Reč ima ministar Tomica Milosavljević.

Naravno da nisam želeo to da kažem pre nego što kolega Vučićević sam kaže, ali sada je to sam rekao.
Znači, od 2000. godine on je čovek privatnik i predlaže rešenje po kome on kao privatnik ima pravo da angažuje najboljeg oralnog hirurga koji jedini radi neku intervenciju i da taj može to da uradi za novac dopunski, bilo od privatnog osiguranja ili od ličnog plaćanja, jedino u njegovoj ordinaciji, a ne u državnoj ustanovi gde sam ja direktor npr. tom maksilofacijalnom hirurgu.
Ja kažem da po zakonu postoji opšte pravilo da sa uputom mogu da dođem na tu maksilofacijalnu hirurgiju i da budem operisan. Ako nemam uput moram da platim, pa će biti urađeno.
Mi sada zakonom ovde kažemo da taj koji plati ne može da plati pa da bude urađeno sutra ujutro namesto onoga ko je došao sa uputom, nego je to dopunski rad i taj dopunski rad mora da bude posebno definisan i zbog toga je on ovde posebno definisan.
Ova priča o tome da li je nešto moguće ili nemoguće, moguće je da se proveri ako se npr. sada svi potrpamo u jedan autobus i odvezemo ne dalje od 250 kilometara, gde god da krenemo, na sever u Mađarsku, na jug u Grčku, na istok, zapad, severoistok, severozapad, jugoistok, jugozapad, svaki sistem ima neki model kojim se trudi da ne upropasti javni sektor i državnu bolnicu.
Postoji, između ostalog, jedan primer, koji je preko Atlantskog okeana, gde je upravo takav pokušaj potpunog razdvajanja, ali to je sistem u kome je 40% davanja direktno iz džepa, u kome ne morate obavezno da se osigurate i u kome ima 40 miliona neosiguranih lica. Tu onda nema ni "s" od solidarnosti, ni između bogatih i siromašnih, ni između zdravih i bolesnih.
Dakle, suština u ovim promenama koje se ovde nude... I, zašto dopunski, a ne prekovremeni? Zato što je koleginica Dacin malopre ispričala primere koji su više nego očigledni. Znači, pošto nije dopunski, plaćen je samo kao prekovremeni i ljudi nisu motivisani da tu subotu, umesto da provedu sa svojom porodicom, rade. Međutim, odrade, jedan ostane u ustanovi. Definicija dopunskog pruža fer-plej, zarada se deli na način na koji je zaradio, a mi znamo da se u našem poslu vrlo dobro zna ko kosi, a ko vodu nosi.
Nemojte misliti da ljudi odlaze privatno zato što je privatno, ili državno zato što je državno. Ne, idu kod čoveka imenom i prezimenom kod koga žele da urade neku intervenciju, ako je to nekakva vrhunska intervencija.
Ovde se samo otvara regulisan prostor da državna ustanova evo danas u osam sati uveče može da koristi svoje kapacitete sada za one koji nemaju uput i plaćaju, a ne pre podne, kada se leči narod koji nema da plati i koji treba da ima isto vrhunske uslove. Ustanova treba da svoje kapacitete iskoristi maksimalno, treba da postoje regulisana pravila igre i onda ćemo ovo 2% - 4% nacionalnog dohotka, što je sada nedefinisano, imati jasnim kanalima definisano gde i na koji način ide i naravno da smo onda vrlo blizu sa računima, evidencijom, porezom, sa mnogo boljom slikom evidencije i uvida u to koliko se kojih usluga i gde radi.
Dakle, prihvaćeni amandmani zaokružuju priču na ovaj način, a amandman koji je prethodnik isticao zapravo navija vodu na jednu vodenicu. Stvari treba nazvati svojim imenom. Ukoliko se prihvati amandman kolege Vučićevića, u tom slučaju konsultant može da ode samo u privatnu ordinaciju.
U tom slučaju, koleginica Dacin može jedino da ode u subotu i da ljude iz "Baninija" pregleda kod nekoga u privatnoj poliklinici, a u slučaju definisanja dopunskog rada, sutra će 20.000 radnika u nekoj privatnoj ustanovi...
Recimo, "Sartid", ako ekonomski dobro stoji, više neće moći da sklopi nikakav ugovor sa državnom ustanovom, jer ona nema mogućnosti dopunskog rada i angažovanja svog kapaciteta, nego samo sa privatnikom. Gde je tu sistemsko rešenje koje ne navija, nego reguliše, sa ciljem isticanja u pravi plan javnog interesa?
Mislim da je očigledno kada se uporedi ovih nekoliko diskusija i zbog toga, zbog tih i mnogih drugih argumenata, a ti mnogi drugi spadaju u uporedne analize... Stručna javnost vrlo dobro zna da je početkom ove godine javna rasprava počela tako što su sva rešenja stavljena na sto, dakle, austrijska, slovačka, češka, britanska, francuska, italijanska, mađarska, hrvatska, slovenačka, sva, i od njih se polako dolazilo u toku ove godine do nečega što mislim da predstavlja za ovaj trenutak dobro rešenje.
Na tri godine se oročava samo jedan konsultantski ugovor van državne ustanove, a u državnoj ustanovi otvara se prostor, ne za privatni lični rad, jer ne mogu ja kao državni doktor da donesem odluku o tome da radim privatno gastroskopiju na svojoj klinici, nego moram prvo da dokažem da gastroenterologija radi odlično pre podne i maksimalno koristi kapacitete, što u ovom trenutku nije slučaj, jer ako se nešto čeka duže nego što treba po kvalitetu, neće moći da se radi dopunski.
Ako nisu svi specijalisti u ambulanti posle podne, nema dopunskog rada. Znači, zbog toga ove dve ili tri ograde, tek ukoliko je to zadovoljeno, onda se otvara prostor za dopunski rad i onda taj novac ostaje ustanovi.
Ili, dom zdravlja koji ima dobru fizijatriju i ima ultrazvučni tretman povrede; vi dođete na pola sata na tretman svoje povrede. Dakle, preko puta doma zdravlja postoji privatna fizijatrijska ordinacija koja isto to radi. Imate čoveka koji hoće da plati da u 23,00 časa uradi tretman. Rešenjem kolege Vučićevića moraće fizijatar iz doma zdravlja da ode preko puta u privatnu fizijatrijsku ordinaciju i tamo da uradi taj tretman u 23,00 časa, ili kod kuće, a onemogućiće mu se da dom zdravlja kroz ovu proceduru dobije pravo da u 23,00 časa nekome izađe u susret, jer to donosi prihod od koga će ta fizijatrija kroz mesec dana ugraditi klimu u sve ordinacije, pa će i onaj ko nema da plati hvala bogu dobiti uslugu u pristojnim uslovima i podizaće se nivo ustanove.
Tako iz dana u dan, iz meseca u mesec i za tri meseca, ne ova prva, ali neka druga, možda za tri meseca, možda za četiri meseca, videće se pomak nabolje.
Daleko od toga da je idealno; da ima idealnog rešenja, ništa lakše, mi bismo videli gde je to što je idealno, hajde da ga donesemo i to je pravi put. U stvari, ovo što nekoliko dana pričamo i što iznosimo različite stavove najbolji je dokaz da nema idealnog rešenja.
Dakle, na balansiranju i terazijama, gde ima više koristi, a gde više mana, više je štete ako dam privilegiju samo vlasniku privatne ordinacije da on ima ekskluzivno pravo da sa nekim sklopi ugovor, da se samo kod njega radi nešto što je posebna procedura, a da to zabranim državnoj ustanovi gde je ovaj vrhunski stručnjak naučio zanat, bez čega on to nikada ne bi znao da radi i da niko od naroda ko je obavezno osiguran više od njega nema koristi.
Dakle, jedna solucija je – potpuno odvajanje, ili privatno ili državno; onda tog stručnjaka gubite potpuno za ljude koji nemaju novac, jer onda on ne ostaje u ustanovi gde ne može da računa na dopunsku zaradu. Ako zabranite da on to radi u ovoj ustanovi, bez obzira što postoje uslovi u subotu i nedelju i van radnog vremena, onda na tacni izručujete tržište privatnog osiguranja privatnim ustanovama, dopunska sredstva privatnim ustanovama, sve privatnim ustanovama. To nije fer, to nije korektno i to niko u stručnim krugovima ne razume, izuzev ukoliko neko ima zaista jasno definisan lični i grupni interes.
Interes pokreće sve, ali uređena društva služe da se interesi usklade i da naprave pravila koja važe za sve i ko ih bude kršio, bogami, onda će imati komoru, imaće licencu, gubiće posao, a posle tri godine konsultantski rad kao dopunski rad se ukida i u četvrtoj godini ako ste puno radno vreme u svojoj ustanovi ne možete biti konsultant. Onda morate po Zakonu o radu da radite skraćeno četiri sata, pa onda možete druga četiri sata raditi tamo, ali će se onda za vas plaćati doprinos i regulisati na drugi način vaš radni odnos. To je vizija uređivanja ove oblasti, bez obzira na politiku, na različite stavove.
Verujte mi, ovo sam izneo kao ministar zdravlja koji je doktor i koji je osluškivao, saslušao sve argumente, pokušao da vagajući uporedna iskustva da rešenje koje će na kraju da bude korisno, pre svega za one koji nemaju da plate. Dakle, mali procenat ljudi ima novca da plati ekstra uslugu. Državne ustanove treba da izgledaju bolje i one su, verujte mi, kolega Vučićeviću, 2005. godine bolje nego 2000. godine.

Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što me je ministar pogrešno protumačio, ali ja nijednog trenutka nisam krio da sam privatnik i tu ništa nije sporno. Nijednog trenutka nemam šta da navijam na svoju vodenicu. Privatna firma, stoji tabla, ili neko hoće doći ili neko neće doći. To je jasno. Naravno, tačno je i to da se ovim zakonom... I ministar je bio privatnik, ministar je radio privatno. Pa šta, bože moj, radio privatno, sada je ministar.
Tačno je, ja to nisam želeo da kažem, ovim zakonom se apsolutno gasi privatni sektor.
Znači, donošenjem ovog zakona privatni sektor se gasi i otvara se privatni sektor u okviru društvenog sektora. To je prva stepenica, privatizacija društvenog sektora od strane određenih grupacija ljudi koji će zakupiti prostore u okviru matične kuće.
I nije tačno da mojim amandmanom nije data mogućnost da lekar iz "Bežanijske kose" radi u Kliničkom centru, ali nije data mogućnost da lekar iz "Bežanijske kose" radi baš u "Bežanijskoj kosi", ili lekar iz Kliničkog centra baš u Kliničkom centru. Tamo gde je proveo 20 godina radnog staža, tamo gde poznaje kolege, sestre i tamo gde može organizovati mrežu i sve ono što treba da se pregleda, što treba da bude dopunsko, dakle, gde treba uraditi dopunske analize i preglede da bi došao do jedne dijagnoze i uradio hiruršku intervenicju, da će to sve ići na recku. Kako ćete vi to fakturisati? Sve će ići pre podne na recku, sve prijateljski i sve preko veza.
Naravno, određena grupacija će uzeti jedan zakup, drugi zakup, treći zakup i ovo je prva stepenica privatizacije društvenog sektora koja će kasnije uslediti, a ovim zakonom ministar apsolutno gasi privatni sektor i otvara 20.000 privatnih ordinacija u okviru društvenog sektora.
Nisam to želeo malopre da kažem, ali kada već ministar meni reče – neki interes privatnih sektora. Ne, nema interesa privatnog sektora. Privatni sektor je privatni sektor. On radi ekonomski, svoje cene ima, neko ga prihvata ili ne prihvata, ali da je ministar želeo, što je bilo normalno, da izjednači privatni i društveni sektor, kako u pravima, tako i u dužnostima, ovaj zakon bi bio prihvaćen i od strane privatnika i od strane svih lekara.
To je ono što smo mi očekivali, izjednačavanje privatnog i društvenog sektora, kako u pravima, tako i u obavezama, i ispravljanje svega onoga što danas u zdravstvu nije dobro da sutra bude bolje. Ne verujem da će to ovaj zakon rešiti i da će tako biti, ali rekao sam – neki tamo doktor Vladan Vučićević je rekao to, ministar je rekao to. Mislim da će za tri meseca biti prvih rezultata, ali evo, za tri do šest meseci ovaj zakon će dati rezultate, ja mislim negativne. Hvala.

Za reč se javio ministar Tomica Milosavljević.

Zaista se izvinjavam što se ovoliko javljam, mislim da je važno da nastavimo na ovaj način razgovor. Ovo jeste pitanje oko koga treba imati jasan stav. Srbija je već jednom videla kako izgleda kada se napravi potpuna zabrana bilo kakvog dopunskog rada i kada se insistira na striktnom razdvajanju državnog i privatnog sektora. To je postojalo u jednom propisu sredinom devedesetih i nije valjalo. Nije bilo dobro, jer je posle toga procvetao rad na crno. To je bio način da se nađe jedan socijalni ventil za situaciju u kojoj niste imali ni elementarno da platite zdravstvenog radnika.
Dakle, dva su moguća crno-bela rešenja. Jedno rešenje je da potpuno zabranite bilo kakav rad van one ustanove u kojoj je vlasnička struktura u kojoj radite, pa je državni doktor ili državni ili je privatni. To rešenje je nerealno. Nijedna ga država u Evropi nije primenila a da funkcioniše kako treba. Nijedna ga nema. Svaka ima različita iskustva, ponavljam, u javnoj raspravi razgovarali smo o svim rešenjima koja danas postoje i u veoma razvijenim zemljama, i u tranzicionim i u siromašnim. Ima mnogo lutanja, menjanja, traganja. Nema idealnog rešenja.
Ovde se ovim zakonom jasno i otvoreno neke stvari kažu. Kaže se da, pre svega, dopunski rad postoji i da se on tako zove, kaže se kako se plaća. Plaća se ustanovi i dobija se račun i onda se posle toga čovek oslobodi poreza kada dođe kraj godine. Kaže se da postoji račun na koji se skupljaju ta sredstva, a sve drugo je, u stvari, zamena teza.
To, Bežanija, Klinički centar, jedna bolnica, druga bolnica, to je zamazivanje očiju. Mi se moramo suočiti s tim da imamo niz pregleda i postupaka koji nisu dovoljno dobro evidentirani, da je kvalitet šarolik i različit, pa zato i donosimo zakone, zbog toga što predstoji potreba uvođenja jasnih pravila igre, kojih ćemo se onda držati. Zbog toga je bilo važno da ovih nekoliko dana govorimo o setu zakona.
Daleko od toga da je ovo idealno i da je zakucano za sva vremena. U zakonu lepo kaže, tri godine postoji pravo na konsultantski rad u privatnoj ustanovi. Nikada nije garancija vlasnička struktura za kvalitet nekog rada. Posle 10, 15 godina tranzicije u jednom zdravstvenom sistemu u kome se vidi da postoji dva do četiri posto novca koji je zapravo u neregulisanim tokovima i koji ugrožava čitav sistem finansiranja zdravstvenog sistema zemlje. To se vidi i viđa i u drugim zemljama u tranziciji. Kroz to su prošle zemlje u okruženju.
Moramo učiniti sve da se jasno zna šta je sa novcem iz zdravstvenog osiguranja, danas je transparentnije nego ikad na sajtu zavoda za osiguranje. Govorim o kapitaciji, o drugačijem načinu plaćanja, da se jasno zna šta sa dopunskim novcem, da državna ustanova radi za taj novac iz obaveznog osiguranja, ali i za privatno osiguranje, i da to isto rade i privatne ustanove.
Ovo nije kraj privatnih ustanova. Ovo je kraj lošeg rada. Ovo je početak mnogo boljeg rada onih koji su dobri i tako treba da bude. Treba na tržištu da opstanu najbolji. Ne treba da opstanu privatne ustanove koje se registruju u Ministarstvu zdravlja na jedan način, u opštini na drugi način, pa se onda po preduzetničkom zakonu zovu međunarodna klinika za glavu i za centriranje očiju, a u suštini one su specijalističke ordinacije. To se sada ovde reguliše.
Treba da postoji jasan ugovor konsultanta koji je konsultant u toj ustanovi.
Ne može se onda ići u školu i mahati viskom ispred stomaka i dijagnostikovati pankreas, a da je neko pri tome ginekolog po profesiji, radi u ordinaciji koja je ordinacija opšte medicine, a registrovana je u opštini kao centar za ovo i za ono. Zbog toga su ovi zakoni važni, da se popu kaže pop, a bobu bob.
Nema oročavanja, 3, 6, 9, 12, život će pokazati šta znači sledeći korak u uređivanju sistema. To se ne može uraditi sa oročavanjem. Mi jesmo u promenama i zbog toga jeste velika odgovornost ove skupštine i ove vlade i zbog toga smatram da je imalo smisla uložiti napor, menjati propis, pre svega da bismo učinili da zdravstveni sistem bude efikasniji, da bude dostupniji svima.
Bez obzira na ove naše rasprave, kada malo bolje pogledate šta smo sve ovde izgovorili, izuzev desetak sporenja oko termina, oko varijanti koje su ovakve ili onakve, suštinskih neslaganja zapravo nije bilo. Hvala.

Zahvaljujem se ministru.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 199. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 199. amandman je podneo narodni poslanik Radoslav Jović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 199. amandman je podneo narodni poslanik Radojle Bukvić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 200. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 201. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Amandman Gorana Ilića na član 201. je povučen.
Na član 202. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Skupština AP Vojvodine je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 208. doda novi član 208a.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 209. amandman je podnela Skupština AP Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 210. amandman je podnela Skupština AP Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 211. amandman je podnela Skupština AP Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 211. amandman je podneo Miljko Četrović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Izvolite. Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović.

Poštovani narodni poslanici, pošto se ova rasprava odužila i iz dana u dan ulazimo već u kasne večernje sate, vrlo ću kratko, a vezano za član 211. stav 1. predložio sam da se reč "ministar" zameni rečju "ministarstvo".
Obrazloženje zašto se amandman ne prihvata ne stoji, i pozivanje na tačku 44 u odnosu na amandman koji je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović, gde je isto predložila da se reč "ministar" zameni rečju "ministarstvo". U obrazloženju zašto se ne prihvata amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović poziva se na Zakon o državnoj upravi koji je ova Narodna skupština donela i objavljen je u "Službenom glasniku" broj 79/05.
A imali smo priliku da slušamo ministra za državnu upravu da će ministarstva, po ovom novom zakonu, biti organizovana tako što će ministri biti samo birani kao politička lica, a svi drugi u ministarstvima, počev od zamenika ministra, pomoćnika i ostalih, biće profesionalci i biće birani konkursom.
Članom 211. predviđene su odredbe da po razmatranju izveštaja i predloženih mera iz člana 210. ministar donosi rešenje kojim može privremeno zabraniti, u potpunosti ili delimično, obavljanje određenih poslova u zdravstvenoj ustanovi, odnosno od tačke 1) do tačke 4) i u zadnjem stavu ovog člana i predložiti oduzimanje licence zdravstvenom radniku. Ovde jasno stoji da se ovo obrazloženje ne može primeniti.
Postavljam pitanje i slažem se sa tim, ako je ministar nadležan za potpisivanje podzakonskih akata, sigurno ne radi kao ministar, u ovom slučaju kada se radi o donošenju rešenja, kada ministar može stići, kada je u pitanju Ministarstvo zdravlja, da donese sva ova rešenja, da uđe u suštinu svakog rešenja i izveštaja i predloženih mera od strane nadzornika.
U suštini, ovde je trebalo prihvatiti ovaj amandman, jer radi se o tome da neko od tih profesionalaca... A, ovde je obrazlagano, kada je bio Zakon o državnoj upravi, da će imati mandat i biti birani po konkursu i biće opredeljujući stručni kriterijumi, iskustvo, sposobnost i znanje, njihov mandat biće pet godina i neće se poklapati sa mandatom ministra. U tom smislu smatram da ovaj amandman treba prihvatiti. Hvala.

Reč ima ministar Tomica Milosavljević.

Zakon o državnoj upravi vrlo precizno kaže šta sve ministar mora da radi. Međutim, ja zahvaljujem narodnom poslaniku na tome što je pitao – kada ministar može stići. Pa, mora da stigne da pročita svako rešenje. Ne postoji nijedno rešenje tog tipa koje ovaj ministar potpiše, a da pri tom dobro ne pročita i da insistira da stoji paraf i onog stručnog lica koje je uradilo posao i sekretara ministarstva. To je procedura u državnoj upravi. Ovo sam malo dodao, što nije moralo, ali zapravo, Zakon o državnoj upravi je tu vrlo precizan i mi nemamo prava da ga menjamo.