Hvala vama, gospodine Ćirkoviću, tek vama hvala za ubrzanje diskusije.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele četiri poslaničke grupe: SRS, DSS, G17 plus i SPS.
Shodno Poslovniku, prvo ima reč narodni poslanik Rajko Baralić, a potom narodni poslanik Tomislav Nikolić, pa Ivan Živadinović.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, i ovu priliku jedan broj kolega narodnih poslanika su iskoristili da pljuju u bunar iz koga su dugo pili vodu. To je njihovo pravo.
U tom i takvom komunizmu, koji se osporava po različitim osnovama, bilo je, valjda, ponešto i dobro. Taj bunar je opšti. Iz njega su svi pili vodu, kako god da su imali osećaj za žeđ. Nije to danas tema. To prosto nije moralno.
Nije tačno da je ateizam bio državna religija, ili nisam živeo u istoj državi sa mnogima od vas, ili se tu nešto drugo ne slaže. Moguće je da je bilo krajeva u kojima su primeri bili i takvi. Prosto se divim sposobnosti koje ima jedan broj ljudi da o stvarima, o kojima uglavnom malo zna, govori sa takvom strašću. Ali, dobro, evo i ovo je prilika da se to vidi.
Vi ste jutros usvojili Zakon o rehabilitaciji. U danu kada je bio najveći jevrejski praznik Pasha, pre nekoliko dana, završena je rasprava o tom zakonu. Na osnovu tog zakona rehabilitovan je Milan Nedić, iako je 96 posto Jevreja, koji su uhapšeni, pogubljeno na Banjici. Toliko da se zna o čemu se radi ovde. Nema dvostrukog morala: ili ste moralni ili niste. To je važno pitanje.
Važno je kada sve merimo na mikrone, mililitre, milimetre, pa ipak znamo o čemu se ovde radi. Neophodno je da se ovaj zakon donese i biće donet, ali nije neophodno da se na ovakav način govori o jednom periodu u ovoj zemlji, u kojoj iz praha i pepela podignuta moderna država, sa modernom industrijom, modernim socijalnim pravima, koja su samo pusti san za najveći broj građana Srbije danas. Sve drugo je stvar ukusa, političkog odnosa itd.
Nekoliko važnih pitanja je ovde danas pokrenuto. Šef našeg poslaničkog kluba je govorio šta je ono što ćemo podržati, a šta ne. Želim da kažem sledeću stvar. Važno je pitanje ovu oblast urediti zakonom zato što je prosto takva društvena potreba. Teško ćemo izmeriti koliko je u našoj državi onih ljudi koji imaju taj intimni odnos sa Bogom i koliko je takvih ljudi u crkvi kao instituciji.
Crkve imaju interes da tih ljudi bude što više, i to razumemo. Naravno da se nećemo prebrojavati, to nam danas ovde nije zadatak i to nije tema. Naravno da ćemo nešto što mislimo da treba podržati, da ćemo nešto drugo osporavati, i da kažem nekoliko stvari o tome.
Slažem se sa onima koji se zalažu za kontinuitet. Mi ne možemo, kada čitav svet, ili skoro čitav svet, meri vreme od Hrista naovamo donositi zakon kojim se to na jednostavan način derogira i osporava. Takođe to ne bi bilo u interesu ni ovim crkvama i verskim zajednicama koje su ovde nabrojane.
Pitanje da li bi proces našeg evropejstva išao brže ukoliko bismo to uradili ovako ili onako, ostaje za analizu onima koji ovde određuju meru svega. Pouzdano znam da i OEBS i Evropski savet o ovom zakonu imaju rđavo mišljenje i da traže da bude povučen, ali za mene lično to je argument da bude donet, između ostalog. Dakle, to je moj odnos prema tom pitanju, pošto znam šta tačno njih tamo zanima.
Kao što znam i šta je zanimalo predstavnike 14 različitih organizacija na Odboru za evropske integracije, koji su imali slične zahteve ovom o kojem ovde govorim.
Treba dozvoliti narodnim poslanicima, a Narodna skupština jeste dobro i najbolje mesto, boljeg nema, da donesu zakon o ovoj oblasti, zato što nema ko drugi. Ako to budemo prepisali od nekog drugog, nećemo se proslaviti, niti ćemo položiti ispit zrelosti, bez obzira šta oni o tome misle.
Da li je važno to što neke vojne jedinice nekih bivših jugoslovenskih republika imaju službene vikare i da li je to način da mi postanemo član Evropske unije ili, ne daj bože, Atlantskog pakta, ne znam tačno. Ali, tačno znam da na puk vojske u Atlantskom paktu dolazi jedan vod javne kuće, tako se to tačno kaže, pa se prosto pitam kako je moguće da službeni vikari tolerišu, to je službeni podatak, takvo ponašanje i da li je to licemerje ili je to izvrgavanje ruglu jednog i drugog. Možemo da govorimo o tome koliko hoćete. Moj ideal nije da imam vojsku, da naša zemlja ima vojsku u kojoj se to događa, tako da nisam nesrećan zbog toga, nego naprotiv.
Takođe, nekoliko uvaženih kolega je govorilo o potrebi da naša država vrati metohe, odnosno imanja crkvama i nemam ništa protiv. Pet godina samostalno vladate i imali ste pet godina šansu, neometani ni od koga, da to učinite, to očekujem da predložite, mada moram da kažem da će se s tim u vezi stvoriti neki problemi koje možda danas ne vidite. Nije to ovde danas tema.
Postoje stvari sa kojima se u ovom zakonu ne slažem i to ne mogu da objasnim nikome ko misli slično kao ja. Takva konkurencija verskih organizacija u našoj državi, to je oko 200, uz svo uvažavanje ljudskih prava i sloboda, može da bude izvor različitih problema. Jer, kada su u pitanju tradicionalne crkve i verske zajednice, mi znamo o čemu se tu zapravo radi. Svaka od njih se zalaže za vrlinu, nijedna ne favorizuje porok, bez obzira o kojoj da je reč.
Ali, kada su u pitanju ove male, sitne, često dolaze sa Dalekog istoka, postoje stvari u njihovom delovanju koje su suprotne interesima porodice, pojedinca, naše tradicije, bezbednosti, drugim interesima i teško je meriti kako će se koja od njih ponašati kada zakon bude usvojen, jer podsećam, one će dobiti, između ostalog, i status pravnog lica, moći će da funkcionišu neometano ni od koga, a da pri tom nema nikakve ni društvene ni države kontrole nad njihovim delovanjem.
Tu vrstu odgovornosti preuzeće ovaj parlament, ali moram da kažem da zbog ovoga nisu radosni ni u SPC, ni u drugim velikim verskim organizacijama u Srbiji.
Nekoliko kolega govorilo je o uplivu politike na verske zajednice, kao da ne postoji suprotno delovanje.
Podsećam da je Rimokatolička crkva Beograd podigla na nivo Biskupije 1985. godine, samo je jurisdikcija tog biskupa do Zemuna, a od Zemuna pa nadalje Đakovačkog, ostala je NDH šema.
Prema tome, crkve nisu nevine kada je u pitanju politika i to čine na način koji se nama često ne čini dovoljno jasnim i razumljivim. Pre nekoliko dana u gradu u kojem živim, u Čačku, Folks banka organizovala je farbanje uskršnjih jaja u najpravoslavnijem gradu u Srbiji uoči katoličkog uskrsa. To je kao slučajno.
Podsećam, Čačak i Moravički okrug su 97% srpski gradovi, tamo žive i neki drugi ljudi, dobre su nam komšije i tu ništa nije sporno, samo se Folks banka, u ime jedne velike verske organizacije, na nedvosmislen način bavi politikom i to prenosi TV koju finansiraju građani opštine Čačak. Dakle, nema ovde nevinih.
Podsećam vas takođe da je jedan prota u Čačku bio kandidat za gradonačelnika Čačka na izbornoj listi - Pokret snaga Srbija. To je prosto život, ne terajte me da to ne vidim, tamo živim i vidim svaki dan, kao što vidite i vi.
Sasvim na kraju, važno je da zakon donesemo, ali je takođe važno da znamo da mi ovde očigledno plaćamo nekom nekakve dugove. To što je u nekim velikim država neka crkva mnogo velika i jaka, a u Srbiji ima simboličan značaj, to ne znači da treba da bude izjednačena sa SPC u Srbiji danas. Nadam se da to neće tako razumeti, a ako to tako budu razumeli, SPC i druge velike verske zajednice biće u problemu.
S tim u vezi je važno i da Ministarstvo vera i svi drugi o tome vode računa, zato što crkva ima posebnu metodologiju, crkva deluje i na svest i na podsvest, u zavisnosti kakvog je karaktera, i bilo bi važno da dobro vodimo računa o tome šta radimo. Uslovni ateisti danas su postali uslovni vernici, posle onoga što čine sekte u Srbiji. Ako mi ne vidimo da one danas postoje i da deluju, onda mi ne vidimo dobro. Brojni su primeri za to.
Ako je ovaj zakon način da one steknu pravo građanstva i da rade posao koji je suprotan interesu srpskog naroda i srpske države, i ostalih građana Srbije i ostalih pripadnika različitih verskih zajednica, onda mi nećemo raditi dobar posao.
Verujem da znamo šta radimo. Hvala.

Poslanik Ćirković, replika; reći ćete samo po kom osnovu, pošto nisam bio od početka diskusije kolege.

Gospodin Baralić ima naviku da mene malo štipne za govornicom, računajući da sam pristojan pa neću da mu kažem, kao njegove metafore ne mogu da pratim do kraja.
Ali, logično je da ste vi mislili na mene, samo se čudim kako ste se toliko usudili.
Gospodine Baraliću, kada smo vi i ja pili vodu iz istog zdenca? Ko će vam normalan u to poverovati? Čak i kada biste vi pili uzvodno od reke, a ja sa iste reke pio nizvodno, vi biste mene optužili da vam mutim izvor. Znajući da vi mutite, nisam pio tu vodu, iako nije iz zdenca.
Još jednom, gospodine Baraliću, zbog čega se vi pojavljujete kao advokat komunista? Niste vi jedini preživeli komunista. Ima nekih koji sa većim razlogom mogu braniti taj poredak. Zašto ga branite kad ste se sami od njega odrekli? Pa što niste 90-te godine izašli na izbore, kao Crnogorci, pod nazivom Komunistička partija Srbije ili Savez komunista, nego ste vešto promenili ime, hteli ste da nekome podvalite. Bogami ste podvalili, nema govora.
Sada da pričamo malo o tome kako to prethodni režim nije proglasio ateizam državnom religijom. Zašto nije? Molim vas, u osnovi vašeg učenja jeste da je religija opijum za narod. To je prva stavka.
Druga stavka, kojom ste se vi ponosili, vi ste postali naknadni nacionalisti, ali proleteri nemaju otadžbine. To piše u programu Saveza komunista, to piše u Marksovim načelima, to piše u Komunističkom manifestu. To je vaša Biblija.
Setite se, između ostalog, i ovoga. Gospodine Nikoliću, šta vam je. Izvinjavam se, sada baštini tekovine Marksove gospodin Nikolić. Vi ste se Marksa odrekli, je l' tako.
Ne znam čemu ta priča. Niko nije odgovoran lično. Postoji određena ideologija koja je napravila štete. Konačno, da nije bilo štete, komunizam bi još vladao, a nema ga nigde, osim u Kini, na Kubi i Koreji, a i tamo je na izdisaju.

Poslanik Rajko Baralić, replika.

Gospodine potpredsedniče, moja diskusija je bila usmerena ka onome što je izgovorio moj uvaženi kolega Arsen Kurjački. Uopšte nisam primetio da ste diskutovali, gospodine Ćirkoviću. Ali, dešava se.
Zdenac je opšti, gospodine Ćirkoviću. Nema drugog mesta. Kako god da vi danas o tome mislite, nisam ničiji advokat, ali vi jeste. Vi ste mi nabrojali četiri kapitalna dela komunističke ideologije, koja ste s pažnjom pročitali. To se odavno ne čita u Srbiji. Dakle, mene raduje da vi vladate tom terminologijom i tim učenjem, ali to što imputirate ide na pogrešnu adresu.
Znam da su Ćirkovići jedna čestita i dobra familija. Raspitajte se u takovsko-rudničkom kraju kakva su familija Baralići. Nema nikakvih problema. Moguće je da je vaša familija bolja, što ne znači da je naša rđava. Postoje ljudi koji verovatno i o jednima i o drugima misle na ovakav ili onakav način.
Narod bi rekao - došlo je vaše vreme. Neću da vam kvarim uživanje. U tom vašem vremenu, gospodine Ćirkoviću, u gradu u kojem živim radi 17.000 ljudi, a u vreme kada sam ja bio sekretar komiteta, a jesam bio najmlađi u SFRJ, radilo je 47.000 ljudi; 30.000 ljudi tamo ili ovamo. Šta zna dete šta je 300 kila, to je sitnica.
U tom gradu, u kojem živim, gospodine Ćirkoviću, postoji crkva Bogorodica Gradačka, šest godina starija od Hilandara. Za vreme vlasti SPS dostojno je proslavila svoju godišnjicu. Tamo je sagrađeno više pravoslavnih hramova u tih nekoliko godina nego u prethodnih ne znam koliko. Istina, sada se gradi više i nemam ništa protiv.
Takođe bih voleo da se, pored hramova, gradi i onoliko obdaništa, i onoliko škola i svega drugog. Nadam se da će doći vreme i za jedno i za drugo. Ne poričem vam da vi o sebi imate najbolje moguće mišljenje. Svako je onoliko dobar koliko pokazuje. Svako je onoliko vernik koliko Bog zna i priznaje. Koliko je ko vernik, znamo svako od nas u srcu. To se ne može deklaracijom.
Vi ste imali potrebu da to kažete, kao što imate potrebu da svaki put očekujete da glasam za sve ono što predložite. Ako vas je povredilo to što sam rekao da je Milan Nedić odveo na Banjicu 1.171 Jevreja i 96% od toga streljano, izvinjavam se u ime onih koji su streljani.

Poslanik Ćirković, replika.

Da razjasnimo još jednom. Biti komunista i biti vernik znači biti licemeran. Komunistička ideologija je bila negacija vere i svakog hrišćanstva. To što ste vi, gospodine Baraliću, bili javni komunista, a tajni hrišćanin, ne verujem da ćete napisati u svojoj biografiji. Možda oni kasnije koji budu čitali, ali to neće ni pisati, u pozitivu, možda vam to ode u negativu.
O čemu mi to pričamo? Kažemo da nešto nije bilo. Nemojte nam reći. Vi pričate o vojsci. Bio sam 1975. godine u vojsci i znam da je postojao jedan Kosovac, koji je razgovarao posebno sa svakim prispelim regrutom. Između ostalog, pita ga: govorite li strani jezik, da li dobijate poštu iz inostranstva i da li verujete u Boga? Onda kažu: ako govorite strani jezik, zaboravite ga; ako dobijate poštu, obavestite ih da ta adresa više ne važi; treće, ne smete da uđete u crkvu u uniformi. Nemojte nam kazati kako je vera bila dopuštena.
Istina je jedna i to niko ne sme sporiti. Ispovedanje vere bilo je slobodno i u komunizmu, ali po cenu da ne možete napredovati. Nađite mi jednog direktora u Srbiji koji je išao u crkvu i bio šef mesne kancelarije. O čemu mi to pričamo? Kada se kaže "moralno-politička podobnost", ona je podrazumevala pripadnost Komunističkoj partiji, a pripadnost Komunističkoj partiji jeste pripadnost ateističkoj ideologiji. Negde u svetu je bilo komunista koji su i tolerisali veru, ali naši komunisti to očito nisu.
Drugo, uopšte nisam pominjao vašu porodicu. Verujem da je vaša porodica plemenita. Nemam nikakvog razloga da sumnjam. Polemisao sam samo sa vašim stavovima. Ne znam čemu sada pominjanje porodice, čemu to služi?
Treće, čemu sad priča o pokojnom Milanu Nediću? Ako mislite da branim Milana Nedića, to nikada nisam rekao. Milan Nedić kažu da je svesno žrtvovao sebe, da bi onoj nebeskoj koloni Srba, koja je krenula iz NDH, spasio glavu. Svesno je ušao u čin izdaje i niko neće Milana Nedića rehabilitovati.
To što ste vi protiv ovog zakona, zakon je univerzalan. Vi kažete - vi ćete ovoga rehabilitovati, a ovoga nećete. Odakle vi znate? Prosto postoji procedura kako se to radi. Svakoga će rehabilitovati za koga nađe za shodno da ima potrebe da se rehabilituje. Kada sam govorio o tome, pominjao sam Tomu Maksimovića, koji je bio komesar za izbegle Srbe, i on je, gospodine Baraliću, vi dobro znate, osuđen na dugogodišnju kaznu, samo zbog toga što je služi svome narodu. Takve moramo rehabilitovati.
I ne samo on, ali to sada nije tema, ali da završimo celu stvar. Činjenica je jedna da prethodni poredak jeste negirao veru i da verski službenici nisu bili ravnopravni i da su verujući ljudi bili pripadnici druge kategorije. Evo vam još najelementarniji dokaz. Prvo što su učinili srpski komunisti jeste bilo 1952. godine da izopšte Teološki fakultet iz sastava Beogradskog univerziteta, iako je on bio jedan od osnivača Beogradskog univerziteta.
S druge strane, mi dobro znamo, šta je tu sada sporno, time što je neko vernik ili što je učio Teološki fakultet ili srednju teološku školu? Ne znači da će on ostati ceo život. Primeri za to su žalosni. Staljin je, gospodine Baraliću, takođe studirao teologiju, pa i naš pop Vlada Zečević takođe je studirao teologiju. Time što se neko možda rodio u vrlini ne znači da će završiti u poroku. Nadam se da vi i ja to nećemo biti.

Gospodine Baraliću, po kom osnovu?
(Rajko Baralić, sa mesta: Pogrešno me je protumačio.)
Imate reč i molim da se ovde završi. U suprotnom ću dati pauzu, pa izvolite raspravite to naknadno.

Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, šef gospodina Ćirkovića, gospodin Velimir Ilić, bio je uzorni komunista. To gospodinu Ćirkoviću ne smeta da bude u stranci čijoj je on šef. Ali, nije to danas ovde tema. Kakav god da sam, licemerje nije crta mog karaktera. O tome će suditi neko drugi.
Još jednom vas molim, potpuno ste se pogrešno prepoznali. Uopšte na vas nisam mislio kada sam govorio.
Ali, evo, ispravićemo donošenjem ovog zakona sve svetske nepravde. Krenuće sve nabolje. Svi će dobiti posao, sve će biti pod konac, svi će imati i zdravstvenu i socijalnu zaštitu, sva klizišta će da stanu, sve poplave će da prestanu, svi će biti zadovoljni i srećni i kao u bajci živeće dugo.
Ali, stvarnost nije takva. Odgovornost za vršenje vlasti podrazumeva se stvori ambijent da građani jedne države mogu normalno da žive i da rade, da imaju ono što život čini dostojnim za jednog čoveka. Ali, dobro, vidim da to u ovoj kapitalnoj sferi ide brže, u ovim drugim ide nešto sporije. Videćemo jednog dana, nisam menjao stranke, ideologija je menjala mene, to priznajem, pa oni koji su me ovamo pratili, tako se kaže u mom Takovu, koji su me opravili u parlament, oni znaju šta treba da radim i to radim. Rizikujem pred njima, moguće je i pred Bogom, vi to znate.
U svakom slučaju nisam imao nameru da nikakvu srdost vašu ovde izazovem. To što ste se prepoznali je pitanje ličnog osećanja i to što je moguće da imate iz prošlosti nekakva negativna iskustva, razumem i kao čovek shvatam. Ali, znate, postoje ljudi koji su veliki hrišćani, kada neko umre, uzmu crveni balon, stave želatin i igraju na trgu, 200 metara odavde. Mene nisu učili da se tako čovek ponaša. Ali dobro, eto, vi niste licemeri, a mi jesmo, neka nam Bog oprosti.