Dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da se javim da bi još malo pojasnio ovo što pokušavamo ceo dan da objasnimo, a građani sa kojima sam pričao u proteklom periodu još uvek misle da se, kada raspravljamo o amnestiji, govori o onom periodu od ranije. Znači, za one koji su bežali do rata, itd.
Što je rekao gospodin Nikolić, to i da razumem. Nije svako dovoljno muškarac za to, ali hajde, da kažem tako. Prvo da pojasnim da se ovde traži amnestija od 7. oktobra 2000. godine, za vreme tzv. "demokratske države", pa bi onda bilo bolje i možda bi ljudima bilo jasnije da tako nazovete zakon, za one koji su bežali od DOS-a i da njih amnestiramo zbog toga.
Svake tri godine se događa amnestija, pa jedno klasično pitanje – dokle to tako ide? Jer, vlast bi trebalo da bude ista za sve, ili da svi ne idu u vojsku Jugoslavije ili da svi idu. Ružno je da se ovako radi i nije pošteno prema raznim ljudima. Najgori i najlošiji se oslobađaju, a ostali koji su patriote i koji vole državu ili bar ispunjavaju dužnost i prema državi, iako se čak možda i ne slažu sa tim, oni su ovim zakonom sada kažnjeni.
Ovo je klasičan udar na vojsku, poziv da se ne služi udar je i na državu. Stranci traže da se država ne brani i, tras, evo nama zakona o amnestiji.
Ako je ovo bilo samo zbog Divca i zbog toga što je podržao u predsedničkoj kampanji Tadića, onda ste mogli njega da oslobodite i da ga umilite, a ne da uništavate vojsku.
Još jedan primer koji sam hteo da dam, pošto je gospodin Krasić rekao da je bio veliki odziv na regrutaciju u Subotici, mogu da kažem da je situacija u Vršcu, iz koga dolazim, pošto su to raznorazni ljudi osetili i videli, počela je pred regrutaciju, recimo pre 15 dana, u vršačkom okrugu da kruži SMS poruka, a to je sada izgleda popularno, gde se pozivaju regruti da ne služe vojsku, da sabotiraju i da ne dolaze na regrutaciju, bez obzira na posledice.
Pisalo je, između ostalog, u porukama (nažalost, nemam trenutno nijednu u telefonu, izbrisao sam ih) da neće biti nikakvih konsekvenci i da niko neće biti kažnjen. Posle par godina biće amnestije itd. Širi se defetizam.
Znači, neki žuti mladić, da tako kažem, sedeći u nekom kafiću, dok sav čestit narod radi, šalje poruke mladićima koji su časni, pošteni i hrabri. Takvi ljudi kao što je on, sve bi dali samo da njima bude lepo.
Moram da pomenem na kraju da su čast, dostojanstvo, ponos i rodoljublje vrednosti koje se sada bacaju. Na te reči neki ljudi su počeli da se smeju. Zato vas molim da povučete zakon. Znate i sami da smo u pravu, samo to ne želite da priznate.

 Hvala i vama. Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, sasvim na kraju, gospodine ministre, meni je najiskrenije žao što sedite ovde u vezi sa ovim zakonom. Što se mene tiče, niste zaslužili da primate ove žaoke koje su vam upućene, ali to je posao.
SPS ne može podržati ovaj zakon. To bi bilo suprotno uverenjima svakog člana i simpatizera SPS i to bi bilo u suprotnosti sa programom SPS. To bi bilo u suprotnosti sa onim što od nas očekuju brojni građani Srbije. Bilo je dovoljno reči o ovome.
Razumemo okolnosti koje su navele Vladu da ovo predloži, a te okolnosti ne možemo da podržimo i ne možemo da prihvatimo argumentaciju i da glasamo za ovakav zakon. To bi bilo isto kao kada bismo glasali za nešto što je direktno suprotno interesima naših porodica, naših najmilijih i naših firmi, ako ih imamo i ne znam čega drugog.
Probali smo ovde da objasnimo zašto je to tako. Nisam siguran da je ovo pametan politički potez. Mislim da se radi, dozvolite da kažem žargonski, o autogolu koji na dugi rok može da ima posledice, realne posledice koje danas ne mogu da se shvate.
To je podilaženje onima koji nemaju osećaj odgovornosti, koji ni na koji način ovu zemlju ne doživljavaju kao svoju, ali bez obzira na okolnosti, uglavnom žive i rade negde drugde, tamo stiču svoj profit, tamo formiraju porodice.
U odnosu na zemlju koja ih je školovala i prema kojoj bi trebalo da gaje elementarna patriotska osećanja, na ovaj način ubijaju nešto što po mom shvatanju ne pripada.
Sada će biti onako kao što mora da bude, kolega je malopre govorio ovde kao rezervni starešina; kolega Veselinoviću, nema rezervnih starešina. Pravilo o mobilizaciji priznaje samo izvršioce mobilizacije; razlike između oficira koji idu na posao u kasarnu i onih drugih koji su to samo kada treba jeste u tome što ovi ne primaju platu, a idu na posao. Komandne dužnosti imaju potpuno jednake, bez obzira da li su aktivni oficiri ili se to postaje zahvaljujući obuci u raznim školama redovnih oficira kojih je u ovoj zemlji za ponos bilo. Neke od tih škola, kao što je bila škola u Bileći, jedna je od najpriznatijih škola izvan granica ove zemlje.
To više nije ta priča. Patriotizam i odgovornost više ne stanuju ovde. Ovde stanuje predusretljivost prema onima koji žele da nas vide još manjima nego što jesmo i koji žele da sa nama čine ono što je njihov interes, suprotno interesu građana Srbije. Za tako nešto nikada ne mogu da glasam. Hvala lepo.

Da li još neka poslanička grupa želi reč? Izvolite, gospodine Peneziću, mislio sam da se šalite.

Mislim da ću imati malo privilegije da se produži, jer je malopre zakinuto.
Znači, kao prosvetni radnik ići ću samo na uvodni deo i zaključak, jer je vreme ograničeno. U uvodnom delu mogu samo da vam kažem da me ovo podseća na Uredbu o uvozu polovnih automobila. Znači, povremeno donesemo uredbu, a kada se podmire neki, onda se uredba ukida i ne važi više.
U završnom delu, ono što je vrlo važno, što sam hteo da kažem, to je da baš kada je ovaj zakon bio u mojim rukama, sin mog prijatelja, na predlog svoga oca, velikog rodoljuba, otišao je sam da se prijavi da služi vojni rok i umalo nije postao psihijatrijski slučaj, da se konzilijum sastane i da vide da li je taj dečko normalan. Došao je sam da se prijavi da služi vojsku, jer je ponos roditelja bio iznad svega, da sin mora da odsluži armiju, jer mu već ističe i ono vreme, jer studira.
Prema tome, samo da vam kažem da tajna, na kraju nije tajna za sve, to je sin oca koji je srpski radikal, a i sin je takođe srpski radikal.

Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor predložio je da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Milan Škrbić, a narodni poslanik Milan Veselinović, ako sam dobro proverio biografiju, ne mora da brine, više nije vojni obveznik, napunio je 50 godina, ali neka se proveri.

Dame i gospodo narodni poslanici, Milorad Mirčić je podneo amandman na član 11. Predloga zakona o amnestiji, ali on opravdano nije tu. Pokušaću nešto da kažem što do sada nismo rekli, neću biti dugačak, samo u okviru dozvoljenog vremena, a nadovezaću se na dosadašnje izlaganje gospodina Krasića, za one koji nisu bili u sali i pročitaću onako kako bi to trebalo svako da pročita kada izlazi da obrazloži amandman, zbog gospodina Šormaza.
Na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, gospodin Mirčić je podneo amandman na Predlog zakona o amnestiji, na član 11. Gospodin Šormaz se naljutio zašto mi srpski radikali izlazimo, zašto govorimo i obrazlažemo to. Ušao je kao furija, rekao ono što je hteo i što nije hteo i jednostavno otišao istog momenta.
Ne znam šta mu je to značilo, ali ja sat i po vremena nisam izlazio iz sale, zato sam se javio, jednostavno nisam shvatio šta je hteo da kaže, ne zna ni on, rekao je ono što nije mislio, samo je izašao napolje, pokušao da se pravi normalan, ali dobro.

Gospodine Škrbiću, upozoravam vas, od vas nikako ne očekujem da se tako izražavate.

Dakle, predlog je da se član 11. briše. U obrazloženju amandmana kaže se da je ovaj amandman posledica prethodnih amandmana. U članu 1. gospodin Krasić je takođe stavio da se amandman briše, naravno svi naši amandmani su bili takvi, zato što nećemo glasati za ovaj zakon.
Amnestija se po pravilu daje nakon oružanih sukoba, nakon rata i zaključenog primirja. Posle 7. oktobra 2000. godine u Srbiji je naglo i naprasno procvetala demokratija, to ponavljam, da čujete, za one koji nisu to čuli.
Dakle, služenje vojnog roka je zakonita obaveza, a neispunjavanje je kažnjivo delo, pa se iz Predloga zakona ne može utvrditi koja je to opravdana promena društvenih okolnosti o kojima ovde govorimo. Period amnestije obuhvata i period do 1995. godine, nezvanično, pa onda 1995-2002. godina, pa sada ovaj zakon.
Ovim zakonom, ako se usvoji, zadaje se smrtonosni ili konačni udarac našoj vojsci. Mi znamo zašto, kako reče Šormaz, oni koji vladaju sada moraju da usvoje ovaj zakon.
Ušao je i rekao da će sigurno, kada bude dan za glasanje, poslanička većina imati 130 poslanika, a to je malo više od onoga od pre neki dan kada ste se jedva skupili. To je dobro, on radi na tome, verovatno i ovog momenta.
Dve i po hiljade mladih ljudi je pobeglo da bi izbeglo služenje vojnog roka, a šta je sa civilnim služenjem, jer je i to jedna vrsta amnestije. Navešću vam nekoliko primera, najviše sam zbog toga izašao.
Opština iz koje dolazim, opština Apatin, trenutno je ugrožena poplavama. U subotu i nedelju niko nije spavao, svi smo bili i na jednom i na drugom punktu, sa nama zajedno je bila i vojska, ova koju imamo.
Još jedan primer, pre tri nedelje, kao predsednik opštine Apatin, prisustvovao sam zakletvi nekada najvećeg garnizona u onoj velikoj Jugoslaviji, to je somborski garnizon tzv. "plavaca". Izašao sam da pozdravim ispred opštine te mlade ljude i njihove roditelje, braću, rodbinu, devojke koje su došle i na moje zaprepašćenje, na toj velikoj aerodromskoj pisti garnizona Sombor, video sam samo 280 vojnika.
Mnogi od vas ovde služili su vojni rok, koliko sam uspeo da saznam, baš na tom aerodromu. Nekada je tamo bilo 7.000 vojnika. Pre tri nedelje zakletvu je polagalo samo 280. Izašao sam i zahvalio se tim momcima i roditeljima koji su vaspitali tu decu da dođu i da odsluže vojni rok u uniformi.
A, ima puno u našem i u vašem okruženju onih koji služe taj civilni vojni rok i napominjali smo gde sve ne. Niko se nije odazvao na poziv da dođu i da nose džakove, samo smo na jednom kupu bacili 3.100 džakova da ne probije Dunav, pre tri dana. To je jedan od primera.
Navešću vam još jedan primer iz Apatina i te Slovenije koju smo često pominjali. Prva žrtva onog rata i prva žrtva vojske JNA, bio je mladi poručnik Bubalo iz Apatina. Niko do sada o tome nije pričao, bio je sin jedinac. Podigli smo mu spomenik i obeležje, jedino mi iz lokalne uprave smo spominjali to, a njihove roditelje slučajno je komšija, koji više nije živ.
Ali, moram da kažem i sledeće – odziv na mobilizaciju, tu časnu dužnost svakog građanina, u opštini iz koje dolazim, a vezani smo svi za Krajinu, bio je 110%, a to znači da su se svi koji su dobili poziv za mobilizaciju, odazvali, i još 10% više ljudi, dobrovoljno, koji su se prijavili u jedinice, a da ne pričam o dobrovoljcima SRS kojih je bilo puno i koji su dali svoje živote časno i pošteno za odbranu zemlje.
Zato je ovaj zakon sraman. Siguran sam da neće proći, gospodine ministre. Siguran sam da SPS, em što neće glasati, neće ni biti prisutan ovde u sali, kada dođe taj zakon. Neće proći, a možda ćemo čekati neka druga vremena da nešto konkretnije uradimo po ovom pitanju.
Poštovani građani Srbije to znaju, oni to posmatraju, gledaju, i daće svoj sud naravno, ali evo, ne znam koliko još imam vremena, da ostavim vremena gospodinu Krasiću da da završnu reč, kao ovlašćeni predstavnik po ovoj tački dnevnog reda.

Ministar ima završnu reč.