona predstavlja onaj fini, završni sloj maltera koji se stavlja na već izgrađenu zgradu zakonitosti.
Dakle, naš zadatak je da ojačamo i u potpunosti završimo izgradnju zakonitosti rada državne uprave u Republici Srbiji, a ova institucija zaštitnika građana samo će nam omogućiti da to bude kompletnije urađeno.
Na ovaj predlog zakona postoji solidan broj veoma kvalitetnih amandmana. Čitao sam te amandmane i uveren sam da je prema ovom zakonu bio krajnje pozitivan odnos svih narodnih poslanika. Svi amandmani su dobrodošli. Nije bilo amandmana, kao što se nekada ranije dešavalo, da se član briše. Amandmani su bili veoma konstruktivni. Vlada Republike Srbije je neke od tih amandmana prihvatila.
Danas ću biti, tokom ove načelne rasprave, do kraja zajedno sa vama, kao i tokom one rasprave o pojedinostima za koji dan kada budemo razgovarali o amandmanima. Kao do sada, s obzirom na argumente koji budu ovde izneti, spreman sam da zajednički popravimo ovaj zakon i doprinesemo izgradnji zgrade zakonitosti i rada državne uprave zajedno ovde u Republici Srbiji. Zahvaljujem se i sa pažnjom ću pratiti vašu raspravu.

Samo jedno obaveštenje, ovlašćeni predstavnik SRS o ovoj tački dnevnog reda je narodni poslanik Zoran Krasić.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.) Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.) Izvolite, reč ima narodni poslanik Marko Krstin, ovlašćeni predstavnik G17 plus.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se pred usvajanjem jednog zakona koji je veoma važan za ustanovljavanje pravne države, pravne svesti i jačanja društvene discipline, s jedne strane, kroz zaštitu prava građana u postupku pred državnim organima. Radi se o potpuno novoj instituciji, koja će biti predmet ustavnog prava, potpuno sam siguran u to.
Radi se o jednom sistemu samokontrole rada državnih organa, koji je poznat u Evropi i koji u ovom našem pravnom sistemu predstavlja novinu. Da napomenem, na primer, Danska ga ima od 1954. godine. Sam pojam je definisan od strane Međunarodne advokatske komore 1974. godine. On insistira na instituciji koja će prevashodno biti ustanovljena Ustavom, zakonom ili odlukom parlamenta.
Sam značaj akta i organa koji ga bira, odnosno koji mu određuje ovlašćenja, pokazuje koliki je značaj ove ustanove. Tom ustanovom mora da rukovodi nezavisan činovnik visokog ranga, što se opet vidi iz njegovih nadležnosti, njegovog odnosa prema drugim državnim organima, iz njegovog nezavisnog, samostalnog i dovoljnog finansijskog statusa itd, što se manifestuje kroz ovaj zakon. Nadalje, njegov status se vidi i kroz odgovornost samo zakonu i parlamentu.
Njegov osnovni zadatak je da prima i razmatra žalbe građana koji su nezadovoljni radom državnih organa i državnih činovnika, sa ovlašćenjem da to proverava, preporučuje mere, javno se oglašava, traži razrešenje funkcionera i, na kraju, sve više u uporednom pravu inicira izmene određenih propisa i pred Ustavnim sudom pokreće postupak da se određeni propisi usklade sa Ustavom, odnosno da se utvrdi da li su ustavni ili nisu.
U tom pravcu je i naš zakon, on sadrži dovoljno odredbi, bez obzira na to što je ovo nova institucija, koje omogućavaju da ta institucija kasnije de lege ferenda dobije i neke druge elemente koje već ova institucija ima u drugim zemljama, gde ona pedesetak godina ili nešto manje postoji.
Koji bi bili drugi elementi koje možemo očekivati u budućnosti? Posebno je značajan zadatak zaštitnika građana da građanima daje obaveštenje i savet o određenim predmetima, da podnosi zahtev Ustavnom sudu. Zatim, interveniše u sudovima o određenim eklatantnim slučajevima povrede ljudskih prava. Da podnosi prijave protiv službenih lica i, naravno, različiti oblici zakonskih inicijativa.
Dosadašnja primena ovog instituta je veoma značajno – iako se kod nas na tu primenu ne možemo osloniti, sem u Pokrajini Vojvodini, gde postoji ombudsman, istina kraće vreme – i da, pored žalbi građana, po kojima ombudsman postupa, odnosno zaštitnik građana, veoma je značajna njegova funkcija po službenoj dužnosti, koja omogućuje da kada ima određenih saznanja o povredama prava građana sam interveniše, nezavisno od toga da li mu se građanin obratio.
Takođe, praksa u radu ovog organa pokazala je da nadležnost organa, s pravom, treba proširiti, sa upravnog postupka i postupka vršenja javnog ovlašćenja, i na sudske postupke. Mi smo, naravno, na početku ustanovljavanja te institucije i to se očekuje u budućnosti, gde bi se kontrolisalo izvršenje sudskih rokova. Znači, da li organi koji vrše pravosudnu vlast, u rokovima koje smo ovde propisali, rade taj svoj posao, to je tzv. pravosudna uprava. Zatim, da kontroliše postupke policije u određenim stvarima i postupke pred ustanovama za izdržavanje kazni zatvora, što delimično imamo propisano i našim zakonom.
Takođe se javlja potreba da se institucionalizuje obaveza stalnog obaveštavanja građana o toku postupka, a naročito njegovom završetku. Mislim da je do sada u zaštiti prava građana bila izuzetno naglašena mogućnost da se sa pravima građana ne postupa kako je propisano zakonom, a naročito ne u rokovima, upravo zato što nije postojao institucionalni oblik zaštite građana kada se rok za rešavanje o nekom pravu ne poštuje.
Tako da je građanin jednostavno mogao da kuca na vrata, da moli da se nešto uradi, ali to nije imalo nikakve posledice po to da se predmet okonča u roku. Sa druge strane, da onaj koji to ne radi, znači državni službenik, ne bude više u situaciji da se ponaša na taj način, što znači da bude razrešen funkcije koju vrši.
Takođe je neophodno, i to je ovaj zakon uradio, konstituisati obavezu da se podnosi izveštaj Skupštini, koji bi trebalo da bude po određenim standardima. Znači, da ova skupština bude obaveštena kako i na koji način se ostvaruje ova izuzetno značajna funkcija. Ovaj zakon je uvažio mogućnost zakonodavne inicijative, o čemu sam već govorio.
Veoma je značajno informisanje javnosti o povredama prava građana i merama koje su tom prilikom preduzete. To je jedan oblik preventive koju bi zaštitnik građana trebalo da ima. Na tome bih se zadržao. Mislim da je veoma značajno da o onome što zaštitnik građana utvrdi da je nepravo ne samo neko zbog toga bude odgovoran i bude pokrenuta inicijativa za razrešenje radnika ili funkcionera, nego da se o tome obavesti javnost kako se takav slučaj u budućnosti ne bi ponavljao. Ka tome, veoma je značajno i jačanje preventivne funkcije zaštitnika građana.
Osvrnuću se i na pojedina zakonska rešenja. Smatram da je zakon u dobroj meri ušao u neka pitanja koja se možda od akta koji predstavlja početak i ne bi očekivala, i to je dobro. U nekim stvarima je zakon mogao ući i nešto više u problematiku, međutim, novi je zakon i imaćemo vremena da proverimo njegovu primenljivost, i da u toku primene nešto od toga i izmenimo.
Zakon se bazira na kontroli rada organa uprave. Praktično, radi se o upravnom postupku i, naravno, o organima koji se bave zaštitom imovinskih prava i interesa Republike Srbije, mada u jednom delu nalazimo i mogućnost, što je veoma značajno i na to bih skrenuo pažnju, da zaštitnik građana može da interveniše i u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, što uključuje i pravo da se razgovara nasamo sa licem koje se nalazi na izdržavanju kazne, pa čak i sa onim licem koje je lišeno slobode od strane drugih organa, znači od suda ili unutrašnjih poslova, što je veoma značajan institut i što omogućuje građanima daleko bolji nivo zaštite nego što je bio do sada, baš u situacijama kada je građanin lišen slobode bez mogućnosti da kontaktira. Dakle, na to treba skrenuti pažnju i to je veoma značajan korak napred.
Veoma je značajno reći da predlagač izbora jeste Odbor za ustavna pitanja, kao odbor koji jeste konstituanta za određene stvari, kao što su ustav, država i ključne stvari za konstituisanje pravne države.
Treba napomenuti da sednici odbora mogu da prisustvuju, nadam se da će to biti praksa, kandidati, kako bi mogli izneti svoj stav o tome šta i kako nameravaju da rade, što je veoma značajno za postupak izbora demokratičnosti i izbor najboljeg kandidata. Isto tako, značajno je ograničenje da isto lice ne može biti izabrano više od dva puta uzastopno.
Veoma je značajna i odredba koja traži izuzetnu stručnost od kandidata koji bi obavljao ovu funkciju, to je član 5. Predloga zakona, prema kome je neophodno 10 godina iskustva na pravnim poslovima i koji se odnose na zaštitu prava građana. Mislim da je ovaj rok primeren, bez obzira na neke amandmane koji su tražili skraćivanje tog roka. Smatram da sam rang zaštitnika građana mora da bude takav da on svojim stručnim autoritetom i, pre svega, svojom ubedljivošću argumentima utiče na zaštitu prava građana.
Veoma je značajna odredba člana 9, koja određuje nespojivost funkcije sa svakom drugom profesionalnom delatnošću ili funkcijom, tako da lice koje je kandidat ne može biti član političkih organizacija, znači, ne može biti ni član, i da mu momentom izbora prestaju sve ostale funkcije. Piše: "moraju prestati", možda bi bilo adekvatnije da se kaže da prestaju. Znači, tog momenta kada je izabran sve prestaje, od tih funkcija sa kojima je nespojivo, a nespojivo je sa svim funkcijama.
Veoma su značajne odredbe i o imunitetu, to je član 10. Na Odboru za pravosuđe i upravu intervenisali smo jednim konstruktivnim amandmanom na tu odredbu, da se imunitetska prava zaštitnika građana u celosti izraze srazmerno i u odnosu na funkciju koju vrše, znači ni više ni manje.
Imunitet zaštitnika građana je neophodan. U samom Predlogu zakona on je nešto sumarnije izražen, pa je bilo neophodno intervenisati amandmanom, koji je prihvaćen od predstavnika predlagača.
Hoću takođe da pozdravim odredbu člana 18. Predloga zakona, koja omogućuje zakonsku inicijativu zaštitnika građana kada se radi o odredbama zakona na koje je zaštitnik građana naišao u primeni, koje nisu saglasne sa domaćim pravom, pre svega Ustavom, i sa međunarodnim pravom, koji je prihvaćeno u državi Srbiji.
Veoma je značajno i to da, kada zaštitnik građana podnese zakonsku inicijativu Vladi, da se to samo ne završi na odluci Vlade, već da o tome, u svakom slučaju, bude obaveštena Skupština, te amandmanima intervenisano na Predlog zakona, da ta inicijativa završi u Skupštini. Znači, da Skupština bude obaveštena o stavu Vlade, a povodom inicijative zaštitnika građana da se određeni propis menja.
Takođe, članom 19. imamo veoma značajno ovlašćenje koje će biti ugrađeno i u Ustav, jer tamo mu je i mesto, da zaštitnik građana pokreće postupak pred Ustavnim sudom radi utvrđivanja i usklađivanja zakonitosti i ustavnosti zakona i drugih opštih akata.
Takođe, skrenuo bih pažnju na član 20. ovog zakona. Do sada nismo imali instituciju izvan konkretnog organa uprave, koja bi se mogla na ovaj način baviti onim funkcionerima i rukovodećim radnicima koji se u svom postupku ne drže zakona, rade nepravilno i krše prava građana.
Prema članu 20. Predloga zakona daje se ovlašćenje zaštitniku građana da javno, insistiram na toj reči "javno", to je jako dobro, preporuči razrešenje funkcionera. Nadam se da će to javno preporučivanje sadržati razloge i da će to uticati pozitivno, odnosno poučno na ostale službenike i državne funkcionere da takve povrede ne čine, kao generalna prevencija, i kao individualna prevencija, da će taj funkcioner od strane organa koji ga je postavio biti razrešen. To je, po meni, jedna od ključnih odredbi ovog zakona, koja jeste garancija protiv samovolje.
U ovom sazivu Skupštine doneli smo Zakon o dostupnosti informacija. Ovde imamo jednu značajnu odredbu, a to je član 21, koja obavezuje organe uprave da sarađuju sa zaštitnikom građana i da mu daju sve neophodne informacije. Bez te saradnje, koja čak, prema zakonu, ide toliko detaljno, što je dobro, da uključuje i dostupnost prostorija, nema mogućnosti da zaštitnik građana deluje u punoj meri i da zaista ostvari ono zbog čega kao institucija postoji.
Kao što sam već unapred pomenuo, članom 29. utvrđuje se pravo zaštitnika građana da pristupi u ustanove za izvršenje krivičnih sankcija, kao i u druge ustanove gde je neko priveden. Znači, gde se ne radi o pravosnažnoj osudi, gde je zadržan, odnosno lišen slobode, sa pravom da razgovara nasamo. To je veoma veliko ograničenje samovolje, koja se može desiti i dešava se, toga smo svedoci, i u takvim ustanovama, imajući pre svega u vidu to da one i služe ograničavanju slobode, ali se u tom ograničavanju slobode zaista ne bi smelo ići preko onoga što propisuje Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Krivični procesni zakon, Zakon o prekršajima itd.
Značajna je i odredba člana 24, gde se pravo na intervenciju zaštitnika građana ne rezerviše samo na žalbu građana, što bi bio jedan suženi koncept, jedan restriktivni koncept. On omogućuje zaštitniku građana, i po meni traži od njega, da prati ono što se dešava i da interveniše po sopstvenoj inicijativi. Nadam da će izveštaj našeg budućeg zaštitnika građana sadržati sve više onih inicijativa koje je on sam pokrenuo.
Moram da vam kažem da se u praksi Javnog tužioca veoma retko koristi ex officio. Znači, da sam, kada sazna da je nešto urađeno izvrši pokretanje postupka, pokrene postupak, odnosno podnese zahtev za sprovođenje istrage, što nije dobro i što pokazuje jednu tromost sistema, posebno u tom delu gde bi on mogao da bude mnogo efikasniji.
Nadam se da će ova kritika doći do naših javnih tužilaca, a sa druge strane da će uticati na kandidate, odnosno na ljude koji će se baviti funkcijom zaštitnika građana da zaista veliku pažnju posvete tome da sami pokrenu postupak tamo gde postoje zakonski uslovi.
Mislim da bi vrhunac ovakve institucije, pa i institucije tužilaštva, bio upravo u tome da se ne čeka prijava građana nego da se sami građani štite time što je odgovarajući funkcioner, koji je za to nadležan, to primetio. Moram da kažem da u principu ne možemo biti zadovoljni načinom zaštite prava građana ni u krivičnom postupku, jer oštećeni ima veoma sumarna prava.
Ovaj zakon bi trebalo da izađe u susret tome da se prava i takvih ljudi pojačaju. No, govorim o tome da će to biti de lege ferenda, jer još uvek nemamo intervencije u sudskim postupcima zaštitnika građana, i mislim da sledeća izmena zakona mora biti na tome, kada se ustanova postavi na noge. A ova skupština je donela niz takvih zakona – o porodičnim odnosima, parničnom postupku, izvršnom postupku – gde se sve više rokovima oročavaju radnje postupajućih službenika i sudija. Da bi se ti rokovi kontrolisali, upravo je potreban jedan ovakav zaštitnik građana.
Na kraju, smatram da je za rad ovakvog funkcionera visokog ranga, sa visokim odgovornostima, ovlašćenjima i pravima, veoma značajno da se obezbedi njegovo finansiranje, tako da on ne zavisi, ili bar ne zavisi isključivo od Vlade i od načina na koji Vlada gleda na njegov posao. Ako bi to učinili takvim, onda bi on zaista mogao biti prikraćen za niz svojih ovlašćenja i bojim se da bi mogao postati nepotreban.
Ovaj zakon je pošao od toga da će biti poseban deo budžeta u kome će biti obezbeđena i ova sredstva. Smatram da de lege ferenda znači da je za buduće pravo potrebno, kao i za pravosuđe, obezbediti poseban budžet, koji bi se onda mogao izraziti na drugačiji način, jer bi kroz njegovo usvajanje i izveštaj o načinu korišćenja sredstava Skupština mogla, između ostalog, da kontroliše rad jednog ovako odgovornog državnog službenika, kao što je zaštitnik građana.
Nadalje, podržavam inicijativu da se obezbedi odgovarajući nivo plate i da taj nivo plate bude obezbeđen zakonom, zato što smatram da se upravo radi o funkciji koja je izuzetno visokog ranga i koja će da omogući da se našim građanima, ne samo zbog toga što institucija postoji, nego u svakodnevnom delovanju te institucije, stvori utisak koji će zaista biti stvaran da država ne samo da pribira prihode nego i brine o tome kako se prava građana ostvaruju. Da država postane javni servis, koji će brinuti o pravima građana, gde bi primena prinude zaista dolazila tek na kraju i uz kontrolu ovako kompetentnog organa.
Poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakon. Podneli smo određeni broj amandmana koje je predlagač prihvatio i mislim da smo imali do sada veoma korektnu saradnju i u drugim zakonima iz oblasti uprave. Tim amandmanima zakon će biti popravljen i mislim da postoje svi uslovi da se usvoji.

Da li još neko od predstavnika želi reč? Izvolite. Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Ako je ova institucija koja se promoviše ovim predlogom zakona taj završni malter, završni sloj na pravni sistem jedne države, onda prvo mora da se konstatuje da je ovo i suviše preuranjeno kod nas.
Imamo problem sa temeljom. Već nekoliko godina se priča o potrebi donošenja novog ustava Republike Srbije. Ne ulazim u to da li on treba ili ne treba i koliko da bude usklađen sa ovim što je urađeno 2003. godine, a to se zove Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa i onim delom koji se tiče deklaracije, odnosno Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama.
Osnovni problem ovog predloga zakona jeste, mislim da je ministar lepo rekao na početku, što je problematičan, a ja kažem da gotovo da ne postoji ustavni osnov za donošenje jednog ovakvog zakona.
To što postoje neke međunarodne institucije koje promovišu ombudsman, zahtevaju da se u svim državama oformi kao organ, ne mora da znači neku prisilu, jer ustavni osnov kod nas ne postoji.
Svaki opšti akt, pa i zakon koji donosi Narodna skupština, mora da ima svoj osnov u Ustavu Republike Srbije. Ministar je nagovestio u uvodnom izlaganju da je taj ustavni osnov problematičan, da ga skoro možda i nema, ali da postoji neka druga obaveza koja nalaže potrebu da se ovakav predlog zakona nađe na dnevnom redu.
Odmah, u prvom članu ovog predloga zakona, vide se problemi. Kaže se: "Ovim zakonom ustanovljava se Zaštitnik građana kao nezavisan državni organ". Da li je on državni organ? Po Ustavu Republike Srbije državni organi su: Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, ministarstva kao organi državne uprave, sudovi i tužilaštva, Narodna banka. Nema mogućnosti da se predvidi ovakav državni organ, kako se to predlaže ovim predlogom zakona.
Šta je karakteristika državnih organa? Karakteristika državnih organa jeste da, bilo da donose neke akte ili preduzimaju neke radnje, one moraju da se zasnivaju, da potiču od vlasti, da su snabdevene nekom snagom, da su akti obavezujući i da u slučaju neprimenjivanja tih akata državnog organa postoji mogućnost upotrebe i drugih sredstava prinude, kojima vlast, odnosno državni organ sprovodi svoju volju na osnovu Ustava i zakona.
Ako se pogledaju nadležnosti ovog zaštitnika građana, ako se pogleda u kojoj formi on odlučuje i sprovodi svoju aktivnost, onda ćete videti da su to preporuke, inicijative, nešto što ne obavezuje. Ne samo što ne obavezuje, nego nešto što nema mehanizam koji garantuje da će se odluka tog zaštitnika građana sprovesti. Neminovno se izvlači zaključak da je to nevladin službenik Vlade, koji je na pola puta između Skupštine i Vlade. Ili onako, da se malo pošalimo, pa da kažemo – malo zvaničnija Nataša Kandić i ništa više od toga.
Karakteristika državnog organa je upravo u tome da akti koje donosi državni organ imaju obavezujuću snagu i da, ukoliko se ne pristupi dobrovoljnom izvršenju, postoji mogućnost da se iskoristi državna prinuda, jer na taj način se manifestuje i vlast. Državni organi su organi vlasti. Nezavisan državni organ, zaštitnik građana koji nema tu snagu, njegovi akti nemaju tu težinu, neminovno upućuje da to nije državni organ.
Kako bi on mogao biti državni organ sa ovim ovlašćenjima? Samo pod uslovom da je ustavna kategorija, da je Ustavom predviđen sa ovakvim ovlašćenjima i na ovakav način, ali imamo problem što naš Ustav nema takvu odredbu. Onda se nameće zaključak da se pre nego što je temelj definisan krenulo sa malterisanjem. Malo parafraziram značaj koji se pridaje zaštitniku građana.
Postoji verovatno i spor oko toga da li je ovo pravi naziv. Možda bi meni više odgovarao naziv – narodni tribun, neki kažu ombudsman. Mislim da ima jedan amandman kojim se takođe traži promena naziva ovog predloga zakona. Možda to u ovom trenutku i nije toliko bitno.
Ono što se takođe promoviše članom 1. jeste da on štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave. Ako napravimo jednu analizu ko sve štiti prava građana u ovoj zemlji, prava građana štiti Narodna skupština, Vlada, ministarstva, lokalna samouprava, Javno tužilaštvo, službe pravne pomoći pri opštinama gde su organizovane, prava građana štiti advokatura. Znači, kada bi se to razbilo na atome, došli bismo do velikog broja institucija koje se bave zaštitom prava građana, ali na vrlo specifičan način, kroz insistiranje na ustavnosti i zakonitosti.
To su sve neke institucije kod kojih je propisano, u okviru nadležnosti, i zaštita, ako ne pozitivno, onda negativno, kroz zabranu diskriminacije ili ugrožavanja ljudskih prava pojedinaca. Znači, pored tih silnih institucija, koje na različite načine posmatraju ljudska prava, upotrebljavam ljudska prava kao najširi pojam, ali i slobode i prava čoveka i građanina, ovde se sada gura još jedan tzv. zaštitnik, ali za razliku od svih ovih koje sam naveo, koji su delovi nekih institucija, koji ne samo što imaju ovlašćenje, nego njihova odluka ima i odgovarajuću težinu, da mogu da traže prinudno sprovođenje te odluke, sada pravimo ovu glazuru koja lebdi, koja treba snagom autoriteta da izdejstvuje nešto.
Zamislite, obično ove poslove rade poznati borci za ljudska prava. Ako uzmemo ove naše borce za ljudska prava, obrali ste bostan svi. Da li može neko da zamisli da je zaštitnik građana recimo Nataša Kandić, Sonja Biserko, Vojin Dimitrijević, neko od Vodinelića. To je nemoguće. U startu se zna čija bi se prava štitila, kako, na koji način i kako bi se dizala galama. Dizala bi se galama možda zbog nekih novina, ali zbog onih tamo iz Doljevca ili Zubinog Potoka tišina, ne bi se ni čulo da je postojala povreda nekog prava.
Ovo malo parafraziram, jer verovatno skupštinska većina ima snagu da izgura ovaj zakon, iako se mi radikali protivimo predlogu ovog zakona. Ako većina izglasa zakon, zakon obavezuje, pa će obavezivati sve, to i nije neko čudo, ali upozoravam da ovakav zakon, sa ovakvim aproksimativno predloženim budućim rešenjima – ko bi to mogao da bude zaštitnik, ukazuje nam da je bolje da ga ne donosimo, jer u suštini zavisi od autoriteta te ličnosti.
Ako sve zavisi od autoriteta te ličnosti, onda znate i sami kako će se zakon sprovoditi – čist voluntarizam, čista volja nekog pojedinca.
Na nekim mestima, pogotovo gde se traži od zaštitnika građana da interveniše pre početka postupka ili u toku nekog postupka, to može biti vrlo opasno i problematično.
Dalje, kontrola rada organa državne uprave. Ta kontrola je moguća samo kroz pojedinačne slučajeve gde građani ukazuju da je došlo do povrede nekog prava, ali ta kontrola koja se ovde navodi ne može biti institucionalna.

Da li koristite i drugih 10 minuta?

Da. Da Zaštitnik građana po službenoj dužnosti kontroliše državnu upravu. Za to postoji upravna inspekcija, koja kontroliše rad državnih organa u smislu da li se poštuje Zakon o opštem upravnom postupku, kao bazični zakon službenika koji rade u državnoj upravi, i materijalni propisi koji se takođe primenjuju u pojedinačnim slučajevima. Ljudska prava štiti advokat, ne verujem da neko može da bude stručniji od advokata prilikom zaštite nekog pojedinačnog prava.
Uzmite sada situaciju da je advokat od početka u jednom upravnom postupku po zahtevu građanina, koji ga je angažovao da bude njegov punomoćnik. Prvostepeni postupak, drugostepeni, došlo do upravnog spora, završeno, obrati se zaštitniku građana i ukaže na neku nepravilnost. Kakva nepravilnost tu može da se pojavi? Da li ona može da se pojavi?
Pravosnažno okončan sudski postupak, čak i sudski postupak okončan, iako je u prvom delu bio čist upravni. Okončan upravni spor i sada zaštitnik građana eventualno pronađe nešto tu. Ko može, ko nema atribute vlasti, bez obzira što se kaže da je državni organ, njegov akt nema obavezujuću snagu, ne postoje mehanizmi da se on sprovede do kraja, pa neka bude i obična preporuka, da dovede u pitanje odluku Vrhovnog suda u upravnom sporu. Uzeo sam namerno ovaj primer jer je to verovatno 99,9% oblasti koju prati zaštitnik građana, pre svega organe uprave i ona javna preduzeća koja vrše poverene poslove, a koje takođe primenjuju upravni postupak.
Imamo situaciju, ako se formirao jedan standard i primenjuje se već godinama kao pravno tumačenje, sada zaštitnik građana, a la neko od onih koje sam malopre naveo, zaključi da tu nešto nije u redu kod NN predmeta, pa se menja čitav pravni stav, pa gde su oni ljudi koji su 20 godina ostvarivali prava na bazi jednog pravnog stava i jednog tumačenja odgovarajućeg člana. Ta fina glazura je stvarno opasna. Nećemo pričati o konkretnim terminološkim problemima koji postoje između pojedinih stavova, o tome ćemo u diskusiji u pojedinostima.
Postavljam pitanje čemu onda služi Narodna kancelarija? Ona šalje neka pisma, neke preporuke, postoji na B92 reklama, iz Narodne kancelarije predsednika, pa sve ono što nije prošlo za sudije ili za predsednike sudova, direktori kancelarije u nekim mestima. Jedan bio kandidat za predsednika suda, nije prošao, kleo se pred Odborom za pravosuđe da nema nikakve veze sa strankama, ništa, pa onda direktor Narodne kancelarije u nekom mestu dole na jugu Srbije.
Tako će nam proći i sa zaštitnikom građana. Prosto se plašim da od ovoliko velikog broja zaštitnika građana gubimo na poštovanju prava i sloboda čoveka i građanina, pa nam se javljaju ove žene u crnom, belom, zelenom, žutom, nije bitno u kojoj boji, i drže nam danima predavanja na nekim televizijama, ubeđuju nas u nešto što niti je postojalo, niti može da postoji.
Mislim da je ovo stvarno preuranjeno. Način izbora, podneli smo neke amandmane oko načina izbora, smatramo da izbor zaštitnika građana nije u skladu sa Ustavom, pre svega u onom delu ko predlaže kandidate. Na Odboru za pravosuđe pokušali smo da objasnimo našu primedbu, ona je principijelne prirode.
Ustav Republike Srbije jasno propisuje ko može da predloži neko lice za izbor za neku funkciju. Ustav Republike Srbije ne dozvoljava da se širi broj predlagača. Prvi put je to urađeno sa Odborom za finansije, kada je prepisivan hrvatski zakon o Narodnoj banci, pa je rečeno da Odbor za finansije predlaže guvernera u nedostatku neke jasnije odredbe. A mi smo rekli – ako već idete na nešto, prihvatite neko rešenje koje je bilo u Ustavu SRJ, gde predsednik SRJ predlaže guvernera. Ne može skupštinski odbor kao radno telo da ima status predlagača.
Onda se otvorila ta kutija i onda je to krenulo preko Prosvetnog saveta i sada, kako koji zakon ide, verovatno ćemo dobiti odbore kao predlagače, što nije duh Ustava Republike Srbije.
Slično je i sa onom zakletvom. Mnogo veći funkcioneri ne polažu zakletvu, a ovaj polaže. Njegovi akti nemaju nikakvu težinu. Imaju neku moralnu težinu, medijsku, ali nemaju težinu koja podrazumeva vršenje vlasti. U tom smislu su bile naše primedbe.
Za ovakav predlog zakona potreban je jasan ustavni osnov. Moram da kažem da taj ustavni osnov ne postoji u Ustavu Republike Srbije, ali ni širim tumačenjem Ustavne povelje i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima ne može se doći do jasnog stava i jasne odredbe koja kaže da treba da imamo poseban zakon koji reguliše ovo.
Moram da kažem da to što se neko poziva na to da neki međunarodni ugovori nas obavezuju i da je sastavni deo našeg pravnog sistema, mora uvek uslovno da se shvati. Ne može to da se shvata zdravo za gotovo.
Ako bi se shvatilo zdravo za gotovo i ako bi se prepisala neka rešenja, onda bi se na mnogim mestima videla suprotnost sa našim Ustavom, koji je ipak najviši pravni akt koji mora da se poštuje.
Glasaćemo protiv ovog predloga zakona, bez obzira što je nekoliko amandmana prihvaćeno od strane Odbora i predstavnika Vlade. Pogledajte kako glasi jedna odredba, član 23. kaže: "Predsednik Republike, predsednik i članovi Vlade, predsednik Skupštine, predsednik Ustavnog suda i funkcioneri u organima uprave dužni su da prime Zaštitnika građana na njegov zahtev, najkasnije u roku od 15 dana."
Mogu da shvatim da to postoji kao neka deklaracija. Naravno, i predsedniku Republike i predsedniku Skupštine je stalo, ukoliko se izglasa ovaj zakon, da komuniciraju sa zaštitnikom građana. Ali, kada se stavi rok i kada se stavi obaveza u jednu zakonsku normu, na ovaj način se negira ceo Ustav o samostalnosti i nezavisnosti tih organa koji su ovde navedeni. Negira se.
Kako možemo zakonom da propišemo šta je dužan da uradi predsednik Republike ili predsednik Vlade, a to ne stoji u Ustavu? Hajde Poslovnikom da propišemo nešto, hajde da donesemo ovde jednu skupštinsku odluku – svakog ko hoće da se zapali dužan je predsednik da primi, u roku od tri dana pre nego što se zapali. Besmisleno je. Nemojte takve odredbe da stavljate. Valjda je onome ko vrši, neku od ovih funkcija koje su pomenute u članu 23, stalo je da razgovara sa tim čovekom u nekom roku, da ga taj ne bi prozivao preko novina i preko medija.
Kako možemo da obavežemo predsednika Skupštine da mora u roku od 15 dana da primi zaštitnika građana, jer zaštitnik građana je zamislio da treba da razgovara sa predsednikom. Ovamo imamo paralelno odredbe o izveštajima i drugim stvarima, gde se reguliše korespondencija između Narodne skupštine, sa jedne strane, i zaštitnika građana, sa druge strane, i drugih institucija i zaštitnika građana.
Mislim da je ovo preuranjeno, da nije dobilo svoju dušu, da tu fali poprilično stvari. Ako se ide na ovu varijantu sa nekim kvaziombudsmanom, onda verovatno treba da se izvrše odgovarajuće promene i u čitavom nizu propisa koji se tiču onih institucija za koje sam rekao da su, po slovu zakona i po Ustavu, dužni da se staraju o zaštiti ljudskih prava.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, SPS će podržati Predlog zakona o zaštitniku građana, iz dva, po nama, jako dobra razloga.
Pre svega, zato što je u proteklih nekoliko godina, u vreme postojanja tzv. demokratske vlasti bilo sijaset slučajeva kršenja ljudskih prava i nepostojanje bilo kakve institucije kojoj bi se bilo ko od građana, ko je bio predmet torture i zlostavljanja, mogao obratiti, nepristrasne institucije i nepristrasnog organa kome se građani mogu obratiti i tražiti od njega da štiti njegova prava, ukaže na te povrede, predloži eventualna rešenja, a kamoli da slučaj reši.
Drugi razlog je što smatramo da će se osnivanjem ove institucije ukazati i dokazati da u Srbiji postoje neke kvaziinstitucije koje navodno štite ljudska prava ili brinu o građanima, kao što je Narodna kancelarija. Pokazaće se ispraznost osnivanja takvih institucija, a verujemo da će ovim u drugi plan pasti one nevladine organizacije koje se navodno zalažu za poštovanje ljudskih prava, a u svom radu su vrlo jednostrane, vrlo usmerene, vrlo politički orijentisane i služe samo za propagandu određenih interesa i zaštitu određenih kategorija građana.
Naime, mislimo da je dobro što se osniva Zaštitnik građana, jer od 2000. godine pa naovamo, u vreme tzv. demokratske vlasti DOS-a, makar u slučaju nas socijalista, bilo je nekoliko desetina hiljada ljudi koji su jednostavno odstranjeni sa posla zbog svoje političke pripadnosti. Dešavali su se slučajevi da ljudi dođu na posao i samo im se kaže – od sutra vaše prisustvo ovde nije poželjno. Verujte mi na reč, nismo mogli bilo kojim pravnim sredstvom pomoći tim ljudima. Jednostavno, pravda je bila slepa za takve slučajeve.
Kažem, mi podržavamo ovaj zakon, uprkos ograničenjima koje donosi, jer je takva institucija ombudsmana. Naime, ombudsman je institucija uvedena 1809. godine, znači pre skoro dva veka, a procvat je doživeo zadnjih decenija 20. veka. Nema razloga da, ako postoji u preko 130 zemalja sveta, takva institucija ne bude osnovana i u Srbiji.
Mimo ombudsmana na nivou države, na nivou pokrajine, određene regije, opštine, postoje podaci koji govore da se osnivaju ombudsmani i za univerzitete, bolnice, ombudsmani za različite oblasti, što govori da on ipak ima svoj smisao postojanja.
Kada sam rekao ograničenja, zna se da je njegovo delovanje, pre svega moralne prirode, zna se da postoje ograničenja koja čine njegove mogućnosti ograničenim, da njegove intervencije nemaju pravno obavezujuću snagu. Kada se pogleda njegovo delovanje, ono se svodi na upozorenje, ukazivanje, mišljenje, predloge i inicijative.
Ali, i takav kakav je, smatramo da je bolje da postoji, nego da ga nema. Treba da postoje institucije koje su osnovane zakonom, nadam se da će on naći mesto i u budućem Ustavu Republike Srbije, jer kad ne postoje zvanične institucije, onda se one kvaziinstitucije stavljaju u svrhu jedne političke opcije.
Želeo bih da kažem nekoliko stvari koje, po mom mišljenju, pokazuju svrhu i opravdavaju smisao usvajanja ovog zakona. Evo nekoliko primera. Ako je iko od vas pratio situaciju na Kosovu i Metohiji od 2000. godine pa naovamo, mogao je videti da su izveštaji ombudsmana za Kosovo i Metohiju, gospodina Marka Novickog, bili jači, po sadržaju, po argumentaciji i po onome što je on iznosio u tim izveštajima, nego što je bio ijedan izveštaj, primera radi, Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, a kamoli Vlade DOS-a u to vreme.
Ako ste čitali izveštaje Novickog, mogli ste videti kakva je situacija na Kosovu i Metohiji ili se makar približno moglo zaključiti šta se dešava na Kosovu i Metohiji. Naši državni organi su ćutali. Eto, taj čovek je makar u izveštajima pokušao da pomeri stvari i da prikaže stvari onakve kakve jesu. On je govorio o zločinima, o kidnapovanjima, o ubistvima, o neradu UNMIK-a, o nepoštovanju Rezolucije 1244. U isto vreme naši državni organi su ćutali.
Niko nije smeo da pomene reč terorizam, niko nije smeo da pomene reč ubistvo. Sve se svodilo na tzv. izolovane incidente. Jednostavno, postojala je zavera ćutanja na državnom nivou o toj temi. Taj ombudsman je, primera radi, pokazao smisao svog postojanja. Naravno, njegova mogućnost delovanja je ograničena, pa je, samim tim, u tom slučaju ograničenje postojalo, ali smo kao građani mogli znati šta se tamo zbiva i delovati.
Druga stvar, mislim da je dobro što osnivamo ovaj ombudsman zato što će ombudsman objektivno staviti u drugi plan narodne kancelarije predsednika Republike. Pokazalo je ovo iskustvo, otkako je novi predsednik Srbije izabran i otkako je ustanovio tu instituciju narodne kancelarije, da su to postale ekspoziture DS i mesto za zbrinjavanje kadrova DS. Očigledno da im je organizaciona struktura slaba, a medijska podrška im nije onakva kakvu bi želeli, pa postoje i drugi alternativni načini, da kažem, pranja mozga građanima i pokušaj da se ta politika DS-a što više propagira.
Nadam se da posle osnivanja ombudsmana na republičkom nivou, uz već donete odluke o ombudsmanu na nivou Pokrajine i na nivou lokalne samouprave, jer Zakon o lokalnoj samoupravi daje mogućnost da se ustanovi Zaštitnik građana, neće postojati potreba za narodnim kancelarijama.
Da je sreće i te narodne kancelarije bi mogle da postoje, ali ovo što radi aktuelni predsednik Srbije pokazuje da te kancelarije imaju samo jedan smisao – propagiranje politike DS-a i ništa drugo. Što je rekao poštovani kolega malopre, kada nemate neki drugi način da propagirate svoje ideje onda preko narodne kancelarije, nepartijski kadrovi ili nazovineutralne teme dobiju mesto u tim institucijama. A ko zna koji se novac troši na rad tih institucija.
Videćemo kada bude bio budžet za narednu godinu koja su sredstva predviđena za rad narodnih kancelarija, jer posle usvajanja ovog zakona o zaštitniku građana, ovde u Narodnoj skupštini, nema potrebe za takvom institucijom. Ako je to način afirmacije politike jedne stranke, onda to treba otvoreno reći. Mi socijalisti mislimo da je to loše, što ovaj zakon ne sadrži mogućnost bilo kakve kontrole zaštitnika građana vezano za rad pravosuđa.
Naime, u materijalima koje smo dobili pre godinu ili dve, kao narodni poslanici, posle iskustva poput ombudsmana iz različitih zemalja sveta, daje se sugestija od određenih ombudsmana da bi bilo dobro i u oblasti pravosuđa da ombudsmani imaju određene nadležnosti. A iskustva kod nas pokazuju da bi to bilo i te kako potrebno. Zato što mi, u svakom slučaju, uvažavamo samostalnost i nezavisnost pravosuđa, ali ne na način kako to shvataju pojedine sudije, da je dovoljno da ga izaberete i da onda on može po svojim, nekad vrlo čudnim kriterijumima koji nemaju veze sa zakonom, da kroje pravdu.
Videli ste ovaj slučaj žene koja je bila pritvorena u jednu medicinsku instituciju. Takvih slučajeva, nažalost, u pravosuđu Srbije ima koliko hoćete, jer su pojedine sudije svoj izbor i nezavisnost i samostalnost pravosuđa shvatile na osoben način, da mogu da rade šta hoće, a da niko ne može da se žali. Čak nam se od strane predstavnika Visokog saveta pravosuđa prigovara što uopšte razgovaramo o pravosuđu, čak i u ovom cenjenom domu.
Verujte mi, da toga nije, nepotizam, klanovi, interesi bili bi jedini kriterijum odnosa u pravosuđu i izbora pojedinih ljudi, jer, poslanici znaju to, kada krene rasprava o pojedinim kadrovskim stvarima i pojedinim predlozima, stvari se otvore do kraja i onda vidite koliko su one krajnje lične.
Ima nekoliko stvari koje su vezane za sadržaj ovog zakona, a koje valja pomenuti, ali iskoristiću samo priliku da pomenem jednu stvar. Pominje se da zaštitnik građana neće delovati po anonimnim prijavama. Mislim da je to u redu. Čovek treba da se potpiše ako traži od zaštitnika građana da se koriste njegova prava.
Ali, naredni stav tog člana zakona daje mogućnost zaštitniku građana da on, u odnosu na izbor informacija koje sadrži ta predstavka, lično podnese inicijativu. To je dobro, jer on može i po službenoj dužnosti da podnosi inicijative, ali ako on to radi na određen način dezavuiše prvi stav.
U svakom slučaju, mislimo da je dobro da se zaštitnik građana ustanovi u Srbiji, jer svaka vlast koja misli da je sama sebi dovoljna, da je najbolja, videće vrlo brzo da stvari tako ne stoje i niko ne treba da se plaši bilo kakve kontrole.
Veoma je važno za ovu instituciju ko će biti izabran za ombudsmana, za zaštitnika građana. Ti ljudski, moralni, profesionalni kvaliteti odrediće, potpuno sam ubeđen, i sudbinu ove institucije. Ako se izaberu ljudi koje je pominjao, primera radi, kolega Krasić, onda ne postoje ni institucije, ni prava, ni pravda, niti bilo ko može verovati u zaštitnika građana.
Ali, ukoliko se izabere neko od ranijih sudija Ustavnog ili Vrhovnog suda, cenjenih profesora univerziteta, ljudi koji su se ranijih godina bavili ovom temom, koji su pokazali svoju nepristrasnost, da su objektivni, koji su prikazali da poštuju i jednu neutralnost vezanu za predmete o kojima se raspravlja, potpuno sam ubeđen da i u tom slučaju ova institucija ima šanse da uspe i u našem političkom sistemu.
Kažem – ima šanse da uspe zbog toga što smo mi u mnogo slučajeva a priori negativno doživeli sve što se predlaže. Mislim da je dobro da ova institucija postoji. Poslanici SPS će podržati ovaj predlog zakona. Hvala vam.