Reč ima gospodin Balinovac, sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.        Izvolite.

Ja sam bio prilično jasan.
U stavu 1. je reč o pravnom nadzoru. U stavu 2. je reč o političkom obliku nadzora. U stavu 3. je reč o sudskom nadzoru.
Ovde je, zapravo, reč o nečemu drugom. Prvo se reči "nadzor" prida značenje koje nije odgovarajuće, a zatim, oponenti ovog člana polemišu sa tim članom na osnovu značenja reči "nadzora", koju su sami dali. Niti je "nadzor" isključivo upravni termin, niti isključivo postoji "upravni nadzor". "Nadzor" je opšti termin i on ima značenje koje u konkretnom zakonu proizilazi iz sadržine tog zakona.
Stvar je u tome što je pojmu "nadzor" pridato pogrešno značenje, pa je na osnovu tog pogrešnog značenja pojma "nadzor" počela kritika člana 3.
Dakle, član je ustavan. On sintetički opisuje sve oblike, možemo reći, kontrole nad radom organa državne uprave, koji su u teoriji i u zakonima nesporni. Hvala.

Hala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što gospođica Nataša Jovanović, narodni poslanik SRS, nije danas prisutna da odbrani svoj amandman. Ona trenutno brani interese građana Kragujevca od teške zloupotrebe i uzurpacije koja se tamo na nivou grada Kragujevca priprema, pa ću ja pokušati i nadam se da ću uspeti da odbranim amandman gospođice Nataše Jovanović.
Gospođica Nataša Jovanović je podnela amandman na član 8. gde se kaže: "Organi državne uprave postupaju prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno i dužni su da svakom omoguće jednaku pravnu zaštitu u ostvarivanju prava, obaveza i pravnih interesa".
Narodni poslanik Nataša Jovanović je tražila da se u članu 8. reč "postupaju" zameni rečima – "dužni su da postupaju u skladu sa zakonom".
Dame i gospodo narodni poslanici, ako pogledamo član 5. ovog zakona, pa pročitamo šta u članu 5. piše, gde se kaže da obavezuje državu, gde kaže da, za štetu koju svojim nezakonitim i nepravilnim radom organi državne uprave prouzrokuju fizičkim i pravnim licima odgovara država Srbija.
Dame i gospodo narodni poslanici nepravilnim i nezakonitim uvođenjem vanrednog stanja na celoj teritoriji države Srbije, država Srbija je uhapsila oko 13.000 ljudi. Od toga je 400 procesuirano, više od 12.500 je ostalo neprocesuirano i neće nikada biti procesuirano, jer nema osnovnih elemenata ni za pokretanje postupka, a kamoli za vođenje postupka i oslobađanje tih ljudi. Ti procesi će se polako zadržavati dok ne zastare.
Dame i gospodo poslanici, država Srbija je i ovim zakonom, a i onim Zakonom, koji je pre ovog zakona regulisao odnose državne uprave i Ustavom, u krajnjoj liniji, dužna da štetu nastalu fizičkim i pravnim licima, dakle, građanima Srbije nadoknadi, da bi se izbeglo da ubuduće dolazimo u situaciju da... opet neki činovnici, koji nisu dorasli funkciji koju obavljaju, mada se nadam da će posle ovih parlamentarnih izbora, koji se već osećaju u vazduhu, doći do smene vlasti i da će kormilo preuzeti SRS i da onda nećemo postavljati činovnike koji su nedorasli, nego stručnjake, visokomoralne, visokokvalitetne ljude na takve funkcije.
Tražimo da u članu 8. umesto "postupaju" treba da piše: "dužni su da postupaju u skladu sa zakonom".
Mislim da će gospodin Balinovac prihvatiti ovaj amandman.
Obrazloženje zašto amandman nije prihvaćen nije on pisao i verovatno ga nije ni pogledao. Kaže se: "Amandman se ne prihvata. Nedvosmisleno, kao prvo i najstarije načelo u radu organa državne uprave, Predlog zakona propisuje načelo zakonitosti u radu organa državne uprave, prema kome organi državne uprave... rade u okviru i na osnovu Ustava, zakona" itd. Ne piše da su dužni.
Mislim da jedna reč koja obavezuje sve buduće činovnike, da su dužni da postupaju u skladu sa zakonom, nije na odmet i da ovaj amandman treba usvojiti.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Ovaj amandman se odnosi na jedan od članova koji se tiče osnovnih načela, ovde se navodi "delovanja", vezanih za rad organa državne uprave. Međutim, u ovom trenutku, kada smo na početku ovog zakona, pokušao bih da razjasnimo osnovni nedostatak ovog predloga zakona. On je sadržan i u članu 4. pa se prenosi i u članu 5. pa se kasnije provlači kroz sve članove ovog predloga zakona.
Da bi me predstavnici Vlade i poslanici koji pripadaju ovoj struci malo bolje razumeli i da bi shvatili suštinu svih amandmana SRS, moram da navedem da u Ustavu Republike Srbije u članu 90. tačka 5. gde su propisane nadležnosti Vlade, Vlada utvrđuje načela za unutrašnju organizaciju ministarstava, drugih organa uprave i posebnih organizacija. U sklopu toga postavlja i razrešava funkcionere itd. pa se navode samo ministarstva i posebne organizacije.
Pozvao bih se na član 94. Ustava Republike Srbije, gde se kaže da poslove državne uprave obavljaju ministarstva. Ministarstva primenjuju zakone i opšte akte. Ministarstva su samostalna u vršenju Ustavom i zakonom određenih nadležnosti. Promoviše se princip podele vlasti i samostalnosti i nezavisnosti državnih organa. Za obavljanje određenih poslova državne uprave obrazuju se organi uprave u sastavu ministarstava, a za vršenje stručnih poslova obrazuju se posebne organizacije.
Ova priča je interesantna zato što imamo praktično tri vrste, na tri načina se definišu organi državne uprave. Definišu se jasno da su to: ministarstva, onda to mogu biti posebni organi, kako je ovde to navedeno, i mogu biti uprave unutar ministarstva. Ovo – uprave unutar ministarstva treba uslovno prihvatiti, jer postoje neka glomazna ministarstva gde je nemoguće da se izvrši takva centralizacija da samo postoji ministarstvo, već postoji potreba da se neke stvari razgraniče.
Kada se to uzme i tome doda da postoji mogućnost da država, u liku Narodne skupštine, propisom poveri vršenje javnih ovlašćenja nekom javnom preduzeću, uzeću jedan od tih primera, to je "Elektroprivreda", to je "Pošta", to su državni poslovi, ali se poveravaju zato što su u pitanju neke usluge koje predstavljaju privrednu delatnost pa se poveravaju nekom javnom preduzeću. Postupak u kojem rade jeste, da rešavaju o pravima i obavezama nekog čoveka, upravni i vrše tada javna ovlašćenja koja je njima država prenela.
Kod nas se desilo da ta definicija za neka javna preduzeća ne može da važi, a vi ste sve to naveli u članu 4. i generički ste nazvali – imaoci javnih ovlašćenja. Sve ste to zamiksali, klasične organe državne uprave, upravne organizacije, posebne organizacije, upravu unutar ministarstva, javna preduzeća i druge organizacije kojima su preneta javna ovlašćenja u imaoce javnih ovlašćenja. Tako vam stoji, grad Beograd ima ustanove, javne agencije i druge organizacije, kojima se mogu preneti pojedini poslovi. Definišete ih kao organe uprave, organe državne uprave i imaoce javnih ovlašćenja, kao neke kojima su povereni neki poslovi koji su izvorno državni. Šta se u međuvremenu desilo?
Do pre nekoliko godina ako želite da zasnujete pretplatnički odnos za telefon, recimo, telefon se kod nas vodi kao statusno pitanje koje se vezuje za pojedinca, a u međuvremenu su se mnoge stvari promenile i to je postalo jedno čisto imovinsko pravo, koje više nije upravna stvar. Slično vam je i sa "Elektrodistribucijom", izgubio se osnov da to bude statusna stvar porodice. Sada imate situaciju da čovek može da seli telefon iako je prodao stan. Zašto? Zato što je statusno pitanje vezano za pojedinca i bilo je upravna stvar u nekom periodu socijalističkog samoupravnog društva, kada je telefon bio luksuz pa su samo načelnici komiteta, sekretari mogli da imaju, pa onda može da se širi i da se širi.
Sada je došlo do promene, to više nije upravna stvar. Nekada je bila, a sada je čisto imovinska stvar. Vi niste primetili tu promenu. Isto vam je kod zasnivanja pretplatničkog odnosa za električnu energiju, da ne pominjem druga javna preduzeća, gde se poverava vršenje javnih ovlašćenja nekom javnom preduzeću. Vi ste to načelno stavili u isti koš, a to ne može biti u istom košu.
Zbog toga vam se javlja nešto što je, stav 2. u članu 5. – imaoci javnih ovlašćenja sami odgovaraju za štetu itd. Molim vas, oni vrše povereni posao, formalno-pravno nemaju samostalna svoja sredstva.
Nekada je država uvodila telefone. Država je nekada gradila puteve, nije imala direkciju za puteve, nego je ministarstvo direktno sprovodilo investicije itd.
Promenilo se, a vi tu promenu niste primetili i tu je problem. Naravno, ova načela ste pokušali, jedno od tih načela, jeste, zakonitost se pominje u članu 7, ali ovo na šta se konkretno amandman odnosi, stručnost, nepristrasnost i politička neutralnost, ne znam šta vam to znači politička neutralnost – gde god se donosi neki zakon, u bilo kojoj oblasti, političari, članovi političkih stranaka isteruju se, proteruju se, jer po zakonu se sumnja da su nemoralni. Ako tako postupate, onda najnemoralnije osobe vode državu.
Znači, na izborima građanima se nude najnemoralnije osobe. Ko to priznaje? Zakonodavni organi, Narodna skupština priznaje da su nemoralni ljudi u ovoj sali. Zašto bi neko, ako je član stranke bio nemoralan? Zašto bi nekoga obavezivala stranka, a ne zakon ili neki propis? Meni je drago kada čujem ovo da javni tužilac po službenoj dužnosti pokreće neke postupke na bazi onoga što pročita u novinama. Kamo sreće da su se ranije uključili.
Organ državne uprave je vezan zakonom. Ustavna norma – svako je dužan da se pridržava zakona. Ne može da se pretpostavi. Ako već pravite neko razgraničenje onda je trebalo ovo da ubacite, da pojačate u krajnjem slučaju. Svi su građani jednaki pred zakonom. Ako sve to nabrajate što je ustavna norma, zašto onda ne nabrojite ovo što se amandmanom traži. To je potpuno u saglasnosti sa svim ovim tačkama, koje ste naveli kasnije i svim pojmovima. Ovde se ide po nekom sistemu.
Mislim da je osnovni problem ovog zakona što ne pravi razliku. Organi državne uprave su ministarstva. Uprava unutar ministarstva je nešto što organizaciono pripada, ali nije samostalan organ državne uprave.
Posebna organizacija ne može da se stavi u isti koš kao i ministarstvo, a oni kojima se poveravaju poslovi, grad Beograd, lokalna samouprava itd. to je treći nivo, treći poseban status. I četvrti status, jesu javna preduzeća i druge institucije kojima se poverava vršenje određenih javnih ovlašćenja.
To je vezano za neku privrednu delatnost ili neku uslugu, kod posebnih organizacija, izuzetno stručni poslovi i to je ono što su neki pokušavali da krste agencijama, jer se rade prvenstveno stručni poslovi, gde formalno-pravno nema pojedinačnog upravnog akta sa nekom obavezujućom snagom, nego stručne poslove za ministarstva.
Plašim se da se ovde nije do kraja shvatilo šta je to državna uprava, šta su to organi državne uprave, nego se sve to zamiksalo i sve je došlo u neki identičan položaj. Moram da vam kažem da nikakva smetnja nije da jedna upravna organizacija bude prvostepeni organ, a da drugostepeni organ bude ministarstvo. To Ustav ne zabranjuje. Zbog ovoga ćete imati situaciju da se na različite načine tumači upravni postupak od organa do organa.
Sada u organizaciji ministarstava imate uprave koje su u sastavu ministarstva i imate neke organe koji nisu u sastavu ministarstva, a nije kao kriterijum uzeto stručni poslovi za potrebe ministarstva i za potrebe države. Hoću da kažem da u ovom zakonu postoji problem principa, načela koje treba da se razvuče do svih tačaka. Ne ulazim u ono drugo, to će biti kasnije kada se o upravnim okruzima bude pričalo.

Reč ima gospodin Balinovac, sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.

Samo ukratko o članu 8. na koji je podnet amandman. Ne bi bilo nikakvih problema da se taj amandman usvoji, pod pretpostavkom da ne postoji član 7. Član 7. uređuje načela delovanja ili rada organa državne uprave, propisuje da su oni samostalni i, kao bitno načelo, propisuje načelo zakonitosti i kaže: "Organi državne uprave samostalni su u vršenju svojih poslova i rada u okviru i na osnovu Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata".
Na kraju, o načelu zakonitosti ne treba puno ni razgovarati. Načelo zakonitosti nastalo je onog trenutka kada je uprava postala vezana zakonima i predstavljalo je raskid sa policijskom državom, kada je uprava mogla da se ponaša onako kako je ona, mimo zakona i bez zakona, tumačila tzv. državni razlog. Tu je jedan govornik pre mene sa pravom pomenuo kao primer policijske države ono što se dešavalo u vreme vanrednog stanja.
Sam član 8. dopunjuje striktnu obavezu na primenu zakona, govoreći da su organi državne uprave dužni da postupaju i prema pravilima struke. Pravnik da se ponaša kao pravnik, inženjer kao inženjer, da ne izdaje pravila struke, dakle, da postupaju lege artis. Nije dovoljno da postupate po zakonu. Ponekad, postupajući po zakonu, a zanemarujući pravila struke, možete da oštetite stranku, nepristrasno i politički neutralno. Dakle, organi državne uprave dužni su da prema građanima postupaju politički neutralno.
Dakle, zabranjuje se diskriminacija građana s obzirom na njihovu političku pripadnost. Organ državne uprave mora da bude hladan, mora da bude bezličan i da u građaninu gleda onog ko je došao da ostvari svoja prava, a ne člana ove ili one stranke. Prema tome, tu je reč o sasvim nečem drugom od onoga što je prigovarano.
Na kraju, oko poveravanja poslova državne uprave. Poslovni državne uprave su različiti, ali njih vrše dve vrste subjekata. Jedni subjekti su državni, koji su sklop državnog sistema i državnog aparata. To su organi državne uprave. Prema ovom zakonu, to su ministarstva, posebne organizacije i organi uprave u sastavu ministarstava. Mi smo te organe svrstali u organe državne uprave, jer ih tako svrstava član 94. Ustava Srbije.
Drugi organi koji mogu da vrše poslove državne uprave, pored državnih organa, su i opštine, gradovi, autonomna pokrajina, javna preduzeća, ustanove i druge organizacije, pod uslovom da im neki od tih poslova bude poveren zakonom. Prosto, posao državne uprave vrši državni aparat. To je izvorna nadležnost države. Samo država ima taj monopol.
Ako država želi, kao što je gospodin Krasić govorio da, PTT ili bilo koje drugo javno preduzeće vrši neki posao državne uprave, ako želi da taj posao prenese na nedržavnog subjekta, jer javno preduzeće nije državni organ, onda mora to učiniti u obliku zakona i onda na njih prenosi jedno ili više javnih ovlašćenja, da ih oni vrše uz svoju osnovnu delatnost.
Prema tome, poslove državne uprave vrše dve vrste organa: državni subjekti i nedržavni subjekti. Sistem organa državne uprave, dakle, državni subjekti koji vrše poslove državne uprave jesu ministarstva, organi uprave u sastavu i posebne organizacije. Tu zbrke nema, niti je može biti, s obzirom na to da član 1. izričito govori šta su organi državne uprave, šta su državni organi uprave, a član 4. govori o mogućnosti da bude poveren posao državne uprave nedržavnim subjektima, subjektima državne uprave koji se nalaze izvan sistema državnih organa.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 11. i član 11. amandman je podnela narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodna poslanica Leila Ruždić-Trifunović.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, u ime poslaničke grupe DS podnela sam amandman na član 11, odnosno na naslov iznad člana 11. i na njegov stav 2. Predložila sam da naslov iznad člana 11. bude - "Javnost rada i slobodan pristup informacijama", jer ponuđeni naslov je samo: "Javnost rada". Predložila sam promenu drugog stava, koji glasi: "Organi državne uprave dužni su da javnosti omoguće uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja".
Predložila sam da taj stav glasi ovako: "Organi državne uprave dužni su da, u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, svakome, posebno građanima, pravnim licima i sredstvima javnog informisanja, omoguće i obezbede pravo na slobodan pristup informacijama koje se nalaze u njihovom posedu".
Obrazloženje za ovakav stav leži u tome što je javnost rada organa i drugih nosilaca vlasti danas suštinsko obeležje moderne pravne države. Javnost rada je jedan od principa u radu državne uprave, a slobodan pristup informacijama ulazi u red osnovnih ljudskih prava i sloboda, između ostalog, on je definisan i u članu 29. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, što zahteva da rubrum iznad člana 11. koji danas glasi samo – "Javnost rada", u stvari nosi naziv – "Javnost rada i slobodan pristup informacijama".
Ovako kako je sada definisan član 11. u svom stavu 2, mislim da je nepotpun i nedovoljan, upravo zato što Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne uređuje uvid u rad organa državne uprave, već ostvarivanje prava na slobodan pristup informacijama koje obuhvataju: pravo tražioca da mu bude saopšteno da li organ javne vlasti poseduje određenu informaciju, odnosno da li mu je ona dostupna; pravo tražioca da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži traženu informaciju; pravo tražioca da, uz plaćanje naknade, dobije kopiju dokumenta koji sadrži traženu informaciju; najzad, pravo tražioca da mu se kopija dokumenta, uz plaćanje naknade, pošalje na adresu poštom, faksom, elektronskim putem ili na neki drugi način.
Prema tome, u stavu 2. člana 11. pogrešno je upotrebljen termin "uvid u svoj rad", jer uvid u rad organa uprave podrazumeva neposredno upoznavanje građana sa radom određenog organa državne uprave, a ne pristup informacijama koje se nalaze u njenom posedu. Upravo je to razlog što sam smatrala da bi stav 2. člana 11. trebalo zameniti predloženim amandmanom.