Apsolutno, gospodine predsedniče, mislio sam...
Dr Vojislav Šešelj je svojevremeno rekao da narod koji ne ume da ceni svoju istoriju i tradiciju osuđen je na propast i nestajanje. Ako ne budemo čuvali i negovali tradiciju naših predaka, očeva, dedova i pradedova, nestaćemo kao narod. To građani Srbije veoma dobro znaju i daće svoj sud i o ovom zakonu i o mnogim drugim koji su na silu progurani ovde u Skupštinu.
Moram još nešto da kažem, u vreme svih ovih zbivanja o kojima govorim, ministar vojni bio je sadašnji predsednik Srbije – Boris Tadić, a za savetnika je imao, čini mi se, Vuka Jeremića koji ni armiju nije služio.

Hvala vam. Da, da, uporedite podatke. Izvolite, gospodine Krasiću, imate još osam minuta, opcigujem ovih 30 sekundi, ništa ne brinite, upadao sam u reč gospodinu Škrbiću, jer sam zbilja bio vidno iznenađen delom nastupa. Izvolite, gospodine Krasiću.

Član 11. glasi da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije". Prema sinopsisu Narodne skupštine, to bi verovatno trebalo da bude u utorak, u ponedeljak usvajanje, na brzinu ima da se objavi, a u utorak će stupiti na snagu i ovi narodni heroji biće čisti i pred državom i pred bogom i pred narodom.
Nisam zbog njih izašao zato što o njima imam baš neko dobro mišljenje, jer su svojim ponašanjem ne samo prekršili zakon, nego izdali i svoje pretke i naneli veliku bruku svom potomstvu. Ali, to je njihovo, pa neka razmišljaju o tome. Vi koji slepo sledite politiku Vojislava Koštunice i dogovora njegovih koalicionih partnera, upozoravam da odavno je krenulo rasturanje JNA.
Po nekim procenama, ona je bila četvrta vojna sila u Evropi, dobro organizovana, brojčano jaka, sa vrlo kvalitetnom pozadinom itd. Sistematski je uništavana, i pre onih događaja koji su krenuli 1990. godine u Sloveniji. Samo da vas podsetim, Janez Janša je 4-5 godina pre nego što je došlo do oružanih sukoba, sistematski uništavao JNA, a ako samo pročeprkate po vašim sećanjima videćete da se danas ništa ne razlikuje ponašanje nekih predstavnika nevladinih organizacija, pogotovo što mislite da vojsku civilno kontrolišu neki Hadžić i ko zna koja sve imena. Ne razlikuju se oni od Janše.
Namerno vam pominjem Janšu, jer posle Janše znate i sami šta se dešavalo sa našom vojskom. Znači, i ovo je najava šta će da se dešava sa našom vojskom.
Moram da podsetim vas legaliste i ostale koji drže do propisa, zakona i morala, a zakon ipak sadrži neki moral, u Hagu od 1993. godine kada je formalno i formiran taj nezakoniti sud, peta tačka skoro svih optužnica protiv Srba glasi da su oni bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, a da su ga sačinjavali, pa se navodi dvadesetak, tridesetak imena i prezimena naših ljudi sa titulama i funkcijama, pa onda ide: pripadnici JNA, teritorijalne odbrane itd. U Hagu se sudi JNA, tamo se sudi i srpskom vojniku iz balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata.
Oni koji su nas bombardovali bili su vrlo nezadovoljni činjenicom da postoji hrabrost i junaštvo i da postoji trajno opredeljenje u ovom narodu da čuva svoju slobodu.
I zbog toga što smo takvi i što čuvamo svoju slobodu i nju stavljamo na prvo mesto, verovatno trpimo gnev sa zapada i sa nekih drugih prostora.
U onom trenutku kada je pao Berlinski zid, kada se rasturio Varšavski pakt, kada su svi normalni i razumni posmatrači shvatili da NATO pakt, inače formiran u Rimu neke davne 1949. godine, nema više razloga da postoji, jer je izgubio svog prirodnog neprijatelja i partnera, taj NATO pakt se transformisao u nešto drugo.
Dobio je pored sve te vojne i političku i parlamentarnu dimenziju i on je svoj modus vivendi našao zahvaljujući tome što je isceniran raspad bivše SFRJ, kao i bombardovanje 1999. godine i navodno neki humanitarni problem u kome je morao da se pojavi "Milosrdni anđeo" u vidu osiromašenog uranijuma, bombi, zverstava i zločina. I naravno da postoji mržnja prema JNA, Vojsci SRJ i danas, po toj liniji kontinuiteta, Vojsci SCG.
Svi što dolaze iz inostranstva, sa zapada, iz Brisela, sedišta NATO pakta, Atlantskog saveza, civilnog nevladinog sektora i svi koji žvalave o našoj vojsci i koji je izlažu na stub srama, saučesnici su Karle del Ponte, Nataše Kandić i svih onih koji mrze srpski narod. U toj mržnji mrzi se i naša vojska.
Računa se na "petu kolonu" koja može da postigne daleko bolje rezultate pričom o ljudskim pravima, demokratiji i standardima nego što su oni postigli u razaranju naše vojske putem bombi, oružanih dejstava i na druge načine.
Vi sledite taj put. Ovim zakonom dajete dokaze, dokumentaciju, pišete tačke optužnice protiv Srba, protiv naših vojnih lica koji su krivi, poput generala Delića, zato što se uspešno suprotstavio NATO agresiji.
Pošto građani Srbije vrlo dobro znaju kakva je ovo vlada ili vlade ili jedna vlada, od 5. oktobra naovamo, šta slede i šta je njihov krajnji cilj, pozivam sve građane Republike Srbije, kojima je Srbija jedina otadžbina, kojima je Srbija na srcu; koji drže do svog dostojanstva, do svoje slobode; koji su spremni da progutaju mnoge knedle – da pokušaju da izleče svoju ucveljenu dušu ovim noževima koji se zabadaju u srpsko tkivo već nekoliko godina; da sa ponosom šalju svoju decu u vojsku i da na taj način pokažemo ko smo i šta smo.
Naša vojska nije zlikovačka, ona je naša, bori se za našu slobodu koju treba da imamo, koju treba da osposobimo da nam čuva granice, živote, imovinu, da nam čuva i Beograd i Preševo. Ovi iz beogradskog "kruga dvojke" smatraju da je daleko Preševo. Opet ću da vas vratim na ono što je koristio vidoviti Vuk, kada je rekao – Srbija se brani u Beogradu, a ne u Kninu. E, njegov prijatelj sa kojim je vrlo često po dva sata razmenjivao politička iskustva, Milan Babić, izvršio je samoubistvo i napisao oproštajno pismo u kojem se kaje zbog svega onoga što je prevario i slagao i bacio kao teret na Srbe i srpski narod.
Vodite računa kada glasate o ovom zakonu i o onom prethodnom, vodite računa. Videli ste i sami, kada se za Vidovdan prekrši zakon, sledi neka kletva. Svi će biti prokleti koji uništavaju ovaj narod i ovu državu. To nema veze sa političkim stavom, jer ovo što nam nudite i nije politički stav, ovo je ogoljeno izdajništvo.

O istom amandmanu, narodni poslanik Jovan Todorović.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kraj je ove rasprave i svi poslanici SPS koji su govorili ovih nekoliko dana i u načelu i o amandmanima, rekli su jasno da SPS ne može i neće da podrži ovakav zakon. Dakle, tu nema dileme.
Gospodine Markoviću, javio sam se upravo zbog toga što osećam da smo mi, poslanici SPS, ovih dana pomalo izloženi neprimerenom, rekao bih i nekolegijalnom specijalnom ratu ili psihološkom pritisku od strane nekih naših kolega. Pokušaću to da objasnim. Upravo mi je gospodin Marković dobacio, pa mi je možda i to povod da objasnim.
Ovaj zakon može da u Skupštini ne prođe na više načina. Jedan je da ga Vlada povuče, s obzirom da je bila rasprava kakva je bila; drugi je da se većinom glasova ne izglasa; treći je opstrukcija. Ako je većina glasova potrebna da se ne podrži ovaj zakon, onda za to postoji više scenarija.
Jedan od mogućih scenarija je da poslanici SRS i poslanici DS i SPO u punom broju uđu u ovu skupštinu i zajedno sa socijalistima glasaju protiv zakona.
Onda nema ni teorijskih mogućnosti da taj zakon bude usvojen. Hajde da napravimo pritisak na DS i na neke druge i da srpski radikali budu dosledni u svojoj priči; uđu u Skupštinu, stave kartice, dođe na glasanje zakon, SPS glasa "protiv", kako je i rekao, 22 "protiv", plus 80 radikala, to je 102, plus 30 demokrata, to je 132. To je način.
Naravno, ne mogu da podržim ovaj zakon i neću ga podržati. Na našoj poslaničkoj grupi dogovorićemo način kako to da ne podržimo, odnosno na koji tehnički način ćemo to izvesti. Na neki način ovde prebacivati odgovornost na poslanike SPS, mislim da nije korektno, ni politički, a ako hoćete, nije ni kolegijalno. Kao što vidite, pokazalo se da postoji i drugi način da ovaj zakon ne prođe.
Od onih sam srpskih domaćina koji je rado slao sina u vojnike. Septembra 1998. godine moj sin je otišao u vojsku, kada je bila najveća pretnja da će biti bombardovanja, a vratio se septembra 1999. godine, sa statusom borca koji je pretrpeo bombardovanje itd. Meni je ovde velika moralna dilema šta uraditi. Da li ovom amnestijom nagrađujemo one koji nisu služili vojsku i koji to ne žele, pet i po godina? Ono što mi je možda važnije u svemu tome je pitanje – kako dalje.
Od 7. oktobra 2000. do današnjeg dana dajemo amnestiju. To znači da nismo oslobodili obaveze služenja vojnog roka one koji to nisu učinili u ovih proteklih pet godina, jedino oni koji su prestarili ne mogu da služe vojsku. Šta će biti ako oni i dalje ne budu želeli da služe vojsku? Hoćemo li ponovo imati amnestiju? Za mene je to problem.
Mogao bih da prihvatim ovu varijantu, pod uslovom da nam je danas neko ponudio, između ostalog, i zakon da ćemo od tog i tog datuma, te i te godine, možda i ove, imati profesionalnu vojsku, pa ko voli neka izvoli, neka služi vojsku. To je na profesionalan način dozvoljeno, sa odgovarajućim primanjima, materijalnim sredstvima itd.
Ili, da one koji su, kako građanima Republike Srbije priliči, dostojanstveno služili vojsku u čitavim ovim periodima i u svim ovim godinama, na neki način nagradimo. Ima li načina? Možda ima.
Dakle, u toj varijanti bi mogao da razgovaram i o tome da, kao narodni poslanik koji ozbiljno razmatra svaku problematiku, pa i ovo pitanje, iako nije baš moja oblast, glasam i za takav zakon. Jednostavno, stvari su pomalo dovedene do apsurda i ne znam zašto je sve to bilo potrebno.
Još jedanput, na našoj poslaničkoj grupi ćemo videti kako ćemo to tehnički da izvedemo, ali u svakom slučaju, naš glas za ovaj zakon prosto nije ni moguće očekivati.

Gospodine Todoroviću, izvinite što ste shvatili kao dobacivanje, bio je uključen mikrofon, nisam želeo da vam dobacujem. Znam da se na mene odnosi. Odnosi se na gospodina Momira Markovića, on je dobacivao? Gospodine Markoviću, izvolite, replika.

Moraćemo da menjamo predsednika Skupštine, da ne bude ovoliko Markovića, da se tačno zna na koga se odnosi izlaganje nekog od poslanika.
Gospodine Todoroviću, tačno je da postoje tri načina da se zakon ne izglasa, možda i četiri: da ministar povuče zakon, da predsednik Skupštine ne stavi zakon u proceduru, da se stvori većina koja će glasati protiv zakona. Sada da razgovaramo o tome što predlažete.
Predložili smo vam da ne date kvorum kada ovaj zakon bude na glasanju i samim tim zakon pada. Ovo što predlažete, neću da kažem da je demagogija, ali mnogo mi miriše na demagogiju. Mi imamo 80 poslanika, vi 22, to je 102. Ne možemo napraviti 126. Vrlo dobro znate da šest meseci demokrate ne ulaze u salu. Dolaze do blagajne, a u salu ne ulaze.
Prema tome, nemojte pričati o toj nemogućoj varijanti. Nećemo da utičemo na vašu poslaničku grupu, imate pravo da odlučujete o tome kako odlučuje svaka poslanička grupa. Kad dođu neki izbori, onda će građani reći – ovi su odlučivali dobro, ovi loše, ali to ostavimo za izbore.
Samo vam savetujemo da zajedno ne omogućimo izglasavanje ovog, po državu, vojsku, građane Srbije, izuzetno štetnog zakona. Jedini način da se zakon ne izglasa je upravo ovaj o kome govorim, a hipotetički postoji mogućnost da neko i iz DS pritisne i da se ne glasa za ovaj zakon. Nemojte, molim vas, njih šest meseci nema u sali i neće doći ni taj dan kada se bude glasalo.

Svi znamo da vrlo često poslanici te poslaničke grupe učestvuju u radu. Nije korektno. Videli ste pre nekoliko dana, čak je bilo polemike za govornicom, krajnje nekorektno, poslanici su ušli, pa izašli. Nije korektno da se na taj način prozivamo.
Dakle, sasvim je jasno – zakon će biti izglasan, ako većina od prisutnih poslanika, a da ih je više od 50% od 250, glasa "za". To je potpuno jasno i nema razloga da se oko toga sporimo.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, pitam: da li predstavnik predlagača, Zoran Stojković, ministar pravde, želi završnu reč? (Da.)

Biću veoma kratak.
Čuli su se argumenti "za" i "protiv" Predloga ovog zakona. Samo želim da napomenem da se čula masa stvari koje nisu bile vezane za ovaj zakon.
S druge strane, čula se masa stvari koja je govorila o pravu, ravnopravnosti i slično. Na početku sam rekao da je Zakon o amnestiji akt milosti države. Uopšte se ne radi o ravnopravnosti ili neravnopravnosti. Jedan od razloga zašto se ovaj zakon donosi je i taj što po tom zakonu ta vojska deluje na celoj teritoriji.
U Crnoj Gori je decembra meseca već donet Zakon o amnestiji i jedan deo regruta je došao pod taj zakon, nije amnestiran.
Kao što sam na početku rekao, i amnestija i pomilovanje su uvek akti milosti i tu govoriti o ravnopravnosti ili ne, u konkretnom slučaju, nema značaja.
Bilo da amnestirate, bilo da pomilujete, uvek se radi o konkretnim stvarima, jer su konkretna krivična dela.
Da li treba da napominjem da je bilo više puta, i kada je bio izbor predsednika i slične stvari, da se amnestiraju ili pomiluju ljudi, čak za veliki broj krivičnih dela.
Prva amnestija bila je 1996. godine i za nju bi isto važio princip da li je prema svima bila jednaka. Nije, jer je bio akt milosti. Država je procenila da ima većeg interesa da se izvrši amnestija. Iz tih razloga i u ovom slučaju, procena je da je veća korist od amnestije.
Kao što sam rekao, imamo mlade ljude koji su otišli, jer ovde nisu imali valjanih uslova za život, nisu imali posao, a tamo su zasnovali porodicu, mogu da rade. Imate dobar broj iz dijaspore, neki su tamo i rođeni, žele da imaju veze sa ovom državom i prijavljuju se za služenje vojnog roka.
Došli su u situaciju da, ako bi došli na odsluženje, mogu da izgube posao i de facto ugroze tamo egzistenciju. Ova zemlja koja već stari, ne treba da prekida nikako odnose sa mlađim generacijama koje imamo.
Dajte da prihvatimo ovaj zakon, korist za ovu državu će da bude, budite sigurni, veća, nego što je šteta. Iz tih razloga je predložen ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala vama. Zaključujem pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Dajem reč, po Poslovniku, narodnom poslaniku Vjerici Radeti. Zahvaljujem se, gospodine ministre.
Izvinite što je moralo ovim redosledom, dakle, kada završi govornik, ministar, pa Poslovnik. Izvolite.