To je član 6. koji reguliše odgovornost državnog službenika za rad. "Državni službenik odgovara za zakonitost, stručnost i delotvornost svog rada". Do sada u našoj praksi i teoriji reč "delotvornost" se ne upotrebljava, ali je sada neka novina otkao smo krenuli sa pojmovima poput dobre uprave, kao da postoji loša uprava. Mi promovišemo princip legaliteta, znači, pre svega insistiramo na zakonitosti. Sastavni deo te zakonitosti u daljem razgraničenju jeste i blagovremenost.
Postoje oni poslovi gde je zakonom propisan rok u kome prvostepeni organ mora nešto da uradi, da donese rešenje, zaključak, nešto mora da radi. To je nešto što je merljivo.
Kada se kaže – delotvornost, tu već postoji razmišljanje šta bi to moglo da bude. Verovatno se misli na efikasnost, verovatno se podrazumeva sa što manje sredstava i verovatno se potencira neki kvalitet. Ali, to je nemerljivo. To je individualna stvar, nemerljivo. Referent koji radi u prvostepenom organu može da bude izuzetno delotvoran, a da mu drugostepeni organ sve poništava. Ali, ako se kaže –blagovremenost, onda i drugostepeni organ može da ceni da li je bilo ćutanja administracije, da li je doneto i u kom roku, da li postoji apsolutna ili relativna bitna povreda postupka itd. Ovde se samo ubacuju neki pojmovi, termini koji u ovoj materiji ne znače ništa. U beletristici verovatno imaju neko svoje značenje.
Moram da se vratim na ono što je malopre rečeno povodom člana 2. Taj stav 1. počinje rečenicom: "Državni službenik je lice čije se radno mesto sastoji od poslova iz delokruga organa". Znači, ovde je važno radno mesto i poslovi koje on obavlja. Razgraničenje se pravi u odnosu na drugo lice koje je u stavu 3. određeno kao nameštenik, koje ne radi poslove iz nadležnosti državnog organa, nego radi neke pomoćne poslove: kafe-kuvarica, bravar, vodoinstalater, portir, šofer, itd. Te onda ovo:..."ili s njima povezanih opštih", itd. – upravo mora da bude "i". Nema alternative.
Uzet je ovde pogrešan primer oko informatičara i pravnika. Potpuno pogrešno shvaćeno. Mi imamo u organima uprave poslove koji nisu čisto upravni poslovi. Lica koja ne rade u upravnom postupku, ne primenjuju propise. Ali, njihov rad je neophodan za ona lica koja primenjuju upravni postupak. Tu je poenta. Imamo lica koja prave neke analize za ministarstvo da bi ministarstvo izašlo sa nekim novim programom, planom. To su, po definiciji, istraživački, mogu da budu opšti, mogu da budu informatički i drugi poslovi.
Znači, nema "ili", nego "i". Oni se nabrajaju u kontinuitetu. Jer, ako bi se prihvatilo ovo što je rekao gospodin Balinovac, onda bi državni službenik bio samo onaj koji primenjuje propise i upravni postupak ili možda neko ko njemu pomaže. Ali, nije poenta u tome. Ovaj član ne glasi tako, nego on hoće da kaže da se tu pravi podela – na državne službenike koji rade neki posao koji je od važnosti za državni organ, i ne samo za upravni postupak, nego i za analizu propisa, praćenje stanja, zašto ne reći – pripremanje propisa itd.
Državni službenik je i onaj koji radi u pisarnici. On jeste državni službenik. Vi ste sve to istumbali, vidim da je u pitanju tvrdoglavost, biće kako mi kažemo. Neka bude kako vi kažete.
Oko ove delotvornosti, to je ono što DSS promoviše – delotvorno, valjano, vlasan. Dok novinari i publika to shvate, prođe voz. Dajte one termine i ona načela koja su poznata u upravnom pravu: zakonitost, efikasnost, zabrana diskriminacije, hitnost, blagovremenost, vezano za neke rokove.
Sada imamo situaciju, to nije od danas, to je odavno, administracija i birokratija teraju nekim svojim putem. Čovek kompletira zahtev, sve je priložio od dokumentacije, ako je u pitanju neki skraćeni postupak, verovatno je rutinska stvar da se donese rešenje. Sada on čeka da se to prokrčka, pa da dođe stranka, pa da ga pita, pa da ovo i ono, pa da on to razjasni, ne po pravilima struke i po nalogu koji izvire iz zakona šta treba da se obezbedi i čime se šta dokazuje. Ne, on udara neku svoju tarifu, da se mi vidimo, da ti možda mene nisi prevario, možda ovo, možda ono. Gde se tu javila blagovremenost?
Koliko ima predmeta gde se zahtevi krčkaju dva-tri meseca u nekoj fioci, gde neki referent ide malo na bolovanje, malo na odmor, malo ovamo, malo onamo i uvek, kao izgovor, koristi – stranka nije dostavila to i to. Da li si je pozvao, nisam, nego čekam da mi dođe
Čim vidi da nema rešenja toliko i toliko ona će da dođe, i po vašim kriterijuma taj čovek može da bude delotvoran, ali po mojim on nije blagovremeno završio svoj posao. On ima tačno propisano šta treba da uradi i u kom roku. Ukoliko nije kompletirano on treba valjda u roku od dva tri dana, dok je dobio zahtev, da donose zaključak da nalaže da se kompletira predmet, a ne u 65. danu kada su istekli svi mogući rokovi i kada je trebalo da donese rešenje, e, onda se on setio – ovo nije kompletno, dostavite neku dokumentaciju.
Vi to ne možete da pokrijete pojmom delotvornosti, jer ona za sada možda nešto znači, ali u upravi nije merljiva.
