Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, dosadašnja diskusija, a javljali su se pripadnici svih političkih stranaka koje postoje u ovom parlamentu, pokazuje da je dobar potez Vlade Srbije i resornog Ministarstva da jedan ovakav zakon predloži Narodnoj skupštini na usvajanje. Kada kažem da je diskusija pokazala da je ovaj potez dobar temeljim ovo mišljenje na diskusijama koje su bile lišene ozbiljnijih kritika predloga zakona koje imamo pred sobom, a pre svega mislim na zakon o prekršaju koji je najveći pravni akt koji treba da usvojimo u danu za glasanje.
Naime, kao što i sami znamo materija koja obuhvata prekršajnu odgovornost, prekršajni postupak i uopšte prekršaj više je nego obimna i kao takva do sada nije bila na pravi način regulisana u našoj zemlji. Ovaj zakon sveobuhvatno reguliše ovu materiju i niz nedoumica koje su do sada postojale u našem pravnom poretku, kako u teoriji tako i u praksi pokušava i po mom dubokom uverenju daje prava rešenja da ove dileme otkloni.
Kada kažem da razrešava mnoga pitanja kako teoretskog tako i praktičnog značaja, pre svega treba poći od toga koji su bili glavni razlozi, koje su bile glavne smetnje da danas imamo toliko prekršaja, da su nam prekršajni organi danas neefikasni i da jednostavno imamo jedan hibridni sistem, kako su mnogi od prethodnih govornika upotrebili izraz, kako u pogledu organa koji su postupali u prekršajnoj materiji, tako i u pogledu samog prekršajnog postupka i uopšte u pogledu ove materije.
Naime, više govornika je istaklo da je status organa koji se bave prekršajnom materijom do sada bio u potpunosti nedefinisan. Nedefinisan je bio kako njihov status sa jedne strane, tako i njihov način postupanja. Sama činjenica da se upotrebljava taj izraz hibrid i da sadašnji prekršajni organi nisu u užem smislu predstavljali ni upravne, a ni sudske organe, govori o tome da nisu na pravi način utemeljeni u našem pravnom sistemu.
Rekao bih da se ne radi ovde o hibridu, jer je taj hibrid od momenta kada je donet važeći Zakon o prekršajima mutirao, pa sada predstavlja nešto između pola žena, pola riba. Činjenica da ti organi sprovode postupak, činjenica da ti organi utvrđuju odgovornost učinioca prekršaja i činjenica da ti organi izriču odgovarajuću prekršajnu sankciju, između kojih je propisana i određena kazna zatvora, sama po sebi govori o tome da ne samo da ovi organi, postupak i vrste sankcija koje su utemeljene nisu u potpunosti utemeljeni i usaglašeni sa našim pravosudnim sistemom, već nisu usaglašeni sa savremenim evropskim sistemima.
Naime, nigde se više ne sme i ne može dozvoliti da jedan organ koji je bliži upravnom nego sudskom organu izriče, između ostalog, kaznu zatvora. To je jedan od razloga zašto se ovaj zakon morao doneti i zašto se morao na pravi način odrediti status organa koji treba da sprovodi prekršajni postupak i da se ti organi, između ostalog, usklade sa našim pravosudnim sistemom. I, zbog toga, između ostalog, imamo i prateće zakone koje danas imamo na dnevnom redu.
Činjenica da postojeći organi, sudija za prekršaje koji odlučuje u prvom postupku, moraju da imaju završen pravni fakultet, moraju da imaju položen pravosudni ispit, moraju da imaju određeno vreme provedeno, bilo u pravosudnom ili nekom drugom organu, dakle da se za njih, ako ne u potpunosti, ono, bar, slični uslovi propisuju kao i za sudije koje sude pred opštim sudovima, pred redovnim sudovima.
Samim tim, a i činjenicom da sprovode postupak koji se po ovom zakonu umnogome približava krivičnom postupku, koji ima mnoge institute koje poznaje i krivični postupak, pokazuje da je neophodno i da je krajnje vreme da se postojeći prekršajni organi transformišu; da se faktički pretvore u sudove, što je ovim zakonom i predviđeno, te ćemo u narednom periodu, nakon usvajanja ovog zakona, imati sudove za prekršaje kao prvostepene organe, odnosno viši prekršajni sud kao drugostepeni organ.
Skrenu bih pažnju na način na koji su do sada prekršajni organi birani. Naime, prvostepene prekršajne organe je imenovala Vlada Republike Srbije. To su bile sudije za prekršaje, a sa druge strane imali smo jedanaest veća za prekršaje što je dovodilo do pravne nesigurnosti građana, što je dovodilo do toga da praksa ovih organa, posebno drugostepenih prilikom donošenja odluke po žalbama, nije bila ujednačena, što je, sve u svemu, stvaralo jednu pravnu nesigurnost u čitavoj zemlji.
Uvođenjem jednog drugostepenog organa, višeg suda za prekršaje, koji će rešavati o svim žalbama jedinstveno za teritoriju Republike imaćemo priliku da se sudska praksa ujednači, da građani budu jednaki pred zakonom i da se izbegne voluntarizam koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, u proteklom periodu i te kako postojao.
S obzirom na to da nema više vremena da se diskutuje o svim elementima koje treba naglasiti u ovom zakonu, skrenuo bih pažnju na nekoliko instituta i to postoji u Krivičnom zakonu, a preuzet je u zakon o prekršajima.
Dakle, pre svega bih rekao da je dobro to što je u članu 13, 14, 15. i 16. što su predviđene nužna odbrana, sila i pretnja i pokušaj za prekršajem, odnosno učinilac će se kazniti samo ako je to posebno propisano.
Dobro je što su ovi institutu koji egzistiraju u pravnoj teoriji kao instituti krivičnog prava, što se nalaze sada i u zakonu o prekršajima, kao što je dobro što je u samom tekstu navedeno samo načelo, odnosno da niko ne može da bude kažnjen u prekršajnom postupku dva ili više puta za istu prekršajnu radnju, kao što se za prekršaj neće kazniti lice koje je u krivičnom ili drugom postupku za privredni prestup već pravosnažno kažnjeno, odnosno da postoji krivica koja ima obeležje prekršaja.
Nešto što je novo u ovom zakonu, to su i dve nove prekršajne sankcije, a naše dosadašnje pravo nije poznavalo. Od te dve nove prekršajne sankcije, ja bih skrenuo pažnju na član 33. zakona, odnosno na rad u javnom interesu. Činjenica je da sagledavanjem uporednog prava, rad u javnom interesu kao prekršajna sankcija već duže vremena egzistira i da je u zemljama gde postoji dala jako dobre rezultate, jer se radi o sankciji koja ima izraženu generalnu prevenciju u sebi i koja odvraća veći broj potencijalnih učinioca prekršaja da te prekršaje ne čine.
S obzirom na to koliko je u našem pravnom poretku, odnosno u našoj praksi, svakodnevnoj, koliko ima učinioca prekršaja, mislim da je ova prekršajna sankcija dobrodošla, da konačno dođe u naš pravni sistem. S obzirom na to da se radi o novom institutu, a naše pravo to do sada nije poznavalo, nije na odmet da se malo više pozabavimo ovim institutom.
Dakle, rad u javnom interesu je pre svega neplaćeni rad u korist društva kojima se ne vređa ljudsko dostojanstvo i ne ostvaruje profit. Naglasio bih ova četiri elementa koja su predviđena u ovom institutu. Dakle, da je to neplaćeni rad, da je to u korist društva, da se tim radom ne vređa ljudsko dostojanstvo i da se tim radom ne ostvaruje profit. Rad u javnom interesu se može, odnosno ne može se izreći u vremenu kraćem od 10 niti dužem od 120 sati, a ne može se u toku jednog dana obavljati u vremenu dužem od dva sata.
Na kraju, prilikom izricanja rada u javnom interesu, sud će imati u vidu posebnu vrstu prekršaja uz fizičku sposobnost, radnu sposobnost učinioca prekršaja, njegova psihička svojstva, njegovo obrazovanje, njegove sklonosti i druge posebne okolnosti koje se odnose na samu ličnost.
Smatram da će ovom prekršajnom sankcijom zaista jedan broj naših građana koji olako čine prekršaje, čine protivpravne radnje, samim postojanjem jednog ovakvog krivičnog dela, dobro razmisliti i odustati od prekršaja sa jedne strane, a sa druge strane se radi o radu koji je u javnom interesu, koji je društveno koristan; nije na odmet da, umesto da se izriču neke druge prekršajne sankcije, kazne zatvora ili neke druge sankcije, da se učinioci prekršaja na ovaj način sankcionišu i da doprinesu razvoju društva.
Sve u svemu, na osnovu diskusija svih prethodnih govornika, a nadam se da je svima jasno da je ovakav zakon neophodan, da je dobro što je ovakav zakon došao pred Narodnu skupštinu. Zaista očekujem da ćemo u danu za glasanje u velikoj većini podržati i izglasati ovaj zakon.
U svakom slučaju, poslanici DSS-a će sa zadovoljstvom glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Antić, a potom Vladimir Homan, potom Božidar Koprivica.
Za slučaj da završimo sa ovim setom pre 18,00 časova, nećemo prelaziti, naravno, na novu tačku dnevnog reda, svejedno što smo dali sebi do 20,00 časova.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalaze zakoni koji su veoma bitni i sasvim je sigurno da možemo da očekujemo kvalitetnu raspravu o ovim zakonima, ali nadam se da ćemo kasnije kroz raspravu o amandmanima, kojih ima dosta, s obzirom na to da se radi o jednom jako ozbiljnom zakonu, dakle zakonu o prekršajima, uspeti da nadoknadimo taj početni nedostatak kvaliteta.
Krenuo bih od ovog prvog zakona, a to je zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom i tu bih se složio sa mojim kolegom iz SRS da je ovo jedan skroman zakonski projekat koji ima samo 13 članova. Neke ozbiljne novine ne donosi i čini mi se da je bez problema mogao da se nađe u okviru nekog drugog zakonskog projekta, pretpostavljam, pre svega u okviru Zakona o obligacionim odnosima. Ovakvi zakonski predlozi, sasvim sigurno ne doprinose jednoj racionalnoj zakonskoj regulativi. Stvar je u zakonima, jer ovi zakoni zbunjuju građane i trebalo bi ih ubuduće izbegavati.
Drugi Predlog zakona koji se odnosi na novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje, za mene je bio ovako najinteresantniji. Znam da je neophodno da se novčane kazne usklade sa ovim zakonom o prekršajima ali postoji drastično povećanje mnogih novčanih kazni u odnosu na ono što smo imali do sada i jako je teško opravdati ovo povećanje, a ono ide često i do pedeset, pa čak i do sto puta u odnosu na kazne koje smo do sada imali.
Ne možete ih opravdati inflacijom, jer ima povećanja u zakonima koje smo donosili 2003. i 2004. godine, a ako je inflacija 15%, a kazne se povećavaju od dva, pet, pa i do sedam puta za samo dve godine, onda vidimo da ipak osnovni cilj nije bio prevencija, već, rekao bih, pre svega, želja predlagača da se na jedan ozbiljniji način popuni budžetski deficit. Ako uzmemo u obzir da građani Srbije izuzetno teško žive, da su na ivici egzistencije, sasvim je sigurno da država i mi kao društvo snosimo deo odgovornosti što su jako često dovedeni do takve situacije da čine te prekršaje i nije pravedno i nije u redu da samo oni snose posledice prekršaja.
Pokušao bih da ilustrujem, sa par članova, sve ovo o čemu sam do sada govorio. Rekao bih samo da ima oko 120 zakona u ovom predlogu zakona gde se kazne drastično uvećavaju. Recimo, u Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima imamo uvećanje nekih kazni od 40 do 60 puta, kod Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, imamo i dopunu od 2002. godine, imamo uvećanje od dva do tri puta, kod Zakona o oružju i municiji od pet do deset puta su veće kazne, a imali smo dopunu zakona 2003. godine. Kod Zakona o prebivalištu i boravištu građana, to je član 11, jedno drastično povećanje, kazne su sto i sto pedeset puta veće nego do sada, mada je Zakon jako davno donet.
Dalje, u članu 16. u Zakonu o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, mislim da je predlagač zakona morao tu da se pozabavi problemom putnih isprava na jedan ozbiljniji način. Želeo bih da iskoristim ovu priliku i da kažem da naši građani koji rade u inostranstvu plaćaju znatno veću cenu svojih putnih isprava nego što to plaćaju građani u samoj zemlji; naš odnos prema našim građanima u inostranstvu je, od kojih pre svega SRS kao mogućnost privrednog oporavka mnogo računa u narednom periodu, da prema tim građanima moramo da imamo mnogo više obzira i da ih na neki način ne iritiramo takvim odnosima prema cenama putnih isprava.
U Zakonu o budžetskom sistemu koji je donet 2002. godine imamo uvećanje kazni za 2,5 puta. Znači, zakon koji je donet samo pre dve godine, za 250% su uvećane ove kazne.
U Zakonu o javnim nabavkama – veliki problem kod javnih nabavki je visoka cena, javne nabavke puno koštaju i nelogično je da imamo uvećanje do pet puta svih novčanih kazni koje se odnose na javne nabavke.
Kada je u pitanju republička administrativna taksa, isto tako uvećanje je za pet puta. Biće tu i zakona o održavanju stambenih zgrada. Sve su to uvećanja 20 do 50 puta. To bitno utiče na standard naših građana. Siguran sam da je i njihova želja da ne prave prekršaje. Ali, ukoliko im se to desi, ne treba ih drakonski kažnjavati. I kod inspekcijskog nadzora, znate da nam je privreda u jako teškom položaju, pre svega, mislim na malu privredu, na našu trgovinu. I tu imamo uvećanje kazni. To su zakoni koji su doneseni 2001. i 2002. godine, 10 do 15 puta je uvećanje kazne koje smo imali do sada.
Isto tako, u Zakonu o trgovini, koji je donesen 2002. godine, imamo 10 do 20 puta uvećanje kazni. Očigledno je da ministar finansija nema obzira prema privatnom preduzetništvu i da kaznama pokušava da reši, pre svega, budžetski deficit koji postoji.
Kada su u pitanju sudovi za prekršaje i Zakon o sudijama, na neki način predstavljaju prateće zakone zakona o prekršajima. Ima dosta instituta u samom zakonu o prekršajima. Mislim da ih je u načelnoj raspravi teško pomenuti, a kamoli dati neko ozbiljnije mišljenje.
Smatram da je to neophodno da učinimo putem amandmana. Verujem da će veliki broj amandmana, koji je podnela SRS, biti u mogućnosti da bitno popravimo ovaj zakonski predlog i da eventualno dobijemo kvalitetni zakon o prekršajima, nego što smo imali do sada. Hvala.

Hvala vam gospodine Antiću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan. Nema se pripremi Božidar Koprivica, pa Marko Krstin.
Izvolite, gospodine Homan.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su predlozi pet zakona. Pokušati ću da kažem nekoliko reči o onom zakonu za koji mislim da je najbitniji, to je Predlog zakona o prekršajima, a sa tim u vezi je Predlog izmena i dopuna Zakona o sudijama i o sudovima.  
Najvažnija novina ovog zakona je da u prekršajnim postupcima ubuduće moraju da sude sudije. Samim tim su promenjena ova dva zakona o sudijama i o sudovima, i o uređenju sudova, jer se uvode prekršajni sudovi. Oni koji budu u ovim stvarima odlučivali, ubuduće će morati da budu sudije, a ne kao do sada, takozvane, sudije za prekršaje. To su bila lica koja nisu čak morala da imaju položen pravosudni ispit, a odlučivali su o takvim stvarima, kao što je i lišavanje slobode pojedinca.
Ovaj zakon je rezultat jednog ozbiljnog rada na usaglašavanju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, a i našeg unutrašnjeg zakonodavstva.
Mnogi instituti Predloga zakona o prekršajima uzeti su iz krivičnog prava i to sa razlogom. Osim ove novine, koja je sama po sebi dovoljna da ovaj zakon bude reformski i da bude izglasan u ovoj skupštini, a to je novina o kojoj sam govorio, ubuduće će prekršajni sudovi da sude u ovim stvarima i sudije, najbitnije su neke druge novine, koje su, takođe, značajne.
Pokušaću, ukratko, o nekima od njih da kažem po koju reč. To su, recimo, kazne za prekršaje, gde su osim postojećih uvedene i neke nove, a to su kazneni poeni za saobraćajne prekršaje i rad u javnom interesu. Dosta je poslanika o tome govorilo.
S obzirom na to koliko se danas u Srbiji dešavaju saobraćajni prekršaji i saobraćajne nesreće, izuzetno je bitno što su uvedeni ovi kazneni poeni, jer se to pokazalo vrlo delotvorno u zemljama u kojima tako nešto godinama postoji. Takođe je bitno, kao što je kolega Išpanović istakao, da se kazneni poeni kumuliraju tokom dve godine i da ih može biti najviše 18, nakon toga ide oduzimanje, tj. poništavanje vozačke dozvole.
Problem koji ostaje ovde je problem primene tog novog instituta na ulici. Znači, problem primene i problem reakcije saobraćajne policije na razne saobraćajne prekršaje koji se dešavaju. Nadam se da nećemo biti u prilici kao vozači da vidimo da mnogi prolaze pored policije, a ne zaustavljaju ih, jer imaju skupa kola i neke tablice sa malim brojevima, a neki drugi budu zaustavljeni iz istih razloga, jer nisu takvog statusa i u takvoj situaciji.
Osim ovoga, kao i rada u javnom interesu, što sam već napomenuo, koji je izuzetno značajan, trebalo bi navesti da se kazna zatvora može izreći samo kao glavna kazna, a da se novčana, kazna rada u javnom interesu i kazneni poeni, uz poništenje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavna i kao sporedna kazna, što je, takođe, vrlo značajno.
Kazna zatvora može biti najduže u trajanju od 30 dana, a u izuzetnim slučajevima 60 dana.
Što se tiče novčanih kazni koje su dosta spominjane ovde, naravno da to nije namera zakonodavca i Vlade Srbije da tim novčanim kaznama popunjava državni budžet, koji, napomenuo bih, nije u deficitu danas, nego u suficitu, jer se nikada ne može predvideti koliko će lica činiti prekršaje, i pravnih i fizičkih lica, i na koji način će se oni odraziti na taj budžet. Ovde je osnovna stvar prevencija. Visoke novčane kazne će služiti tome da takvih prekršaja bude što manje. Takva je praksa i u svetu.
Što se tiče drugih stvari u ovom predlogu zakona i drugih rešenja, napomenuo bih uvođenje dve nove vrste zaštitnih mera: zabrana pristupa oštećenom, objektu ili mestu izvršenja prekršaja i javnog objavljivanja presude, što je vrlo bitno i vrlo značajno. Nadam se da će takođe dovesti do smanjenja broja prekršaja. Samo načelno govorim o tome, jer, za više, ovoga puta nemamo vremena.
Što se tiče maloletnika i njihove odgovornosti i kažnjavanja, takođe ću reći o nekim novinama, a to je da se osim postojećih vrsta vaspitnih mera – ukori i mere pojačanog nadzora, uvodi i nova vaspitna mera, a to su posebne obaveze koje imaju kako maloletnici, tako i roditelji. Propisuje se, ukoliko sud oceni da je odgovarajućim zahtevima i zabranama potrebno uticati na maloletnike i njihovo ponašanje, maloletniku može odrediti jednu ili više posebnih obaveza. Detaljnije o tome govori i Predlog zakona.
Još nekoliko stvari.
Prekršajni sudovi nisu više kao što su do sada bili nadležni organi uprave, kao što sam rekao, već sudovi. Uvode se dve vrste prekršajnih sudova: prvostepeni sud – u tom slučaju sudi sudija pojedinac i viši prekršajni sud – koji sudi u veću sastavljenom od troje sudija.
Vanredni pravni lekovi, to je ono što je poslednje u svakom zakonu, to je glava 33. Propisuju se već postojeći vanredni pravni lekovi, a imamo i nove. To su, kod zaštitne mere oduzimanje predmeta za carinske, spoljnotrgovinske i devizne prekršaje i kod odluke o poništenju vozačke dozvole na osnovu člana 34. Predloga zakona. Takođe, imamo i one osnovne, zahtev za ponavljanje prekršajnog postupka i za vanredno preispitivanje pravosnažne presude, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti, što je bilo i do sada.
Ovim bih završio svoje izlaganje, uz konstataciju da će stranka G17 plus podržati paket ovih zakona. Još jednom kažem, makar ova jedna novina, a ima ih više, o nekima sam ovde govorio, a to je novina da će u prekršajnom postupku suditi posebni sudovi i sudije koje će morati da imaju, ponavljam, pravosudni ispit, što je izuzetno bitno, jer to nije bilo potrebno, a sada će morati da bude potrebno. Samim tim se nivo stručnosti i znanja sudija podiže na jedan viši nivo, jer će se tu odlučivati i o zatvorskim kaznama, lišavanju slobode.
Znači, samo ta jedna novina je već dovoljna da se ovaj zakon podrži, ali ovaj zakon ima mnogo toga novog, o čemu sam govorio. S toga će stranka G17 plus da podržati, kao i ostale zakone koji su prateći, takođe i zakone, o kojima ovom prilikom nisam govorio. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu Homanu.
Reč ima narodni poslanik Božidar Koprivica, a neka se pripremi Marko Krstin.

Pred nama je set od ovih pet zakona. Govoriću nešto o Predlogu zakona o prekršajima, jer smatram da je najinteresantniji. S obzirom da veliki broj zakona sadrži prekršajne odredbe, praktičan značaj zakona o prekršaju trebalo bi da bude veoma veliki. Međutim, organi za prekršaje su specifični organi koji nisu ni pravosudni organi, ni organi uprave. U stvari, oni izriču prekršajne sankcije do sada, shodno odredbama Zakonika o krivičnom postupku.
Predlagač ovog zakona, nažalost, nije uskladio pojedine odredbe ovog zakona sa pravnim sistemom zemlje, a pre svega sa Ustavom. Mnoga rešenja iz Predloga, a naročito kada su u pitanju kazne, uvodite protivustavne odredbe, čime grubo kršite odredbe Ustava Srbije, kao najvećeg pravnog akta zemlje.
Predlagaču je bilo najvažnije usklađivanje ove materije sa aktima i standardima Zapada, bez obzira na to što se tim krši važeći Ustav zemlje. Predlogom zakona uvodite prekršajne sudove. Gospodine ministre, organizaciju, nadležnost, sedište i područje tih sudova niste definisali, niti ste ih oredili, što će u praksi dovesti do brojnih problema.
Uslovi za propisivanje sankcija, takođe, nisu do kraja razrađeni, niti definisani, a sistem sankcija i vrsta prekršajnih sudova i sankcija nije prilagođen, niti usklađen sa našim pravnim sistemom. Pojedine pravne norme su nejasne, neprecizne, jezik pojedinih normi je nejasan i u velikom broju nije adekvatan materiji koju obrađuje. Posebno su nejasne i neprecizne norme koje se tiču mesta izvršenja prekršaja, kao i načina izricanja kazne. Ako ostanu ovako, kako je predloženo, to može u praksi dovesti do brojnih nezakonitosti i neprijatnosti.
Poštovani narodni poslanici, SRS smatra da isključenje prekršajne odgovornosti pravnih lica u stečaju i nemogućnost da se takvom pravnom licu ne može izreći kazna, praktično znači amnestiju pravnog lica u stečaju koje će stimulativno delovati na pravna lica u stečaju i odgovorna lica da vrše prekršaje, ako ovakav, rekao bih, nakaradni Predlog ostane.
U smislu prekršajne odgovornosti u pravnom licu ne bi smelo da postoji više odgovornih lica, jer je shodno normativnim aktima, gospodine ministre, statutom i pravilnikom striktno definisana odgovornost odgovornog lica u pravnom licu. Ne može biti više odgovornih lica u pravnom licu za pojedine odredbe i materije.
SRS smatra da su kazne zatvora i novčane kazne sasvim dovoljne i primerene i one su, dakle, sasvim dovoljne, pa nije potrebno uvoditi nove kazne tj. kaznu – rad u javnom interesu i kaznu izricanja kaznenih poena sa poništajem vozačke dozvole. I ako predlagač, po nalogu gazde, pretpostavljam iz Brisela, uvodi kaznu – rad u javnom interesu, naravno, protivustavno, ipak se nije udostojio da precizira šta je to rad u javnom interesu da bi olakšao rad sudija i šta se podrazumeva pod radom u javnom interesu.
Kazna kojom se izriču kazneni poeni protivustavna je i ne bi trebalo da bude moguća, jer nije u skladu sa pravnim sistemom. Kako je moguće poništiti već izdatu vozačku dozvolu ako se ima u vidu da je svaki vozač, prilikom polaganja vozačkog ispita, zadovoljio i položio, kako teoretski, tako i praktični deo, odnosno praktičnu vožnju, što je normalno, a poništaj vozačke dozvole značio bi direktno ruganje postupku oko izdavanja vozačke dozvole.
Ako se ovakav, opet moram da kažem tu ružnu reč – nakaradni predlog usvoji, obesmislio bi se vozački ispit. Postavlja se pitanje da li ga uopšte treba polagati ili ne i kako će ljudi koji izgube vozačku dozvolu ponovo polagati taj ispit? To nije precizirano. Trebalo je makar to precizirati.
Poštovani narodni poslanici, SRS smatra da su novčane kazne previsoko određene i da ih treba smanjiti i uskladiti sa ekonomskim mogućnostima naših građana i pravnih lica.
Smatramo da se može izreći zaštitna mera oduzimanja vozačke dozvole na određeno vreme, odnosno na određeni vremenski rok, ali samo kao zaštitna mera, a nikako kao kazna, što stoji u ovom vašem predlogu.
SRS smatra da je zabrana vršenja određene delatnosti pravnom licu u trajanju do tri godine jako previsoka. Ako bi ova mera ostala, to bi praktično značilo likvidaciju tj. prestanak sa radom tog pravnog lica. U tom smislu smo predložili da se ta distanca, odnosno to trajanje smanji sa tri godine na jednu godinu.
Posebne obaveze koje se propisuju za maloletnike zaista su protivustavne, rekao bih i ponižavajuće za maloletnike, i ako se one usvoje, a mi smo predložili amandman kojim to regulišemo, kršila bi se osnovna ljudska prava maloletnika, uključujući i pravo na slobodu kretanja maloletnom licu.
Predlogom zakona predviđa se da se može održati pretres bez prisustva okrivljenog, dakle, učinioca prekršaja, pa čak i bez prisustva njegovog branioca, što je zaista neshvatljivo i nedopustivo, jer se mora čuti i druga strana.
Mora se čuti strana podnosioca prijave, još više učinioca prekršaja, kako bi se omogućilo okrivljenom da se čovek brani na pretresu, a to sve radi utvrđivanja tačnog činjeničnog stanja i istine, koji su veoma bitni za donošenje pravične i zakonite odluke. Jer, ako se ovo usvoji, pitam se i ne bih želeo da budem u ulozi tih sudija, kako će oni donositi te odluke.
Zato, gospodine ministre, SRS je podnela veliki broj amandmana kako bi poboljšala ovaj zakon koji je, inače, loš. Ako ih usvojite, makar ćete imati bolji zakon. Hvala.

Zahvaljujem se gospodin Koprivici.
Reč ima Marko Krstin. (Nije tu.)
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde imamo objedinjenu raspravu pet zakonskih predloga. Osvrnuću se kratko samo na prvi od tih predloga, s obzirom na to da su moje kolege dosta govorile o zakonu o prekršajima i posledicama tog zakona, to je zakon o sudijama i zakon o uređenju sudova.
Moram se osvrnuti samo na Predlog zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom. O tom predlogu je ovde najmanje govoreno. Mislim da ima smisla reći nekoliko rečenica, s obzirom na to da je ovaj zakonski predlog došao ovde kao direktna posledica naloga ili direktiva EU, što je i predlagač u obrazloženju nedvosmisleno rekao.
Naime, u obrazloženju, kada se govori o razlogu za donošenje ovog zakona, stoji da je osnovni razlog za donošenje ovog zakona potreba za usklađivanjem domaćeg zakonodavstva sa direktivama EU.
Takođe, ono što meni nije logično i, po mom mišljenju, prihvatljivo, jeste to što se navodi kada se govori o razlogu za donošenje po hitnom postupku ovog zakona, stoji da se predlaže donošenje po hitnom postupku radi ispunjavanja obaveza preuzetih Akcionim planom za harmonizaciju propisa Republike Srbije sa propisima EU.
Lično smatram, a i SRS je to rekla na početku ove sednice kada smo utvrđivali dnevni red, da ima mnogo prečih stvari koje treba ovde razmatrati. Prvenstveno je trebalo ovde govoriti ovih dana o onome što je najaktuelnije i najbitnije za Republiku Srbiju, a to je problem Kosova i Metohije, odnosno početak pregovora o tzv. konačnom statusu Kosova i Metohije i Rezolucija koju je Evropa usvojila u pogledu navodnog kršenja ljudskih i manjinskih prava u Vojvodini.
Mislim da je bilo mnogo logičnije i pametnije da smo govorili ovih dana o tome, a ne da se jedan ovakav zakonski predlog stavlja na dnevni red koji, da budemo realniji i iskreni, neće zaživeti u praksi.
I sam naziv je previše rogobatan i nejasan. Naziv zakon o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom upućuje da postoje neki proizvođači u Srbiji koji proizvode svesno i namerno proizvode, stvari i robu sa nedostatkom. Sam naziv ne odgovara suštini ili smislu onoga što je trebalo ovde da se uradi.
Predlog je prilično konfuzan i nejasan i kao takav verovatno u praksi neće zaživeti. Ako i zaživi izazvaće velike probleme jer će se otvoriti mnogi sudski procesi koji će trajati verovatno u nedogled, u kojima se neće moći ništa dokazati.
Pokušaću da ukažem na nekoliko stvari koje nisu logične i nemaju svoj smisao. U članu 4. stoji da, nedostatak kod nekog proizvoda ili stvari koje se proizvode postoji ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje, s obzirom na sve okolnosti. Zamislite jednu takvu rečenicu kakve sve posledice i kako se može dokazati nešto na osnovu jedne ovakve rečenice?
Šta znači ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje, s obzirom na sve okolnosti? S obzirom na koje okolnosti?
Član 5. kaže da je – šteta, u smislu ovog zakona, šteta prouzrokovana smrću ili telesnim povredama i šteta nastala uništenjem ili oštećenjem nekog dela imovine, pod uslovom da se on uobičajeno koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju i da ga je oštećeni u tu svrhu koristio. Ovaj član nema smisla, nema logičan smisao ova rečenica u članu 5. Na šta se ovde misli?
S obzirom da se on uobičajeno koristi za ličnu upotrebu ili potrošnju i da ga nije u tu svrhu koristio, da li se misli na deo imovine koji je oštećen ili na proizvod koji je korišćen pa je zbog njegovog nedostatka izazvana šteta?
U članu 7. govori se o odgovornosti proizvođača za štetu nastalu od proizvoda sa nedostatkom i kaže se da proizvođač odgovara bez obzira na to da li je znao za nedostatak. Molim vas, ako proizvođač zna za nedostatak, on svesno plasira na tržište proizvode i robe, odnosno stvari sa nedostatkom i to podleže verovatno nekim drugim zakonima po kojima bi trebalo da odgovara.
Postavlja se logično pitanje, šta u slučaju ako proizvođač uoči nedostatak, znači ne proizvodi svesno robu sa nedostatkom ali uoči u toku proizvodnje da postoji nedostatak i šta ako on kao savestan obavesti potencijalne kupce o tom nedostatku? Da li u tom slučaju odgovara ili treba da odgovara za štetu koja može da nastane primenom, odnosno korišćenjem takvog proizvoda?
U članu 8. se kaže da proizvođač neće biti odgovoran ako dokaže da nedostatak verovatno nije postojao u vreme kada je stavio proizvod u promet ili da se pojavio kasnije. Šta znači ako dokaže da verovatno nije postojao? Ako dokaže da nije postojao, to mogu da prihvatim, ali da verovatno nije postojao, to ne može biti nikakav dokaz.
Dalje, kaže se, ako dokaže da on nije proizveo proizvod namenjen za prodaju i da proizvod nije proizveden u okviru njegove redovne delatnosti – ako nije namenjen prodaji i ako nije u okviru redovne delatnosti, on ne može ni biti u prometu, to je nešto što je ilegalan promet, što podleže nekim drugim zakonima.
Zatim, kaže se, ili ako dokaže da je nedostatak nastao usled usaglašavanja svojstva proizvoda sa propisanim normama – to se mora usaglasiti pre stavljanja u promet i mora biti upodobljeno sa propisanim normama. Takođe se kaže, ako dokaže da nivo naučnog i tehničkog znanja u vreme kada je proizvod stavljan u promet nije omogućavao otkrivanje nedostatka – kako će neko dokazati posle dve ili pet godina da je u momentu kada je stavio proizvod u promet, nivo naučnih i tehničkih znanja bio takav da nije mogao da se uoči taj nedostatak. Vrlo je teško sve to dokazati.
A u sledećem stavu člana 8. se kaže:''Proizvođač sastavnog dela proizvoda neće biti odgovoran ako dokaže da se nedostatak može pripisati dizajnu proizvoda ili da je posledica uputstva datog od strane proizvođača''. Molim vas proizvođač sastavnog dela ne treba da bude odgovoran ni u jednom slučaju. On ne stavlja taj deo posebno u promet već, ga isporučuje nekom krajnjem proizvođaču koji ga kao sastavni deo svog proizvoda stavlja u promet i odgovornost treba da preuzme taj finalni proizvođač koji koristi podsklopove, sastavne delove za sklapanje, montažu i proizvodnju svog finalnog proizvoda. On je taj koji stavlja u promet taj finalni proizvod. Znači nema logike da neko ko je proizvođač sastavnog dela odgovara pred kupcem. Trebalo bi da odgovara onaj ko stavi ceo sklop ili konačan proizvod u promet.
Kaže: ''Proizvođač se može delimično ili potpuno osloboditi odgovornosti ako je oštećeni ili lice za koje je on odgovoran delimično doprineo nastanku štete''. Ako je proizvod sa nedostatkom onda ne može korisnik delimično doprineti nastanku štete. Korisnik može nesavesnim rukovanjem da napravi štetu, iako je proizvod bez nedostatka. A, ako je sa nedostatkom onda šteta može da nastane i pravilnim rukovanjem i to bi trebalo da bude smisao i suština ovog zakona, znači da neko odgovara ako je rukovanje pravilno ali nastaje šteta kao posledica nedostatka koji proizvod nosi sa sobom.
Da ne bih trošio više vremena, mislim da ovaj zakon neće biti u praksi primenljiv, da je ovo zakon koji usvajamo pro forme ili reda radi da bi neko tamo u Evropi bio zadovoljan, jer smo ispoštovali neke naše obaveze, ali rekao sam, trebalo je da razgovaramo ovih dana o mnogo prečim i važnijim stvarima za Srbiju od ovog zakona.

Hala gospodine Jovanoviću.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.