Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, ovo što ću reći kompatibilno je sa argumentacijom koju je gospođa Vjerica Radeta ovde izrekla, a vezano je za ovaj član. Zakon je direktan ustupak Adventističkoj crkvi. Adventistička crkva, poznatija u narodu kao "subotarska crkva", po kanonu Rene Vajt, najvažnijem kanonu, neki se odnose i na ishranu, naređuje svojim pristalicama, tj. obavezuje ih da ne primaju oružje u miru i u ratu.
Adventistička crkva je imala posebne zadatke u nekim od tipovanih država u proteklih 30 godina, a među tim državama nalazila se i SFRJ, kasnije i ova naša država. Preko centra iz Zagreba, preko Mačve, sada u Banatu i u Beogradu, godinama je ovaj fenomen o kome govorim bio na krajnje detaljan način sprovođen.
Jedan od ustupaka koje je država dala jeste da se može na osnovu prigovora savesti služiti civilni vojni rok. Sada imamo i novu mogućnost – potpunu amnestiju za sve one koji iz razloga koji nisu lične prirode, već verske, a o tome ćemo govoriti kada budemo raspravljali o Zakonu o verskim zajednicama, ako ne bude bio povučen, a mislim da hoće, imam takvu informaciju.
To ne bi bilo prvi put da na neprincipijelan način pravimo ustupke onima koji, uz svo poštovanje ličnih prava, prava na veroispovest i svega onoga što, znači za članove ove adventističke crkve, može da bude od značaja.
U tom smislu, treba da kažemo sasvim otvoreno da se na našu zemlju iz različitih centara vrši pritisak i da se, nažalost, na te pritiske odgovara na načine koji su, u najmanju ruku, nerazumljivi za najveći broj pripadnika ovog naroda.

Još neka poslanička grupa o istom amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih ministra pravde, gospodina Stojkovića, da objasni nama poslanicima, ali i građanima Srbije kada se vrši brisanje iz kaznene evidencije?
Napravite saobraćajni prekršaj, naravno dođe do suđenja, napravite udes, dođe do suđenja, okrivljeni ste, platili ste kaznu ili ste odležali. Koliko godina posle toga treba da bi vam se ta kazna brisala iz kaznene evidencije? Ministar će na to odgovoriti.
Vi ovde đuture svima, jer član 9. kaže: "Brisanje osude iz kaznene evidencije za krivična dela iz člana 1. ovog zakona (posle ću pročitati i član 1.) izvršiće po službenoj dužnosti organ koji vodi kaznenu evidenciju, u roku od tri dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Brisanje osude iz stava 1. ovog člana izvršiće se i na zahtev lica koje može podneti zahtev za davanje amnestije po ovom zakonu".
Čovek napravi saobraćajni prekršaj, da ne idemo u neka druga dela, i ostaje mu nekoliko godina u kaznenoj evidenciji da je dana tog i tog povredio pešaka, doduše, to ne važi za sve; eno ga vaš bivši ministar pravde, vaš prethodnik gospodine Stojkoviću, naljutio se na komšiju, uzeo službena kola, još uvek je imao pravo na taj automobil, ide u rikverc, zgazi komšiju, polomi mu nogu; posvađali se u Obrenovcu oko međe, a ni dan-danas suđenje se nije završilo i pitanje je kada će da se završi.
Za njega ovo neće važiti. Nećete ga ni osuditi, a kamoli brisati mu to iz evidencije, jer i ako hoćete da ga osudite, ima da ustanu sve nevladine organizacije, sve žene u crnom, crvenom, šarenom, sve Nataše Kandić, Sonje Biserko, Čede Jovanovići, sve Bebe Popovići itd. u odbranu. Oni vode naše pravosuđe. Naravno, tu je i ovaj što duva balone kada neko umre, još malo pa će rentirati duvanje balona na sahranama!
Dame i gospodo narodni poslanici, teško krivično delo pretvarate u nešto što je, takoreći, nevažno.
Član 1. kaže – daje se amnestija licima koja su od 7. oktobra odbili da prime oružje po članu 202; nisu se odazvali pozivu i izbegli su vojnu službu po članu 214; izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem, doduše, takvih nema, verovatno se niko nije samopovredio da bi izbegao služenje vojnog roka; ili obmanom.
Takvih uglavnom ima od 7. oktobra pa naovamo. I samovoljno udaljenje i bekstvo iz vojske Jugoslavije, čak i ako su uspeli organi da ga navataju, da ga dovedu, pošto tri puta nije primio poziv, pa je pobegao, zbrisao preko granice, umesto da kaznite policiju koja ga je pustila bez pasoša ili sa falsifikovanim pasošem da ode preko granice, vi njega sa teškim krivičnim delom oslobađate, amnestirate.
Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da bi najpametnije bilo, što bi inače mogao da uradi pametan ministar, gospodin Zoran Stojković, da se povuče ovaj zakon iz procedure.
Znam da on ne sme, znam da je dobio nalog od onih koji su iznad njega u hijerarhijskoj strukturi, a oni su dobili nalog od onih koji su iznad njih. Doduše, ti koji su njegovim nadređenim dali nalog, nisu iz Srbije, oni se nalaze u nekim drugim savezima – atlantskim, NATO-ima, nekakvim krojačima kape i gaća srpskom narodu. Mislim da je dosta.

Hvala, gospodine Markoviću.
O istom amandmanu, reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Kada bi se kojim slučajem amnestijom obuhvatila neka druga krivična dela, onda bi situacija sa primenom člana 9. bila ne samo besmislena, značila bi praktično izvršenje krivičnog dela. Sada ću da vam objasnim.
Godine 1995. izvršena je amnestija za ista krivična dela. Ako je lice tada imalo 20 godina, pa je u 19-toj godini odbilo da služi vojni rok, amnestijom je obuhvaćen krajem 1995. godine, odnosno početkom 1996. godine, ali za period – decembar 1995. godine. Ako je to lice nastavilo i dalje da odbija da služi vojsku ili da vrši neko od ovih dela, onda je doživelo da se u januaru 2001. godine nova amnestija protegne na novo njegovo krivično delo, koje je izvršio od 1996. do 2001. godine.
Ako se to lice, posle te amnestije, opet ne odazove da služi vojni rok, ono je sada treći put amnestirano. Pričam o nečemu što je teoretski moguće. Ako je 1995. godine imao 19 godina, praktično njega obuhvata treća amnestija, a dva puta je imao brisanje osude. Sada treći put dobija brisanje osude, po službenoj dužnosti.
Nažalost, po našim propisima, slaba je vajda i od toga što dobijate taj oblik rehabilitacije, da se osuda briše iz kaznene evidencije; ona uvek ostaje i uvek je dostupna sudu i javnom tužiocu za svako novo krivično delo. Ona se briše zbog javnosti, ali ostaje zbog pojedinca, ostaje kao njegov žig.
Da iskoristim još ove dve sekunde koje su mi ostale, pozivam građane Srbije da, nezavisno od ovog omalovažavajućeg propisa koji se tiče naše vojske, svoju decu hrane i šalju u vojsku u znak protesta prema ovoj vlasti i onim njihovim nalogodavcima, a u znak velikog poštovanja i ljubavi prema svojoj državi.

Izvolite, gospodine Veselinoviću, o istom amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS, kako u načelu, tako i po amandmanima, dosta su rekli o ovom zakonu o amnestiji, kao i o prethodnom zakonu koji je bio deklarativnog karaktera.
Kao vojni obveznik, vojni starešina u rezervi, kada govorimo o ovakvim zakonima, u srce i u dno duše me pogađa – da li je moguće da će doći neka vlast koja će jednoga dana sprečiti da srpska deca, srpski vojnici služe vojsku. Kako ste počeli, to nas izgleda očekuje, kako ministar najavi – 2010. godine.
Kada budete ušli u Partnerstvo za mir, kada vam neko da novac za profesionalnu vojsku, to će biti plaćenici koji će služiti najmanje Srbiji i srpskom narodu, već onima koji ih plaćaju. Iz tog razloga, želim da napomenem, pošto je ovaj zakon vezan za period od 7. oktobra 2000. godine, znači dva dana posle one vaše kvazirevolucije koju ste izveli ovde u Beogradu, rušeći i paleći sve pred sobom, da od tog dana želite da amnestirate vojnike koji nisu hteli da se odazovu obavezama, što je predviđao Zakon o vojnoj obavezi.
Dolaskom DOS-a, "dosmanlija", počev od Borisa Tadića, kao ministra vojske, pa do Stankovića, uspeli ste da za ovih pet-šest godina uništite vojsku, vojnu doktrinu, jednostavno, ubijete nacionalni i slobodarski ponos Srba, uništite srpsku dušu. Ovakvim zakonima uništavate srpsku dušu.
Pored toga što ste uništili sve na ekonomskom planu, socijalnom, kulturnom, privrednom, ostalo je još da se vojska dokrajči i rasturi. Ne znam po čemu će vas generacije pamtiti. Verovatno i vaša deca gledaju ovu skupštinu, šta oni očekuju, da li se nadaju da će ih sutra štititi neko drugi ili će državu Srbiju štititi srpski vojnik?
Koristim ovu priliku da u korist ministra Stojkovića, kako nas narod shvata, i po funkciji koju vrši, u smislu pravde i zakona, postavim pitanje: na osnovu kojih pravnih osnova i na osnovu kog zakona je Vlada Srbije uvela prinudnu upravu u Novom Pazaru?
Kao Srbin iz tog kraja ne opredeljujem se ni za jednu stranu, niti Rasimovu, niti Suljinu, niti Ferzijinu, znam da su oni istomišljenici, znam da su pisali Memorandum muslimanskog bosanskog veća, gde se predviđa da Sandžak bude celovit, nezavisan, autonoman, da ima specijalni status, sve do države.
Uopšte se ne mešam u njihove obračune, ali zar je moguće da ovakvu ishitrenu odluku u ovom momentu, kada se priprema referendum u Crnoj Gori, donese Vlada Srbije i tako to područje postane nestabilizujuće.
Čuli ste sigurno, počev od "koktela", noćas je bomba bačena na opštinu Novi Pazar. Pitanje je kako će to tamo da se dalje reflektuje, u toj sredini gde ja živim, mislim da je veoma loše i najgora solucija je ta što se to može preneti i uticati na destabilizaciju celog područja, a posebno na srpski narod koji je tamo u manjini, posebno u Pazaru, Tutinu i Sjenici.
Želim da nam gospodin Stojković objasni koji su to povodi. Da li je moguće da zbog dva poslanika koja ovde čine većinu u Skupštini, kako sada narod govori, u našem kraju više ne vlada ni Koštunica, ni Labus, Tadić, niti bilo ko, jednostavno, Srbijom sada vlada Sulejman Ugljanin, Bajram Omeragić, Esad Džudžević i Velimir Ilić, koji se njima pridruži i odmah u tim kritičnim mestima, gde se raspiše opoziv predsednika ili raspusti Skupština opštine, stavlja se na jednu od tih strana.
Odmah je stigao pre dva dana da obilazi nekakvo klizište u tom kraju. Normalno da je obećao novac za te elementarne nepogode i klizišta, ali ne znam koliko će naplatiti klizanje Skupštine u Novom Pazaru i od koga će to da naplati?
Obećao je i aerodrom, gospodine Krasiću, u neposrednoj blizini Novog Pazara, gotovo u srcu Raške oblasti, autoput, sve je obećao, ali mislim, kao čovek, da su ovakve odluke koje povlači Vlada Srbije nezakonite i bez ikakvog uporišta.
Ako se pozivaju ova dva poslanika koja čine većinu u ovom parlamentu, da je nezakonito donesen budžet u opštini Novi Pazar, pa pobogu, prošle godine je na isti način donesen, i Vrhovni sud Srbije je to potvrdio, a evo sada se našao, od kada je Bajram Omeragić zamenio Mehu Omerovića, a onaj Esad Džudžević zamenio Ljiljanu Nestorović u ovoj skupštini. Sada je to nezakonito.
To je stvarno pravni apsurd i mislim da vi, gospodine ministre, treba radi uzburkane javnosti i svega što se dešava javno da date vaše mišljenje, šta je to, u stvari, što potresa sada.

Još neka poslanička grupa o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 10. amandman je podnela poslanik Gordana Pop-Lazić.
Predstavnik Vlade, na sednici Narodne skupštine, obavestio je da ne prihvata ovaj amandman.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege poslanici, gospodine ministre, moje mišljenje je da su argumenti poslaničke grupe SRS koji su izneti na ovaj zakon vama potpuno prihvatljivi i da se, u suštini, slažete sa svim tim argumentima, ali da ste nemoćni, jer vam je kao vruć krompir ovaj zakon dat u ruke. Lepo je to gospodin Krasić obrazložio, imajući u vidu da ovo jeste nadležnost Skupštine državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali da zbog mogućih komplikacija i neprijatnosti koje bi se tamo imale povodom ovog zakona, bilo je lakše da se o tome raspravlja ovde i mi smo to prihvatili.
Ne mislim da ćemo se ponositi ovim zakonom, niti posledicama koje će ovaj zakon izazvati. Naravno, kada govorimo o bilo kom zakonu moramo da imamo u vidu ambijent u kome se on donosi. Znamo kako se urušavala naša vojska od 2000. godine naovamo, to ne bih vezivala personalno za funkciju ministra odbrane, iako naravno nisu slučajno birani na te funkcije.
Ali, ono što je naročito demotivisalo mlade ljude da se odazivaju na poziv da služe vojsku Srbije i Crne Gore, ne kaže se slučajno za odlazak u vojsku – služenje vojske. To podrazumeva moralni čin gde se čovek odužuje svojoj državi, služi svojoj državi i otuda se valjda i koristi ta adekvatna reč za tako nešto.
To što su naši vojnici stradali u kasarnama ili u prostoru oko kasarne dok su bili na vojnoj dužnosti, a da se država nije postavila na adekvatan način i nije pronašla one koji su izveli ta krivična dela, tj. nisu pronašli krivca, dovodi ljude u dilemu da li je pametno poslati sina u vojsku, ako postoji mogućnost da mu se tako nešto desi. To apsolutno, i kao majka i kao čovek, mogu da prihvatim i da razumem.
S druge strane, država ništa ne čini da povrati poverenje mladih ljudi i uopšte građana u tu veoma važnu instituciju. Nije ona jedina koju urušavamo, ali je izgleda došla na red ovako postupno, već godinama da je sada potpuno dokrajčimo i da mladim ljudima kažemo – ne morate više uopšte da idete u vojsku.
Ako se prisetimo kako je sve to išlo, prvo smo omogućili civilno služenje vojnog roka, a imali smo već jednu amnestiju ili dve, kako reče gospodin Krasić, jer smo samo u toku 2000. godine imali jednu, pa smo omogućili civilno služenje vojnog roka i cilj je bio da omogućimo onima koji prema nekom svom ličnom osećanju ili po pripadanju određenoj religiji ne žele da se prime oružja. A onda je došlo do zloupotrebe tog prava.
Sada kada odete u vojni odsek i pitate kako se mladi ljudi odlučuju da služe vojsku, hoće li da obuku uniformu ili će na civilno služenje vojnog roka, reći će vam – jedan prema jedan, pa čak je negde i više onih koji su u civilu, nego onih koji su u uniformi.
Dakle, kod mladih ljudi postoji kriza identiteta vezana za državu i obaveze koje imaju prema toj svojoj državi, što nije slučajno, jer takva politika se već čitav niz godina vodi i kroz obrazovanje i kroz medije i kroz atak nevladinih organizacija. Ali, zašto baš mi u Skupštini Srbije, koji bi trebalo da budemo odgovorni i najsvesniji, da pridonesemo tome da se vojska dalje urušava?
Dakle, činjenica je da države bez instrumenta sile nema. Po definiciji je nema. Nje bez vojske nema. Ako smo spremni da kažemo da nećemo da imamo više državu ili – oročili smo je na pet, na deset godina, onda da donesemo ovakav zakon i kažemo: nećemo imati vojsku, ne treba nam vojska i nemamo ni državu. Ili ćemo da nađemo neki drugi instrument sile, ne znam, u pravnoj teoriji države i prava možda postoji i to, ali nam nije do sada poznato.
Nama je NATO pakt očigledno već u predsoblju. Ne mogu da kažem – na vratima, nego je ušao u predsoblje, i pitanje je da li nama vojska u takvoj situaciji treba i kakva nam treba? Jeste da nemamo ni adekvatnu strategiju, što se tiče odbrane zemlje, nismo svesni ni svog položaja u svetu ili, ako hoćete uže da kažem, na jugoistočnom Balkanu.
Ne znamo šta nam se sve sprema ili nećemo to javno da kažemo, iako verujem da većina vas koji sedite ovde vrlo dobro zna kakvo je stanje na Kosovu i Metohiji i kako se to sve tamo odvija, kakvo je stanje u Raškoj oblasti i u ove tri opštine na jugu Srbije, šta nas očekuje na proleće ili u toku leta. Ako nemamo ni adekvatan kadar, ni adekvatno obučenu vojsku, ne možemo apsolutno ništa da preduzmemo.
Ne pozivam niti plediram da postoji mogućnost ratnih sukoba, ali sama činjenica da jedna država ima obučenu, disciplinovanu vojsku na neki način odvraća sve one koji bi eventualno imali neke aspiracije prema toj državi. Mi uništavamo i vojnu tehniku, a uništavamo i vojsku, i ljudstvo i komandante vojske, odnosno komandno osoblje.
Sklona sam da verujem da je ovo još jedan od onih zakona koje moramo da donesemo, jer nam to NATO pakt uslovljava, Evropa traži kako bismo dalje mogli da idemo u pregovore oko ulaska ili u NATO pakt, što je verovatno vezano jedno sa drugim, ili u EU.
Srpska radikalna stranka ne može da glasa za ovakav zakon iz ovih suštinskih razloga, ali i iz onih procesnih, o kojima je gospodin Krasić vrlo lepo ovde obrazlagao i verujem da se vi, kao pravnik i bivši sudija, slažete sa njim da jednom amnestiran čovek može ponovo da bude vojni obveznik.
Ne znam da li ćemo svake godine donositi po jedan zakon o amnestiji. Činjenica je da ima ljudi na koje se već odnosi i onaj prethodni zakon i ovaj sada, a verovatno i još neki koji ćemo doneti. Ne znam zašto to sebi dozvoljavamo i zašto, pored ostalog, urušavamo i pravni sistem.
Pored toga, vidite da imamo Predlog zakona bez mišljenja matičnog odbora. Zašto je to tako, ne znam, ali pretpostavljam da se i matični odbor izvukao iz cele ove priče, mislim na Odbor za pravosuđe. Da li, što kaže gospodin Krasić, ima uslova da se ovo uopšte nađe na dnevnom redu ili ne, treba predsednik Skupštine da vodi računa o tome. Verujem da ima i da po ovom našem poslovniku može, iako to zaista ne bi trebalo, ako hoćemo da očuvamo pravni sistem.
Hoću da kažem da u danu za glasanje poslanici treba da pokažu šta misle o ovom ne tako benignom pitanju. Mislim da je ovo vrlo važno pitanje. Čula sam diskusije predstavnika SPS. Vrlo je lako da ovaj zakon ne prođe. Treba samo da ne budete u sali ili da ne ubacite kartice, da ne date kvorum. Nije dovoljno da glasate "protiv". Ovaj zakon ne može da dođe.
Prema tome, ako čovek hoće da bude dosledan, svestan ozbiljnosti materije koji ovaj zakon tretira, treba da se pokaže u danu za glasanje, bez mnogo priče, a ne da u TV duelima pričamo kako smo bili protiv nečega, iako smo i na taj način što smo bili u sali i dali kvorum skupštinskoj većini, koja očigledno više ne postoji, omogućili da se donese ovakav ili mnogi drugi zakoni. Zahvaljujem.

Hvala vama. Za preostalo vreme, narodni poslanik Stevica Deđanski, četiri minuta. Izvolite.