Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Ivan Radić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandmana, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Ivan Radić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo na član 18. Predloga zakona odnosi se na deo zakona koji reguliše diskriminaciju u vezi sa obrazovanjem i vaspitanjem.
Njime se u članu 18. stav (2) dodaje tačka 4. koja glasi: "Neprihvatanje osobe sa invaliditetom od strane grupe učenika ili njihovih roditelja, čak i kada nema nikakvih pojavnih oblika diskriminacije."
Obrazloženje Vlade zbog čega se odbija ovaj amandman je krajnje šturo i nejasno, neprecizno, da ne koristim reč – netačno. Evo o čemu se radi.
Kaže se, amandman se ne prihvata, jer je predloženo rešenje već sadržano u odredbama člana 18. Predloga zakona, što svakako nije tačno, a u to možemo da se uverimo i u sledećem.
Član 18. u stavu (2) ima tri tačke koje definišu koji su to oblici diskriminacije iz stava (1) člana, i kaže – 1. uskraćivanje prijema deteta predškolskog uzrasta, učenika, odnosno studenata sa invaliditetom u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu; 2. isključenje iz vaspitne odnosno obrazovne ustanove itd; i 3. postavljanje neinvalidnosti kao posebnog uslova za prijem u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu.
Dakle, sve tri tačke ovog člana u stavu (2) se odnosi na diskriminaciju od strane vaspitno-obrazovne ustanove, na diskriminaciju prema tom detetu. Nema reči o diskriminaciji od strane grupe učenika, odnosno njihovih roditelja.
A onda u nastavku malo ublažavate sopstveno obrazloženje i kažete: "Konkretno pitanje prihvatanja osoba sa invaliditetom u praksi je moguće prevazići promenom svesti, vaspitanja i ponašanja i kroz zajedničko delovanjem putem medija."
Dva primera kako može doći do promene svesti. Najlakši način da se dođe do promene svesti to je da se nešto uvede u zakon.
Primer prvi, kako smo uticali na svest ljudi da vezuju sigurnosne pojaseve kada ulaze u automobil; tako što smo to uveli u zakon i okarakterisali ga kao prekršaj.
Danas imamo situaciju da ogroman broj vozača, dakle, stavljaju sigurnosne pojaseve.
Primer drugi, možda još svežiji, kako smo uticali na svest pušača da ne puše u zatvorenim prostorijama i na javnom mestu gde ima određenih ili makar jedan nepušač; tako što smo to uveli u zakon i okarakterisali ga kao prekršaj.
Zato smatram da bismo i ovo mogli da uvedemo u zakon, tim pre što nikakvu štetu ne bi naneli drugim licima, a možda kroz deset, a možda i kroz dvadeset godina, neće biti potrebe da takve odredbe stoje u zakonu, jer će doći do promene svesti.
Ali, do tada to svakako nije moguće, tim pre što ovaj primer koji sam naveo nije nešto imaginarno, nepostojeće, da biste mogli vi reći, eto radikali, tek da bi napisali amandman, već je zaista česta pojava da određene grupe, roditelji često sprečavaju prijem, odnosno pružaju otpor prijemu deci sa invaliditetom u obrazovnu ustanovu, što im onemogućava redovno školovanje. Zato predlažem da još jednom razmislite i prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Reč ima poslanik Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan dobar amandman koji ne razumem zašto poslanička većina ne bi mogla da prihvati, zašto ga Vlada nije prihvatila.
Naime, reč je o diskriminaciji u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. U stavu (2) mi tražimo da se posle tri tačke – uskraćivanje prijema deteta predškolskog uzrasta, učenika, odnosno studenata sa invaliditetom u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu, pa zatim isključenje iz vaspitno-obrazovne ustanove i postavljanje neinvalidnosti kao posebnog uslova za prijem u vaspitnu odnosno u obrazovnu ustanovu –uvede još jedna pojava koja bi trebalo da se klasifikuje kao diskriminacija, a koja je najčešća. To znamo svi.
Sada ću na nekoliko primera to da pokažem i svi ćete videti da sam, nažalost, u pravu.
Dakle, naši mediji su u celom društvu, prate trend, ne znam zbog čega i ne znam na koji način, ali valjda da se priča, od one ideje da se govori o pojedincu, o ugroženosti građana, pa sada, da li je pedofil, da li je silovao ovoga ili onoga, da li je uradio ono na ovakav ili onakav način, sada se svi zgražavamo na neki način nad onim što znamo da se zbiva svuda kod nas i što treba da lečimo, ne samo preventivnim merama, već i represivnim, i to je sve u redu.
Sada se pojavljuje nešto što je poseban oblik diskriminacije pojedinih lica, rekao bih pojedinih etničkih grupa, pri tome mislim na romsku etničku grupu, pre svega, ili nacionalnu manjinu ili kako god hoćete i mislim na lice sa invaliditetom. Kako se to radi? Naime, svima su puna usta ljudskih prava, sloboda, građanskih prava, zaštite tih lica na svakom mestu mogućem, da se svako ko bi nešto negde javno izgovorio osudi, u ovom slučaju za fašizam, u drugom slučaju za neljudskost itd.
U praksi kada pogledate mnogo su češći ti slučajevi, nego stvarne i realne osobe takvog ponašanja. Navešću vam jedan primer, jer svi govore, Romi su isti kao mi, zaista mislim da jesu, nikakve razlike nema, nikakva razlika ne sme da se pravi.
Kada dođe do toga da ti bude prvi komšija, onda skaču: neću, zašto baš ja, daj da bude neko drugi. Isti problem imamo i sa ljudima sa invaliditetom: jeste, strašno mi je žao, strašno mi je i ovako i onako, a možda bi malo zgodnije bilo da to dete ide u neki drugi razred, jer znaš, ne znam šta je, pomoći ćemo na sve načine, ali da baš ne bude u klupi do mog deteta.
To je nešto što je nedopustivo. Svi znamo da se to zbiva i to je nešto što ne sme da se radi. Kao što ne sme da se radi još jedna stvar, a to je zloupotreba invalidnih lica, ne samo u političke svrhe, nego u sve druge moguće svrhe na najgori mogući način. Zato vas pozivamo da za ovaj amandman budete.
Sećam se, i o tome sam govorio kada smo pričali o zakonu u načelu, kada smo imali u izbornoj kampanji, bili su izbori beogradski za gradonačelnika, posetili smo, bilo je više udruženja lica sa invaliditetom, ljudi su, bio sam iznenađen, dakle, visoki intelektualci, izuzetno obrazovani, ne samo da poznaju pravne norme, pravni sistem Srbije, već na jedan izvanredan način govore o problemima sa kojima se suočavaju.
I njima čak i način na koji mi pričamo danas ovde svi i sam zakon jeste na neki način pravljenje diskriminacije. Mi sve vreme danas govorimo o tim razlikama. Bilo bi dobro kada bismo pokazivali da ti ljudi kada dolaze na najviše funkcije da se u stvari ne razlikuju od svih ostalih.
Jer to, da li će neko da ima ovakav ili onakav problem, nije to njegova krivica. Može u drugim osobinama da bude neuporedivo bolji, ne samo da to nadomesti, nego da nam pokaže da može i najodgovornije poslove da obavlja neuporedivo bolje, neuporedivo odgovornije nego što čine neki drugi.
A onda, najgori oblik zloupotrebe koji se tada dogodio jeste - ja ću da ti napravim to, ja ću da ti uradim to; a ljudi gledaju, oni ne traže ništa, ne traže mnogo, traže osnovne uslove. Zaista, tu ima strašnih priča. Traže bukvalno osnovne stvari od države. Neki traže da mogu štake da kupe po pristojnoj ceni, da im ne prodaju ne znam kakvo uvozno drvo po ne znam koliko para i ne znam kolik šta sve. A onda, ja ću 5.000 rampi da izgradim, ja ću ne znam šta, to su rampe za ljude, to su one površine preko kojih lako možete da prelazite kolicima i drugim uređajima. Sa druge strane, posle toga se ništa ne dogodi.
Što smo videli poslednjih dana, ajmo u političke svrhe to da zloupotrebljavamo. Dogodio se jedan skandal, koji ljudi nisu primetili ili ljudi nemaju gde da primete, pošto oni imaju samo svoje televizije. Naime, neko da bi pokazao kako se zloupotrebljava državni novac, reč je trenutno o najvećem tajkunu u Srbiji, Draganu Đilasu, onome što se hvali da nije tačno kad Toma Nikolić kaže da on ima 400 miliona prihoda, nego da on ima dve milijarde godišnje prihoda.
Pa vas pitam, a ko to i kako zarađuje, kako to ministre? Kakva je to pamet pa dve milijarde na prodaji vazduha? Pa mi objasnite, računam svi smo glupi, ali sumnjam da ćete reći da su svi građani glupi, da ne mogu da zarade ni stoti deo toga što neki mogu zato što se nalaze na mestu direktora Narodne kancelarije.
Dakle, taj tajkun je otišao u posetu Ivici Lazoviću, koji je dobio ocenu trajnog invaliditeta posle sukoba na beogradskim ulicama, jednog mitinga, s jedne strane Socijalističke partije Srbije, s druge strane neki DEPOS ili DOS, nije ni bitno u ovom trenutku. I, tom čoveku država zaista mora da pomogne na svaki način u skladu sa zakonom, bez obzira sa koje je strane i bez pravljenja bilo kakve razlike.
A šta oni urade, pođu kamere, e mi sad slikamo, šta će od narodnih para, ne od svojih para, ne od tajkunskih para, nego od narodnih para šta će da odnese i da kaže - evo ga, nosim invalidu, na tome se insistira, nosim invalidu koji je postao invalid zahvaljujući zločinačkom režimu Slobodana Miloševića ili ne znam čega.
Ne postoji gora ni politička ni ljudska diskriminacija, niti bilo šta, a on ulazi, tajkunčina, sa dve neke kese, napunio sardinama i ne znam čime, i 10 hiljada državnih para daje. Pa daj i više, daj nešto i svojih tajkunskih miliona, od onoliko tajkunskih milijardi.
To je nešto što vređa svakog čoveka u ovoj zemlji, što pokazuje kakvi ljudi danas upravljaju Srbijom.
Je l' vidite kakvi su ti mediji? Pošto su neki sveci napravljeni. U petak ili subotu naši poslanici Nemanja Šarović i Nenad Mitrović odneli su 1.200 knjiga u sela Gotovuša i Štrpce na Kosovu i Metohiji. Mi smo uredno poslali, dočekali su ih lepo.
Oni su to od svog novca i novca Srpske radikalne stranke odneli našem narodu na Kosovu i Metohiji. Odneli Srbima u dve osnovne škole i jednu srednju, tri osnovne i jednu srednju. Niko nije hteo da kaže ni jednu jedinu reč, ali zato se slikaju oni koji imaju pet miliona evra prijavljeni profit na godišnjem nivou.
Pazite ljudi, mi ne pričamo o 50, 60 hiljada evra, mi ne pričamo o 500 hiljada evra, mi pričamo o pet miliona za jednu godinu. Za 10 godina to je ljudi 50 miliona evra, ne dinara. To u dinarima pa puta 90, pa sračunajte koliko je. Ne možete ni da sračunate. To je nešto što mora da se spreči.
Mislim da je ovaj amandman u načelnom smislu, u smislu odnosa Narodne skupštine Republike Srbije prema invalidnim licima, veoma značajan i mislim da to možete i vi da prihvatite, gospodine ministre. Jer, ako bi se sprečili roditelji i deca koja su često, naravno koja od nas roditelja to nauče, pa umeju da budu veoma nepravedna i da to napravimo kao makar neku vrstu prekršaja, sa moralnom sankcijom za roditelje koji su za takvo ponašanje odgovorni, mislim da ćemo veliki rezultat da postignemo.
Sasvim sam siguran da bi to naišlo na najveće odobravanje i invalidnih lica, ali i svih dobrih ljudi u ovoj zemlji. Govorim sada o svim ljudima zato što mislim da je najveća pomoć njima da se ne razlikujemo uopšte, da ne postoji nikakva razlika, da ne postoji nikakvi problemi.
Da niko ne kaže - nemoj, njega ću da sažaljevam zato što on slabije čujem, njega ću da sažaljevam zato što slabije vidi. Ne, on je moj drug, on je moj prijatelj i on je super, u svemu smo isti. I iste devojke imamo, i u iste kafiće izlazimo, i na ista mesta itd. Da napravimo takvu atmosferu da ne budemo ti koji ćemo da širimo razlike. Mislim da je to najvažnije pre svega zbog dece, za odrasle ljude i ovako i onako, ali pre svega zbog dece.
Ne postoji veća i važnija stvar koju bismo mi na takav način mogli da uradimo i mislim da je ovo jedna sitnica, ne bog zna šta, jedna sitnica koja bi javnosti u Srbiji pokazala kako i na koji način možemo da se odnosimo i kako možemo da se ponašamo kao ljudi i da imamo human stav.
I još nešto, pogrešio sam prošli put, a svaki put kad pogrešim volim da se izvinim i građanima Srbije i onima protiv kojih sam nešto rekao. Rekao sam nešto protiv Televizije Srbije, da za ljude sa oštećenim sluhom nemaju specijalne vesti.
Dogodilo se da u to vreme radim, ne gledam, dogodilo se da sam slučajno u Narodnoj skupštini uključio Televiziju Srbije i video sam u nekom terminu, četiri sata popodne ili tako nešto, da takvu emisiju ipak imaju, i još jedanput se izvinjavam onima koje sam zbog sopstvene greške možda povredio.
Dakle, mislim da biste ovo mogli da prihvatite, a istovremeno pozivam one koji su naučili da na zloupotrebama, na mahinacijama i ljudskim patnjama pokušavaju da stiču poene, trošeći narodne pare, da to više ne čine. A vas, gospodine ministre, pozivam kao člana Vlade, nije to vaša direktna nadležnost, postoje druga ministarstva, da krenete u obračun sa tajkunima, sa onima koji su učestvovali u raznim kriminalnim rabotama. Nije Karić jedini tajkun u ovoj zemlji.
Nismo mi protiv bogatih ljudi, treba da bude što je moguće više bogatih ljudi, ali koji će na zakonit način to bogatstvo da steknu, nego je moj zahtev vama da tražite da se Vlada obračuna sa kriminalnim tajkunima u ovoj zemlji. Imate ih koliko hoćete, pođite od najvećeg tajkuna Dragana Đilasa, Vuka Hamovića, do svih ostalih. Radite svoj posao ako hoćete da u Srbiji bude pravna država, da bude vladavina prava, ako ne, raspisujte izbore, pa da posao završavamo. Hvala vam najlepše.

Da li još neko želi reč? Ne.
Na član 22. amandman je podneo poslanik Branislav Rankić.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 22. Predloga zakona glasi: "Posle tačke 4. dodaju se tačke 5. i 6." A da biste videli koje su tačke 5. i 6, pročitaću ceo član, da vidite koje su prve četiri tačke. Inače, ovaj član objašnjava šta se to smatra diskriminacijom zbog invalidnosti prilikom zapošljavanja.
Kaže: "1. neprimanje u radni odnos osobe sa invaliditetom ili pratioca osobe sa invaliditetom zbog invalidnosti, odnosno zbog svojstva pratioca osobe sa invaliditetom; 2. postavljanje posebnih zdravstvenih uslova za prijem u radni odnos osobe sa invaliditetom, osim ako su posebni zdravstveni uslovi za obavljanje određenih poslova utvrđenih u skladu sa zakonom; 3. prethodna provera psihofizičkih sposobnosti koje nisu u neposrednoj vezi sa poslovima za koje se zasniva radni odnos; 4. odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija radnog mesta koja omogućuje efikasan rad osobe sa invaliditetom, ako troškovi adaptacije ne padaju na teret poslodavca ili nisu nesrazmerni u odnosu na dobit koju poslodavac ostvaruje zapošljavanjem osobe sa invaliditetom".
Ovako izgleda član 22. Predloga zakona, a amandmanom predlažem da se dodaju tačke 5. i 6. One bi glasile: "5. smatra se diskriminacijom neprimanje u radni odnos osobe sa invaliditetom ako on zadovoljava opšte uslove za zasnivanje radnog odnosa i posebne uslove koje zahteva predviđeno radno mesto; 6. posebne podsticajne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom regulisaće se posebnim zakonom".
Amandman Vlada nije prihvatila iz razloga što se kaže da je ovaj problem diskriminacije osoba sa invaliditetom prilikom zapošljavanja rešen članovima 18. i 20. Zakona o radu. Ako jeste rešeno, zašto ste onda navodili i ove četiri tačke, zašto niste rekli da je problem diskriminacije zbog invalidnosti u zapošljavanju rešen članom 18. Zakona o radu i onda niste imali potrebe nabrajati ni ove četiri tačke.
Tačku 6. odbijate i kažete: "Posebne podsticajne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom urediće se zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je u proceduri". Kada je u proceduri, zašto ste vi onda stavljali tačku 4. u član 22, jer vi tačkom 4. člana 22. upravo govorite o tome šta može da bude podsticajno da bi se primila osoba sa invaliditetom.
Tu, pre svega, mislim na to da se mora jedan broj radnih mesta adaptirati, a pri tom kažete da to ne sme pasti na teret poslodavca, odnosno ne može poslodavac taj teret podneti ukoliko je to u nesrazmeri sa njegovom planiranom dobiti. Ko će onda da otvori jedan veliki broj radnih mesta koji je potreban Srbiji da bi se zaposlile osobe sa invaliditetom? Podrazumeva se da će se to zakonom regulisati tako što će jedan deo toga ostvariti Vlada, jedan deo lokalne samouprave, ako već poslodavac ne sme ničim da se obaveže da upravo on adaptira jedan broj određenih radnih mesta da bi zaposlio jedan broj lica sa invaliditetom u svojoj sredini.
Dakle, nije mi jasno, ako zaista član 18. reguliše ovo, nije trebalo navoditi ništa, mogli ste ovo u potpunosti preskočiti ili u jednoj rečenici reći da je to regulisano članom 18. Zakona o radu, a ako se već donosi poseban zakon, nije mi jasno zašto ste u članu 4. navodili jednu od najvažnijih podsticajnih mera, a to je adaptacija radnih mesta za osobe sa invaliditetom da bi mogli da rade.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Stav Vlade povodom neprihvatanja ovog amandmana najbolje pokazuje kakav je Predlog zakona. Kažu da je to već regulisano nekim zakonom. Ne znam šta je ovde više regulisano od onoga što je regulisano našim propisima kojima se uređuju radni odnosi.
Međutim, tačka 4. i obrazloženje skreće pažnju na drugu pojavu.
Mi smo ranije imali te zaštitne radionice, pa su one bile namenjene za zapošljavanje invalida, pa se tačno znali, recimo, ko ima problema sa sluhom, radi u štampariji, a ovi koji imaju nekih drugih problema, rade na nekim drugim mestima. Mislim da je 50 godina bila praksa da slepa lica rade na centralama, zato što je to prilagođeno, oni mogu začas da se osposobe za taj posao itd.
Verovatno je potrebno razmišljati o nekoj podsticajnoj meri za one firme gde postoji mogućnost da invalidna lica obavljaju neki posao, da li sa punim radnim vremenom ili sa nekim drugim radnim vremenom. Najveći akt uklanjanja diskriminacije, one prividne, one pritajene, one koja možda i stalno postoji, jeste uključivanje tih ljudi u tzv. aktivni život, da vide da su pripadnici ovog društva, da njihov rad, bez obzira koliko je možda i simboličan, ima neku vrednost i ima neku društvenu potrebu.
Ne mogu da kažem za ministra Lalovića, ali mogu za onog pucval-ministra pre njega, onog sindikalnog, znate ga. Ovde je bila jedna štamparija gde su radila invalidna lica i on je to poprilično upropastio, iz ličnih razloga. To ljudi u ministarstvu vrlo dobro znaju. Još nekoliko zaštitnih radionica je upropastio.
Ako se ministar raspita u svom ministarstvu za ono što je radila ona Ljiljana i on, ona oko Zakona o radu, međunarodnih organizacija itd, a šta je on radio oko zaštitnih radionica, videćete da je nehuman odnos prema invalidnim licima koja su u radnom odnosu potekao iz ministarstva koje se po definiciji zalaže za uklanjanje svih oblika diskriminacije.
Kada se pravi propis, daje neka opšta norma, opšta zabrana itd, a u praksi vidite da gaženje kreće od prvog čoveka, ne kažem za vas, ministre, već za onog vašeg prethodnika, koji je pokušavao da glumi ministra, koji je u stanju sve i svašta da uradi, ali ako može malo i da neku štampariju ili nešto uzme pod svoje.
Kada je u pitanju radni odnos, pored jednog propisa ili još dva-tri koja, kao posebna, u delu koji se tiče zdravstva, obrazovanja, državnih službi, ali generalno opšteg propisa, Zakona o radu, koji treba i mora da ima te nediskriminatorske odredbe u pogledu zasnivanja radnog odnosa kada su u pitanju invalidi i hendikepirana lica, mi samo treba da imamo još jedan propis koji treba da omogući beneficirano ostvarivanje njihovih prava, tako da je ovo potpuno nepotrebno.
Vi ste odbili ovo što je gospodin Rankić predložio, nove tačke 5. i 6, a te tačke definišu sve ovo što je kod vas od tačke 1. do tačke 4. One su toliko opšte. Vi lepo konstatujete u vašem mišljenju da ne treba to da unosimo kada imamo Zakon o radu. Mislim da ovaj zakon ima veliki problem te koncepcije.
Dalje, mi sada pričamo o zaustavljanju, sprečavanju ili zabrani diskriminacije prema invalidnim licima, pa bez obzira kako definisali invalidna lica, ali mi nismo uspeli da zaustavimo diskriminaciju prema licima koja se ne vode kao invalidna i kao hendikepirana.
Malopre je gospodin Vučić pričao o deci. Vi se sećate da su Bojićevo dete premlatili u školi, ošišali ga, ćerka Gordane Pop-Lazić kakve je probleme imala, da ne pričam i za druge ljude. Ko je njih zaštitio od diskriminacije?
Ako to rade ovi iz DS, to nije diskriminacija. Zašto? Zato što oni to rade, a pobogu oni su ona slika ispod koje piše "demokratija". To vam je isto kao za ovo što kažu - dobar je preparat, uništava slobodne radikale. Neka uništi slobodne demokrate.
Znači, ugao posmatranja i odatle krene. Ako Tadić i ovi njegovi to urade, to je visokomisaono, a ako neko drugi nešto uradi ne valja ništa, katastrofa, iako je možda razlika pet dana, možda ste vi prvi rekli, oni kada kažu to je to, a vi kada ste rekli to je primitivno, to je prosto, niste obrazovani, sve najgore o vama. To je jedna psihoza koja se tako stvara.
Mogu da pravim smeške da li su ispunjeni baš svi uslovi da se neki invalidi zaposle preko puta, pa rizikujem da me pogrešno ne shvate ljudi koji su stvarno invalidi. Ne mogu da se igram jer sam u toj profesiji 20 godina bio, znam i poštujem te ljude, po službenoj dužnosti morao sam da im završavam neke poslove i da im pomažem. Znači, treba biti oprezan.
Kada je u pitanju zasnivanje radnog odnosa treba da imamo jedan opšti propis, treba da imamo nekoliko posebnih propisa koji uvažavaju neke specifičnosti radnog mesta, obrazovanja, a kada su u pitanju invalidna lica treba da imamo propis kojim se poboljšavaju uslovi ili država utiče na stvaranje uslova za njihovo zapošljavanje kroz novu poresku politiku.
Danas je tehnika i tehnologija toliko daleko otišla da verovatno ove najstručnije poslove koje obavljaju ljudi koji su slabo pokretni mogu i kući da rade, preko e-maila šalju svoje radove. Generacije i generacije naših studenata rade sa firmama u Americi preko e-maila. Naprave neki program, neki tekst, pošalju, to se tamo verifikuje.
Formalno-pravno može i radni odnos da bude takav i sada treba stvoriti uslove, jer postoji široka lepeza profesija. Imate invalidna lica koja su vrlo spretna za poslove sa rukama, imate stručnjake, arhitekte, pravnike. Moj kolega na fakultetu jeste slepo lice, ali pet puta je bio bolji student od svih nas. Bio je sekretar udruženja invalida slepih lica. Naš kolega je izuzetan pravnik.
Imate sposobnih ljudi, samo im treba pomoći da njihove sklonosti dođu do izražaja. Taj propis nam je potreban.
Znači, sednete sa Dinkićem pa kažete, ko zapošljava invalide ne plaća porez, ili mu se smanjuje porez na dohodak, ili porez na plate, eventualno da se oslobodi doprinosa. Što više tih lica bude na tim poslovima, ali poslodavac ima interesa.
Malopre je loš primer gospodin Antić koristio. On je rekao da smo za pojaseve brzo rešili, za cigarete smo brzo rešili. Ako u jednoj kancelariji ima nepušač postoji opasnost da dođe neki inspektor i kazni onoga što puši.
Ako bi išli tom logikom da rešimo onda pitanje narkomanije na taj način, tu već nailaze problemi. Da rešimo problem bolesti i asocijalnih ponašanja u vidu homoseksualizma, odmah će da skoči polovina odavde i da kaže da su to manjinska prava. Vidite kako se to menja, a ovo je možda još opasnije za društveni organizam.
Ako idemo samo na kažnjavanje to donekle daje rezultate, ali da neko dobije i korist od toga što poštuje zakon.
Znači, intencija da se hendikepiranim i invalidnim licima omogući da se zaposle, da preuzmu deo brige o svojoj egzistenciji putem svog rada, ali dajte tog poslodavca da malo častimo, da mu damo neku beneficiju, neki popust.
Ovako ako pričamo da smo za to, toliko i toliko smo dali za te uređaje, šta vredi kada on primi jednog, a posle kaže da je bolestan i posle pet godina ugasi to. Dajte da ga trajno pomognemo. Nađite mi privatno preduzeće koje je u svojoj centrali primilo neko slepo lice koje će da radi na centrali.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 27. amandman je podneo poslanik Rodoljub Gačević.
Vlada i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je protiv svakog vida diskriminacije, naročito protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom i to smo, bog zna koliko puta, ponovili u ovoj skupštini.
Međutim, diskriminacija može da se čini na bezbroj načina, počev od verbalne, fizičke, pravne, tako da nije samo nama cilj da se propisima spreči diskriminacija, tako što će se napraviti propisi i deklarativno izjašnjavati da smo protiv deklaracije, ukoliko ona ne može da bude sprovodljiva.
Dakle, mi želimo da se na ovakav način diskriminacija spreči, tako što će svi propisi biti sprovodljivi i da se kontrolišu.
Tako i u ovom članu 27, u kome se kaže da se za prevoz, u slučaju kada je potreban prevoz za osobe sa invaliditetom, stvore posebni tehnički uslovi, da se tada za te posebne tehničke uslove koriste posebna sredstva. U tom slučaju su drugačije cene, ali te cene ne moraju značiti da će biti visoke za korisnika.
Mogu da se stimulišu raznim poreskim olakšicama i na druge načine, tako da budu povoljne za korisnike tih sredstava. Mi ovde hoćemo da sprečimo da se pogađa pružalac usluga oko cene, oko kvaliteta. Pre svega mislim na taksi prevoz kada je u pitanju ta cena i kada je u pitanju kvalitet usluge.