Dame i gospodo narodni poslanici, samo da obavestim javnost Srbije da smo pre ovog seta zakona imali na dnevnom redu razmatranje zakona o danu žalosti u Srbiji, pa smo imali početkom rasprave o ovom setu od pet zakona jednu žalosnu situaciju da je za vreme izlaganja ministra pravde, gospodina Stojkovića, bilo prisutno 12 poslanika iz poslaničkih grupa koje podržavaju ovu vladu. Sada se situacija nešto popravila, više je prisutnih, međutim, očekuje se polako osipanje, ali nije to tema o kojoj želim sada da govorim.
Naime, mene čudi da ministar Stojković koji je redovno prisutan na svim sednicama Odbora za pravosuđe i koji je sve vreme prisutan kao predstavnik Vlade kada se govori o nekim zakonima, ovo je sada objektivno što je izašao, i otkud saglasnost da objedinimo pet zakona da se vodi jedinstvena rasprava, pogotovo što su tu dva zakona koja nemaju nešto slično ili srodno sa ovim zakonima. O tome je narodni poslanik Nemanja Šarović govorio malo više, pa samo da kažem o kojim se zakonima radi.
Predlog zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom, koji ništa posebno ne reguliše. To je zakon o obligacionim odnosima regulisao. Predlog zakona o izmenama zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje.
Taj predlog zakona –gospodin Obradović je rekao da se u početku nije znalo na šta se odnosi, samo je video povećanje kazni pa mu se učinilo da je to veliko povećanje, a zatim kada je malo temeljnije razradio video je da to nije tako strašno, međutim konstatacija poslanika poslaničke grupe SRS jeste da je izmenu i dopunu tog zakona, otprilike, trasirao ministar finansija koji želi na ovaj način, zavlačenjem ruke u džep građana Srbije, da prikupi što je više moguće sredstava od ljudi koji, u ovom momentu u Srbiji, ionako teško žive.
Zatim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova.
Ovo su dva zakona čije su izmene i dopune proistekle logično iz promene Zakona o prekršajima. Zakon o prekršajima jeste zakon koji uređuje i poslanička grupa SRS nema ništa protiv toga. Zapravo, smatramo da je vreme da se razreši i uredi na jedan način, ali se postavlja pitanje da li je ovo najbolji momenat da se o tome govori, pogotovo kada se pročita kada će ovaj zakon stupiti na snagu; videli ste da je do 30. juna 2006. godine obavezno urediti, odnosno utvrditi broj sudija za prekršaje, do 31. decembra 2006. godine da će se izvršiti izbori, a 1. januara 2007. godine da će početi da se primenjuje ovaj zakon.
Znači, godinu i nešto, odnosno oko 15 meseci do primene tog zakona to ukazuje, a svi ovi zakoni su po hitnom postupku, da ne vlada baš tolika hitnost i potreba za stavljanjem ovih zakonskih predloga u ovom momentu. Čini mi se da imamo ozbiljnijih stvari koje su morale da imaju prioritet u odnosu na ovo.
Što se tiče rešenja statusa sudija u organima za prekršaje – da oni do sada nisu imali ni status sudija ni državnih službenika, ovo je krajnje vreme da se taj problem reši, jer sudije za prekršaje u organima za prekršaje su izricale i kazne zatvora, znači, to mogu i moraju da budu samo organi u sistemu pravosuđa i to je sada potpuno u redu. Zatim, dolazi do povećanja nekih novčanih kazni, u ovom zakonu o prekršajima, a zna se i njime je propisano da organi lokalnih samouprava mogu prilikom predviđanja i propisivanja, odnosno utvrđivanja prekršaja, svojim odlukama da predvide takođe novčane kazne za duplo manje od onih što ovaj zakon predviđa.
To može da se podrži, pogotovu kada znamo da u lokalnim samoupravama imamo određene prestupe koji proističu iz poštovanja trajanja radnog vremena u ugostiteljskim i sličnim objektima, gde dolazi, vrlo česte, do pojave narušavanja javnog reda i mira, gde je do sada lokalna samouprava, odnosno SO mogla da predvidi novčanu kaznu od 500,00 dinara. Sada ovaj zakon daje mogućnost lokalnoj skupštini da se taj novčani iznos poveća i to je nešto što će sigurno u praksi pokazati dobre rezultate, pogotovo kada znamo da smo na dnevnom redu ovih dana imali i zakon o sprečavanju dopinga u sportu, pa te probleme treba rešavati još odatle i započeti sa jednom veoma širokom i velikom akcijom.
Kada je u pitanju ovaj zakon o prekršajima, on se može podeliti u nekakva dva dela. Prvi deo je materijalne prirode. On na jedan solidan i korektan način definiše pojam prekršaja i niz drugih osnovnih odredaba, a drugi deo ovog zakona o prekršajima je procesne prirode i on je uglavnom prepisan ili je obradio onu problematiku koju je Krivični zakonik tretirao, a možda je moglo da se ne unosi zbog racionalnosti, da ne steknem utisak da se ovde nešto epohalno desilo, da je nešto mnogo bitno i dobro napisano, a moglo se.
Ministar je u obrazloženju rekao da sve ono što nije utvrđeno ovim zakonom, da će se primeniti odredbe Krivičnog zakonika i mislim da se dosta odredaba unelo u zakon o prekršajima, što je možda suvišno i možda nije moralo do toga da dođe.
Interesantno je, samo da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ja sam već parafrazirao odredbu člana 79. to je odluka o broju sudija u prekršajnim sudovima, a biće doneta do 1. jula 2006. godine, a izbor će biti do 31. decembra 2006. godine.
Član 3. tog Zakona kaže – viši prekršajni sud preuzeće iz veća za prekršaje, a prekršajni sudovi iz opštinskih organa za prekršaje, potreban broj zaposlenih koji su obavljali poslove iz delokruga navedenih organa.
Dakle, potreban broj, a u jednom članu zakona o uređenju sudova govori da će sva materijalna sredstva i kadrove iz veća za prekršaje preuzeti, što ostavlja jednu mogućnost sudijama, mislim na one sudije za prekršaje, da počnu da razmišljaju da se svrstavaju u određene političke partije, što ni u kom slučaju ne bi bilo dobri činiti to zbog rešenja njihovog statusa, a mi u suštini nemamo ništa protiv da neko izražava svoju političku pripadnost.
Zapravo, znate da mi ističemo zamerke kada vi uspostavljate neki novi organ i kažete, ne sme pripadati nijednoj političkoj stranci i desi se da čovek koji bude izabran za nekog poverenika, dan pre toga nego što ga Skupština ili Vlada imenuje na to mesto podnese ostavku na članstvo, mislim na neku stranku gde je on pripadao i čije je imenovanje, zapravo, posledica nekakvih političkih dogovora i stavova, postavljanje na to mesto, ali to u suštini ne znači ništa. Ja se plašim zbog nečeg drugog.
Dakle, zbog rešenja svog statusa, zbog toga da ne počnu da prelaze, zna se kakva je situacija bila pre ovog ministra, mislim na organe pravosuđa, gde su se učlanili, o kojoj stranci je reč, i ja izražavam bojazan da bi to moglo da se desi i sada, jer znamo da stranka kojoj pripada ministar, a pokazuje jedan dobar nivo znanja i jedan dobar pristup ovom problemu, ali veliki broj organa iz pravosuđa, mogao bi sada početi da se učlanjuje u stranku kojoj pripada resorni ministar.
To nije predmet, nećemo se baviti time, već mi samo želimo da sudije koje obavljaju ovu i druge funkcije budu stručni što je ministar rekao, a ako tako misli i pokazuje u praksi, dakle, pre svega, doslednost i stručnost, da to budu one preporuke koje će imati i kod nas narodnih poslanika u Skupštini prilikom imenovanja nosilaca pravosudnih funkcija, da bude nešto što ima najveću težinu i najveći značaj.
Kod ovog zakona o prekršajima ide se i korak napred u kvalitetu što će sada postojati jedinstveni drugostepeni organ prilikom rešavanja prekršaja, što do sada nije bio slučaj, pa su građani Srbije imali različite tretmane kod različitih veća. Znači, nije bila jedna ujednačena praksa, a primenom ovog zakona doći ćemo u situaciju da se napravi jedna ujednačena praksa kod višeg suda za prekršaje i predviđeno je da taj sud ima tri odeljenja.
Dakle, to će biti u Prištini, Novom Sadu i Nišu, a Beograd će verovatno biti sedište, tu neće biti odeljenja, pa se zbog toga i ne predviđa jedna takva situacija za Beograd. Imali smo do sada 11 veća za prekršaje kao drugostepenih organa i sigurno da je toliki broj dovodio do neujednačenosti prilikom izricanja tih prekršajnih mera.
Da je ministar tu, hteo sam samo da mu ukažem na jednu stvar –mnoge odluke, odnosno presude se ne izvršavaju i na to bi trebalo posebno obratiti pažnju i zbog situacije, lično, mislim da je najviše narušena u vreme prethodnog ministra gde nije bilo bitno suditi po zakonu što je veliki broj sudija to prihvatio i radio, nego po nekoj političkoj pripadnosti.
Neke odluke, odnosno sudske presude se ne izvršavaju i na to treba obratiti pažnju, treba sprečiti negativnu selekciju u sudovima. Poznato nam je da zbog objektivnih problema u pravosuđu dolazi do mnogo bržeg napredovanja, jer veliki broj kvalitetnih sudija zbog stanja u sudu i zbog materijalnih primanja odlučuje se za rad u advokaturi, brže se napreduje.
Interesantno, u vezi ove jedne kazne – prikupljanje poena za oduzimanje vozačke dozvole. U nekom ranijem vremenu jedna mlada i lepa devojka je vozeći auto napravila prekršaj koji se kažnjavao bušenjem rupe na vozačkoj dozvoli. Kada je onaj koji je trebalo da primeni tu meru pročitao malo bolje prezime, video je da je to ćerka jednog od ministara i on je brzo uzeo tu vozačku dozvolu i napisao – ova rupa nije rupa. Dakle, neka ministar malo povede računa sa onima koji treba da realizuju ove zakone, da kontrola bude adekvatna, a veća, jer to građani Srbije i žele i zahtevaju.

Hvala gospodine Periću, još jednom izvinjenje za onaj lapsus malopre.
Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, a potom poslanik Branislav Rankić, pa Išpanović Ištvan.

Dame i gospodo narodni poslanici, zadovoljstvo mi je govoriti o setu predloženih zakona, koji su na današnjem dnevnom redu, tim pre što je i moj prethodnik, uvaženi kolega Perić, u onom delu, koji se odnosi na stručno objašnjenje i stručnu kritiku predloženih zakona bio vrlo pohvalan, odnosno pohvalno se izrazio o svim predlozima zakona, naročito o Zakonu o prekršajima.
Stoga moram to da istaknem da u pogledu predloženih rešenja zakona među političkim strankama ili poslaničkim grupama u ovom parlamentu nema bitnijeg neslaganja. Na stranu ćemo ostaviti politička prepucavanja i dežurne kritike vladajućih stranaka ili aktuelne Vlade Republike Srbije.
Ako krenemo od Vlade Republike Srbije, predloženi zakoni dokazuju pravilo koje je duže vremena u funkciji, koje se duže vremena u praksi primenjuje, a to je da se u principu i u ogromnom delu daju kvalitetni zakoni na raspravu i na usvajanje u ovom parlamentu. Počevši od Zakona o prekršajima, moram ukazati da su dosadašnja rešenja u Zakonu o prekršajima u Srbiji bila ostatak prethodnog perioda i drugačijeg društvenog uređenja, drugačijih političkih i društvenih odnosa i ekonomskih odnosa, u krajnjoj liniji.
Niz godina se ukazuje od stručne javnosti i od međunarodne i Evropske zajednice, da rešenja koja su u praksi, odnosno rešenja koja su prihvaćena u Zakonu o prekršajima ne odgovaraju savremenoj pravnoj praksi i savremenim pravnim i civilizacijskim demokratskim rešenjima u razvijenim demokratskim državama. Naročito, da nisu u skladu sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Do primedbi dolazi iz osnovnog razloga, jer su jedni, rekao bih uslovno, paradržavni organi, sudije za prekršaje, odnosno organi za prekršaje, jedan kao sui generis državni organ, koji je imao ingerencije i po zakonu neke ingerencije i nadležnosti, kao i sud, kao i sudija, mogao je izricati kaznu zatvora koja je u direktnoj suprotnosti sa napred navedenom Evropskom konvencijom, koja je u tom delu izričita i ne samo konvencija, nego i sve evropske i svetske konvencije u domenu zaštite prava građana, koja je izričita u tome da samo sudovi mogu izricati kaznu zatvora ili kaznu pritvora.
To je, pored prvog problema, gde je jedan organ, koji nije sud, niti je državni organ, mogao da vodi postupak po nekim pravilima, gde se čak i primenjivao Zakon o krivičnom postupku, u nedostatku rešenja datih Zakonom o prekršajima. Takođe, stoji ovaj drugi i nerešivi pravni problem, enigma, gde ovakav paradržavni, odnosno organ sui generis, organ za prekršaje može izricati kaznu zatvora za koju je ovlašćen po konvenciji, odnosno po svim demokratskim pravima demokratskih država, da izriče jedino sud. Ta dva problema nisu jedini. Postoji niz problema, ali ova dva problema na koje sam ukazao su dovoljan razlog za donošenje novog zakona o prekršajima.
Mi smo bili svedoci svojevremeno predloženog Zakona o magistratima, strana reč za domaću namenu, u vreme 2001, 2002. ili 2003. godine, svejedno, pa još jedan predlog zakona, koji su povlačeni iz procedure, jer su nekritički unošena rešenja drugih pravnih sistema i rešenja iz prakse drugih evropskih država.
To je bilo po principu, ko je sastavljač predloga zakona, on je srazmerno tome gde se školovao, ili ne daj bože da je pod nekim drugim uticajem, i ta rešenja iz tih evropskih zemalja je primenjivao bez određene kritičke doze na rešenje u Srbiji, što je nepouzdano i može izazvati značajno veće probleme od dosadašnjih, a koje smo u funkciji, naročito Zakona o prekršajima i u prekršajnom postupku imali.
Takođe smo kod Zakona o prekršajima imali da su u prvom stepenu sudili organi za prekršaje, u narodu popularno nazvani "sudije za prekršaje", a u drugom stepenu veća za prekršaje, koja su postojala u brojci od 11 na nivou Srbije, gde se i drugostepeni postupak završavao, gde je u praksi dolazilo do neujednačene pravne prakse, odnosno primene zakona.
U Srbiji je postojalo 11, uslovno rečeno, paralelnih pravnih sistema u okviru primene Zakona o prekršajima i primene prekršajnih odredbi. Taj problem je rešen ovim predlogom zakona o prekršajima, s tim što napominjem da su izbegnuti problemi ranijeg zakona i predloga zakona o magistratima, jer je bilo dovoljno vremena za javnu raspravu. Podsetiću, predlog zakona je u skupštinsku proceduru dat 25. jula 2005. godine, a sada je na dnevnom redu, tako da je i pre davanja predloga, odnosno u fazi nacrta, a i sada, u fazi predloga zakona bilo dovoljno vremena za sve primedbe koje se odnose na sadržinu zakona.
Kao što rekoh na početku, bitnih, suštinskih primedbi na zakonska rešenja nije bilo, niti ih može biti s obzirom na predlog zakona. Neizbežno je da Srbija nije ostrvo van prostora i vremena, da nije izdvojeni deo svemira ili izdvojeni deo u Evropi, da Srbija mora da bude u okviru evropskog i svetskog pravnog poretka, te da svoje zakone i da svoj pravni sistem mora da usklađuje sa pravnim sistemom Evropske unije, tim pre što je opšte prihvaćen zadatak i opšteprihvaćena namera svih relevantnih stranaka da je budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Dodao bih, Srbija je uvek bila deo Evrope, a vreme je da Evropa dođe u Srbiju.
Ovim zakonom se i u tom domenu prekršaja postiže izjednačavanje pravnog sistema. Izmene i dopune Zakona o sudijama i Zakona o sudovima su neophodne iz razloga što se usvaja novi zakon o prekršajima i istim je predviđeno da se pored suda za prekršaje osniva i viši sud za prekršaje. Prekršaji će biti u sudskoj nadležnosti. Primenjivaće se odredbe zakona, odnosno procesne odredbe koje važe za primenu pred redovnim sudovima i time će se u potpunosti postići svrha i otklanjanje dosadašnjih problema u domenu primene, odnosno kažnjavanja za prekršaje.
Stoga ove zakone, u svakom slučaju, treba prihvatiti, jer bitnih suštinskih primedbi koje bi se odnosile na materiju zakona i na predloge date ovim zakonom nije bilo.
Kao što rekoh, ignorisaću političke kritike, jer za političke kritike, naročito neargumentovane, uvek ima mesta.
U pogledu izmena i dopunama zakona kojima se predlažu uvećane kazne za prekršaje, reći ću samo jednu rečenicu, da je pogrešan pristup kritičara koji kažu da građani nemaju dovoljno sredstava za život, pa im ogromnim kaznama i ta nedostajuće sredstva za život i osnovne namirnice oduzimamo. To je zamena teza i to je potpuno pogrešan pristup ovom problemu. Zaprećenim kaznama i velikim kaznama se postiže prevencija i cilj odvraćanja, odnosno velike kazne odvraćaju od izvršenja prekršaja, uostalom i od izvršenja krivičnih dela, ali to je tema za jednu drugu oblast.
Znači, što su zaprećene kazne u većem iznosu, to je ipak volja za pokušajem, za izvršenjem krivičnog dela kod eventualnog učinioca, mnogo manja.
Još nešto što bih mogao podsetiti, u principu u najvećem delu za izvršenje kazne za učinjeni prekršaj je, ipak, u ogromnom delu potrebna volja učinioca, u znatno manjem delu je dovoljan nehat i to ne bilo koji vid nehata. Te s toga kod eventualnog učinioca veća zaprećena kazna utiče na to da se mane, bukvalno rečeno, mogućnosti i pokušaja za izvršenjem krivičnog dela. Stoga treba zadržati veći opseg i veću visinu zaprećene kazne, čime će se u praksi, primeni i u pojedinačnom izricanju kazni moći postići određena individualizacija i time određena pravednost u izricanju kazni i kaznenoj politici. Hvala.

Hvala vama, gospodine Cvetkoviću.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, potom Išpanović Ištvan, pa Petar Jojić. Izvolite, gospodine Rankiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo više ću pričati o Predlogu zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom. Pošto vidim da se do sada izbegavala, izuzev nečega što je paušalno rečeno, priča o ovom zakonu.
Ovde je u obrazloženju rečeno da je ovaj zakon rezultat dve direktive EEZ, a podsetiću vas da je otprilike četiri takve ekonomske zajednice dovelo do formiranja Evropske unije i naravno te direktive nas ničim ne obavezuju, čak nas ne obavezuju ni direktive EU, s obzirom na to da nismo članica EU. Ne znam zašto po hitnom postupku na ovoj sednici da se nađe jedan ovakav zakon, ali kada se već našao, reći ću svoje osnovne primedbe koje imam na ovaj zakon.
Već kod člana 1. izgleda da su prevodioci dosta nevešto ovo preveli. Ne znam iz čijeg zakonodavstva je ovo preuzeto. U članu 1. kaže se da se ovim zakonom uređuje odgovornost proizvođača za štetu nastalu od stvari sa nedostatkom. U Predlogu zakona se kaže – proizvodi sa nedostatkom, odnosno odgovornost proizvođača ''od stvari sa nedostatkom'', bilo bi logičnije da piše – ''od proizvoda sa nedostatkom'', nego stvari.
U članu 2. se definiše šta je ''proizvođač, u smislu ovog zakona''. Kaže se, da je – proizvođač, u smislu ovog zakona, lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove. Najlogičnije je da stoji da je proizvođač, u smislu ovog zakona, pravno i fizičko lice, strano i domaće, kao što je uobičajeno u zakonima koji se prevode, dakle, strano i domaće. Ako ne možemo strano zbog kasnijih odredbi tretirati, onda uvoznik, ali da je to pravno i fizičko lice koje proizvodi proizvode, sirovine i sastavne delove.
Do sada smo imali podelu, kada su u pitanju ovakve stvari, na sirovine, poluproizvode i proizvode. Jer, poluproizvod ne mora biti uvek sastavni deo nečeg drugog. Tu ću vas podsetiti, recimo, poluproizvod je tehničko drvo. On u rudnicima sa jamskom eksploatacijom, pogotovo kada je bagrem, služi često za podgradu, kako to rudari kažu. Nije to sastavni deo nečega, nego se njime vrši podgrada.
Dakle, šta će se desiti ako neko ko proizvodi i snabdeva rudnik takvim drvetom proizvede drvo koje ne zadovoljava određene uslove da istrpi pritisak koji se javlja u jami, ko je u tom slučaju odgovoran? Niko, zato što to nije sastavni deo nečega. Ovde je trebalo da stoji da su ovo: sirovine, poluproizvodi i proizvodi, a ne nikako sastavni delovi.
U članu 3. govori se šta je ''proizvod, u smislu ovog zakona''. Kaže se da je – proizvod, u smislu ovog zakona, pokretna stvar, odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Zaista, neshvatljivo. Opet su prevodioci prevodili nešto, izgleda nisu dobro shvatili. Podsetiću vas, u poslaničkoj grupi imamo poslanika koji ima rasadnik. Sadnica nije pokretna stvar, kao što znate, a proizvod jeste. Ako definišete proizvod, onda sadnica nije pokretna stvar. Jeste samo utoliko što se sa jednog mesta prenese na drugo i ona i dalje postaje nepokretna stvar.
Ako gledate u širem smislu, podsetiću vas da sve može biti pokretna stvar, pa je tako svojevremeno, kada je izgrađena Hidrocentrala "Đerdap I", deo naselja Donji Milanovac, koji je trebalo da bude poplavljen, neki objekti su premešteni i preneseni na drugo mesto na više kote, u potpuno istom obliku. Dakle, moguće je da i ono što tradicionalno smatramo nepokretnim stvarima, budu pokretne stvari.
Zato u ovom zakonu, vidi se da je na brzinu pisan, vidi se da je neko pokušao ovde nešto da napravi, čime bismo mi harmonizovali, kako se kaže, naše ekonomske i trgovinske odnose sa zemljama EU, ovo ovde što stoji zaista nije tačno.
U stavu 1. člana 3. kaže se da je proizvod, u smislu ovog zakona, pokretna stvar odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Rekao sam da to nije dobro. Ali, ovde je morala da stoji, i ako ste ovako napisali, da je to namenjeno prodaji, jer tada je to proizvod.
Ako neko napravi pokretnu stvar koja je u sastavu neke druge pokretne ili nepokretne stvari i nije izneo na tržište, ako neko u svojoj kući, za svoje potrebe, recimo, napravi stolicu, onda to nije proizvod po ovom zakonu. Ovde, u ovom prvom stavu, mora da stoji da je to namenjeno prodaji jer nas na to obavezuje član 8. kada se utvrđuje kad proizvođač stvari sa nedostatkom neće biti odgovoran.
Takođe, nije rečeno šta je sa proizvodima, ovde se kaže –zakon o stvarima sa nedostatkom, koji neće prouzrokovati štetu, ili nisu prouzrokovali štetu, ali su to proizvodi sa nedostatkom. Podsetiću vas na jedan primer od pre petnaestak godina, zato mislim da udruženje, odnosno Savez potrošača nije konsultovan oko ovog zakona, oni bi imali primedbe. U Francuskoj, kupac je u kilogramu kafe, u pakovanju našao parče drveta. Taj proizvod nije prouzrokovao nikakvu štetu. On je drvo primetio i odstranio ga, dakle, popio je kafu, ali je proizvođač, onaj koji je stavio u promet, preko njega proizvođač je trpeo određene sankcije, tako da su nagodbom tada ponudili da to ne da u štampu, jer bi im time opala prodaja.
Dakle, šta sa proizvodima koji očigledno imaju nedostatak, kao što je ovaj slučaj, ovde to nije opisano, a neće prouzrokovati štetu, pa da neko može zbog toga što je pretrpeo štetu traži određenu nadoknadu.
Mnogo je stvari koje u ovom zakonu nisu definisane. Takođe, nije mi jasno u članu 12. zašto u proizvode sa nedostatkom, sa manom, ne bi bili obuhvaćeni oni proizvodi koji dođu u zemlju po pitanju – ono što obuhvataju ratifikovani međunarodni ugovori. Šta to znači?
To znači, ako mi imamo međunarodni ugovor sa nekom zemljom o uvozu određenih proizvoda, da li to znači ako ti proizvodi uđu sa nedostatkom u našu državu, da mi ne polažemo nikakvo pravo da na kraju tražimo krajnjeg potrošača, da krajnji potrošač ne polaže nikakvo pravo, da na kraju traži bilo kakvu odštetu za eventualne štete koje nisu pretrpeli, a koje su mogli da pretrpe.
Da pređem na sledeći zakon, pošto ću o ostalim zakonima vrlo kratko govoriti. Za mene je to pod tačkom 6. dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Ovde je izvršena jedna intervencija, gde je trebalo poraditi na platama sudija i šta je ono što meni nije logično, nisam pravnik, već u članu 4. postojećeg Zakona, gde je pisalo da sudija ima pravo na platu pogodnu, da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice, sada piše – sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice.
Najbolje bi bilo da je ovaj član brisan, pošto se članom 30. potpuno uređuje kako se u stvari definiše plata sudija, kako Visoki savet pravosuđa može predložiti povećanje, kada će to i kako odobriti ministar.
Ali, ovde, da stoji u članu da sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice, zaista je neshvatljivo, meni. Znate da je nekada, u nekim vremenima, postojao jedan princip za koga je vreme pokazalo da nije ostvariv, a to je – od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama. Podsetiću vas da sudije imaju različite potrebe.
Nekome je dovoljno da bude nezavisan time što je častan. Nekome nije dovoljno ni da mu date ne znam koliku platu, ako nije častan čovek neće biti nezavisan, zavisiće od nekih ljudi. Evo vam primera sudije iz Bora, žene koja je majka petoro dece. Njoj je mnogo više potrebno da bi bila nezavisna, ako se gleda kroz platu nego nekim sudijama koji po tom pitanju imaju manje obaveze. To je pet đaka koje ona šalje u školu. Kako će se njoj odrediti plata, po tome koliko ima dece i koliko je njoj dovoljno da bi ona bila nezavisna. Ne može to da stoji u zakonu. Član 4. je trebalo potpuno brisati, pošto su plate uređene.
O Predlogu zakona o prekršajima neću mnogo govoriti, govoriće moje kolege više, ali ću prokomentarisati član 52. i 53.
Član 52. se odnosi na zabranu upravljanja motornim vozilima. Ako je u pitanju prekršaj može se kazniti kaznom zatvora. Poslednji stav kaže da vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava se u trajanje mere zabrane oduzimanja vozačke dozvole. O tome je i ranije nekada bilo rasprave i mislim da ovo nije u redu, jer ako je neko osuđen na kaznu zatvora, za to vreme on i tako u zatvoru ne može upravljati motornim vozilom. Znači fizički je onemogućen da upravlja motornim vozilom. Nije potrebno da po izdržanoj meri zatvora, koja je jača od mere oduzimanja vozačke dozvole, naknadno trpi sankcije oduzimanja vozačke dozvole.
Član 53. govori o obaveznom lečenju alkoholičara i narkomana. Možda tako i nije trebalo da se zove, možda je moglo da se zove o obaveznom lečenju onih koji boluju od bolesti zavisnosti, jer pored narkomanije i alkoholičara ima još bolesti zavisnosti. Šta je ono što je nelogično? Nelogično je što neće moći da se obezbedi ovakva mera lečenja. Prvo, zato što su kapaciteti zdravstvenih ustanova koje se bave lečenjem ovakvih bolesti vrlo mali.
Drugo, što je veliki broj i sve je veći broj mladih ljudi koji su poročni na alkohol i na narkomaniju, a upravo je među njima najveći broj delikvenata koji treba da se kažnjavaju merama obaveznog lečenja.
Treće i što je najvažnije, država nema para. To su obično veoma skupi i dugotrajni tretmani. Pitanje je da li će taj kome bude izrečena mera obaveznog lečenja, biti u stanju da plati to obavezno lečenje ili neće biti i ako neće, ko će platiti njegovo lečenje, a ako ima novac da plati lečenje, a ne želi, niste propisali na koji način će mu se izreći mera obaveznog lečenja.

 Hvala, gospodine Rankiću. Reč ima narodni poslanik Išpanović Ištvan, a neka se pripremi Petar Jojić, pa Goran Rakovac.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove zajedničke načelne rasprave govorio bih samo o zakonu o prekršaju, koji je praktično najznačajniji zakon od ovih zakona koje danas razmatramo.

Smatram da je bilo krajnje vreme i nužno da se donese jedan ovakav zakon. Naime, znamo kada je donet prethodni Zakon o prekršajima, sa bezbroj izmena tokom ovih poslednjih 15 ili 16 godina. To je jedan razlog.

Drugi razlog je što stvarno položaj tih prekršajnih organa nije bio regulisan na pravi način, nije se tačno znalo kakvi bi trebalo da budu sudski organi s obzirom na to da su izricali i zatvorske kazne ili organi uprave. Sada je to na zadovoljavajući način rešeno.

Pored toga, kako je to i u obrazloženju zakona rečeno, a o tome su govorili i neki drugi poslanici, bilo je nužno da prilagodimo naše prekršajno zakonodavstvo sa raznim međunarodnim konvencijama i sa prekršajnim zakonodavstvom nekih drugih evropskih zemalja ukoliko želimo da se približimo EU, odnosno da jednog dana budemo članice EU.

Nešto detaljnije bi govorio o dve odredbe i to: o odredbama člana 34. a radi se o kaznenim poenima za upravljanje motornim vozilom. To rešenje do sada nije bilo poznato u našem zakonodavstvu. Međutim, već se duže vremena primenjuje u zakonodavstvu drugih evropskih zemalja. To rešenje je dalo određene dobre rezultate prilikom izricanja tih mera za razne prekršaje.

Naravno, to se sada neće moći neposredno primeniti. Nužno je da se u zakonu o bezbednosti saobraćaja utvrde ti poeni koji će se izricati za određeni prekršaj. Moram da napomenem da je u zakonodavstvima raznih zemalja bilo lutanja, prema tome kada budemo taj zakon o bezbednosti saobraćaja donosili, treba dobro odmeriti za koji prekršaj koliko će biti tih kaznenih poena.

I druge zemlje kada su uvele te kaznene poene, morale su kasnije menjati jer su ustanovile da to ne funkcioniše, jer najveći broj vozača nije ispunio za dve-tri godine one kaznene poene za koje se smatralo da ipak čine takve prekršaje zbog kojih bi trebalo oduzeti dozvolu. Ne znam da li u toku pripreme ovog predloga zakona, ali čini mi se da se potkrala jedna greška. Naime, u članu 34. stav 5. predviđeno je da se ti kazneni poeni sabiraju za dve godine.

Pitao bih gospodina ministra koji je došao, a u obrazloženju zakona kaže se da će se ti kazneni poeni skupljati za tri godine, pa je verovatno obrazloženje kasnije menjano ili je iz Predlog zakona umesto tri godine uneto dve godine.

(Sa mesta, Zoran Stojković: Možda se potkrala greška u kucanju.)

Da, pa obrazloženje nije promenjeno. Inače ja bih se takođe založio za dve godine, jer mislim da ti poeni treba da služe u izuzetnim prilikama, a imamo takve vozače kojima, nažalost, treba oduzeti vozačku dozvolu posle određenog broja prekršaja, iako nisu činili takav prekršaj kojima se po današnjim prekršajima ne bi mogla oduzeti dozvola, a nužno je da se zbog tih relativno malih prekršaja ipak oduzme dozvola.

Drugi institut o kome bih želeo govoriti o tim problemima, a odnosi se i na druge zakone, radi se o članu 86. to je upotreba jezika u prekršajnom postupku.

Verovatno imamo problem zbog toga što postoji jedan propis o upotrebi jezika. Taj propis nije menjan, čini mi se da je donet 1992. godine. Bilo je nužno već do sada da se izmeni taj propis. U tom zakonu upotreba jezika nije na dobar način regulisana. Iz toga odmah proizilazi i regulisanje u drugim zakonima u vezi upotrebe jezike, pa i u ovom zakonu se kaže da se prekršajni postupak vodi u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisma.

Kako to izgleda u nekim mestima gde žive nacionalne manjine? Dođe neka stranka koja ne zna jezik, a sudija ne zna jezike nacionalnih manjina, pa onda pita – "da li ste saglasni da moja daktilografkinja prevodi?". To su smešne situacije, a nažalost, znam da se veoma često događaju. To nije dobro rešenje, pa bi trebalo to na neki drugi način rešavati, jer nije dobro da daktilograf prevodi sudiji, odnosno stranci. Nisam siguran da će na ovaj način, kako je to predviđeno u članu 86, biti dobro rešeno.

Da ne govorim da ne postoje prvostepene odluke koje se donese na jeziku nacionalnih manjina. Sumnjam da će u drugostepenom organu biti sudija koji će znati jezike nacionalnih manjina. Onda to znači, kao što se i u redovnom sudskom postupku čini, da se prevodi svaki papir koji je u omotu spisa, na srpski jezik, jer jedino će tako veće moći da odlučuje.

To nije najsrećnije rešenje, pa bih molio ministra, koji to već zna, jer ne govorim prvi put o tom problemu, ako bude menjan Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, da se nađe neko rešenje koje će zadovoljavati kako državu, tako i pripadnike nacionalnih manjina.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić, a potom Goran Rakovac, pa Zoran Antić.

Dame i gospodo, imamo Predlog zakona o prekršajima. Lično mislim, da je ovaj zakon morao biti u celosti usaglašen sa Zakonikom o krivičnom postupku. Njegova sinhronizacija mora biti u celini.
Postupak koji se primenjuje u prekršajnom postupku mora biti identičan postupku koji se vodi pred nadležnim sudom za prekršaje, zapravo, jeste postupak koji bi trebalo da se vodi na identičan način.
Od 305 članova koji se primenjuju, preuzete su odredbe iz važećeg Zakona, u pretežnom delu. Neću ovde da navodim brojeve i članove, jer sam uporedio tekst Predloga zakona sa Zakonom o prekršajima, koji je važeći i koji je donet još 1995. godine.
Moram reći da smo mi i pre Evropske unije i njenog zahteva da usaglasimo naše propise sa Evropskom unijom, usaglašavali naše zakonodavstvo sa uporednim zakonodavstvom, a pre svega zakonodavstvom evropskih zemalja. Naša država je ratifikovala na hiljade propisa i ugovora kojima je preuzela obaveze da usaglasi svoje propise. Još 1994 –1995. godine bilo je 12.000 zakona i propisa koje je naša država usaglasila sa zemljama EU, gde se koristilo i anglosaksansko pravo.
Ovaj zakon je u tom delu kodifikacija, takoreći, prekršajnog postupka koji se vodi pred sudom za prekršaje, a i pred organom uprave. Međutim, mišljenja sam da je trebalo ići na izmene i dopune, jer bi se tu izbeglo prepisivanje odredbi iz važećeg Zakona. Šta je trebalo menjati? Okolnosti i praksa nameću da se propisi moraju, usled promenjenih okolnosti i novonastalih situacija, prilagođavati životu.
Ono što je u ovom predlogu zakona bitno spomenuti – šta se, zapravo, menja? Mi imamo promenu koja je takve prirode, umesto organa za prekršaje, sada imamo sud za prekršaje. Umesto rešenja koje je donosio organ za prekršaje, sada imamo presudu. Kao novinu imamo u ovom predlogu zakona rad u javnom interesu. Pitanje je koliko se ovde usaglasilo sa onom odredbom
Glave XXIX iz Zakonika o krivičnom postupku, koja je izmeštena i koja predstavlja jednu zaokruženu celinu, a odnosi se na postupak prema maloletnicima u krivičnom postupku. Svakako da je i tu izvršena jedna izmena.
Napominjem da smo mi uložili jedan broj amandmana da bi se poboljšao tekst. Pitanje je sada ministra, kao člana Vlade, hoće li prihvatiti ili neće prihvatiti amandmane SRS. Naša je namera bila dobra i mi mislimo da bi neke amandmane trebalo prihvatiti, jer bi se poboljšao tekst i bilo bi delotvornije.
Što se tiče postupka kod suda za prekršaje, mi smo mišljenja da u celini treba da budu primenjene shodno odredbama koje se odnose na Zakonik o krivičnom postupku, da to bude naglašeno, da se u praksi to ne zloupotrebi ili iskrivi u tom pravcu da će sudije za prekršaje shvatiti da je njima zakonom o prekršajima isključivo određen postupak, a nemajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku. Najvažnije su odredbe Zakonika o krivičnom postupku, Zakona o prekršajima i zakona o policiji.
To su tri zakona koja, pre svega, pokazuju u jednoj državi kakva je demokratija, kakav je krivični postupak, koji primenjuju nadležni i ovlašćeni, a pre svega sud, kakav je prekršajni postupak, kako se postupa sa građanima i kako se poštuju ljudska prava u prekršajnom i krivičnom postupku i u onim ovlašćenjima koja ima policija.
Dakle, ta tri zakona, po njima se meri stepen demokratije u svakoj državi. Zato smatramo da zakon o prekršajima i zakon o policiji moraju biti sinhronizovani, usklađeni sa Zakonikom o krivičnom postupku. U kojim slučajevima? U slučaju pozivanja građana, u slučaju dovođenja, jer dovođenje samo po sebi kaže da ga je dovela policija. Na osnovu čega? Dovela ga policija na osnovu naredbe sudije za prekršaje, istražnog sudije ili po sopstvenom ovlašćenju ako policajca ovlašćuje zakon o policiji, odnosno doskorašnji Zakon o unutrašnjim poslovima.
Moraju se poštovati osnovna ljudska prava u celini kod zadržavanja, određivanja pritvora. Pozivamo lice ako raspolaže nekim saznanjima da bi nam dalo neke informacije u vezi sa krivičnim postupkom, ali prema njemu primenjujemo poligraf.
Drugo, kada dovodimo lice šest sati pre nego što treba da pristupi pred taj organ koji je izdao naredbu da bude privedeno – u jedan sat noću odlazi se kući, dovodi se čovek, drži se u prostorijama policije i on je lišen slobode. Nije to dovođenje. Onog trenutka kada mu je zazvonio policajac na vratima i kada mu je rekao – pođite sa mnom na osnovu naredbe te i te, on je lišen slobode i on ne može da ide sada na radno mesto, ne može da ide u kafanu, ne može da ide nigde, ima da ide sa tim ovlašćenim službenim licem. Taj čovek džedži šest sati u prostorijama organa koji izvršava naredbu ili svoju ili naredbu suda za prekršaje ili izvršava nalog suda, odnosno istražnog sudije.
Šest sati čovek čeka, ali nema adekvatne prostorije za zadržavanje. Bilo bi dobro kada bi imali u policiji odgovarajuće prostorije u kojima lica treba da budu zadržana. Rokovi oko zadržavanja i privođenja su preveliki. Predviđa se u nekim odredbama da će biti za 24 časa predat licu, od momenta započinjanja privođenja. Ne putuje on iz Minhena, od Subotice do Vranja ili do Preševa, ne treba više od četiri ili pet sati, neka bude šest sati. Šta će 24 časa?
Ogledalo demokratije u jednoj državi jesu upravo zakon o prekršajima, zakon o krivičnom postupku i zakon o policiji. U svakom slučaju, mi ćemo u pojedinostima neke naše amandmane obrazlagati, osvrnućemo se u pojedinostima na one odredbe za koje smatramo da su bitne, što u svakom slučaju ne smatramo da je nepotrebno bilo izmeniti ili dopuniti, a po proceni predlagača donet je Predlog novog zakona. Prema tome, SRS ostaje pri tome da predloži poslanicima ovog parlamenta da usvoje amandmane koje smo podneli.

Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac, potom Zoran Antić, pa Vladimir Homan.