Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2005. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika, saglasno članu 84, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Dušan Proroković.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLjU NA RADU (načelni pretres)
Reč ima narodni poslanik Živodarka Dacin, a neka se pripremi Rodoljub Gačević.
Jedno obaveštenje, pre nego što vam dam reč, 31. sednica Odbora za kulturu i informisanje zakazana je za ponedeljak, 24. oktobar 2005. godine, u sali na drugom spratu, sa početkom u 13,30 časova.
Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, Predlog zakona o bezbednosti i zdravlju na radu jeste, zapravo, jedan od onih zakonskih predloga koje je neophodno uskladiti sa međunarodnim zakonodavstvom kako bismo napravili kompletnu harmonizaciju svih zakonskih akata i kako bismo na taj način sebi olakšali put do ulaska u Evropsku uniju.
Naravno, na svim ovim zasedanjima postoji veliki broj zakona koji je nama svima ponekada, vrlo često, da prihvatimo i da usvojimo, jer s razlogom pišemo veliki broj amandmana i pokušavamo da te zakone prilagodimo uslovima u kojima momentalno živimo.
Međutim, ovaj predlog zakona, kao i onaj iz prethodne tačke dnevnog reda (Predlog zakona o sprečavanju dopinga u sportu), predstavljaju, zapravo, zakone oko kojih zaista ne bi trebalo da bude velikog sporenja da li ih treba usvojiti ili ne. Naprotiv.
Poslanička grupa SPS će glasati za ovaj zakon, prevashodno zbog toga što obrađuje temu zaštite radnika na svojim radnim mestima. To je bio jedan osnovni i principijelni kurs koji politika SPS ima, koji je imala i koji će uvek imati.
Dakle, kada se analizira sam zakon, reklo bi se da će poslodavci i te kako imati jednu ozbiljnu obavezu, jer će morati jedan ozbiljan deo finansijskih sredstava da ulože, kako bi se obezbedili radnici na svojim radnim mestima i na taj način zaštitili svoje zdravlje.
Naravno, postavlja se pitanje šta je skuplje? Svi u zdravstvu, a i u narodu postoji jedna krilatica, da je ''bolje sprečiti, nego lečiti'' i stoga je sigurno, ma koliko to bila značajna finansijska izdvajanja od strane poslodavca, bolje uložiti u bezbednost i zdravlje svog radnika, nego, na kraju, ne samo radnik, njegova porodica i kompletno društvo, da ima pre svega obolelog čoveka, a drugo i da velika finansijska sredstva otiču tamo gde najmanje želimo da odu, a to je u lečenje istog. Zbog čega? Zbog nemara i neodgovornosti jednog poslodavca.
Ovaj zakon je, kao i svi zakoni koji dolaze na dnevni red, usklađen sa vremenom u kome živimo. Tako se ovde po prvi put pominje da se na poslodavca odnosi, bez obzira da li je to strani ili naš državljanin, isto tako, odnosi se i na radnika, bez obzira da li se radi o stranom ili našem državljaninu.
Naravno da je jasno zbog čega se sve ovo dešava, jer, prosto, u ovih par godina, u kojima dolazi do velike privatizacije, svesni smo činjenice da sve veći broj stranaca kupuje naše fabrike.
Naravno, pri tom dovode svoje ljude da rade. No, bez obzira čiji su oni državljani, naravno, oni moraju da postupaju po istim zakonima po kojima postupaju i svi naši državljani, odnosno naši radnici.
Šta je to što je dobro u ovom zakonu? Ne samo zbog toga što se radi, pre svega, o preventivi zaštite i bezbednosti zdravlja zaposlenih radnika, ovde se pojavljuje jedno lice koje, praktično, treba da bude predstavnik zaposlenih u komunikaciji sa poslodavcem.
Zadatak ovakvog lica je, pre svega, da vrši edukaciju zaposlenih, da im objasni na koji način da koriste zaštitna sredstva, da sačuvaju sebe i da na taj način sačuvaju svoje zdravlje i, s druge strane, da komunicira sa poslodavcem u slučajevima da postoje negde neki problemi; da oni mogu poslodavcu da kažu šta je to što treba učiniti da bi se radnik zaštitio.
Naravno, to lice ne može da bude svako, to lice mora da bude strogo stručno i kompetentno i za tu svoju stručnost i kompetentnost, ako jeste, dobijaće licencu po kojoj će moći da radi.
Takođe, planira se da, ukoliko se radi, mada, moram reći u poslednje vreme, u nekim starim dobrim vremenima mi smo imali velike fabrike gde je bilo uposleno par hiljada, pa i desetine hiljada radnika, ali danas, ili ih nema, ili je vrlo mali broj, ali ako postoje firme, u kojima postoji veliki broj zaposlenih, isto tako može da se osnuje odbor za bezbednost i zdravlje na radu, pri čemu, naravno, sav taj posao nije u mogućnosti da radi jedan čovek, nego da se organizuje više njih kroz odbor.
Čini mi se da je član 5. ovde nešto što je jako dobro, jer u članu 5. se govori da je obaveza poslodavca da pod istim uslovima obezbedi i zaštiti i sve one koji dođu, da tako kažem, na privremeni rad u određenu firmu.
Tu se misli na učenike i studente koji će možda dolaziti da obave neku praksu, tu se misli čak i na stažiranje, tu se misli i na one koji u stvari vrše prekvalifikaciju svoje struke, bez obzira da li će i verovatno neće ostati u toj firmi da rade, oni imaju istu zakonsku zaštitu kao da su i zaposleni u određenoj firmi.
Rekla bih još nešto što je jako pozitivno. Ovde u zakonu se govori o posebnoj bezbednosti i brizi o zdravlju jedne najosetljivije grupe zaposlenih, a to su upravo mladi, žene, invalidi i ljudi koji su profesionalno oboleli.
Rekla bih da je ovde trebalo možda malo više poraditi na ovoj temi, ali imajući u vidu činjenicu da je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao da će po usvajanju ovog zakona, praktično, biti izrađeno niz podzakonskih akata, mi iz SPS zaista očekujemo da ovaj segment bude maksimalno razrađen do kraja, imajući u vidu o kakvoj osetljivoj kategoriji zaposlenih se radi.
Konačno, postoji nešto, reći ćemo i do sada smo imali Zakon o zaštiti na radu, i do sada smo imali neke zakonske obaveze, pa da li smo se ponašali po tome? Moram i želim da istaknem jedan pozitivan primer iz Kikinde.
Svi ste sigurno dobro čuli, to je fabrika kolača "Banini", koja je i pre privatizacije, a i danas kada je privatizovana i te kako lege artis po svim standardima ulaže u zaštitu i bezbednost zdravlja svojih radnika.
I danas kada je to privatna firma oni i te kako naprave i po nekoliko zdravstvenih pregleda svojih zaposlenih, ne štedeći pri tom finansijska sredstva jer su mladi, mudri i pametni ljudi i svesni su da samo zdrav čovek može da privredi i da samo zdrav čovek može da radi na opšte zadovoljstvo svoje i svoje porodice, naravno i svoje firme i da na taj način firma ostvaruje veliki profit.
Želela bih da se svi ovako ponašaju i da nisu potrebni samo zakoni, a iskrena mi je želja da po usvajanju ovog zakona moraju svi poslodavci da se ponašaju u skladu sa njim.
Ovo je zakon koji se odnosi naravno na sve zaposlene, iako bih rekla prilikom čitanja da se odaje utisak da se ovo više odnosi nekako na zaposlene u privredi, industriji, u građevinarstvu, a čini mi se malo manje je dat akcenat na ljude, za koje smo navikli da kažemo da rade u neprivrednoj delatnosti, odnosno u prosveti, zdravstvu i kulturi.
Jasno mi je zašto je toliko do detalja razrađena ova oblast zaštite ljudi koji rade u građevinarstvu. Pre svega, na svu sreću, danas vidimo da je Srbija jedno veliko gradilište, da se po mnogim gradovima u Srbiji grade stambene zgrade. Svi mi koji svakodnevno putujemo od svojih mesta do Skupštine vidimo da se i te kako mnogo puteva radi, popravlja i prave nove zaobilaznice i to je dobro.
Ali, nažalost, svi smo svesni činjenice da smo u relativno skorije vreme imali nekoliko tužnih i nesrećnih ishoda upravo radnika iz oblasti građevinarstva. Zašto? Verovatno zato što nisu bili dovoljno obezbeđeni i njihovi poslodavci nisu mislili o bezbednosti i zdravlju svojih radnika. Naravno da sa tim treba prestati. Naravno, bez obzira ko gde radio, mora da ima maksimalnu bezbednost od svog poslodavca, pa tek onda da krene u posao.
Da li je građevinska operativa spremna na sve ovo, verovatno do sada nije bila, ali očekujem da usvajanjem ovog zakona i tu se prezentira sve ono što bude u interesu radnika.
Što se tiče privrede, nažalost, u poslednjih par godina, pa rekla bih i dan-danas nama još uvek privreda ne radi i zbog toga tu praktično i nije bilo nekih velikih finansijskih izdataka što se tiče poslodavaca ni u onim elementarnim stvarima za svoje radnike, a ne u obezbeđivanju zaštitnih sredstava u interesu zdravlja zaposlenih.
Naravno, jesam optimista i želim da verujem da će ubrzo doći do prave ekspanzije i zahuktavanja naše privrede, jer samo na taj način možemo podići standard svojih građana i naravno, standard svoje države, što je svima nama zaista u interesu.
Kao što smo i usvojili Zakon o zaštiti životne sredine, gde smo rekli da svako ko pokrene, bez obzira koliko je čista ili prljava tehnologija koju neka fabrika koristi, mora i te kako ozbiljna sredstva da uloži, da obezbedi filtere kako bi zaštitio kompletno stanovništvo na teritoriji na kojoj ta fabrika radi, pa isto tako ovde za pokretanje neke fabrike, zaista, ne sme niko da prihvati da ona krene sa radom pre nego što se obezbedi zdravlje svih onih koji rade i koji će raditi.
Zašto kažem da mi se čini da je tu ovaj deo prosvete, zdravstva i kulture zapostavljen? Zato što u delu zakona, u kome se govori o finansijskim sredstvima, kaže se da za primenu ovog zakona nisu potrebna nikakva dodatna sredstva – složila bih se sa tim jer, navodno, već postoji u budžetu Republike Srbije izdvojena, složila bih se u onom delu koji se odnosi na finansijska sredstva koja su potrebna za rad inspektora i inspektorata, koji će proveravati provodljivost ovih zakona na delu.
Međutim, pitam vas ko je poslodavac u školama? Ko je poslodavac u zdravstvu? Svi dobro znamo da tu postoje direktori koji sada u nekim najnovijim tenderima žele da se zovu, ili bi bar to trebalo da budu, menadžeri.
Ali, suština je ko je poslodavac, pa budžeti. Da li budžet lokalne samouprave, da li budžet pokrajine ili budžet Republike, svejedno, ali to su značajna sredstva koja bi trebalo uložiti u ove institucije.
Nešto bih rekla o školama, o predškolskim ustanovama, o osnovnim i srednjim školama. Svi smo svesni činjenice da se nažalost, ako se zađe, vidi da je radna okolina, o kojoj ovaj zakon takođe govori, vrlo loša, da su higijenski uslovi loši i na taj način direktno se zdravstveno ugrožavaju svi zaposleni u školama i zdravstvenim ustanovama, a da ne kažemo o opasnosti koja preti prilikom dolaska i korišćenja ovih ustanova svih onih nama najmilijih i najdražih, odnosno nađe dece.
Šta je razlog? Elementarno neodržavanje higijene prostorija, ne zato što to neko ne želi ili neće, nego jednostavno, odgovor da nemaju para za kupovinu dezinfekcionih sredstava; pa se tada jedno dezinfekciono sredstvo ''kap po kap'' raspiruje i koristi ko zna koliko dugo ili se ne koristi uopšte. Odgovor jednog takvog direktora je da, zapravo, nema para i da zato ne može da kupi određena higijenska sredstva.
Ako uporedim, recimo, situaciju u zdravstvu, gde i sada postoje pravilnici po kojima je potrebno obezbediti zaštitu radi bezbednosti zdravlja na radu, pogledajmo činjenici u oči – kada su poslednji put zdravstveni radnici dobili uniforme, koja je apsolutno njihova zaštitna odeća?
Zatim, kada su dobili zaštitnu obuću? Da li svi dobijaju rukavice za jednokratnu upotrebu kako bi radili?
Da li svi koji rade u službama hitne pomoći ili kućne nege lečenja, odeljenja, hirurški blokovi, ginekološki itd. imaju upravo sve to što bi trebalo da imaju, kako bi zaštitili pre svega sebe, a naravno i one sa kojima dolaze u kontakt.
Veliki je broj zaposlenih koji je zaista profesionalno oboleo upravo zbog toga što u nekim nemilim vremenima nije bilo dovoljno sredstava za zaštitu ovih istih.
Želela bih, zaista, da se i ovde razmisli da direktori koji se nalaze na čelu zdravstvenih institucija, ne budu u situaciji da ponovo govore kako nemaju dovoljno para. Jedna je odgovornost radnika ukoliko ne koriste sva ta zaštitna sredstva pa sami prouzrokuju i ugrožavaju svoje zdravlje. Zato mi se čini da možda treba više obratiti pažnje ili možda postoji način koji je planiran da se može isfinansirati i ovaj deo gde, zapravo, poslodavci ne dolaze iz nekog drugog sektora nego praktično iz onog što je ostalo na nivou države.
Poslanička grupa SPS naravno da će da glasa za ovaj zakon. Jedino što želim i ministru, i našoj zemlji, i svima nama, da ovaj zakon apsolutno zaživi, jer treba da smo svesni činjenice da bez zdravog čoveka nema zdravog rada, nema zdrave proizvodnje, nema pokretanja proizvodnje i nema napretka za zemlju Srbiju.

Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević, a neka se pripremi Snežana Pantić-Aksentijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, izlaganje gospodina ministra na prošloj sednici dosta je bilo ubedljivo, delovalo je dosta iskreno i dopadljivo, međutim, negiraju ga neke osnovne činjenice iz ovog teksta zakona.
Naime, kada je govorio o prevenciji i saradnji između Unije poslodavaca, reprezentativnih sindikata, inspekcijskih organa itd, nemoguće je na bazi poverenja izgrađivati saradnju, kada je predviđena pod onakvim kaznenim odredbama, kao sankcijama. To na neki način negira ovu činjenicu, a sa druge strane i sama činjenica da je ovaj tekst zakona napisan još pre godinu dana, a tek je sada u skupštinskoj proceduri ukazuje na toliku nebrigu Ministarstva kada je u pitanju zaštita na radu, odnosno Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, svejedno kako ćemo ga nazvati, u stvari, to je bivši zakon o zaštiti na radu. Istu materiju tretira, drugo je što je ovako predefinisan kao naslov.
Po meni, ovaj zakon je važan koliko i sam Zakon o radu. Mere zaštite na radu su važne koliko i sam rad, ako ne i važniji. U ovom zakonu se očigledno vidi da nisu otklonjeni uzroci mnogih profesionalnih oboljenja, povreda na poslu itd. Prema tome, verovatno neće biti ni posledice otklonjene. Posledice će i dalje nastajati, ovakve kao što su i do sada bile.
Nastaviće se sa tim trendom povrede na poslu. One su bile možda zadnjih nekoliko godina umanjene zato što je privreda bila slaba, ali, ako se oživi privreda, ako se budu stvorili bolji uslovi za privredu, onda će i dalje da se nastavlja sa velikim povredama na radu, sa profesionalnim oboljenjima, fondovi će se i dalje opterećivati i biće još opterećeniji penziono-invalidski fond, a posledice će i dalje ostajati. Kao da ovaj zakon ide na ruku osiguravajućim društvima i kao da je pisan radi osiguravajućih društava.
Praktično, preporučuje se da se što više radnici osiguravaju kod osiguravajućih društava, kako bi se manja briga uzimala u nekom preduzeću, odnosno kod nekog poslodavca, kako bi se rasteretili drugi fondovi itd. Neka se osigura, pa neka drugi o njemu vodi računa, neka rešava posledicu, a ne uzrok da se rešava, po onom principu, otprilike, kao ona TV reklama: "Pomakni se s mesta". Ne mislim na vas, ministre.
Dakle, osnovna zamerka kod ovog zakona je što zaista nema prevencije. Ne može ona da bude iskreno napravljena i učinjena i da se u tom pravcu ide, ukoliko to ne bude napravljeno na principima jednog otelovljenja kao kulture, kao discipline, kao radne navike, recimo, korišćenjem sredstava zaštitne opreme, preuzimanjem zaštite na radu kod radnika, da sam radnik to shvati kao disciplinu, kao kulturu, jednostavno, da postane deo trajne navike, da to bude ugrađeno u radnika.
Ubeđen sam da u građevini 50% radnika ne radi samo osam sati, nego 16 sati na poslu. Pola kod nekog poslodavca, pola u privatnom poslu. Tako je i ranije bilo. Najveći broj povreda na radu tvrdim da se dešavalo u privatnom poslu, van radnog vremena i van radnog prostora, a stavljalo se pod onu odredbu, kao da se desila povreda na radnom mestu, pa uglavnom na relaciji od kuće, odnosno stana, do preduzeća i nazad. To se obično tako podvodilo.
Ti uzroci su nastajali tamo gde se adekvatno nisu primenjivale mere zaštite na radu, gde nije ušlo u kulturu, u naviku da se to koristi, nego je radnik odbacivao. Zašto radnik odbacuje i ne primenjuje ta sredstva zaštite na radu? Prvo, zaštita na radu se sprovodi, pre svega, po mogućnosti kao kolektivna zaštita. Ukoliko ne može, onda se primenjuju sredstva lične zaštite.
Sredstva lične zaštite, u principu, treba da zaštite radnika od najverovatnijih povreda na poslu i onih koje su najčešće, a ne od svih mogućih povreda na poslu. Inače, ako bi se po tom principu rukovodili, radnik bi bio opterećen ogromnom zaštitnom opremom da ne bi bio u stanju da je nosi. Tako natovaren zaštitnom opremom više ne bi ni ličio na radnika. To bi mu više pravilo smetnje, nego što bi mu pomagalo.
Na primer, građevinski radnik treba da ima kacigu, zaštitne rukavice, zaštitne čizme, ali ne znači da se ne može nabosti na ekser ili na nešto drugo, u stomak, leđa itd. Zato mu ne treba nametati i kostobranik, grudobranik, pancire itd, od svih mogućih uzroka ga obezbediti, od svih mogućih povreda na poslu. Jednostavno, on to doživljava kao okove, kao stege, kao opterećenje.
Kada nema neposredne kontrole nad njim, od neposrednog rukovodioca, pre svega, a kasnije ću reći zbog čega to treba prepustiti neposrednom rukovodiocu, on će to da skine, da se raspojasa. Najčešće se tako i dešavaju neke povrede, zato što se totalno oslobodio svih tih obaveza i, naravno, zbog nediscipline. Po mojoj oceni, disciplina je 90% uzrok svih povreda na poslu i oboljenja. Kada bi bila apsolutna i dobra disciplina, sredstva lične zaštite i sredstva opšte zaštite na radu gotovo da ne bi ni bila potrebna.
Dakle, ako bi se ovo gledalo, morala bi da se koristi ta oprema namenski, celishodno, onoliko koliko zaista iziskuje potreba na nekom poslu. Međutim, kao što se vidi u članu 24, tamo se kaže da poslodavac treba da preduzme sve mere zaštite na radu, bezbednost itd. To ukazuje na činjenicu da je tamo neki inspektor predvideo silne mere, više da bi sebe ogradio i da on kaže – ja sam predvideo, napisao, propisao, a onaj poslodavac će reći – ja sam nabavio tu opremu, on ima tu opremu, ali je ne koristi. Tako će biti jedno vrzino kolo, da se ne zna šta je uzrok, šta je posledica, da upravo, ne rešavajući uzroke, imamo stalne posledice povrede na radu.
Sa druge strane, npr. kaže da treba uputstva da budu prevedena na srpski jezik. Nije to razlog da je pod broj jedan stavljeno u članu 24. – da i nije mnogo bitno da li je prevedeno na srpski jezik ako se radniku neposredno na radnom mestu ukaže kako se koristi radna oprema; pokaže mu se i onda se proverava njegovo znanje, testira, pa ukoliko zna da primenjuje tu opremu, onda će i dobiti rešenje o raspoređivanju na odgovarajuće radno mesto.
Dakle, on to treba da zna, a ne da posle neko od inspekcijskih organa kaže da nije imao prevedeno uputstvo na srpski jezik i zato je došlo do povrede itd.
Lepo je slušati ono o zaštiti na radu kada je u pitanju saradnja, odnosno prevencija između inspekcijskih organa, odnosno reprezentativnih sindikata i Unije poslodavaca, odnosno poslodavaca.
Ne može se to izgrađivati na principima kažnjavanja. Jasno je da je poslodavac najodgovorniji, jer je u njegovoj moći da vrši kontrolu, nadzor i preuzima obaveze radne discipline, ukupne radne discipline i korišćenja sredstava zaštite na radu.
Međutim, kažnjavanje kako radnika tako i samog poslodavca stvara sasvim drugačije odnose.
Ne može se stvoriti jedna saradnja po ovom principu, jer će poslodavac te kazne ili zabrane prenositi na radnike, kažnjavati radnike, ali se ovaj problem i dalje neće rešiti. Dakle, potrebna je iskrena saradnja kao prevencija. Kako se to može učiniti?
To se može učiniti tako da se sve što je predviđeno, primena medicine rada, industrijskih psihologa, na neki način više približi poslodavcu, neposrednom rukovodiocu poslova, nekom majstoru, smenovođi, poslovođi, nije bitno kako ćemo ga nazvati, koji mora biti psiholog, pedagog, instruktor, poslovođa i da svakog trenutka ima u vidu gde je koji radnik, da stalno kontroliše njihovo prisustvo, njihovu primenu sredstava za zaštitu, da uvek može da kontroliše, da sprečava da se ne desi da je doneo na radno mesto alkohol da pije i ukoliko nije tu da vidi svakog trenutka ne može vršiti kontrolu.
Kada se posmatra kao kadar, a tako se i definiše kao čovek sa znanjima, iskustvima i radnim navikama i šta onda vredi znanje ukoliko nema ove dve karakteristike. Zato će se dešavati povrede i najčešće se upravo dešavaju tako što nema neposredne kontrole, a ne kaznama.
Šta vredi kazniti ako je određeno 10.000 za radnika koji nije primenjivao sredstva lične zaštite, a putem kazne, imajući u vidu male zarade, neće se mnogo postići ako se ne bude jednostavno sprečilo, onemogućilo da koristi sredstva, da bude pod stalnom kontrolom, a ne kažnjavati. Tim kažnjavanjem radnika kažnjava se njegova porodica. Dakle, poslovođa najbolje poznaje radnike i zna da li je radnik sposoban za posao.
Treba izgraditi takav odnos da kada radnik dođe nesposoban za posao, a to se može desiti svakom od nas, da iskreno kaže poslovođi da nije danas sposoban za rad, da mu da neki pomoćni posao i, da se izgradi takav odnos, a ne upropastiti ga.
Taj odnos se neće napraviti ukoliko postoje sankcije i ukoliko se zna da će biti preduzeta neka mera. Neće postojati iskrenost te saradnje. Ona će jedino biti na bazi pomirenja –onda će radnik poštovati rukovodioca, primenjivati sredstva zaštite na radu, zato što će u svakom trenutku imati prema njemu poverenje, imaće takav odnos i tako će se na neki način stvarati sama kultura korišćenja sredstava lične zaštite.
Još bih predložio da se sredstva za HTZ oslobode poreza, a koliko znam tamo je porez kao i za ostale nabavke 18%. Nekada su porezi na HTZ bili ukinuti, pa je kasnije povećano na 14%. Dakle, treba na taj način omogućiti poslodavcu da po pristupačnim cenama nabavi zaštitnu opremu.
Sve ovo što sam govorio, gospodine ministre, nema nigde u udžbenicima. Sve ovo sam stekao kao iskustvo za 31 godinu rada u neposrednoj proizvodnji, u svakodnevnom odnosu sa radnicima i video sam da su najbolje rezultate davale ove metode poverenja.
Predlažem da i vi ovaj zakon vratite na dogradnju, da ugradite ove principe i ova načela o kojima sam govorio: poverenje, saradnja. To će biti jedan pravi evropski zakon o zaštiti na radu, a ne da prepisujete nemačke zakone i da ovo liči na Hamletovu predstavu.

Reč ima narodni poslanik Snežana Pantić-Aksentijević, a neka se pripremi Nikola Todorović.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodo narodni poslanici, danas razmatramo zakon o bezbednosti i zdravlju na radu. Zakon je dobar. Poslanička grupa G17 plus podržaće i u danu za glasanje glasaće za ovaj zakon. U njegovoj izradi uzeli su učešća i stručnjaci Instituta medicine rada ''Dr Dragomir Karajović'' iz Beograda, Fakulteta zaštite na radu Niš, predstavnici reprezentativnih sindikata, kao i nevladine organizacije, Savez za zaštitu na radu Srbije i predstavnici Unije poslodavaca Republike Srbije.
Poslanici G17 plus podržaće ovaj zakon pre svega zato što misle na radnike, a svi smo mi to na svojim radnim mestima. Pre nego što pomenem novine koje donosi ovaj zakon, osećam obavezu da kao specijalista medicine rada pojasnim neke od pojmova, s obzirom na to da su mnoge diskusije na neki način konfuzne jer dolazi do zamene pojmova, pa i do zamene teza.
Povređivanje, to je jedan socijalno-medicinski problem za svaku zemlju, pa i za našu zemlju. Definicija povrede na radu ima mnogo. Jedna od njih je Hajnrihova koja govori o tome da je nesreća nepredviđeni i nekontrolisani događaj, u kome je akcija i reakcija jednog objekta, materije, osobe ili radijacije imala za posledicu povredu neke osobe. Povrede na radu čine posebnu celinu, imaju pravni i društveni značaj i posledice po radnika, po njegovu porodicu i proizvodnju.
Svake godine zbog povreda na radu izgubi se veliki broj radnih dana. Od intenziteta povrede i oboljenja zavisi i veličina posledica, koje se kreću od bolesnog stanja preko privremene nesposobnosti za rad, smanjenja radne sposobnosti obično trajno, što rezultuju promenom radnom mesta, moguć gubitak radne sposobnosti, kao i telesno oštećenje, narušavanje fizičkog integriteta radnika. Najteži ishod povrede na radu je smrt radnika.
Na osnovu epidemioloških podataka ne možemo uvek pouzdano tumačiti pojavu povređivanja iz razloga što pad broja ovih povreda u jednom periodu koji je, na sreću, iza nas i nadam se da više nikada neće da se ponovi možemo tumačiti smanjenjem obima proizvodnje u svim preduzećima i neredovnim prijavljivanjem povreda, što predstavlja veliki problem.
Podaci za 2004. godinu na teritoriji Republike Srbije govore o tome da je bilo 848 povreda na radu, od toga: 69 povreda sa smrtnim ishodom, a 759 teških povreda.
Za 2005. godinu, za osam i po meseci tekuće godine, bilo je 625 povreda na radu, od toga: 25 sa smrtnim ishodom, 587 teških povreda. Najugroženije grane privredne delatnosti su šumarstvo, vodoprivreda, građevinarstvo, industrije i poljoprivreda. Smrtni ishod najčešće se dešava u vodoprivredi, saobraćaju, građevinarstvu i poljoprivredi. Toliko da znamo da se povrede ne dešavaju samo u građevinarstvu, iako nažalost najčešće o njima slušamo.
Što se tiče neprivrednih grana, povreda na radu, najčešće su u saobraćaju. Zapaženo je da se obično više povređuju i da se veći broj smrtnih ishoda dešava kod radnika muškog pola. Ljudski faktor ima najveći značaj u povređivanju uopšte, pa i u profesionalnom traumatizmu. Izvesne činjenice vezivanje za čoveka, a imaju značaj pri povezivanju, su: godine života, iskustvo, dakle, određeni nivo znanja, adaptacija, bol akutne i hronične bolesti, fizički nedostaci, telesne karakteristike i ličnost radnika.
Faktori iz životnih sredina su takođe značajni i tu možemo pomenuti: međuljudske odnose, organizaciju rada, stanje mašina, uređaja i alata. Dakle, tu su i uslovi pod kojima se posao obavlja, mere zaštite koje se primenjuju i uslovi rada.
Dalje, nepoštovanje utvrđenih uputstava za obavljanje poslova je jedan od uzroka povređivanja. Nepoštovanje preporučenih mera zaštite, nekorišćenje sredstava lične zaštite, problem alkoholisanosti, takođe, ne smemo zanemariti.
Povrede na radu možemo klasifikovati prema načinu nastanka povrede, prema materijalnom uzročniku, uzroku povrede, prirodi povrede i lokalizaciji povrede. Prevencija profesionalnog traumatizma je vrlo kompleksna, predstavlja celovit program i seriju koordiniranih aktivnosti koje su usmerene ka kontroli svih faktora koji mogu biti uzroci povreda na radu.
Tu ne treba da zaboravimo ni ekonomska rešenja i da ne zanemarimo mere prevencija vezanih za ljudski faktor, tehničke mere zaštite, organizacione mere zaštite, higijenske i sredstva lične zaštite. Medicinske mere zaštite obuhvatile bi prethodne i periodične preglede, profesionalnu selekciju i orijentaciju, kao i kontraindikaciju za rad sa određenim štetnostima.
Dakle, medicinsku i profesionalnu rehabilitaciju, evidentiranje povreda na radu, redovno prijavljivanje, profesionalni trening i sticanje veština, socijalnu zaštitu, ishranu radnika i radna mesta sa posebnim uslovima rada.
Profesionalne bolesti su bolesti, određene bolesti prouzrokovane dužim i neposrednim uticajem procesa i uslova rada na poslovima, odnosno radnim zadacima koje osiguranik obavlja. Smanjenje i gubitak radne sposobnosti, telesno oštećenje i smrt mogu biti prouzrokovani i bolestima koje nisu specifične za radna mesta i ne mogu se neposredno vezati za radna mesta, već za opšte životne uslove.
Tako dobijamo bolesti u vezi sa radom, multikauzalne sugeneze i nisu specifične za određenu profesiju. Tu možemo pomenuti povišen krvni pritisak, bolesti srca, hronična nespecifična oboljenja organa za disanje, bolesti lokomotornog sistema i bihegioralne poremećaje.
Brojne su prednosti donošenja ovog zakona. Jedna od novina koju treba pozdraviti je uvođenje obaveznog osiguranja zaposlenih radi naknade štete koja je nastala povodom povrede na radu ili profesionalnog oboljenja. U Norveškoj svaki zaposleni je u obavezi da izdvaja 2% od bruto ličnog dohotka, kako bi u slučaju povrede taj nedostatak bio adekvatno nadoknađen.
Takođe, treba pomenuti da se ovaj zakon odnosi na sve poslodavce i na sve zaposlene u državnom i privatnom sektoru što nije ranije poštovano, kako od strane poslodavaca, tako i od strane zaposlenih. U prvi plan dolazi pravo na bezbedne i zdrave radne uslove za sva lica koja se zateknu na radu, pa čak i za one koja se nalaze na terenu, odnosno za učenike koji se nalaze na redovnoj učeničkoj praksi.
Jasno su definisane obaveze poslodavca i zaposlenog, ali podjednako i opšta kaznena politika, mogućnost postupnog otklanjanja nedostataka i sprovođenje preporučenih mera od strane stručnih i stručno osposobljenih lica, što je novina u našem novom zakonu, pravo zaposlenog da bude informisan, ali i da bez posledica napusti radno mesto ukoliko se steknu uslovi u radnoj sredini, ako bi ona nepovoljno uticala na njegovo zdravlje i ako bi eventualno mogla da dovede do povrede.
Cilj ovog zakona je sprečavanje povreda na radu, profesionalnih oboljenja u vezi sa radom i njihovo svođenje na najmanju moguću meru, procena rizika od povreda na radu i profesionalnih oboljenja na radnim mestima u radnoj sredini, primena preventivnih mera za otklanjanje tih rizika. Očekivani rezultat donošenjem ovog zakona biće postupno smanjenje povreda na radu, kao i profesionalnih oboljenja.
Humani efekat ovog zakona je svakako na prvom mestu, ali nisu zanemarljive ni materijalne uštede. Primena zakona uzrokovaće da više novca ostane u malim i srednjim preduzećima, pre svega mislim na novac koji bi se koristio za nadoknadu štete nastale povređivanjem, ukoliko ne bi bilo ovakvog zakona.
Takođe, doći će postepeno do smanjenja troškova zdravstvenog, penzionog i invalidskog osiguranja. Posmatrajmo ovaj zakon kao jedan od instrumenata smanjenja siromaštva.
Donošenjem zakona ispuniće se još jedan cilj koji je na prvom mestu svakom specijalisti medicine rada, da prezentira bolesti i spreči invalidiziranje i prati pacijenta do njegovog prirodnog odlaska u penziju.
Jedna, sticajem okolnosti, marginalizovana grana medicine, odnosno medicina rada zauzeće mesto koje joj pripada na zadovoljstvo radnika, a ne zaboravimo da smo to svi mi na svojim radnim mestima. Zakon je dobar i nužno ga je doneti.
Poslanici G17 plus podržaće i glasaće za ovaj zakon. Ne zaboravimo da smo ovde u Republičkom parlamentu svi predstavnici građana. Oni očekuju da radimo u njihovom interesu. Pozivamo vas da u danu za glasanje konsenzusom usvojimo ovaj zakon.

Reč ima narodni poslanik Nikola Todorović, a neka se pripremi Velimir Simonović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću moja izlaganja ukratko da skoncentrišem na nekoliko stvari.
Dakle, zakon o zaštiti na radu – za mene je bio dobar zakon i ranije, jasno definisan, nije se primenjivao iz razloga zbog različitih teških situacija, bez obzira o čemu se radilo o kojoj grani i nije to bio razlog da se donese nov zakon sa nekim novim nazivom, nekim novim imenom. Posebno bih o tom imenu zamerio predlagaču, jer, ako je to razlog da se promeni ime zakona zbog ulaska u Evropu, možda bih to i prihvatio – bezbednost i zdravlje na radu, meni to liči na jednu frazu.
Zaštita na radu je sasvim jasan i određen pojam. Postoje fakulteti, instituti, postoji nauka koja se tim poslom bavi. Dakle, zaštita na radu, zaštita životne sredine, zaštita životne okoline i sasvim je jasno prihvatljivo objašnjen pojam koji je sveobuhvatan, malo nejasan, ali ne znam zašto je trebalo promeniti taj zakon, moralo je da se prevede sve zbog Evropljana, odnosno objasniti da je to to što oni imaju, a kod nas se zove drugačije.
Reći ću samo jedan detalj gde bi predlagaču skrenuo pažnju koliko se ide do prevođenja i neznanja određenih materija, preformulisanja teksta iz člana 2. i člana 6. postojećeg Zakona u onom delu koji ste vi nazvali prevencija, u članu 7.
Lepo ste definisali pojmove, objasnili pojmove, nije šala, ali koliko se ide u neku neozbiljnost, (u članu 4.) u tački 10) gde objašnjavate određene pojmove šta znači, pa kažete: ''Opasne materije jesu eksplozivne, zapaljive, oksidirajuće, otrovne, gadne''. Ovo gadne nisam razumeo, ko god je pitao, predlagač je to napisao.
Znam da postoji jedinica mere za štetnost zračenja, ako je vlažnost, ako je temperatura, ako je zagađenost sredine određenim gasovima, ali ne znam kakva vam je jedinica mere za ''gadnost''. Kada se i tako nešto napiše vidi se da to ne pišu ljudi iz struke. Nije šala, ozbiljno govorim.
Imam utisak da ove propise koje smo imali da su dobro urađeni, definisani, jasni. Ovaj zakon je donesen 1991. pa je napravljeno niz promena, izmena, koje su usledile 1993. dva puta 1994. i 1998. godine.
Kade je taj zakon napisan, objašnjeno je da su obaveze poslodavca jako lepo urađene, a ne smeta mi čak ni to da ste vi sada referenta za zaštitu na radu nazvali licem za bezbednost i zdravlje na radu; referent zaštite na radu poznat pojam i tačno određena školska sprema, polaganje stručnog ispita, određena znanja da se bavi i odgovornošću – ako ne uđe u pogon, ne proveri tehnološku liniju, ne proveri uslove koji vladaju u proizvodnoj hali, pusti pogon, zaprećeno je kaznom zatvora kao krivično delo.
Vi to zovete iz nekog razloga lice za bezbednost i tako u tom kontekstu sve ne smeta, čak i da ga prevedete ovako loše kako ste ga preveli i preformulisali, ako će se on primenjivati i ako ćete obezbediti dovoljno sredstava, nadzor ovlašćenih organa, inspekcije da se proces rada ne sme pustiti, a da nema sve ovo što određeni propisi, standardi, nauka ne propiše i ono što je propisala, a da se to u proveri ne konstatuje da su ispunjeni uslovi za početak rada.
Sve greške, dolazim iz rudarstva, znam veoma teške uslove rada u rudarstvu, prava je sreća što veliki broj povreda na radu nije završeno sa smrtnim ishodom u kakvim uslovima smo radili. Lepo je da vi kažete ministre – sada smo uključili sindikat, pa i poslodavce, pa ćemo se mi tu lepo dogovarati. Kada su u pitanju timski propisi tu nema dogovora, pregovora. Imate opis koji definiše, ima stroga kontrola da su ti uslovi ispunjeni.
Znam jednu fabričicu u okolini, u sredini gde živim, 1978. godine puštena u rad, zaposlili su negde 80-tak mladih žena i od njih napravili invalide rada. Rade sa veoma opasnim otrovnim materijama kao trikloretileni.
Nisu 20 godina slali radnike na sistematski pregled. Nemaju ventilator u hali. U hali je temperatura rada zavisno od spoljne temperature. Leti ugreje se lim, pa je onda 40 stepeni. Zamislite isparenje, lako isparivih materija, koje trajno oštećuju mozak, bez ventilacije. Zamislite da je u hali temperatura kao spolja. Ako je temperatura zimi ispod nule, onda je u hali, hala se ne greje, ne uključuje se ventilator. I, onda inspektor dođe, napravi zapisnik, konstatuje, na intervenciju radnika, na tužbu, pokušaj radnika da zaštiti svoje zdravlje.
Napiše kaznu, kazni nekom malom kaznom, (iako je, recimo, i u Zakonu o radu, setite se ranije, onaj raniji tekst, ne zadnji, bile su kazne oko 200.000, najmanje 200.000 kazna, ako poslodavac ne poštuje određene mere iz oblasti zdravstva na radu) – kazna je 3.500 dinara, poslodavca, direktora oslobode odgovornosti, iako oni nisu pisali prijavu protiv aktivnih direktora, nego direktora koji su zadnjih 10-15 godina radili, a nijedan nije uložio dinar za zaštitu na radu.
Samo da kažem jedan primer. Ta fabrika proizvodi 100.000 jedinica, uglavnom za evropsko tržište. Pravi se u jednom selu u Milanovcu i stavlja se pečat neke fabrike iz Nemačke, Francuske, Hrvatske, iz nekih drugih zemalja, kao da je taj proizvod proizveden kod njih. Zašto je to kod nas?
Ništa se ne ulaže u zaštitna sredstva, u mere zaštite, ni radne sredine, ni okoline. Jeftina radna snaga i dođu da naprave taj proizvod kod nas – izvezu, a direktori su u ovom slučaju veoma nemilosrdni ili nesposobni ili sebični, ne znam kako oni utvrđuju, ugovaraju tu cenu proizvoda kada izvoze.
Ova država mora da poštuje zaštitu životne sredine i okoline i da ulaže nešto u mere zaštite na radu – onda kada pregovaraju i ugovaraju cenu rada neka zatraže neki dinar da se uloži u tu zaštitu, sredstva, jer mi moramo poštovati propise, ne mora to samo Evropa, Nemačka, Italija, Francuska itd.
Nije slučajno da se taj proizvod pravi baš u jednom selu u Majdanpeku, okolini u Milanovcu, nije slučajno, zato što je tamo najjevtinije, nisu tamo radnici najproduktivniji, najkvalifikovaniji, najstručniji da baš taj proizvod najbolje naprave kod nas. Ne pravi se nigde u Evropi, zato što je to prljava tehnologija. Ovu sam vam priču ispričao namerno, ministre.
Zadnjih dana su se veoma uzburkale strasti, zato što su vam još tamo neki direktori, činovnici iz onog DOS-a, kada su postavljeni krizni štabovi, postali rukovodioci, pa je sada proces privatizacije, u toku su pripreme za privatizaciju i prodaju tih fabrika, i dolazi do velikog šikaniranja radnika.
Zamislite radnika koji odbije da radi u nemogućim uslovima – preti mu otkaz. Mora da ispuni radnu normu, mora u uslovima gde su otrovne materije veoma prisutne, ne sme da odbije radni zadatak, a nema određene mere zaštite na radu. Na poziv radnika, hoću samo da skrenem pažnju na ovaj detalj, biće sigurno ozbiljnih problema, inspekcija iz Bora bila je pre neki dan.
Bilo je poražavajuće da mene radnici obaveštavaju da se inspektor iz Bora žali da nema benzin, da nema pare, mogućnosti da dođe da napravi uviđaj na pritužbe radnika, zbog maltretiranja direktora.
Tražili su da im radnici plate prevoz, što su i uradili u ovom poslednjem slučaju. Imena vam nisu važna, vi znate koliko imate inspektora u Boru, koji su bili, naplatili su dolazak u Majdanpek u Milanovac, od radnika koji su tražili.
Posavetovali su poslodavca kako da propuste, greške u postupku, ispravi. Otišli su sa direktorima na ručak, i normalno, radnici su ostali nezadovoljni njihovom intervencijom i veoma nepoverljivi u pravičan ishod inspekcijskog nalaza.
Ako se zbog teških uslova rada, nemogućnosti da se popravi državna fabrika, ovo vam sve govorim zato što je sve ovo državna fabrika i ne poštujete propise u državnim fabrikama. Da li je to neki predsednik upravnog odbora ili neko drugi, pa ne sme ni inspektor ni sudija, ni tužilac da interveniše zato što je to neko iz državne vlasti koji treba nešto da uradi.
Ogorčenje je i kod naroda i kod radnika. U državnim preduzećima, državni organi ne preduzimaju mere; pa se onda dogovaraju poslodavac i inspektor koji mora doći na intervenciju, posle ne znam koliko intervencija, pa zaustavi fabriku, pa očiste, srede, zaustavi proizvodni proces i normalno, drugačiji su uslovi nego kada je proces u toku.
Da bi se pokazalo stanje stvari drugačije nego što jeste, od mene su tražili, kao narodnog poslanika, neću sada da vam čitam materijale, koliko je to komplikovana materija, koliko je tu nauka u pitanju kada je u pitanju težina uslova rada, pa nadležnost ministra zdravlja, nadležnost ministra za penzijsko i invalidsko osiguranje, pa beneficirani radni poslovi gde se radni staž računa sa uvećanim trajanjem, koliko je to sve komplikovano kada je u pitanju mesto gde su određena kategorizacija radnih mesta po psihičkom opterećenju, po fizičkom opterećenju, po biološkom opterećenju.
Kada se sve uzme u odgovornost, samoinicijativnost, opterećenost, emocionalna napetost, koncentracija pažnje, mišićni rad, kardiovaskularne funkcije, kalorične potrošnje, kada se opasnost vezana za uslove rada, zdravstveno stanje radnika, fizičko opterećenje radnika, odgovornost na poslu, psihičko opterećenje radnika zbog organizacije rada koja je u toku, uticaj na proizvodne efekte radne organizacije, stručnost, kvalifikacije i sve ostalo, kada se sve to uzme u obzir, a znate da poslodavac može da stavi na spisak da ste radnik za čijim radom je prestala radna potreba i da ćete izgubiti posao – pod kojim stresom, pod kojim teškim uslovima ti radnici rade, ako nemaju zaštitu državnih organa, onda je to nešto što je najcrnje, najgore što se može desiti u uslovima gde mi pokušavamo da dovedemo red, da imamo propise, da li se zvali ovako ili onako, manje je važno. Naučićemo mi ove nove nazive, nije problem.
Bitna je primena, suština i ozbiljnost u prihvatanju propisa i odgovornosti. Zamislite koliko je u postojećem Zakonu direktor odgovoran, a ne preduzima mere. Opet vam pričam, sreća je što nam privreda ne radi, nije sreća sa aspekta ekonomije, društvenog značaja, nego sa aspekta šansi za povređivanje, itd. Inače, sigurno bi daleko više bilo gubljenja zdravlja, povređivanja, jer nema sredstava za mere zaštite na radu, ne ulaže se u zaštitu na radu.
Direktori su sada velike zverke, čeka se privatizacija, ona traje godinu, dve ili pet, a ništa se ne radi. Možete onda zamisliti u kojim uslovima radnici rade, kako ih maltretiraju neodgovorni ljudi u želji za ličnom ambicijom ili koristi. Ne mogu da shvatim da je inspektor tražio pare od radnika koji je tražio njegovu intervenciju, i uzeo je pare. Zar država nije u mogućnosti da obezbedi uslove da inspektor ode na teren, da ima vozilo, bonove za benzin, da ruča, da ne mora da ide kod protivničke strane na ručak, da bi kod radnika stvorilo sumnju da li će biti objektivan ili ne.
Toliko sam hteo da ispričam, ali o detaljima nema smisla da vas zamaram, imam priloge od radnika iz te fabrike, gde je do detalja objašnjeno; napraviću kopiju pa ću vam dati. Dobro je da se uključite. Ima prijava od pre godinu dana, tužilac ne sme da je pokrene, jer bi se fabrika drmala iz temelja, neko bi zaglavio u zatvoru. Radnicima nije cilj da nekoga uhapse, nego da se nateraju neodgovorni rukovodioci da primene mere zaštite na radu. Bili su policijski inspektori, uzeli su podatke, uzeli su sve zdravstvene kartone u nekoliko zdravstvenih centara – Bor, Majdanpek, Beograd, Zaječar, najveći broj se leči kod neuropsihijatra.
Vi govorite o zaštiti zdravlja zbog maltretiranja, šikaniranja, kada neko psihički oboli. Na koji način ćete vi štiti to njihovo zdravlje. Najveći deo tih radnika leči se kod neuropsihijatra zbog teškog oštećenja mozga, zbog ovih razređivača; burad su otvorena, jedan radnik je pretakao iz bureta u flašu na crevo, kao što se pretače vino ili rakija iz bureta, ne zna o čemu se radi, nije upućen u opasnost materije. U fabrici ne postoje propisane mere da radnik zna o kakvoj se materiji radi, koliko je opasna i eventualno prva pomoć u slučaju kontakta sa tom opasnom materijom, koja je otrovna. Neke smole iz uvoza, bez deklaracije, bez prevoda, puštene su u upotrebu, a nema nikakvog uputstva za rukovanje tim smolama.
Ispričao sam tu priču, imate puno tih dokaza. Dokazi se nalaze u policiji, nalaze se kod tužioca u Majdanpeku, nalaze se u fabrici. Trebalo je da inspektori rade, jedan inspektor je dao otkaz i pobegao iz Bora zbog tih stvari. Samo treba ući u fabriku, registrovati zatečeno stanje i sve će vam biti jasno kako ta fabrika radi. Hvala.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo, kratko ću se osvrnuti u načelu na ovaj zakon. Ono što je bitno, ma koliko neki zakon bio dobar, vrlo je važno kakva je kontrola sprovođenja. U mnogim institucijama i fabrikama postoje aparati za protivpožarnu zaštitu. Ako bi danas inspektori obišli samo Beograd, da ne idemo dalje, verovatno ne bi našli ni polovinu tih aparata koji su ispravni.
Postoji kod poslodavaca, a nažalost i kod zaposlenih, izvesna ležernost u tom pogledu, kako da koriste sredstva koja su potrebna, a ugrađuju se mnoga sredstva, ne samo protivpožarni aparati, nego i druga sredstva zaštite, za koja moramo da se brinemo da budu uvek ispravna, a da ih nikad ne upotrebimo, ali u svakom momentu moraju da budu potpuno ispravna. Nažalost, to nije slučaj kod nas i o tome bi trebalo povesti računa.
Zatim, imao sam prilike da ulazim u neke fabričke hale, gde se radi u zimskim mesecima pri vrlo niskim temperaturama. Ili, ako uđete u livnicu, tamo je opet druga vrsta problema – visoke temperature. Da li su prikladno obučeni?
U tim halama sam video da su polupana stakla, duva vetar, užasni su uslovi. Zatim, buka u fabričkim halama. Da li se i koliko puta godišnje meri buka? To je vrlo opasna pojava za zaposlene u zatvorenim prostorijama.
Dakle, zakon je dobar, detaljno obrađen, neophodno potreban, ali uz njega mora da ide jedna detaljna kontrola, pre svega obrazovanje onih koji treba zakon da primenjuju. Nije loše da se odštampaju neke jeftine male brošurice za zaposlene, na popularan način, tako da mogu da pročitaju kako da se zaštite na radnom mestu itd.
Isto tako, treba povesti računa da u projektima, bilo da se projektuje neka poslovna zgrada ili se projektuje proizvodni pogon, u projektima mora biti predviđena i zacrtana zaštita na radu, šta je potrebno od opreme i šta treba ugraditi od uređaja da bi bili obezbeđeni ljudi koji unutra borave ili rade. Sve su to važne stvari.
Uvek sam govorio mojim studentima – kada vi proračunate neku mašinu, stavite svoj potpis ispod toga, vi ste vrlo odgovorni. Ako se ta mašina raspadne i pogine radnik, vi ćete otići u zatvor.
Prema tome, to mora da se shvati krajnje ozbiljno, jer može imati teške posledice za one koji koriste razne uređaje, mašine itd. Da ne govorim o uslovima rada gde se koriste vrlo opasna hemijska sredstva, zatim u zdravstvenim ustanovama, o čemu je govorila koleginica iz SPS, itd.
Imam jednu malu primedbu, nisam stigao da napišem amandman, koji bi verovatno bio prihvaćen, odnosi se na član 5. pod tačkom 2). Dakle, učenici i studenti kada se nađu na obaveznom proizvodnom radu, itd. Zašto samo tada? I kada se nalaze u učionicama, amfiteatrima; to je njihovo radno mesto, dakle, i tu treba da budu zaštićeni. Uzmite, pun amfiteatar, može da izbije požar; slično, u učionicama.
Prema tome, trebalo je reći – učenici koji se nalaze na nastavi, proizvodnom radu, praksi, da se i taj deo obuhvati kada su na nastavi, i tada treba da budu zaštićeni. Ovaj amandman nisam napisao, a i ne smatram da je to neka velika primedba, jer se ovde spominju laboratorije itd, pa se može pretpostaviti da su oni na radnom mestu i kada su u svojim slušaonicama. Hvala.