Hvala. Reč ima narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Evo, u pravu su kolege koje su pre mene govorile, a koje su upozorile na sprinterski početak radnog dana.
Jer, ako bi se ovaj princip i ovaj način rada primenio, mogli bismo do kraja prolećnog zasedanja da prođemo sve zakone koji su u skupštinskoj proceduri. Naprosto, to je nešto što stoji kao primedba i možda i kao povreda Poslovnika.
Javio sam se pošto smo na samom kraju rasprave o amandmanima o Zakonu o rehabilitaciji, jer nisam stigao da govorim o jednom amandmanu, a tiče se amandmana na član 7, koji je podneo kolega Petar Cvetković.
Naime, mislim da je za taj amandman, koliko sam uspeo da uhvatim u hodniku, ulazeći u salu, predsedavajući rekao da ga je Vlada prihvatila. Lično, smatram da je ovaj amandman bio nepotreban. Zašto to kažem? Naprosto, identične odredbe koje je Vlada prihvatila na osnovu amandmana kolege Cvetkovića su već sadržane u drugom zakonu.
Podsetio bih, pre svega ministra i vas, dame i gospodo uvažene kolege narodni poslanici, da je 30. maja 2005. godine naša Skupština usvojila Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
U članu 1. pomenutog zakona se izričito kaže, citiram: "Ovim zakonom uređuje se postupak prijavljivanja i evidentiranja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade, primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine".
U članu 9. istog zakona se takođe kaže, citiram: "Pravni osnov i prava u pogledu vraćanja imovine ili obeštećenja po osnovu oduzete imovine prijavljene po odredbama ovog zakona, kao i postupak po zahtevu za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu, urediće se posebnim zakonom".
Dakle, gospodine ministre, mislim da je prihvatanje ovog amandmana nepotrebno, naprosto, što u ovom zakonu već postoje odredbe koje uređuju ovu materiju i stoga mislim da nije dobro da se ovakav amandman prihvati.
Pošto smo na samom kraju rasprave Zakona o rehabilitaciji, u raspravi u pojedinostima, dozvolite mi da kažem samo dve rečenice. Najveći deo kolega, poslanika iz SPS-a i SRS-a, govorilo je zašto i zbog čega ne treba prihvatiti ovaj predloženi zakon.
U principu i skoro u svemu, složio bih se sa onim što su rekli i predstavnici SPS-a, pre svega uvažavajući njihove razloge, odnosno nemogućnost ili nepostojanje nečega što u ovom trenutku ne može biti ni istorijski opravdano, a to je – da menjamo rezultate Drugog svetskog rata.
Naime, ukoliko narodni poslanici u danu za glasanje usvoje predloženi zakon o rehabilitaciji ostaće zapisano da je ova Narodna skupština omogućila rehabilitaciju nekih ljudi koji su otvoreno sarađivali sa okupatorom naše zemlje u Drugom svetskom ratu.
Zato, pozivam poslanike SPS-a da u danu za glasanje ne uđu u salu, jer to bi bio jedini način da spreče donošenje ovako lošeg zakona, kako su tvrdili u raspravi u načelu i u pojedinostima, i stoga očekujem da će biti principijelni i dosledni antifašisti i borci za istinu i prave rezultate Drugog svetskog rata, a ne da će posle priča koje su pričali sa ove govornice – ući u salu i omogućiti da loš zakon, kako su i sami potvrdili, prođe. Stoga, pozivam sve poslanike da ne prihvate predloženi zakon o rehabilitaciji.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača Zoran Stojković, ministar pravde, želi završnu reč? (Da.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem koju reč o ovom zakonu, daću vam informaciju koju ste tražili juče, izgubili smo dosta vremena, a vezano je za Trgovište.
Tražio sam podatke od republičkog tužioca i dobio da je krivična prijava već bila podneta, da je podneta opštinskom tužilaštvu. Ali, pošto se smatralo da je više nadležno i za teža dela, dala je Okružnom. Postupljeno je po prijavi i dat je nalog za pribavljanje podataka i informacija. Dakle, radi se na tome.
Što se tiče samog zakona, zaista želim da vam se zahvalim na učešću u diskusiji. Bez obzira na različite pristupe koji postoje među strankama ili pojedincima, neke stvari su utvrđene kao nesumnjive.
Prva stvar, bilo da je bilo pristupa sa jedne pozicije ili druge, nije više sporno da je bilo grešaka države i teških odluka na štetu pojedinaca.
Ako se slažemo, zato nam je ovaj zakon potreban. Posle takve konsultacije da je grešaka bilo, da su neki ljudi veoma teško pogođeni, neki izgubili život, ne treba zbog naših ideoloških razlika to zanemarivati. Ako smo već složni oko toga da greške treba ispraviti, ovaj zakon je jedino rešenje. Ne treba ga dovoditi u sumnju tvrdnjom da li će biti valjano primenjivan.
Zakon će zaista biti primenjivan na one prave slučajeve gde je došlo do ogrešenja o pojedince i važiće za sve slučajeve, do dana donošenja zakona. Ne treba da se izražava sumnja, vezano za ono da li će biti primenjen za 2000, 2001. i 2002. godinu. Ako je zakon, on važi za sve slučajeve u kojima se utvrdi da se država ogrešila o pojedinca.
Ne moram mnogo ni da vam kažem, sem što sam već rekao, da ima slučajeva da ovo ministarstvo donosi odluke, ljudima se nadoknađuje šteta od akcije „Sablja“, postoji negde oko 600 i nešto predmeta i ljudi su zadovoljni, jer su dobili satisfakciju da je država pogrešila u njihovom slučaju.
Imate niz presuda. Neki nisu bili zadovoljni ovakvim načinom, pa su tražili da to sud donese, i imate presude koje se donose. Prema tome, dajte da konstatujemo ono što je zaista bitno. Grešaka je bilo, pojedinci su platili to skupo i te greške treba da ispravimo ako želimo i kao narod i kao država da krenemo negde u budućnost. Dajte, kako sam to slikovito rekao, taj ranac koji vučemo na leđima da ostavimo u ćošak i da krenemo kao sav normalan svet napred.
Druga stvar koja je ovde bitna, bez obzira na viđenje, bilo levih, desnih, bilo centra, izražavam zadovoljstvo što i posle ovakvih diskusija to ostaje na dlanu političkog neslaganja. Ne gledamo se ovde kao neprijatelji i to je ono što me čini zadovoljnim i daje mi nadu da ćemo u budućnosti tako moći da funkcionišemo.
Mislim da je ovde definitivno, a to se više puta čulo, ne moramo kao narod i država da živimo istoriju, već dajte da nam istorija posluži za nauk da ubuduće ne pravimo iste greške. Iz tih razloga predlažem da ovaj zakon usvojimo i budite sigurni da će biti primenjivan, a za sve one slučajeve gde je bilo propusta i grešaka države, da neće biti nikakvih ideoloških pristupa ovom pitanju.

Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona, u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AMNESTIJI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Nemanja Šarović, Vojislav Milajić, Vjerica Radeta, Milovan Radovanović, Milan Stevović, Branislav Rankić, Petar Jojić, Momir Marković, Gordana Pop-Lazić, Milorad Mirčić, Petar Cvetković i Ljiljana Nestorović.
Primili ste Izveštaj Zakonodavnog odbora.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 140. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Ministre, da li želite da se izjasnite o amandmanima? Izvolite.

Neću vam oduzimati vremena, samo želim da kažem da ćemo prihvatiti amandman Petra Cvetkovića na član 1.
U suštini, reč je o tehnici, jer kada je ovaj zakon ušao u skupštinsku proceduru, važio je stari Krivični zakon, a sada važi novi Krivični zakonik, pa je na ovaj način izvršena valjana prenumeracija. Iz tih razloga prihvatamo ovaj amandman Petra Cvetkovića.

Hvala. Koliko sam vas razumeo, to je jedini amandman koji prihvatate, a ostale amandmane ne prihvatate. Dobro.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

 SRS je protiv ovog predloga zakona. Onaj prethodni zbog nedorečenosti, a ovaj u svom totalitetu – ugrožava i dovodi u pitanje državno jedinstvo i uopšte odnos građanina prema zakonu i prema zakonskim obavezama.
Mnogima će biti verovatno to bolje, jasnije, ukoliko se krene sa kraćom istorijskom retrospektivom naših amnestija, povodom tzv. vojnih krivičnih dela.
U Službenom listu SRJ, broj 28/96, objavljen je Zakon o amnestiji i tim zakonom su amnestirana sva lica koja su do 14. decembra 1995. godine učinila krivično delo, a to su krivična dela koja su obuhvaćena članom 1. Predloga zakona koji je danas na dnevnom redu.
To je urađeno u vezi sa Dejtonskim sporazumom, kada je navodno zavladao mir na teritoriji bivše SFRJ.
Prema jednom standardu koji postoji u tim konvencijama koje regulišu međunarodno humanitarno pravo, kada se završe oružani sukobi, oružana dejstva; kada se zaključi, uspostavi, održi mir, onda po pravilu ide ovakav akt, gde se amnestiraju sva lica koja su za vreme oružanih sukoba došla u situaciju da izvrše krivično delo neodazivanja vojnom pozivu, odbijanje primanja oružja, odbijanje učešća u odbrani itd. Naravno, država koja odlučuje o tome ima totalnu autonomiju da proceni koji će zahvat da pruži, tj. koliko će lica da obuhvati.
Šta se desilo 2001. godine?
U Službenom listu SRJ, broj 9/2001, znači na početku 2001. godine, posle uspešno izvršene demokratske tranzicije – kako izaći na ulicu, zapaliti Skupštinu, uništiti RTS; kako premlatiti Komrakova, Milanovića, pokrasti oružje iz policijske stanice u Ulici Majke Jevrosime; kako napraviti što veći haos i lom po nalogu iz inostranstva; sada se objavljuju knjige i vidi se da je engleska špijunska služba planirala da 5. oktobra krene građanski rat u Srbiji, a na našu sreću nije im to uspelo. Ipak je neki razum prevladao.
Vidite, u svoj toj euforiji, koja je bila praktično početkom 2001. godine, donet je takođe Zakon o amnestiji, kojim su obuhvaćena krivična dela iz vojne oblasti, ali se daje amnestija licima koja su do 7. oktobra 2000. godine učinila, pa se navodi koja, krivična dela.
Znači, prvim zakonom je obuhvaćen period do 14. decembra 1995. godine, a drugim – period od 14. decembra 1995. godine do 7. oktobra 2000. godine. Sada svaki razuman posmatrač onoga što se dešava u Srbiji i onaj koji ima prilike da čuje šta radi nova demokratska vlast demokratske opozicije Srbije, tzv. DOS, vidi šta je ona uopšte radila.
Podsetiću vas – prvi demokratski izabrani predsednik SRJ, prva demokratska Vlada Republike Srbije, prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Republike Srbije, prva demokratska Narodna skupština, prvo demokratsko hapšenje 2003. godine, gde je jednu mafiju trebalo da zameni demokratska mafija. Znate i sami da je ispred ili iza svake reči mogla da se stavi reč – demokratsko, da bi se ukazalo koliko je to različito i koliko je to mnogo bolje nego ono što je bilo pre toga.
U takvim uslovima, kada je zasijalo sunce, kada je šest i po milijardi nagrnulo iz inostranstva, kada je rečeno: Kosovo i Metohija se rešava za 15 minuta, tamo su naši prijatelji, da ne ređam sve, desilo se da neko nije poverovao u demokratsku vlast, i od 7. oktobra 2000. godine do danas nije prihvatio oružje, nije se odazvao vojnom pozivu i učinio nešto što je njegova zakonska obaveza.
Sada svaki primitivno prost Srbin koga odlikuje razumno rasuđivanje sebi postavi pitanje: šta to nije u redu ako je u Srbiji zavladalo nešto što bi moglo da se opiše kao svetlost, med i mleko gde god se okrenete, kako je moguće da se neki mladi čovek sa 19 godina drzne i da razmišlja o tome da se ne odazove na poziv vojske. Neće da služi vojsku. Kako je to moguće? Zašto taj čovek ne podržava demokratsku vlast? Zašto ne podržava demokratski suverenitet i teritorijalni integritet? Zašto ne podržava demokratiju?
Sada oni koji su prepuni demokratije hoće da oslobode krivične odgovornosti neprijatelje demokratije. Ovi koji se nisu odazvali, a sada idemo na teren novog predloga zakona, radi se o licima za koje postoji osnovana sumnja da su izvršili sledeća krivična dela: odbijanje primanja i upotrebe oružja, po članu 202; neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe, iz člana 214; izbegavanje vojne službe, onesposobljavanje ili obmana, iz člana 215.
Zamislite, u demokratiji neko sebi iseče prst da ne ide u vojsku, njega oslobađate. Protivnika demokratije oslobađate. Zašto? Usput da vas podsetim da je Boris Tadić tokom kampanje obilazio ove redove ispred ambasada i rekao – to je skandal, kako naši ljudi čekaju ovoliko. Učiniće sve da dođemo na belu šengensku listu, da što pre odu u inostranstvo. Šta je ispunio od obećanja? Ništa.
Doduše, Bogdanović je pre neki dan priznao da je lagao tokom izborne kampanje, imao je taj stan, prozivali ga ljudi, a on kaže: nije bilo dobro da priznam. Tadić isto kaže da nije bilo dobro da prizna.
Nedavno smo saznali da je ministar odbrane srbijanske mafije, koja je trebalo da bude demokratska, bio Boris Tadić. On u razgovoru tamo, pa čak i u svedočenju, kaže: nemojte da se sekirate, sada će novo Ministarstvo odbrane, tu će biti naš ministar odbrane, zastupati zemunski, surčinski i sve moguće klanove, ali demokratsku mafiju. To je to. Tako je neko smeo da se drzne i da odbije prijem oružja, da se ne odazove u vojsku. Kada je demokratija – nema oružanih sukoba, nema problema.
Kopnenu zonu drže neki drugi, NATO prijatelj kontroliše, snima sa neba, sa svih strana, garantuje bezbednost, ne treba nam vojska. Ali, kako to da neko na godinu dana, devet meseci, šest meseci neće da ide u vojsku. Onda je došao gospodin Tadić, koji je rekao: možete da perete i pelene, možete da idete i u pozorište da glumite vojsku, gde god hoćete možete da idete samo da vas rasknjižimo da ste kobajagi služili vojsku.
U tom scenariju uništavanja naše vojske koji potiče od organa države, od organa vlasti, to je bio prvo jedan ministar odbrane, ovaj patolog takođe, sada samo da istaba ono što je Tadić narušio. Došli smo u situaciju da i Vlada Republike Srbije, moram da vam kažem, da vam skrenem pažnju, propisi o služenju vojnog roka su na nivou državne zajednice. Krivično zakonodavstvo je na nivou republika, država članica ovoga što se zove državna zajednica.
Sada se od nas traži da donesemo zakon da amnestiramo, a ovde kažu da je procenat – 2.500 ljudi. Ali, vidite kakav je to pokvareni scenario, logistika koja priprema javno mnjenje za ovo nalazi se u SPO-u. Onaj ministar, koji je poreklom iz Osijeka, navodno obilazio sve, rekao je – naši ljudi bi vrlo rado da se vrate ovde, ali imaju krivične prijave ili su podignute optužnice protiv njih zato što se nisu odazvali u demokratsku vojsku. Otišli su tamo, zasnovali radni odnos, peru po kafićima sudove, a to isto mogu i ovde da rade. Njima je teško čak i da skupljaju lišće u bolnici u Kovinu, jer i ta mogućnost postoji kao zamena, pošto se sada ide na civilno služenje vojske i to samo kod nas postoji.
Po definiciji postoji prigovor savesti, želi čovek da služi vojsku, ali ne želi da primi oružje, pa ljušti krompir ili je muzičar, ali nosi uniformu.
Ne, kod nas se izmislilo nešto drugo. Kada je taj Tadić mogao da izmisli za savetnika za vrlo važna pitanja vojske čoveka koji nije služio vojsku, onda vam je jasno kakva je sudbina naše vojske. Ako bi se u ovoj skupštini usvojio ovaj predlog zakona, onda svi vi koji budete glasali za ovakav predlog zakona, da znate da zadajete smrtonosni udarac našoj vojsci.
Mogu da shvatim da ste imali mržnju, pa ste rekli da treba osloboditi one koji se od 1995. godine nisu odazivali da služe vojsku. I tada je Vuk pozivao, pozivali su ovde žene u crnom, belom, žutom, ali to je završeno 1995. godine.
Mogu da shvatim da se neko uplašio 1999. godine, kada je izvršena neka amnestija sa datumom 7. oktobar 2000. godine, ali kako danas amnestirati nekoga ko ne poštuje demokratiju. Molim vas, ovi ljudi koji se nisu odazvali, koji su izvršili četiri ili pet krivičnih dela, oni ne poštuju demokratiju. Nije postojao nikakav bezbednosni rizik. Postojao je samo rizik da možda imaju problema sa hranom i vodom, ali nijedan roditelj ne bi dozvolio da njegovo dete, kada ode da služi vojsku, bude u nekoj nezavidnoj situaciji. Svaki roditelj pomaže svoje dete koje je u vojsci.
U načelnoj raspravi dao sam ideju kako da pomognete vojsku, da oslobodite poreza porodice čija se deca nalaze na odsluženju vojnog roka, ali vi nećete to. Hoćete 2.500 onih koji su pobegli i za njih može da se kaže ne da su izdajice, izdajnici države, oni su izdali demokratiju. To treba da vas boli. Verovatno i oni nose cipele od 500 evra, verovatno zaslužuju amnestiju, jer oponašaju ovog preko puta, ovoga što ima medicinskog radnika za savetnika za medije, ovoga što ima tajkuna DS-a koji prodaje sekunde. Najskuplja stvar u Srbiji su sekunde, ali kod njega su mnogo jeftinije nego na RTS-u, nego kada se javite nekoj televiziji. A on se zalaže za tržišnu ekonomiju, s tim da ostane njegov monopol.
Glasajući za ovaj zakon, glasate protiv demokratije. DS će se naljutiti, a vi znate kako DS funkcioniše, sve što oni kažu, to je demokratija. Ako ponovite te njihove reči, to je dokaz primitivizma i prostakluka, što bi rekao ovaj njihov "savetnik za fekalna pitanja". Njima je najslađe njihovo, a svima drugima smrdi. To je DS.
Vodite računa, upozoravam vas. DS ima da vas napadne, jer ste oslobodili krivične odgovornosti one koji su rušili DS i demokratiju, to da znate. Ako glasate za taj zakon, oni će da peru ruke, pa će reći: molim vas, nemamo mi veze sa tim, mi smo, kažu, državotvorna stranka.
Kažite mi koju je državu napravila DS, jer samo znam da je rasturila SRJ preko Havijera Solane. I još neki se pozivaju na svoju državotvornost, a gde su te države koje ste napravili, samo ste uništavali države, u koaliciji sa onima odozgo, onim teroristima itd. Što ne kažete da je Čedomir Jovanović saradnik OVK?
Još nešto, tu se napadate sa DS-om, prozivate ih za kriminal, oni vas prozivaju za kriminal, a onda neko lupi rukom o sto i onda jedni drugima nude koalicije. Posle, kada krene izborna kampanja, samo ćemo da podsećamo građane ko je sa kim u koaliciji i ko je šta kome rekao.
Molim vas, možda nije pravno moguće po Aligrudiću, ali kod njega je svašta nemoguće. Ovaj i sledećih 10 amandmana treba da se usvoji da bi se blokirao ovakav zakon kojim se uništava vrlo važna institucija, a to je vojska.
Država bez vojske nije država. Sve države neguju svoju vojsku, jedino u Srbiji se rastura vojska. Zašto, čiji je to interes, ko to radi on je izdajnik, u najširem smislu reči.

Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović. Izvolite.

SPS smatra da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti i time, da kažem, zakon obesmisliti, jer suština ovog zakona, po nama, jeste da se uništi vojska državne zajednice Srbije i Crne Gore, i iz tog razloga ovaj zakon ne možemo prihvatiti.
Naime, nije slučajno donošenje ovog zakona, jer ovaj zakon, odnosno Predlog ovog zakona je na foru onih intencija koje su obeležile 1990. godinu prošlog veka i kampanje koja je tada vođena protiv vojske, države Srbije, protiv svega što valja u ovoj državi.
Kada vidite šta se zbilo '90-tih godina, kao i ta kampanja koja je trajala, videćete da je vojska kao jedna od institucija sistema u vrednosnom smislu pala na zadnje mesto.
To nije rezultat dešavanja u vojsci, oko vojske, nije rezultat ni načina komandovanja, niti onoga što vojska danas čini, nego je rezultat one propagande koja je tokom '90-tih godina činjena protiv vojske.
Naime, ne treba zaboraviti uništenje, razbijanje bivše SFRJ, razbijena je velika i značajna vojska. Malo se zna, gotovo se ne pominje, a oni koji to znaju svesno zaboravljaju, da je vojska JNA bila jedna od potencijalno najjačih i najefikasnijih u svetu, računalo se među prvih pet, a ne pominje se i da je naša zemlja zahvaljujući prodaji oružja takođe bila među pet svetskih izvoznika.
Pazite, jedna mala država kao što je bila SFRJ, sa 22 miliona ljudi, imala je takvu proizvodnju naoružanja različitih vrsta da je bila među pet vodećih zemalja u svetu. I dan-danas taj tenk "M-84" je tenk koji je u svojoj kategoriji neprevaziđen po borbenim i drugim osobinama.
Ovo pominjem zato što su prilikom razbijanja SFRJ korišćene različite metode da se razbije vojska, a znate da je JNA trajala dok je trajala SFRJ. Onog trenutka kada je SFRJ prestala da postoji, prestala je naravno i JNA.
Ali, zanimljivo je da je u kampanji koja je ovde na teritoriji Srbije vođena protiv vojske bila, da kažem, namenjena uloga svih ovih aktera u vojsci i onih koji su doprineli njenom razbijanju.
Znači, u strukturi vojske bilo je, s obzirom da je vojska bila višenacionalna, pripadnika iz reda Hrvata, Slovenaca, muslimana, i za njih je bilo sasvim normalno da nastave da služe vojni rok u svojim mestima, u okviru borbenih formacija koje su formirane u tadašnjim nezavisnim državama, a za Srbe koji su ostali u Republici Srpskoj ili u Hrvatskoj, važio je naziv okupatora. To nisu koristili samo oni koji su razbijali SFRJ, nego su, nažalost, koristili i ovdašnji mediji da bi opet smislili vojsku.
Naime, mimo tog spoljnog faktora koji je činio sve da vojska bude razbijena, mora se reći da je i sistem koji je bio uspostavljen na nivou SFRJ doprineo uništavanju vojske. To je onaj famozni ključ, kao osnovni element izbora čelnih ljudi u vojsci, to je komandovanje koje je bilo primenjeno '90-tih godina, na žalost politike, jer kada se politika umeša u vojsku onda vojsci brzo dođe kraj.
Ali, mora se reći i javno i glasno da je derogiranju značaja i ugleda vojske doprinela i nekadašnja opozicija, a neki od njih su vlast ili ona vlast koja je bila i 2001. godine pa naovamo, svojom propagandom i pozivanjem na, sećate se, građansku neposlušnost.
U okviru građanske neposlušnosti, nije to bilo samo izbegavanje služenja vojnog roka, nego i neplaćanje računa, činjenje svega onoga što bi trebalo da obesmisli državu i one funkcije koje država poseduje. Mora se reći da je ta kampanja iz '90-tih godina dala rezultate, uz greške koje je činila vojska u svom radu ili u svom delovanju, podložna naravno političkim odlukama, sve je to objektivno bilo nešto što je degradiralo značaj i ulogu vojske na našim prostorima.
Naravno, mora se reći i da izbegavanje služenja vojnog roka nosi u sebi i stvar, taj lični odnos pojedinca prema toj zakonskoj državnoj obavezi. Naime, zašto ljudi izbegavaju da služe vojsku, odgovori se mogu naći u tome i da je reč o problemima koje taj pojedinac poseduje, i u porodici, kod nekih je to nažalost i stvar vaspitanja, negde stvar obrazovanja, negde političkog stava ili nekih trećih, četvrtih, petih razloga.
Svi oni uzeti zajedno imali su za posledicu da su ljudi izbegavali služenje vojnog roka. Jer, ako se vodi konstantna kampanja protiv vojske, uz afirmisanje negativnih primera ili predimenzioniranje događaja koji se svuda u vojsci u svetu svakodnevno dešavaju, onda dobijate negativan imidž i onda se postavlja opravdano pitanje da li bi bilo ko od roditelja u Republici Srbiji trebalo da dozvoli svom sinu da ide na odsluženje vojnog roka i da služi vojsku.
Suštinski, vraćamo se na početak, da li je to i krajnji cilj koji su ovi agitatori nestanka vojske na prostorima naše zemlje i hteli da postignu.
Naravno, mora se reći da je jedan od ciljeva da se naša vojska derogira, kao posledica njene efikasnosti za vreme 78 dana i noći bombardovanja, one agresije na SRJ, na Srbiju i Crnu Goru, 1999. godine.
Bez obzira šta ko mislio ili govorio, ostaje nesporna činjenica da je naša zemlja 78 dana bombardovana iz vazduha sa visine od nekoliko hiljada metara, sa bezbedne visine; da su upotrebljene ogromne količine bombi; da je broj aviona koji su nadletali teritoriju naše zemlje bio fantastično velik; da su iz te bezbedne udaljenosti bombardovali ceo prostor Srbije i Crne Gore i tom prilikom naravno uništili mnogo toga, od građevina, bolnica, škola, puteva, infrastrukture, poginulo je mnogo ljudi.
Ali, vezano za vojsku, mora se priznati da je naša vojska pokazala izvanredan stepen efikasnosti za tih 78 dana i noći. To je bila ona zadnja opominjuća stvar koja je ubedila zemlje koje su vodile kampanju protiv nas i koje su učinile da Srbija i Crna Gora ostanu same na prostoru bivše Jugoslavije, da vojsku treba dalje razbiti.
Jer, kada se prilikom povlačenja naše vojske na osnovu Rezolucije 1244 Kumanovskog sporazuma, videlo sa kojom količinom, neoštećenom količinom oružja, vojska SCG povlači sa prostora KiM da bi ispoštovala odredbe sporazuma, videlo se koliko je ta avijacija bila neefikasna, vezano za uništenja vojnih potencijala.
Da je vojska mogla da reaguje, da je postojala odlučnost u državi, onda bi se verovatno stalo na kraj terorističkoj organizaciji OVK koja danas predstavlja deo, suštinski deo tog kosovskog zaštitnog korpusa. Ali, to je bio jedan od razloga i to je i dan-danas jedan od razloga zašto vojska, bar onakva vojska kakva je bila, ne treba više da postoji. I naravno, pribeglo se kasnije i suptilnim metodama uništenja vojske.
Smenjen je, u nazovi demokratskoj Srbiji, komandni kadar. Zašto, to znaju samo tadašnji ministar vojske, a sada predsednik Srbije, gospodin Tadić i ekipa oko njega. Jer, oni su smenili sve one uspešne generale koji su svoju sposobnost pokazali u toku vojnih operacija. Na njihovo mesto su došli ljudi koji jedini kvalitet imaju u tome što su završili seminare, kurseve u američkoj vojsci ili na koledžima zapadnih zemalja, možda i u Briselu, u okviru sedišta NATO. Oni nisu imali mogućnosti da se iskažu u borbi, jer nisu bili na komandnim položajima u to vreme, a nisu bili, jer naravno nisu imali kvalitet da bi bili izabrani.
Svi oni ljudi koji su vodili našu vojsku u danima agresije su bili predmet smenjivanja. I onda se naravno priča o novoj strategiji, o novom komandnom kadru, priča se o Partnerstvu za mir, o NATO-u, a treba građanima Republike Srbije objasniti šta je suština i Partnerstva za mir i NATO-a.
Nećemo dobiti samo kišobran koji će nas kao braniti od drugih, nego ćemo dobiti gazdu koji će onda svakog dana isporučivati svoje zahteve, a to ćemo još i plaćati, jer članstvo u Partnerstvu za mir i u NATO-u nije džabe, ono košta, i to milijarde i milijarde dolara, jer se menja sve. Menja se ne samo sistem komandovanja, nego i sistem naoružanja i onda se celokupni vojni potencijali moraju ponovo saobraziti, mora postojati naoružanje iz jednog centra, ovog puta iz SAD i iz zemalja EU. Sve ono drugo ne valja, ne zato što nije dobro, nego zato što mora da kupite kod gazde, i jednostavno će to sve biti prebačeno preko leđa građana Srbije.
Usvajanje ovog zakona jeste direktno ruganje i onim vrednostima, u stvari ne vrednostima, nego onim porukama koje su promovisane 5. oktobra, jer vrednosti tu nema. Da je bilo vrednosti, nešto bi i ostalo.
Zašto bi neko izbegavao služenje vojnog roka ako je u demokratskoj Srbiji, ako je sve super; sistem funkcioniše, institucije postoje, pravosuđe radi normalno, proizvodnja cveta, životni standard porastao; ako imamo sedam milijardi dolara i živimo kao "bubreg u loju"; ako je služenje vojnog roka samo jedan izlet koji traje nekoliko meseci i bez bilo kakve ozbiljnije obuke? Ako je sve idealno, idilično, kao što se tvrdilo da jeste, zašto su ti ljudi odbili vojni poziv ili su pribegli drugim načinima izbegavanja vojnog roka?
Član 1. ovog zakona govori o izbegavanju vojne službe onesposobljenjem ili obmanom, samovoljnim udaljenjem ili bekstvom iz Vojske Jugoslavije. Zar stvarno mislite da ti ljudi zaslužuju da budu amnestirani od obaveze služenja vojnog roka? Bilo bi logično, ako je neko novo društvo, da trčeći odlaze da služe vojni rok, jer valjda veruju u vojsku koju su nazovi demokratske snage posle 5. oktobra promovisale.
Naravno, ništa od toga. Od 5. oktobra naovamo iste one snage koje su '90-tih godina vodile kampanju protiv vojske, sada su pribegle tačno utvrđenim obavezama, da bi dalje uništili vojsku. Zato se stalno priča o tome da naša država ne treba da ima vojsku, stalno se pominju različite strategije, u okviru strategija različite cifre. Oni koji formalno imaju zvanje i oni koji nemaju nikakvo ni zvanje ni znanje o vojsci, pričaju o njoj i nude se različiti recepti kako bi to vojska trebalo da izgleda.
U pozadini toga stoji da nama vojska više uopšte ne treba. Šta će nama vojska, nemamo od koga da se branimo. Kad pogledate okolo, nijedna od susednih zemalja nije se odrekla svojih ciljeva stvaranja velikih nacionalnih država. To nije ni Bugarska, za Albaniju znamo kako stoje stvari, Hrvati takođe imaju određene aspiracije.
Znači, nemamo od koga da se branimo, nego će da nas brani NATO.
Oni koji su nas bombardovali 78 dana i noći, oni će da nas brane od svojih slugu. To je suština odnosa prema vojsci koja se ovih godina zbiva na prostorima Srbije.
Sve ono vredno, tradicionalno, iskreno, rodoljubivo, sve ono patriotsko što je postojalo u Srbiji vekovima pre, uništeno je ili gotovo uništeno u proteklih nekoliko godina, zahvaljujući, moram to reći, izdajničkoj politici koja se vodi prema vojsci.
(Predsedavajući: Prekoračili ste vreme.)
Deo tog nekorektnog odnosa prema vojsci jeste i usvajanje ovakvih zakona koji će osloboditi one koji beže, izbegavaju vojsku, onesposobljavaju se, služe obmanama, da budu amnestirani.
Onda se time šalje poruka i onim normalnim porodicama i mladićima, normalnim u patriotskom smislu, koji smatraju svojom časnom obavezom da se služi vojni rok, jer se time pomaže i borbenoj gotovosti zemlje i očuvanju njene teritorijalne celovitosti. Onda se i njima šalje poruka da to ne vredi i da se treba drugačije ponašati.
Dok ne budemo uspostavili sistem vrednosti, kao država ne možemo računati da ćemo imati stabilnost ili da ćemo biti cenjeni. Ako ne cenimo sami sebe, teško da će nas drugi ceniti.