Gospodine predsedniče, iskoristiću ovaj amandman na član 6, naravno nećete se ljutiti, s obzirom da je i onaj prethodni zakon imao nešto slično što zaslužuje komentar, tako da ću napraviti svojevrsno poređenje ova dva predloga zakona.
U prepodnevnoj raspravi, turbo-brzinom, završena je diskusija o Zakonu o rehabilitaciji, a da vas podsetim, tamo u jednom članu stajalo je da u postupku rehabilitacije pred prvostepenim sudom odlučuje veće od trojice sudija i da je postupak javan. U sledećem članu je stajalo da zainteresovano lice, koje je iniciralo postupak, ukoliko je dobilo rešenje kojim se odbija zahtev za rehabilitaciju, ima pravo žalbe.
Sada, ukoliko je postupak javan, onda bi verovatno trebalo da postoji i neka druga strana koja bi morala da bude suprotna, verovatno bi to morao da bude predstavnik tužilaštva, koji štiti, u krajnjem slučaju, ne samo državne interese, nego i društveni sistem vrednosti u državi. Verovatno bi i on morao da ima status stranke u postupku i da traži preispitivanje tog prvostepenog rešenja.
Nažalost, nismo mogli u prepodnevnoj raspravi, zbog brzine, da ukažemo na ovu manjkavost, jer ne ide da pretres bude javan, a da se isključi mogućnost da interveniše neko u ime društvene zajednice, države, vlasti i zaštitnika sistema vrednosti, pa i morala koji se nalazi u našim propisima. Očigledno da je onaj zakon za jednokratnu upotrebu i selektivnu primenu.
Šta je navedeno u članu 6. Predloga zakona o amnestiji? Navedeno je da se rešenje iz člana 4. i 5. ovog zakona može doneti i na zahtev okrivljenog ili osuđenog lica ili lica koje u korist optuženog može izjaviti žalbu. Na prvi pogled deluje kao stereotipna i standardna odredba o mogućnosti da, iako je ovaj postupak po službenoj dužnosti, okrivljeni i neko ko nastupa u njegovo ime može da podnese zahtev.
Verovatno taj zahtev ima za cilj da skrene pažnju da je istekao zakonom propisani rok, a ovde su vrlo kratki rokovi, od tri dana, te se i stranci daje mogućnost da upozori sud i jednostavno izdejstvuje, u skladu sa zakonom, neku od odluka iz člana 4. i člana 5. Predloga zakona. Naravno, osporavamo ceo ovaj koncept zakona, pa smo morali da obuhvatimo i ovaj član.
Ali, moram da se vratim na ovo prethodno, zato što se ovaj član zasniva na članu 4. i članu 5.
Rokovi koji su određeni da po službenoj dužnosti sud odluči, u zavisnosti od faze postupka, da li je u toku postupak, da li je pravosnažno okončan, da li je lice na izdržavanju kazne zatvora; sve te situacije su na neki način razgraničene, u svim tim situacijama rok je jedinstven i on iznosi tri dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Da kojim slučajem nije bilo suvoparnog prepisivanja ovog teksta iz onih prethodnih zakona, verovatno biste shvatili da je, ukoliko se lice nalazi na izdržavanju kazne zatvora i treba da se primeni amnestija, da se oslobodi od izdržavanja kazne zatvora, po ovom zakonu nadležan sud opšte nadležnosti, prema mestu gde se nalazi kazneno-popravni zavod.
Verovatno ćete shvatiti da je posle stupanja na snagu ovog zakona potreban neki rok da upravnik kazneno-popravnog zakona napravi spisak i navede predmete koja se lica nalaze na izdržavanju kazne zatvora, pa da obavesti svoj mesno nadležni sud kako bi on mogao da primeni ove odredbe.
Toga ovde nema. Pošto nema, onda je moguće nekoliko zaključaka. Prvi zaključak je da se zbog osnovane sumnje da su izvršili ova dela iz člana 1. ovog zakona niko ne nalazi u pritvoru. Druga je mogućnost da se ni protiv jednog lica ne vodi postupak. Treća mogućnost – da se nijedno lice ne nalazi na izdržavanju kazne zatvora zbog krivičnih dela koja su navedena u članu 1. ovog predloga zakona.
Međutim, ako slušate onoga iz dijaspore koji kaže – 2.500 krivičnih prijava samo postoji i gotovo nikakav postupak dalje nije vođen. Krivične prijave su predate nadležnom tužiocu, možda je nadležni tužilac, pošto su male kazne zatvora, podneo optužni predlog nadležnom sudu i to stoji tu.
Niste ni gledali ovu moguću situaciju, da se neko nalazi na izdržavanju kazne zatvora. I to možemo da prihvatimo, da želite da ubrzate, ali ne možemo da prihvatimo činjenicu da kada ovaj zakon stupi na snagu, već sutradan to isto lice za koje postoji krivična prijava može da dobije novu krivičnu prijavu za ista krivična dela. Zašto? Zato što obaveza služenja vojske postoji od 18. godine života do tamo neke, 35-te.
Nisam hteo da pričam, jer ne znam, ali rekli ste mi. Moguće je da krivičnu prijavu ima čovek koji ima 25 godina. Ako je oslobođen, oslobođen je krivične odgovornosti po ovom zakonu, ali nije oslobođen vojne obaveze. On je već sutradan u izvršenju krivičnog dela i njega praktično ovaj zakon ne štiti. To je ta besmislica.
Zašto ovo pričam? Zato što je mnogo ispravniji put, pravno-tehnički i ustavno posmatrano, da ste izvršili odgovarajuću izmenu u zakonu, sada ne mogu tačno da kažem naziv, jer ne znam koji reguliše ovo, da li je to Zakon o odbrani ili Zakon o vojsci, ali verovatno negde u ta dva propisa postoji obaveza kojom je propisano služenje vojnog roka.
Da ste tu napravili neku promenu, pa da ste tom promenom isključili ili izuzeli od obaveze služenja decu – druga, treća generacija u inostranstvu itd, možda bi to i bilo prihvatljivo za ovu Narodnu skupštinu. Možda bi čak i bilo prihvatljivo sa temeljnim razlozima, ali ovako se štite od krivične odgovornosti. Ko, ako ne dijaspora, ko onda? Oni koje bi mogao da oslobodi onaj koji bi doneo akt o pomilovanju, a ne želi da donese taj akt, jer postoji veliki broj lica koja bi trebalo da se pomiluju.
S obzirom na tako veliki broj lica vruć krompir se zbog kohabitacije gura Vladi Republike Srbije, koja ne verujem da stoji na pozicijama da treba dati amnestiju zbog toga što neko ne poštuje demokratiju. Nemoguće je pričati o demokratiji i ljudskim pravima, a da se ne poštuju propisi.
Kakva je to demokratija, ako se ne poštuju propisi koje je donela demokratska vlast? Pod pretpostavkom da pre 5. oktobra ništa nije bilo demokratsko, ovim zakonom ste zahvatili samo period od kad ste zapalili Skupštinu do današnjeg dana. Naravno, ta paljevina i ta svetlost su pokazale da je napokon došla sloboda, demokratija, da cvetaju ljudska prava.
Znači, pošto ćete imati selektivnu primenu, bolje je da ste na čistac izbacili Borisa Tadića, koji je ovlašćen da donese akte o pomilovanju, pa neka pomiluje sve koji su krivično odgovorni zbog ovih krivičnih dela, bez obzira da li postoji osnovana sumnja ili je u toku neki postupak.
Ne znam zašto ste prihvatili nešto kada znam da nikome od vas to ne odgovara. Ministrova deca su u vojsci, Mikina deca su služila vojsku, svim radikalima su deca koja su došla za vojsku služila vojsku. Vi ne želite to, jer znate da ćete imati problema već sutradan. Jer, već sutra sve koje ste zakonom oslobodili ovim čine novo krivično delo, odnosno ponavljaju krivično delo. To može čak biti otežavajuća okolnost, je l' tako, ministre, pod nekim uslovima.
Amnestirajući za ova krivična dela, niko od njih se nije oslobodio obaveze služenja vojnog roka, ukoliko nije prešao onu starosnu granicu kada ne postoji više obaveza služenja vojske.
Postavljam pitanje – a šta onda donosimo? Da li donosimo propis zbog nekih koji su tu na granici, pune 35 godina, pa treba da se vrate iz inostranstva kao zaslužni građani, kao svojevrsni narodni heroji, koji u svojoj biografiji neće imati podatak o tome da su 10 ili 15 godina, ne može 15, ali neka bude, izbegavali služenje vojnog roka. Sa pravom će svako od njih da izađe i da kaže – ti si služio vojsku, a on kaže – ne, bio sam u inostranstvu. Pa jesi li služio vojsku? Nisam. A zašto nisi? Amnestiran sam.
Pravna posledica amnestije je totalna rehabilitacija. Briše se iz evidencije. Ako je postupak bio u fazi pripreme pre nego što je pokrenut, nije ni bio sumnjiv. Ako je i vođen neki postupak sve je obustavljeno, on je uzoran, čist građanin, na njega se primenjuje zakonska prezumpcija rehabilitacije Krivičnog zakonika. Uzoran je građanin, može da proziva. Može sutra da kaže – kako vas nije sramota da ne idete da služite vojsku? Vidite koje licemerstvo može da se javi od strane ljudi koji će ovim zakonom da budu oslobođeni vojne obaveze.
Ako se desi da na silu izglasate ovo sa većinom o kojoj je gospodin Šormaz pričao, pomenuo je nekih 130, ne ulazim u to, treba da obezbedite 126 da biste počeli da radite, a onda možete da izglasate i sa 62, 64 da glasa u krajnjem slučaju.
Postavljam pitanje – da li će svi oni koji su u inostranstvu, da pođemo od pretpostavke da nas nije prevario ministar dijaspore, da dobiju nove krivične prijave, ukoliko nisu napunili 35 godina? Da li neko iz Vlade može da nam garantuje? Bez neke uvrede, gospodine Stojkoviću, mislim da niste kompetentni za odgovor na ovo pitanje. Zašto? Jer vi ne pozivate da se služi vojska, već vojni odseci.
Tu je sada onaj Zoran Stanković koji nešto slično nije hteo tamo da prebaci, da se promeni Zakon o vojsci SRJ, kako bi izbegao raspravu u Saveznoj skupštini, čiji je ujak, s kim je bio, kako je bio, ko je njega predložio kao eksperta, kako je sam sebe predložio kao eksperta, šta je tamo radio po Kliničkom centru, VMA itd. To nije tema ovde.
Samo postavljam pitanje, kada se donese ovaj zakon, očisti od krivične odgovornosti jedan broj lica, da li će oni posle mesec dana, ukoliko nisu navršili 35 godina, ponovo da dobiju krivične prijave? Odnosno, prvo poziv da dođu na regrutaciju i na služenje vojnog roka, pa ako se ne odazovu da mogu da traže odlaganje.
Oni su do sada mogli da traže odlaganje i demokratska vlast je bila vrlo raspoložena da im to odloži. Moram da vas obavestim, vojni odsek je do sada odlagao služenje vojnog roka ljudima koji su ispunjavali i koji nisu ispunjavali uslove, a čak gde se pojavio prigovor savesti, blago su savetovali mališane da idu u bebisiterke, skupljače lišća, "Zelenilo" ili pozorište. Oni su svoju vojnu obavezu mogli da ispune u pozorištu, obdaništu, na ginekologiji, gde god su hteli mogli su da ispune. Samo vas podsećam da su pre dve godine televizijske reportaže bile na temu kako je "in" služiti vojsku u civilu, u pozorištu, pa su se hvalili antistrejt, ono znate, sve je to bilo zabavno i interesantno.
Zašto ovo pričam? Onaj ko ima krivičnu prijavu zato što je izvršio neko od ovih krivičnih dela iz člana 1, mogao je lako da isključi svoju krivičnu odgovornost ako se javi vojnom odseku – hoću da služim vojsku u "Gradskom zelenilu". Ne bi vojska insistirala na krivičnoj prijavi, ne bi insistirala na postupku.
Ovde je u pitanju 2500 dezertera DS-a. Kako idemo i kako analiziramo redom član po član, skida se paučina, prašina, ogoljuje se i vidi šta je pozadina svega ovoga.
Znači, vežite mački o rep ono što vam je pričao ministar za dijasporu. To je obična podvala i običan izgovor. Suština je devalvirati pomisao na služenje vojnog roka. Čiji je to interes? To je interes saveznika onog nesretnog Šormaza. On kaže – Srbija mora da ima saveznike. Gde ih nalazi? Nalazi ih kod onih koje nije mogao da pogodi onom svojom artiljerijskom vatrom.

Vreme, gospodine Krasiću.

 Pošto nije mogao da ih pogodi, on kaže – hajde da budem sa njima prijatelj.

Hvala lepo. Za reč se javlja i narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kod ove argumentacije koju je ponudio kolega Krasić ima smisla to što je rekao da se građani dovode u nejednak položaj pred zakonom.
Ako zaista jednog dana budete amnestirani, a narednog dana nemate na raspolaganju nikakvu zaštitu, već država ima instrument da vas ponovo tereti po istom osnovu, onda je to komplikovana priča. Pričali smo malopre o tome.
U jednoj stvari gospodin Krasić nije u pravu. Nisu to, gospodine Krasiću, dezerteri DS, to su doduše, nekada i bili. SPO računa da će to biti njihovi glasači, zakon se zato napisao i zato se donosi. Ministar Vukčević, a žao mi je što nije ovde, vama se, gospodine Stojkoviću, izvinjavam, ne bih to mogao reći za gospodina Vukčevića, žao mi je što nije ovde da ovo čuje. To je račun bez krčmara. Ti neće glasati ni za koga. Oni glasaju samo za sebe.
Glasaju za sebe na taj način što se ne pojavljuju nikad u državi kada to država od njih traži, već se pojavljuju samo onda kada to njima odgovara. To nije normalno. Ova je država otadžbina svima podjednako, a nadam se i domovina, ne polemišući sa onima u dijaspori zašto nisu iz ovih ili onih razloga želeli da služe vojsku, to smo već apsolvirali.
Samo želim da kažem, ovo ovde je jedan od načina da se pošalje jasna poruka da se ugrožava bezbednosna i nacionalna supstanca zemlje, da se eliminiše jedan od najvažnijih elemenata odbrane, a to je element odvraćanja. Da se daje za pravo onima koji misle da je država samo ono što od nje očekuju, a da nije ono što državi i domovini duguju, i otadžbini i državi i domovini, kako god, to naravno nije isto, ali se ovde postavlja u tom kontekstu.
Nažalost, naš ministar odbrane inače je forenzičar, što nije normalno takođe, kao što nije normalno da je bio u upravnom odboru Karićeve kompanije istog dana kada je postao ministar odbrane.
Završiću ovo obraćanje citirajući Nušića, mnogo je aktuelan, nažalost, svaki dan: "U Srbiji prilike su takve, slave babe, preziru junake. Srpska deco, što učiti znate, iz ovoga pouku imate, ne trošite svoju snagu džabe, nego i vi postanite babe". Hvala vam.

Hvala lepo. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu.
Na član 7. amandman je podneo poslanik Branislav Rankić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je on pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik SRS.

Član 7. Predloga zakona glasi: "Protiv rešenja o primeni amnestije žalbu mogu izjaviti tužilac, okrivljeni i njegov branilac, osuđeni i lice koje je ovlašćeno da u korist optuženog izjavi žalbu ako je ono podnelo zahtev.

Žalba iz stava 1. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja".

U nekoliko varijanti se primenjuje ta formalno-pravna amnestija: ako nije pokrenut postupak, ako je lice u pritvoru, a postupak u toku ili ako je lice na izdržavanju kazne zatvora.

Kako je ovaj predlog zakona nenapisan, primenjuje se po službenoj dužnosti, a imajući u vidu intenciju koja se javno gura, a otprilike glasi ovako: nama ne treba vojska i ukoliko nešto i treba, pravićemo afere, a afere su poželjne da se vojska rastereti. Do kog nivoa? Do nivoa koji su zaključili, odnosno saopštili nam, primenjujući međunarodne standarde, neki Zoran Dragišić, neki Bojan, ne znam ni ja, a znam da je tek kasnije služio vojsku. Sve neki eksperti, koji nemaju blage veze sa vojskom.

Vrlo je važno da su bliski Atlantskom savezu u Srbiji. Začetnik toga je bio onaj invalidski penzioner, vojno lice Veljko Kadijević, ne onaj Kadijević, znate ministre, što je zaustavio, informaciju o streljanim vojnicima u Sloveniji. On je tog dana dobio informaciju da su streljani vojnici u Sloveniji i rekao je: ne sme da se obavesti srpska javnost da su njihova deca streljana tamo, jer će Srbi da polude.

To je skrivano godinama, film je postojao već posle dva dana, bunkerisan, pitajte Natašu Kandić, ona to sve dobro zna, a i ovi drugi špijuni sve dobro znaju. A sada da vas pitam, kada ćete da pokrenete postupak protiv Veljka Kadijevića, tog matorog?

Ne možete da mi odgovorite da niste tužilac; on je u Iraku prodao stan, pa kupio manji za neku od svojih žena i pobegao tamo da obučava partizanske jedinice u borbi protiv gerile. Moramo sve da znamo, pa da vam kažemo o čemu se radi.

Onaj invalidski penzioner Veljko Kadijević napadao je nekoga od naših, ne znam da li Vjericu ili Natašu, što su ga prozvale, pa onda napisao pismo i priznao sve što su žene rekle o njemu.

Postoji neki drugi Atlantski savez, odnosno isti onaj, ali ga vode neki drugi koji vode i kadrovsku politiku u Vojsci Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore. Šta se pita ovaj Stanković? Ne pita se on ni za šta, pita se onoliko koliko mu kaže Nataša Kandić. Vi vidite čoveka, ali je glava Nataše Kandić, stavovi Nataše Kandić, to je valjda svima jasno.

A to što je on ujak nekome iz vaše stranke to mu je najveća reklama da bude proguran ovamo, ali nije ni bitno, to se zna, snosićete odgovornost zbog toga, objektivnu, ne vi pojedinačno, nego vaša stranka, to je vaš kadrovski potencijal, to ste izabrali i šta da vam radim. Slično je bilo i sa Davinićem, ekspert UN za razoružanje, došao da razoruža našu vojsku, i uradio je to, a sa kim – u koaliciji sa Mlađom, te se svađaju, te se ne svađaju, te ovamo, te onamo, samo da se napravi galama.

Nešto malo više popularnosti ima SPC, vojska je izgubila popularnost i sada kada date ovu amnestiju, ljudi će vam aplaudirati. Malo ko će da bude u stanju da shvati ovo što pričamo – šta je država, zašto je potrebna vojska, zašto Holandija pravi novu vojsku od 60.000 vojnika, a mala je država.

Kako to ove druge države oko nas neguju svoju vojsku, pojačavaju borbenu gotovost nekim novim strategijama, novom tehnikom, a kod nas je bitno – izađe onaj ćelavi Dragišić, pa kaže: 0,4% treba da imamo i ne postoje bezbednosni rizici. Kaže – tu je NATO pakt, mogu da vam pročitam izveštaj šta se dešava na Kosovu i Metohiji, šta se priprema i za tu, kako kažu, Preševsku kotlinu.

Raspitajte se malo kod vaših, pa ćete saznati šta se sve priprema od maja do jula meseca u kopnenoj zoni itd, a šta pred izbore za Crnu Goru. Raspitajte se malo, šta se sve dešava. MI 6 je sve vrlo lepo planirao i DND i ovo je sve na tragu njihove politike.

Nije ovo Zoran Stanković izmislio, ne može ovo da izmisli, zna on da, ako bi ovako nešto krenulo, možda i ne bi moglo baš da prođe. Ali vi uporno istrajavate na ovome, zato što postoji nalog, mora da se uradi, pa će Mlađa da kaže: imamo probleme, ne možemo da finansiramo materijalnu, tehničku i neku drugu transformaciju vojske, pa je potrebno ovo, pa je potrebno ono, sada će oni vaši da rasprodaju imovinu budzašto, pa će ovamo, pa će onamo.

Samo obaveštavam javnost da se zna da vlast vrlo dobro zna šta se priprema, vrlo dobro zna da se ovim zakonom ne rešava pitanje krivične odgovornosti ovih ljudi, to pitanje će opet biti otvoreno.

Zašto se nema smelosti i snage da se promeni Zakon o vojsci SRJ, razmislite malo, koji još prljavi poslovi treba da se urade, kako još treba da se opere, iščisti mozak naših građana da nesvesno aplaudiraju nečemu što je suštinski šteta za njih. To se kod nas dešava, i to odavno. Naravno, nekim roditeljima se neće svideti ova diskusija, reći će: šta pričaju ovi radikali, zašto moje dete da ide tamo da gladuje, nema vode, nema onoga? Imamo rešenje i za to.

Pre nedelju dana smo rekli – svaka porodica se oslobađa poreza u toku godine kada se dete nalazi na odsluženju vojnog roka, a zašto, zato što nijedan roditelj neće da pošalje dete, a da ne da pristojan džeparac, da ne pomogne, itd, barem ovi ljudi koji su malo stariji i kojima je još stalo do Srbije, do države, do ispunjavanja obaveza prema svojoj državi i njima je čast da im sin bude u vojsci. Znate, sada je meni vrlo neprijatno da pravim poređenja sa Francuskom, Izraelom, Rusijom, Grčkom, Turskom, sa nekim drugim državama, ali ovo što kod nas radite uopšte ne postoji u ovim državama koje sam pomenuo.

Da li može neko da zamisli da se u Izraelu desi da neko neće da ide u vojsku? Hajde molim vas, vi velike demokrate koje ste već godinama u Skupštini, neki i pre paljenja, kažite mi, šta bi se desilo u Izraelu da neko neće da služi vojsku, neka dođe ovde i neka mi kaže, završiću ako treba i ranije – Krasić nije u pravu!

U Izraelu, ako ne uzme pušku i ne odazove se na vojni poziv, dobija nagradu, nagrada – kuća od 200 kvadrata, ili možda ide u zatvor? Znate, u Izraelu kada zafali nešto avionu, oni pozovu Ameriku, pa dođu njihovi vojnici iz Amerike. U Grčkoj, koliko se služi vojska; u Turskoj isto postoji obaveza, a ovde se pojavi neki dekan fakulteta civilne zaštite, ispriča nešto jadnik sa onom velikom titulom, učio tamo, ko zna gde je učio, jer nije naučio elementarno.

Gledao sam pre neki dan neku emisiju, onaj Lazanski ih ispreskaka običnim rečenicama, pokazao je da one njihove titule ništa ne vrede, Fakultet civilne zaštite, dekan Fakulteta civilne zaštite priča o procentima, o bezbedonosnim rizicima, a nama avione ne lete. Nijednog trenutka nije rekao – država treba da odvoji.

Da vam kažem nešto, neka bog poživeo onog Aljošu Milenkovića na BK, što vodi "Može biti samo jedan", svaka mu čast, normalna deca učestvuju u emisiji, takmiče se, vidi se – normalna vojska, prošle godine je bila normalna žandarmerija, diže patriotizam, diže volju u budućnost. Narodni heroji su ova deca koja upisuju Vojnu akademiju.

Posle ovih vaših zakona, kako akademci mogu da razmišljaju o vojsci? Postavljaju pitanje: čekaj, šta sam upisao, koju akademiju sam upisao? Imamo jednu od vrlo dobrih akademija, a neko hoće da je rasturi. To radite ovim zakonom. Neću da pričam o vašim žalbama, o tužiocima, kako mogu da se žale, ko je pogrešio u primeni ovog zakona, to je podvala.

Ovo je velika podvala srpskom narodu i svim građanima Srbije. Kada kažem – srpski narod, mislim u populističkom, a ne u etničkom smislu, jer su svi ovde Srbi, po državljanstvu i pripadnosti, ne ulazim u to kojoj nacionalnoj grupi pripadaju, ali svi građani će se zamisliti posle ovakvih zakona, šta da rade, šta da radi čovek koji voli ovu državu, a pripadnik je neke druge narodnosti.

Pogledajte ove ljude iz Bosilegrada, Dimitrovgrada, Subotice, odziv je fantastičan u Subotici, veći nego što je prosek u Srbiji. Šta taj čovek može da tumači posle ovoga, jer kaže: imam državu koja ne zna šta hoće. Zašto uskraćujete pravo nekome da brani svoju državu i da zna da onaj do njega takođe brani državu? Sada treba da razmišlja da li je onaj do njega neko ko pere pelene, jer ovde se nikad ne zna. Koncept Vatikana, Austrije i engleske obaveštajne službe, a u projekciji Kraljevskog instituta za međunarodnu politiku, jeste Srbija u granicama Beogradskog pašaluka.

Molim vas. E, sad će neko da kaže – vi ste pristalica teorije zavere. Ma nisam pristalica teorije zavere, ali sve što je rečeno, tako se desilo. I papa je priznao Hrvatsku i Sloveniju, Amerikanci prvi priznali Bosnu i Hercegovinu, pomogli su teroriste, pa teroristi postali narodni heroji. To je teorija zavere.

Onaj ko je najavio da će to da se desi, dezavuisan je time, kaže: ti si pustio film, čitaš neke knjige tamo, teorija zavere, geopolitika. Pa dobro, ajde, bacite to na stranu, a kako se sve to baš tako desilo? Tako da negirajući teoriju zavere svako može prema svom damaru u pulsu da vam kaže šta će da bude i kako će u javnosti da odjekne ovakav zakon.

Evo, moj sin je regrutovan, sad malo bezveze, lično, prijavio se za specijalnu jedinicu. Šta mom sinu večeras da kažem kad dođem kući? Dragane sine, nemoj da ideš u vojsku. Zašto? Pa čika Zoran će ponovo da donese neki zakon o amnestiji, pa dobro Stanković, Stojković nije bitno. Šta ćemo da napravimo? Smeškajte se, ali nije za smeh.

 

Razlike su. Hvala vam.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.

Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Petar Jojić je podneo amandman na član 8, naravno svi naši amandmani su istovetni.
Objašnjavali smo već da amandmanima kojima predlažemo brisanje pojedinih članova zakona pokazujemo naš stav prema ovom predlogu zakona, ali hoću radi javnosti da podsetim na član 1. ovog zakona, koji je u stvari suština.
Radi se o tome da član 1. kaže: "Daje se amnestija licima koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivična dela: odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202, neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe iz člana 214, izbegavanje vojne službe onesposobljenjem ili obmanom iz člana 215. i samovoljno udaljenje ili bekstvo iz Vojske Jugoslavije iz člana 217, propisana Osnovnim krivičnim zakonom.
Amnestija lica iz stava 1. ovog člana obuhvata oslobođenje od krivičnog gonjenja, oslobođenje od izvršenja kazne i brisanje osude".
Zašto sam pročitala ovaj član? Da još jedanput podsetim javnost da vi u stvari ovim predlogom zakona amnestirate izvršioce krivičnog dela. Jer, jasno ste napisali da su ovde prekršena četiri člana krivičnog zakona.
Dakle, ako ste odlučili da amnestirate 2.500 ljudi, napisali ste u obrazloženju: "Od 7. oktobra 2000. godine od strane Vojske podneto je oko 2.500 krivičnih prijava u vezi sa krivičnim delima za koje se predlaže amnestija. Budući da je došlo do bitnih promena (to kažete u obrazloženju) društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze, predlaže se donošenje zakona o amnestiji kojim bi se lica protiv kojih se vodi krivični postupak za određena krivična dela protiv Vojske oslobodila od daljeg krivičnog gonjenja".
Interesantna vam je zaista ova konstatacija: "Budući da je došlo do bitnih promena društvenih okolnosti". Pa, ako je došlo do tih bitnih promena, pretpostavljate u pozitivnom smislu, a naravno mi srpski radikali tvrdimo da jeste došlo do promena, ali u negativnom smislu.
Ali, ako je zaista došlo do nekih pozitivnih promena kako vi mislite, zašto se onda pojavljuje 2.500 mladih ljudi koji ne žele da služe vojsku? Čime su sada nezadovoljni? Ajde, recimo, imate objašnjenje čime su nezadovoljni oni koji nisu išli u vojsku do 5. oktobra 2000. godine, a čime su vam nezadovoljni ovi momci koji neće da idu u vojsku sada kada imaju takvu demokratičnu vlast, ministre, šta im sad smeta? Nikakva opasnost im ne preti, blagostanje, mir, nema nikakvih pretnji ni unutar države ni oko države, zaista ne razumem u čemu je problem, čak ste im dozvolili da umesto puške mogu da peru pelene.
Sve moguće blagodeti i opet imate u ovako kratkom roku 2.500 mladića koji ne žele da služe vojsku u ovakvoj vlasti.
Ne verujem da su to mladići koji imaju negativan stav i prema državi i prema vojsci, naprotiv, mislim da oni svojim neodazivanjem vojnom pozivu pokazuju svoj negativan stav prema ovako lošoj vlasti, a pogotovo prema vojnom vrhu koji je izdajnički i štetočinski iz vremena kada je prvi, tzv. demokratski vojni ministar postao Boris Tadić, pa nadalje.
Naravno, podsetiću vas da se u vreme kad je Boris Tadić bio ministar pričalo u tim vojnim krugovima da gde god se krene po vojnim ustanovama samo se čuju neki ljudi koji pričaju engleski, maltene srpski jezik nije mogao da se čuje u vojsci.
To je zaista neverovatno, ali mnoge stvari su razjašnjene kada je skoro, u toku svedočenja u ovom krivičnom postupku za suđenje optuženima za ubistvo Zorana Đinđića, jedan od članova "zemunskog klana" rekao da je "zemunski klan" pripremao Borisa Tadića za svog ministra, posle obračuna koji su imali i u okviru kojeg se vodi ovaj krivični postupak, da sad preterano ne pričam o tome, jer to nije tema naravno.
I onda je ovde jedan poslanik danas rekao kako nigde u svetu više nema naoružanog naroda, kao da ovde insistiramo na tome, ne razume šta znači naoružan narod, pričamo o vojsci, ne pričamo o teritorijalnoj odbrani. Pričamo, dakle, o Vojsci SCG, o potrebi postojanja Vojske SCG, zato što svaka normalna država u svetu ima svoju vojsku i treba da je ima.
Pitam onda, ako ne želite vojsku uopšte i ako je uništavate, kako je uništavate, kako onda zagovarate ulazak u NATO? Koga ćete da uvedete u NATO, ako nemate vojsku. Izgleda planirate samo taj deo vojske koji ćete da obučite za borbu u Iraku i Avganistanu da ostvarite vašu nameru da naše momke šaljete tamo da ginu u bitkama sa patriotama koji brane svoje od Amerike i od njihove agresije.
Naravno, uvek smo se izjašnjavali da smo protiv toga, i dalje smo i uvek ćemo biti protiv toga. Ali, interesantna je još jedna teza, koju je spomenuo gospodin Krasić. Skoro je to bilo na televiziji i onaj tzv. vojni analitičar, Dragišić, kaže da ne postoje bezbedonosni rizici u Srbiji i da valjda zato ne treba da imamo vojsku.
E, sad, ako postoji neko ko se usuđuje to da kaže i ako neko od vas, pogotovo neko ko je u vlasti, može to da kaže i da tvrdi, zaista svaka mu čast. Onda, moram da podsetim takve optimiste na ono o čemu smo juče govorili, a to je, recimo činjenica da je opštinski menadžer iz Trgovišta, Jovica Mihajlović, najavio da će uskoro da bude raspisan referendum za odvajanje Trgovišta od Srbije i pripajanje susednoj Makedoniji, ukoliko država brzo ne odreši kesu i ovaj kraj pod hitno pomogne sa dva miliona evra.
Taj Jovica Mihajlović, opštinski menadžer, član je Demokratske stranke, odnosno Demokratska stranka vrši vlast u Trgovištu. Posle ovoga je Boris Tadić, kao predsednik stranke, bio u Trgovištu i podržao ovakve akcije njegovih članova u Trgovištu. Ako ovo nije pretnja bezbednosti zemlje, onda zaista ne znam šta jeste.
Ono što je takođe veoma strašno, a što se desilo ovih dana, pre tri-četiri dana, jeste kada su uvedene privremene mere u opštini Novi Pazar. Neverovatno je da su Vojislav Koštunica i njegova vlada, da bi se zadržali još koji dan ili mesec na vlasti, prihvatili prinudnu upravu da bi sprečili smenu Sulejmana Ugljanina, koja je bila očigledna, na referendumu koji je trebalo da se desi.
Moram da vas podsetim da je Sulejman Ugljanin otvoreno zagovarao i zagovara... Neću da ulazim u ono što pišu novine, o nekih 12 milijardi ili o nekom kriminalu, to je nešto što je manje važno od onih njegovih političkih izjava o samostalnom Sandžaku, a mislio je na Rašku oblast koju želi da izdvoji iz Srbije.
Dakle, mnogo je opasnosti unutar Srbije. Nažalost, ovo je još uvek vrlo trusno i rovito stanje u toj oblasti. Nije dobar ovakav vaš odnos, pogotovo kada je ministar Stojković ovde obrazlagao ovaj zakon o amnestiji i ovaj o kome smo govorili pre podne, rekao je da su to akti milosti vlasti. Kakav akt milosti vlasti, zar je potrebno da se donosi zakon da bi se amnestirao jedan broj ljudi?
Podsetiću vas da je Vojislav Koštunica pustio iz zatvora jednu grupu terorista i Fjoru Brovinu. Uradio je to mimo zakona, pa mu ništa nije falilo. Imate dobar štos pre donošenja ovog zakona, da Vrhovni sud, spremna sam da tvrdim, namerno propusti rok za odlučivanje o žalbi, onda opet pusti grupu šiptara, pa sad ne mogu da ih nađu, jer su oni, naravno, odmah otišli na Kosovo, da bi ponovo bili spremni da ratuju protiv svakog Srbina koji se pojavi tamo.
Dakle, imate načina i imali ste načina da amnestirate one koje ste želeli da amnestirate. Mogao je to i Boris Tadić da uradi, da ispuni ono što je verovatno obećao tom "zemunskom klanu" koji ga je planirao za svog ministra, što objašnjava odakle ovom njegovom glavnom tajkunu Đilasu tolike pare. Očigledna je ta veza, ali to je neka druga tema.
Reći ću još jednu konkretnu pravničku rečenicu koja se odnosi na član 8. na koji je podnet ovaj amandman. Kažete: "Ako se lice na koje se odnosi rešenje o primeni amnestije iz člana 1. ovog zakona nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, sud će odrediti da se odmah pusti na slobodu".
Moje pitanje odsutnom ministru je – šta ako to lice koje se pusti na slobodu ispred zatvora sačeka vojni pozivar sa pozivom, jer još uvek mu nije isteklo ono vreme koje po Zakonu o vojsci treba da prođe, određene godine starosti, da bude oslobođen vojske?
Da li će taj odmah da se vrati ili će ipak da ga puste, pa da onda čekamo neku novu amnestiju, neki novi zakon o amnestiji?
Čak i kada bismo prihvatili ovu ideju, a ne prihvatamo je, onda ovaj član 8. u tom slučaju ne bi mogao da opstane na ovaj način, odnosno ne bi mogao da opstane ni član 1. koji je rekao da se amnestija vrši nad licima koja su od 7. oktobra 2000. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila ova četiri krivična dela.
Dakle, ne samo što koncept zakona nije prihvatljiv za SRS, već i čisto formalno, pravnički, zakon je veoma loš, neprimenjiv, a manir ove vlade je da donosi neprimenjive zakone. Opet ćemo imati izmene i dopune ovog zakona, jer to je nešto što je uobičajeno kada je u pitanju vlada Vojislava Koštunice.
Gospodine predsedniče, dobro je da ste vi tu. Ne znam koga ćete da pitate, ali pošto ovaj zakon ovde predstavlja Zoran Stojković, a znam da nema podatke, vezano za pitanje koje želim da postavim, molim da mi vi i ministar Stojković odgovorite na poslaničko pitanje – gde je, u kojoj vojsci i kada služio vojsku sin predsednika Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora Zorana Šamija?

Kao što znate, biće zabeleženo kao poslaničko pitanje i biće prosleđeno nadležnom ministarstvu.
Narodni poslanik Rajko Baralić, o istom amandmanu.