Član 14. Predloga zakona – Članstvo u sindikatu i udruženju, glasi: "Državni službenik ima pravo da bude član sindikata i profesionalnog udruženja i njihovih organa upravljanja". Mi predlažemo da taj član glasi: "Državni službenik može biti član sindikata ili njegovih organa upravljanja".
Razlika je kod ovih profesionalnih udruženja. Zašto? Pa, državni službenik ima obavezu da se stalno usavršava i napreduje. To je njegov radni zadatak, kao što je radni zadatak svih drugih koji rade, lekara, prosvetnih radnika, svi se obrazuju tokom rada.
E, sada, poučeni gorkim iskustvom sa Sorošem i nevladinim organizacijama i radnim udruženjima, a zašto ne reći i udruženjem sudija, tako valjda beše, a da znate, obavestite ministra Stojkovića, oni mu sada haraju u ovom Centru za medijaciju, muvaju tamo te sudije. Svašta, opet preko udruženja. U našoj praksi čim neko može da ostvari pravo na profesionalno udruživanje odmah krenu zloupotrebe.
Znači, sindikalno organizovanje podrazumeva zaštitu materijalnih, ekonomskih i profesionalnih interesa neke grupe ljudi i oni u tom sindikatu mogu to da štite. Doduše, nisu baš svi državni službenici podobni za sindikalno udruživanje i to mora da se kaže, pa policija, pa vojska, pa druge institucije.
Ali, omogućiti državnom službeniku da bude član nekog profesionalnog udruženja i da mu Nataša Kandić vodi to profesionalno udruženje, pa vi nemate onda upravu ljudi.
Zašto sami sebe uništavate? Da državni službenik bude član nekog profesionalnog udruženja i da mu to udruženje vodi Sonja Biserko? Pa više nije Budimir Lončar ministar inostranih poslova pa da mu ona komanduje, kao što mu je komandovala godinama.
Nemojte zbog nekih ispraznih navodnih standarda, ko zna odakle, da uništavate državnu strukturu. Na to niste ovlašćeni. Ako vam je mnogo više stalo do profesionalnog udruženja, nekog, neka napuste državnu službu, pa neka ide i neka bude u udruženju. Tako je Sonja Biserko napustila Ministarstvo inostranih poslova, otišla u Helsinški odbor. Zašto? Više prima. Kandić, bila u sindikatu, napustila ga, otišla za veće pare.
Nemojte sada da ispadne da su one poštenije prema državi nego ovo što vi upisujete. Slažem se, sindikat je to što štiti njihove materijalne, ekonomske i profesionalne interese, a koje drugo profesionalno udruženje?
Evo vidite, nas su napadali kada smo 1999. ili 2000. godine, nije ni bitno, razrešili sa mesta sudija Leposavu Karamarković, Zorana Ivoševića, onog Vučetića itd. Zašto? Zato što su napravili neko udruženje koje kod nas nije moglo da bude, promovisali nešto svoje, izigravali itd. Svi su nas napadali. Ovde je u Narodnoj skupštini pregažena odluka. Ona je stavljena van snage. Vraćeni su, pa im je napravljen spoj u radnom stažu, pa su se vratili na ona radna mesta i kako koja je vlast došla tako ih je otkačila sa tih mesta.
Boško Ristić je, sa ovog mesta, rekao Leposavi Karamarković, ona je tamo negde gledala, u stvari nije ni gledala, jer je bilo vanredno stanje, da joj preporučuje da podnese ostavku i ona u 19,30, u Dnevniku, rekla – podnosim ostavku, pa je Nataša Mićić postavila onu Brkić, je l' tako beše.
Zorana Ivoševića ste morali da oterate. Videli ste, ne može da se radi sa njim. Od Vučetića, kažite kakve koristi imamo od Ustavnog suda? Kakve koristi imamo od Ustavnog suda na čelu sa Vučetićem? Nikakve. Leposava Karamarković i sada hara. I ona sad pokušava, sa leve, desne strane, preko članova Visokog saveta pravosuđa da kreira kadrovsku politiku i da utiče na izbor i razrešenje sudija, i dan-danas.
Imate ono udruženje, sada su se oni malo primirili, sada su krenuli u ovaj Centar za medijaciju. Tu dele pare, da vam odmah kažem. Kad potražite nekog od predsednika beogradskih sudova, gde je, u Centru za medijaciju. Osposobljavaju se – da sud rešava sporove između građana bez suđenja, uz posredovanja.
Sada tu ide obrazovanje, pa smo imali, konkurisao za sudiju, vi ste ga, doduše, izabrali. Kaže, odakle? Ona je u udruženju pravnika, radi na edukaciji sudija. Ona koja nije sudija, edukuje sudije. Nemojte više da vređate državu.
Neka nas neko optužuje da smo onakvi i onakvi, ali čuvajte to dostojanstvo. Kako državni službenik može da bude član nekog profesionalnog udruženja? Šta će on da primenjuje? Delotvorno će da primenjuje stavove profesionalnog udruženja, a ta delotvornost se ogleda u tome koliko je Soroš odvojio para.
Zar vi mislite da je Sorošu stalo do Srbije i Srbije i Crne Gore i do nas ovde, da se mi razvijamo, da budemo onakvi kakvi treba da budemo i kakvi treba da budemo u krajnjem slučaju?
Vi šaljete mečki na rupu naše ljude, sa posebnim odredbama zakona, a ovamo političar ne sme ni za živu glavu da se prihvati neke funkcije, katastrofa od njega. Ako hoće da bude zaštitnik građana mora da napusti članstvo, jer čim si u stranci, ti si gori.
Šta su profesionalna udruženja? Nevladine organizacije. Zar možete da zamislite neku organizaciju na čijem je čelu Vojin Dimitrijević, šta ta organizacija može da radi? Samo pakosti ovom narodu i ovoj struci. Ili Vodinelića. Vi sada terate državnog službenika da ide kod Vodinelića u njeno udruženje, ili onaj SOS telefon.
Tu su socijalisti napravili grešku. Oni kažu, veliki je pritisak, dajte da napravimo SOS telefon. To je lepo funkcionisalo donekle. Odnekle kada je bilo problema sa prama, oni fuć međunarodnoj nevladinoj organizaciji, je li vi dajete pare, e, teramo vašu politiku. Nemojte državne službenike da terate mečki na rupu. Zašto? Vratiće se državi, državnoj strukturi, vlasti, kao bumerang, od čega će da puca glava. Nećete znati odakle šta duva.
Neka tajnost mora da postoji u radu organa državne uprave. Nije valjda sve što ministarstvo priprema toliko javno, da pre nego što ministar pogleda papir koji su mu pripremili službenici, već CNN objavljuje.
A kako to ide? Pa tako ide. Ili u ministarstvu veliki stručnjaci, pa sada oni pišu knjige, oni prenose svoje iskustvo. To je u ministarstvu kod Lalovića ona Ljiljana, koja je falsifikovala izbore, glasanje iz Soluna, valjda tako beše, iz Bodruma. Ona piše knjige kako da se primeni propis. Radila zakon, pa sada piše knjige kako treba da se primeni propis. Nemojte to da radite.
Onaj ko želi da bude državni službenik, on mora da zna da je u pogledu nekih prava ograničen u odnosu na svog kolegu koji ne radi u državnoj službi. Ekonomista koji radi u privatnoj firmi ili u nekoj državnoj firmi, može biti član nekog profesionalnog udruženja itd. Ali, ekonomista koji radi u državnoj službi, ne može, pogotovo ako se to finansira iz inostranstva, gde nema ništa od države.
Ne teram vas da se vraćate na period 1953. godine kada je državni službenik, da bi sklopio brak, morao da piše zahtev, pa da mu država odobri da li da se oženi sa NN osobom. Ne tražim to od vas. Taman posla.
Oko profesionalnih udruženja vama je jasno ko to finansira i zašto finansira.
Zapamtite, ukoliko ne prihvatite ovo, imaćete stvarno veliku igranku u Vladi. Ima da se prozivate međusobno, kako je to moguće, zašto je to moguće.
Malopre je bio Dinkić, pa se hvali, kako su mu papire doneli neki iz jednog ministarstva i iz neke druge firme, i iz neke treće. Hvali se.
Pazite, kada država nema svoj mehanizam, onda se neki državni službenik hvali time kako je na neki način došao do nekog papira. Opasno je. Nemojte da omogućavate ta profesionalna udruženja, da terate ljude da idu u profesionalna udruženja.
Znam da je nekoliko godina prosto proces, jesi li član tog udruženja, jesi. Ti si ekspert, daj da te primimo da radiš u državnoj službi. To je prava manija. Onda čitate njihove biografije. Kaže, stručnjak za norveški jezik, švedski, pohađao dva kursa, jedan dve nedelje, drugi tri nedelje, pohađao u Segedinu, pohađao ovamo, pohađao onamo. Nemojte ljudi to da radite.
Državni službenici treba da se drže zakona, da primenjuju zakon, da postupaju u skladu sa zakonom, da se obrazuju na način kako se menjaju i naši propisi, da se edukuju. Manite ta profesionalna udruženja.
Pošaljite državnog službenika da savlada neki kurs. Država je u mogućnosti da plati, ali bežite od tih profesionalnih udruženja, tim pre, da bi se obezbedile finansije za one ljude koji su organizatori tog profesionalnog udruženja.
Ne pričam o svim ljudima u profesionalnom udruženju, nego o četvorici-petorici koji su na vrhu, koji učestvuju u pregovorima, koji navlače sredstva. On je mnogo sposoban, kaže, obezbedio je sredstva da naše udruženje posluje. Znate, sir je za džabe, samo u mišolovci.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Hvala. Vidite, kad Vlada nema kriterijume za usvajanje amandmana, šta se dešava.
Kada je 30. juna Vlada usvajala ove amandmane, i ako pogledate i vidite šta je usvojeno onda će vam biti jasno da zaista nema nikakvog kriterijuma, ali su se u Vladi prešli, usvojili su amandmane nekih poslanika, za koje nisu znali da će danas kad govorimo o amandmanima biti opozicija, teška opozicija.
Grdna greška Vlade, ali šta da radimo.
Član 18. Predloga zakona o državnim službenicima kaže: "Državni službenik dužan je da prihvati radno mesto u istom ili drugom državnom organu na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten".
Mi u SRS mislimo da ovakav član ne može da opstane u ovom predlogu zakona, odnosno sutra u zakonu, već da treba da glasi: "Državni službenik dužan je da prihvati radno mesto u istom državnom organu, a drugom državnom organu na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten, uz svoju saglasnost".
Dozvolićete da je ovakva formulacija ovako preuređenog člana nešto što bi moralo da se prihvati, što je u interesu i radi zaštite državnih službenika od mogućih zloupotreba njihovih neposrednih rukovodilaca prilikom premeštanja u toku rada.
Kada je govoreno o ovom predlogu zakona u načelnoj raspravi, onda se čulo i od poslanika koji će glasati za ovaj zakon, a i gospodin Balinovac je to naglašavao, kako ovaj veoma vodi računa o državnim službenicima, maltene donosi se zbog državnih službenika, a evo odmah član 18. demantuje takve tvrdnje i takve stavove.
Kada se ne bi prihvatio amandman koji sam u ime poslaničke grupe SRS podnela, onda bi zaista državni službenici bili prepušteni na milost i nemilost svojim neposrednim rukovodiocima.
Ovo je, takođe, u suprotnosti, mislim na predloženi tekst, sa onim što se danas ovde pričalo, kada smo malopre govorili o zakonu o državnoj upravi. Šta ste uradili? U onom zakonu ste zaštitili svoje pomoćnike i ostala postavljena lica.
Njima ste obezbedili mir i narednih pet godina, da ih niko ne dira, kada ih ispostavljate, kada ovaj zakon stupi na snagu, a državne službenike, koji nemaju takvu zaštitu, ostavljate na milost i nemilost tim funkcionerima, koje ovim prethodnim zakonom ostavljate nedodirljivim.
Državni službenik mora da strahuje da li će taj rukovodilac da ga premesti u drugi organ, da li će da ga premesti u okviru postojećeg organa.
Naravno, otvara se mogućnost zloupotreba i mogućnost da neko nekome može da smeta ili politički ili lično ili jednostavno ne želi, neko je revnostan, službenik u pravom smislu reči profesionalac, on će da smeta nekom funkcioneru koji bi da radi nešto ispod žita i onda će on bez njegove saglasnosti da ga premesti ne samo u okviru tog postojećeg organa, nego u dogovoru sa svojim kolegom u sasvim neki treći organ.
Mislili smo da to ne može tako da opstane i da državni službenik mora da bude zaštićen od zloupotreba. Naravno, državni službenik mora da poštuje zakon, mora da radi u skladu sa zakonom, ali postoji disciplinska odgovornost ako se eventualno ogreši o službu i o zakon, ali nikako ne sme da bude prepušten na milost i nemilost nekom državnom funkcioneru.
Vlada je odbila ovaj amandman, ali ću malo da se pozabavim obrazloženjem Vlade Republike Srbije. Zaista, sve češće su Vladina obrazloženja potpuno nebulozna. Opet ponavljam ono što sam danas rekla, nedopustivo je da se Vlada ovakvim svojim obrazloženjima obraća narodnim poslanicima.
Narodni poslanici su dovoljno pametni da protumače ono što Vlada kaže, dovoljno pametni, jer su nas ovde birali građani Srbije i Vlada nema pravo da vređa inteligenciju ni narodnih poslanika, ni građana Srbije koji su nas doveli u ovaj parlament. Dakle, Vlada kaže da ne prihvata ovaj amandman.
Dalje kaže: "Celina formulacije amandmana sadrži protivrečnost" – netačna. Naime, ako je državni službenik dužan da prihvati radno mesto u istom državnom organu na koje dolazi premeštajem, jer o premeštaju je reč u ovom članu, nije moguće da je za premeštaj potrebna saglasnost državnog službenika.
Očekivala sam od Vlade, ako ne prihvati moj amandman, da mi kaže zbog čega ga ne prihvata, a ne da mi kaže da nije moguće da je za premeštaj potrebna saglasnost državnog službenika. Gospodine Balinovac, zbog čega nije moguće? Meni je jasno iz vašeg Predloga da vi mislite da nije moguće, ali hoću da nam se objasni zbog čega nije moguće, a ne da se prepiše, samo drugim redom reči ovo što je napisano u članu 18.
Dalje se kaže: "Dužnost da se nešto čini ili ne čini isključuje bilo kakvu saglasnost državnog službenika". Ovo je stvarno neka visokoumna rečenica, koju ne znam da li neko razume.
Moguće je i drukčije tumačenje, kaže Vlada – da se saglasnost državnog službenika traži samo kada se državni službenik trajno ili privremeno premešta iz jednog u drugi državni organ.
Dalje Vlada opet kaže jednu laž: "Međutim, državni službenik nikada se trajno ne premešta u drugi državni organ" – ovo jednostavno nije tačno.
Postoji član 89, koji to reguliše 93, 94. Predloga koji to reguliše i poslanici SRS intervenisali su na svaki od ovih članova na isti način, sa ciljem da se zaštite državni službenici i da se maksimalno onemogući zloupotreba državnih funkcionera u odnosu na državne službenike.
Ide jedan stav vladinog obrazloženja, molim vas da ovo pratite ako možete, jer sam se prekrstila kada sam ovo pročitala: "Nezavisno od mogućeg tumačenja amandmana, razlog zbog koga se za premeštaj zbog potrebe rada ne traži saglasnost državnog službenika ogleda se u tome što je premeštaj zbog potrebe rada – bilo u isti bilo i drugi državni organ – moguć jedino na radno mesto čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta s koga se državni službenik premešta i za koje državni službenik ispunjava sve uslove". Vidim krste se i druge kolege dok ovo slušaju, a to zaista i jeste za takvu reakciju.
Gospodine Balinovac, kažite ovima u Vladi što su ovo pisali da ne mogu nas da fasciniraju dugačkim rečenicama sa nekim takvim nesvakodnevnim izrazima i da sada mislimo – Bože, šta nam pametno reče ova vlada. Znamo mi odlično svaki od ovih izraza i znamo da tumačimo i analiziramo rečenice.
Zaista je krajnje vreme da se Vlada Republike Srbije prema narodnim poslanicima ophodi sa dužnim poštovanjem.
Možete da ne prihvatite naše amandmane, ali ste u obavezi da kažete zbog čega ih ne prihvatate, ne samo zato što smo mi i 30. juna i danas opozicija, a da vi 30. juna prihvatite neke amandmane poslanika koji su danas opozicija pa se sada kajete.
Dakle, mi smo opozicija i onda i sada, ali nećemo dugo biti, ali dok to jesmo, insistiramo da uvažavate poslaničku grupu koja ima 81 narodnog poslanika i da ste dužni da nam kažete zbog čega bilo koji od naših amandmana Vlada nije prihvatila, a ne da nam kao ovde kažete "iz istog razloga koji stoji u članu". Ne prihvatate zato što ne možete da prihvatite. Ovo je zaista vrlo interesantno.
Dalje kažete: "Povrh svega, državni službenik je zaštićen pravom žalbe na rešenje o premeštaju koje podnosi žalbenoj komisiji i pravom na upravni spor protiv drugostepenog rešenja žalbene komisije". Nemojte gospodo iz Vlade da se ismejavate ni sa narodnim poslanicima ni sa državnim službenicima.
Lepo vam kažemo da prihvatite ovaj amandman i da državni službenik sam odlučuje da li će da ide, ako ispunjava uslove, u drugi organ. U okviru postojećeg organa može da se raspoređuje onako kako potrebe tog organa dozvoljavaju, ali nemojte ljude da upućujete na drugostepenu žalbenu komisiju, upravni spor. Naravno, i to ostaje kao varijanta ako je državni službenik nezadovoljan odlukom nadležnog organa.
Kažete da je državni službenik zaštićen pravom žalbe na rešenje koje podnosi žalbenoj komisiji. Prvo, ko je ta žalbena komisija?
Žalbena je, ako vi kao ministar premestite nekog državnog službenika u neki drugi organ, vi formirate tu žalbenu komisiju i taj državni službenik se žali toj vašoj komisiji, potpuno ubeđen da će ta komisija uvažiti njegove razloge, a ne vaše, s obzirom na to da ste ih vi formirali.
Ako ne bude zadovoljan odlukom te komisije kažete da može da ide u upravni spor protiv drugostepenog rešenja. Naravno da može, to pravo niko ne može oduzeti zaposlenom, ali isto tako znate koliki je dug put od tog prvostepenog rešenja do pravosnažne sudske odluke. I po pet godina traje.
Pitam vas, šta će biti sa nekim ko se tuži pet godina da bi dokazao da je bio u pravu, i dokaže da je bio u pravu – kako da mu se nadoknadi tih izgubljenih pet godina? Čak i da mu se isplati naknada, a još gore da mu onaj poslodavac, po onom Lalovićevom zakonu, kaže – neću da se vratiš daću ti duplu naknadu.
Znate, nije samo ovaj zakon taj koji reguliše tu materiju. Mora mnogo zakona da se pročita i mnogo zakona da se objasni građanima Srbije koliko ova Vlada ne vodi računa ni o jednom segmentu društva, ni o jednoj kategoriji građana, pa kada ne vodite računa o državnim službenicima koji vam rade sve ovo, državni službenici vam ovo prevode, pišu, smišljaju, sve rade za vas i o njima ne vodite računa, šta onda može da očekuje neko ko nije u takvom odnosu sa Vladom Republike Srbije?
Dakle, član 18. predloženog zakona o državnim službenicima mora da se promeni na način kako sam u ime poslaničke grupe SRS predložila.
Ukoliko vam je stalo da zaista uradite nešto u interesu tih državnih službenika, u koncept zakona vam ne dira, u politiku vladinu u primeni ovog zakona ne dira, dakle, samo hoćemo pravnu sigurnost i hoćemo da zaštitimo ovu kategoriju građana Srbije od mogućih zloupotreba.
Ne znam čega Vlada tu treba da se plaši.
Ako vam je namera da zaista ne zloupotrebljavate funkcije, da zaista imate zdrav odnos prema državnim službenicima, tim pre nemate razloga da se plašite ovakvog amandmana.
Ako verujete sebi, onda zbog nekog kome možda dovoljno ne verujete, dakle, gospodine Balinovac prihvatite ovaj amandman ili vi kolege u danu za glasanje vodite računa.
Većina, odnosno jedan broj ovde prisutnih i oni koji nisu prisutni jesu bili državni službenici i opet će biti državni službenici, ima ih i kojima miruje staž u državnim službama, pa vas pitam – kada se vratite kao bivši narodni poslanici, pa vas tamo zatekne neki ministar iz neke druge partije, ne onaj koji vas je predložio da budete ovde na poslaničkoj listi i kasnije poslanik, šta takav budući, odnosno službenik kojem miruje radni staž, šta može da očekuje kada se vrati u neko ministarstvo na čelu sa ministrom koji nije iz njegove stranke.
Valjda moramo da štitimo ljude koji se bave politikom, a moramo da štitimo, svakako, svakog građanina i svakog zaposlenog u ministarstvu i ne smemo da dozvolimo da zakonom omogućavamo ministrima i drugim vladinim funkcionerima da se ponašaju kao da im je država njihova prćija.

Reč ima gospodin Balinovac.

Vlada je prihvatala amandmane rukovodeći se mišljenjem da li se njima popravlja zakon ili ne popravlja, pri tome ne nameravajući da anticipira ko je opozicija, kada, zašto i kako, niti se kajući što je prihvatila one amandmane koji su opravdani.
Dakle, amandman koji je predložen ja ću pročitati, ali prethodno treba da vam kažem jednu stvar. Državni službenik radi na radnom mestu u organu A i može biti premešten unutar tog organa ili biti premešten u drugi organ, u organ B. Pogledajmo kako amandman glasi: "Državni službenik dužan je da prihvati radno mesto u istom državnom organu, a drugom državnom organu na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten, uz svoju saglasnost". Kada čitate taj amandman ne znate na šta se saglasnost odnosi, da li se saglasnost odnosi na premeštaj u drugi organ ili se odnosi na premeštaj u sopstveni organ.
Drugo, zakon ne predviđa mogućnost trajnog premeštaja, zbog potrebe rada, u drugi organ. Nasuprot onome što je govornik pre mene rekao zakon je potpuno jasan. U članu 89. kaže: "Državni službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u istom državnom organu ili privremeno premešten u drugi organ". Dakle, državni službenik ne može trajno da bude premešten u drugi državni organ i to što ne može da bude trajno premešten u drugi državni organ je prosto kompromitovalo, pored ostalog, sadržinu amandmana.
No, u članu 93. (tačka 4. – Privremeni premeštaj u drugi organ), kaže: "Državni službenik može da bude privremeno premešten na odgovarajuće radno mesto". Nema nikakve nedoumice da premeštaj u drugi državni organ može biti samo privremen, nasuprot onome što piše u amandmanu i nasuprot onome što smo čuli od predstavnika predlagača amandmana.
Ostaje samo da se vidi kakav je položaj tog državnog službenika koji je privremeno premešten u drugi organ. On najpre, zadržava radno mesto u organu iz koga je premešten u drugi organ. To zakon kaže – sva prava iz radnog odnosa državni službenik ostvaruje u državnom organu iz koga je premešten. On može biti premešten samo na radno mesto koje odgovara njegovom rangu, njegovom znanju, tako da taj privremeni, nikako trajni premeštaj, u sebi nema nikakve elemente degradacije službenika.
On se jednostavno premešta na isto radno mesto ili slično radno mesto, na kome je radio u svom državnom organu. Premešta se ako je u drugom državnom organu stanje nužde tj. ako se tako poveća obim poslova da ga broj državnih službenika u tom drugom državnom organu ne može izvršiti.
Prema tome, ovde imamo jedan javni interes, potrebu da se zadovolji rad jednog državnog organa i interes državnog službenika. Između te dve kategorije postignut je kompromis na sledeći način: nije potrebna saglasnost državnog službenika za premeštaj u taj državni organ čiji interes treba zadovoljiti, ali državni službenik se može rasporediti samo na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i njegovim sposobnostima, dakle, na radno mesto na kojem je radio i u prethodnom organu.
Taj premeštaj može biti privremen, ne može biti trajan. Sva prava iz rada, uključujući i platu, ostvaruje u svom državnom organu u kome je pre privremenog premeštaja radio i ima pravo da se po isteku tog privremenog premeštaja vrati na isto radno mesto u svom državnom organu na kome je radio. Dakle, prosto tako se mire interesi državnog službenika za pravnom sigurnošću i interesi da svaki državni organ u uslovima povećanog obima rada i stanja nužde radi i obavlja svoju funkciju, a interes da državni organ radi nije nikakav poseban interes državnog organa, nego je to u principu u interesu građana.
Državni službenik ima pravo žalbe na rešenje o privremenom premeštaju u drugi državni organ žalbenoj komisiji, ali tu žalbenu komisiju ne formira rukovodilac koji ga je premestio. Tu žalbenu komisiju, kako član 149. Predloga zakona kaže, imenuje Vlada među diplomiranim pravnicima sa najmanje pet godina radnog iskustva u pravnoj struci, na predlog rukovodioca službe za upravljanje kadrovima. Dakle, postoji jedna žalbena komisija Vlade kao vladino telo, a ne kao privatno telo funkcionera koje bi odlučivalo o toj žalbi. Prema tome, ni ta tvrdnja da o službenikovoj žalbi odlučuje neko koga oktroiše funkcioner, nije tačno. Ne, odlučuje žalbena komisija Vlade kao stalno telo koje se bira sa mandatom od pet godina, takođe.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, replika.

Replika, zato što je gospodin Balinovac pokušao da se našali sa mnom i sa našom poslaničkom grupom, a to je, naravno, nedopustivo i sa velikim brojem građana Srbije koji za nas glasaju. Gospodine Balinovac, niti smo nepismeni, niti smo glupi i molim vas, ako pokušavate da nas u nešto ubedite onda probajte da to bude argumentima.
U članu 89. – "Državni službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto u istom državnom organu ili privremeno premešten u drugi državni organ". Rekli smo i tražili smo da to bude uz njegovu saglasnost. Zašto? Zbog člana 93. – "Državni službenik može da bude privremeno premešten na odgovarajuće radno mesto u drugi državni organ u kome je povećan obim posla, a sva prava iz radnog odnosa ostvaruje u državnom organu iz koga je premešten". Kada je povećan obim posla, u kom organu je povećan obim posla, ko će to da ceni? Je l' i to neće da radi taj državni funkcioner, odnosno ministar?
Govorila sam o mogućoj zloupotrebi, upravo iz tog razloga da ministar koji ima nameru da ne radi po zakonu i koji zna da ne radi po zakonu, ne želi blizu sebe državnog službenika koji zna zakon i koji vidi da ministar radi suprotno zakonu. Takav ministar u svako doba može da se dogovori sa onim drugim ministrom da je tamo povećan obim posla i da skloni onoga ko bi mogao brzo da ga strpa iza brave.
U sledećem stavu kažete: "Privremeni premeštaj u drugi državni organ traje najduže šest meseci, a izuzetno može da bude produženo za još šest meseci". Koliko puta, gospodine Balinovac, po šest meseci, dodatno šest meseci? Dakle, jedanput će tog službenika koga ne želi da vidi ministar da prebaci šest meseci u drugo ministarstvo, pa produži još za šest meseci, pa je to godinu dana, pa čim se ovaj vrati, on će da ga pozajmi trećem kolegi na još šest meseci, pa još produženo šest meseci.
Zaista ne vidim zašto se plašite ovog amandmanskog rešenja koje, ponavljam, ne dira u suštinu i u koncept vladinog viđenja državne uprave, ali ako ova vlada ima nameru, bar u onom jednom segmentu koji je još ostao pošten, da radi i nastavi tako da radi, onda nemojte zbog onih vaših ministara koji su kriminalci da dovodite u situaciju da državni službenici koji su se našli u tom ministarstvu strahuju, ako slučajno negde nešto šušnu ili kažu o tom ministru, da će da lete u neko drugo ministarstvo, u neki drugi organ koji im se ne dopada.
Vezano za ovu komisiju. Kad sam rekla da komisiju formira taj visoki državni funkcioner – ministar, vi ste mi sad rekli da to ne radi ministar, nego da tu drugostepenu komisiju formira vlada. Pa, ko čini vladu nego ministri.
Naravno, ministri se dogovaraju koja će to njihova poverljiva komisija da rešava u drugom stepenu, po prigovorima državnih službenika. Ko će to da uradi za vladu nego ministri.
Dakle, nemojte na ovakav način da se igrate sa nama i nemojte da mi objašnjavate da komisiju, Bože moj, ne formiraju ministri nego formira vlada. Nije šija nego vrat.

Reč ima gospodin Balinovac.

Sve i da su razlozi za prihvatanje amandmana osnovani, ne možemo ga prihvatiti, jer u njemu stoji da službenik može u drugom državnom organu biti premešten trajno ili privremeno. Samo pitam, pokažite odredbu zakona, navedite je, citirajte je, prema kojoj državni službenik može biti trajno premešten u drugi organ. Izvolite, pozivam vas javno.
Što se tiče žalbene komisije, treba pročitati celinu odredaba. Žalbena komisija ima najmanje pet članova, imenuje je vlada među stručnjacima, na pet godina, ponovo tako da njen mandat bude duži od mandata vlade. Član žalbene komisije je zaštićen time što zakon striktno propisuje razloge za njegovo razrešenje. On može biti razrešen ako nesavesno vrši svoje dužnosti, bude osuđen na kaznu zatvora itd. I protiv tog rešenja o razrešenju, on ima pravo na upravni spor.
Prema tome, ako postoji u pravu i u pravnom poretku mogućnost da nekoga zaštitite od uticaja, onda je to što je u ovom zakonu učinjeno sa žalbenom komisijom. Preko toga pravo ne može. Ne postoji pravni način, ne postoji pravni put.
Postoji još nešto što treba imati u vidu, da vlada donosi kadrovski plan. U tom kadrovskom planu se prikazuje i broj službenika čiji se prijem u radni odnos na određeno vreme planira zbog mogućeg povećanja obima posla. Dakle, ako se obim posla poveća tako da nije moguće da ga zadovoljite sa prijemom ljudi na određeno radno vreme, tek onda dolazi u obzir ovaj premeštaj, ali za taj premeštaj morate i te kako da pružite objašnjenje.
Prema tome, Vlada je spremna da prihvati ovaj amandman onog trenutka kada nam bude pokazano gde je to moguć trajni premeštaj državnog službenika u drugi državni organ, tačnije kada nam bude citiran takav član.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 19. amandman je podneo poslanik Petar Cvetković.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Đorđević.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 21. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ljiljana Nestorović i Meho Omerović.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 21. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica.