Da li koristite i drugih deset minuta?

Koristim.
Uostalom, u hrišćanstvu postoji mnogo pravaca i vi svi to dobro znate. Osim te globalne podele na ortodoksne i rimokatoličke, javila se i reformacija Martina Lutera, iz protestantizma su se razvile mnoge sekte, među Srbima su se pojavile u drugoj polovini 19. veka i prvi su bili nazareni, a po mišljenju Srpske pravoslavne crkve to su danas subotari, adventisti, baptisti, mormoni, Jehovini svedoci, hrišćanska Pentekosna crkva, metodisti, Nova apostolska crkva. Naravno, imate raznih istočnjačkih pokreta, kao što su Hare krišna, transcendentalna meditacija, jogi letači itd.
Mi danas kada govorimo o ovim stvarima možemo da imamo veoma neozbiljan pristup čitavoj ovoj temi, ali postoji u teoriji psihologije princip tzv. kuvane žabe. Ako žabu ubacite u vrelu vodu ona će iskočiti, ako je ubacite u hladnu pa postepeno zagrevate vodu ona će se praktično živa skuvati. Tako je sa menjanjem svesti.
Ovde je reč o tome da su naša deca žrtve ovakvih organizacija. Toga ima svakodnevno. Ako neko ne zna o čemu govorimo, svakako da u Beogradu deluje 200 verskih zajednica, a svega 40 je registrovano. Najkritičnije je naravno u Vojvodini, gde deluje više od 60 sektaških udruženja, ima više od 10.000 članova itd.
Sećate se da je pre 13 godina, 3. juna 1993. godine, vojnik Jožef Meneder u kasarni u Vranju ubio šest vojnika, jednog zastavnika, a zatim sam sebi oduzeo život. Istraga je pokazala da je ubica na levoj podlaktici imao istetoviran datum 3. jun 1993. godine, a u njegovoj sobi u roditeljskoj kući pronađeni su simboli satanista, metalni obrnuti krst, obrnuti pentagram i časopis na temu "loša religija". Slična masovna ubistva su se desila u kasarni u Šapcu i u Trsteniku. Zatim, samoubistva učenika. Postoje sekte koje govore o tome da deca moraju da ubiju nekog od članova svoje familije, a ako ne, moraju da ubiju sami sebe.
Mi danas kada o svemu ovome govorimo, govorimo samo o evropskim integracijama. Ne mogu da shvatim, gospodine predsedniče parlamenta i gospodine ministre, po čemu je Odbor za evropske integracije nadležan odbor za ovaj zakon. Kakve to veze ima sa evropskim integracijama?
Ovo ima veze sa integracijom građana ove zemlje. Mogu li se građani ove zemlje, koji pripadaju različitim religijama, integrisati u jedno društvo i u jednu državu, a da pri tom niko ne bude obespravljen zato što pripada jednoj ili drugoj religiji.
Znači, kada govorimo o ovoj temi moramo imati u vidu dve strane problema. Jedan je problem tradicionalnih crkava, između ostalog ono što me najviše zanima svakako jeste Srpska pravoslavna crkva. Da li je Srpska pravoslavna crkva zadovoljna ovim predlogom zakona? Tražim odgovor od ministra. Pošto je Sveti arhijerejski sinod imao određene primedbe na ovaj zakon, mislim da bi bio red da nas upoznate sa njihovim primedbama i šta oni misle o ovom zakonu.
Mislim da ova država ne treba da donosi zakone protiv svoje crkve. Možda će neko shvatiti da time vređamo neke druge tradicionalne crkve, ovo je Srbija, ovo je država srpskog naroda i svih drugih građana Srbije i izvinjavamo se svima ostalima, ali kao i u svim zemljama na svetu valjda je najvažnije šta o tome misli Srpska pravoslavna crkva.
O svemu ostalom veoma je bitno, naravno i kad govorite sa drugim tradicionalnim crkvama, razgovarati sa Rimokatoličkom crkvom u Beogradu: kakav je to ekumenski dijalog ako se pokrštavaju Srbi? Ko će to pozvati Papu da poseti Beograd, a da se pri tom taj ne izvini za zlodela ustaša prema Srbima? Tadić se izvinio svima redom, i Marović. Možda još nije stigao, ne znam kome se još nije izvinio, ali u svakom slučaju mogu da se izvine i sami sebi što se nalaze na tim funkcijama.
Imate situaciju da Islamska zajednica i dan-danas, ne u Beogradu, ali u okruženjima pored nas, u Bosni i Hercegovini, pa i u Sandžaku, imate aktivne učesnike u verskim obredima, odnosno sveštenike koji su praktično paravojne formacije kao što su vehabije, iz kojih se regrutuju članovi bele Al kaide itd. Uostalom, videli ste da su nedavno u Bosni i Hercegovini uhapšeni teroristi, pa priča se i o tome da je Bin Laden imao bosanski pasoš i da je bio na Kosovu.
To je jedan aspekt problema: stav tradicionalnih crkava prema ovom zakonu. Drugi aspekt jeste zaista ono što se s pravom može postaviti kao pitanje u opštoj euforiji koja nekada ne zna gde je granica, mi se apsolutno zalažemo da SPC i sve druge tradicionalne crkve, i one verske organizacije koje su registrovane, imaju slobodno pravo i svi oni koji u njih veruju i veruju u Boga ili u nekoga drugoga koga oni tako smatraju, da imaju potpunu slobodu i da niko to njihovo pravo ne ugrožava. Ali, s druge strane, moraju se poštovati i ona dostignuća savremene civilizacije koja govore o odvojenosti crkve i države. Tu se slažemo sa nekim diskusijama koje govore o tome da u toj opštoj euforiji ne treba preterivati.
Ali, opet bih podsetio sve, nemojte se žaliti nikome drugome, jer ste sve te običaje vi uveli u politički život Srbije, jer vam nije smetalo da se osvećuju sve prostorije u kojima su nekada bili socijalisti, da se navodno isteraju satane. Nije vam smetalo da zovete crkvene velikodostojnike kada je trebalo da se ruši bivša vlast.
Sada kada neki od crkvenih velikodostojnika govore ružno o onima koji su došli na vlast posle 5. oktobra, sada vam te izjave smetaju.
Uostalom, odnos crkve i države je davno definisan, Bogu božije, caru carevo. Što se toga tiče, mislim da ne treba imati nikakve druge iluzije.
Na kraju, samo želim da kažem da je SPS za verske slobode, za slobodu delovanja tradicionalnih crkava, ali je protiv uvođenja klerikalizma u politički život Srbije, a odvojenost crkve od države jeste bitna. S druge strane, veoma je bitno i to da je u poslednje vreme postala moda biti kršten.
Krstio sam se onda kada je to bilo normalno. Nisam učestvovao u proganjanju crkvenih velikodostojnika i u njihovom jahanju, da bih posle zajedno sa njima išao na razne crkvene obrede. Imam utisak da neki od njih, od onih funkcionera DOS-a koji su došli na vlast posle 5. oktobra, kada im neki crkveni velikodostojnik prinese krst da ga poljube beže glavom bez obzira. Jednostavno, na to nisu navikli. Godinama su radili drugačije. Uostalom, zna se dobro ko beži od krsta i šta se u narodu kaže ko, kako i zašto beži od krsta.
U svakom slučaju, ovaj zakon je potreban. Važno je da se njim ne napravi haos u dva smera: da se ne ograniče slobode crkve; i s druge strane, da se ne uvede klerikalizam u politički život Srbije. U tom smislu, SPS se zalaže za to da se nađe zajednički jezik sa tradicionalnim crkvama. S druge strane, da se nigde ne uvodi bilo kakva obaveza koja može uvesti bilo kakav klerikalizam u Srbiju, jer je odvojenost crkve od države dostignuće modernog sveta, koje je moderni svet ostvario pre više od sto ili dvesta godina. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Dačiću. Reč ima Milovan Radovanović, ovlašćeni predstavnik SRS za ovu tačku dnevnog reda.
Pojašnjenje, dozvolićete mi, pošto mnoge zbunjuje, posle toga će gospodin Kurjački, postoji često problem formalno-pravne prirode za neke zakone, gde naprosto nema nadležnog odbora unapred po definiciji. Onda se donosi posebna odluka.
Budući da vi znate da smo mi izmenom Poslovnika opredelili da se Odbor za evropske integracije izjašnjava i o zakonskim predlozima koji mogu da imaju dodirne tačke sa pitanjem integracija, a ovog puta je odlučeno da bi se na jednom mestu stekle sve primedbe od Saveta Evrope, OEBS-a, Venecijanske komisije, svih zainteresovanih, tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Naprosto, da se ne bi vodio dupli razgovor, zbog toga je pre mesec i po dana, kada je ovaj zakon ušao u redovnu proceduru, opredeljeno da to bude taj odbor i, s druge strane, verujem da je zahvaljujući tome bilo moguće čitav niz amandmana usaglasiti koji su dati na ovaj zakon.
Svakako će poslanici odlučivati u načelnoj raspravi i raspravi u pojedinostima o tome. Izvolite, gospodine Radovanoviću. Hvala vam što ste sačekali.

Dame i gospodo narodni poslanici, potreba za donošenjem posebnog zakona o crkvama i verskim zajednicama nesumnjiva da postoji i ona uopšte nije sporna. Treba regulisati mnoga pitanja iz oblasti odnosa države i crkve i verskih zajednica, kao što su pravni položaj crkve i verskih zajednica, status imovine, način finansiranja, socijalna prava sveštenika, đaka, studenata verskih škola, mesto i ulogu verskog obrazovanja, a posebno ono što treba da brine sve nas su problemi zloupotrebe verskih sloboda.
Dakle, siguran sam da se, gospodine ministre, slažete sa mnom u tome kao poslanikom SRS, pogotovo što ste i profesionalno u toj oblasti i što treba ceniti, radi se o veoma osetljivoj materiji, duhovnom životu ljudi, zbog čega treba rešenja u zakonu da budu kvalitetna.
Što je primetno kroz predlog teksta zakona o crkvenim i verskim zajednicama je poštovanje sloboda i prava na veroispovest, ali s druge strane postoji samo minimalna, zanemarljiva, maltene deklarativna zaštita pojedinca, porodice, društva i države, što može izazvati i te kako velike posledice delovanjem totalitarnih, destruktivnih, asocijalnih verskih sekti, guru pokreta, psihoorganizacija i komercijalnih kultova.
U izlaganju, gospodine ministre, ono što je meni kao poslaniku SRS zasmetalo, nisam primetio, a pažljivo sam vas slušao, možda nisam dobro čuo sve detalje vašeg izlaganja, ali nisam primetio da ste vi ovaj zakon obrazlagali sa sociološkog aspekta, upravo zbog čega može postojati posledica po mentalno, fizičko i duhovno zdravlje ljudi zbog delovanja raznih verskih sekti.
Ovim predlogom zakona čak smatram da nisu dovoljno zaštićene tradicionalne verske zajednice koje postoje na ovim prostorima. Potreba za duhovnim životom ljudi je bila od postojanja čoveka. Sloboda veroispovesti i slobodno ispovedanje vere jedno je od prvih ljudskih prava, za čije su poštovanje gotovo svi narodi i države bili zainteresovani. Posle viševekovnih ratova, a njih je nažalost bilo mnogo, došlo je do uverenja da određeni stepen tolerancije je jedina alternativa beskrajnim sukobima. Pravo građana da slobodno ispovedaju svoje religijsko verovanje, odnosno ne ispovedaju svoje religijsko verovanje, mora, a ovim putem se to upravo čini, da bude regulisano najvišim pravnim aktima u našoj zemlji.
Kamo sreće, gospodo narodni poslanici, da 1054. godine nije došlo do podele hrišćanstva na pravoslavlje i katolicizam. Između ostalog, ne bi došlo do ovoliko verskih ratova upravo na osnovu razlike u verskim ubeđenjima.
Primer je tridesetogodišnji rat između katolika i protestanata u Nemačkoj; sadašnji oružani sukobi u Severnoj Irskoj između katolika i protestanata; godine 1991. do 1995. nama poznati građansko-verski rat na prostorima bivše SFRJ.
Ovo danas što se radi, delovanje mnogih verskih zajednica koje nazivamo otvoreno u SRS destruktivnim sektama, mogu biti jedan, a i sigurni smo da jeste, jer proučavamo svetsku diplomatiju i politiku, a pogotovo koju vode velike sile, nastavak ratova koje vode protiv nas upravo sektama SAD.
Uostalom, urušile su preko stotine crkava 1999. godine na Kosovu i Metohiji, suprotno članu 8. i 23. Haške konvencije o zaštiti kulturnih dobara iz 1955. godine.
To je njihova uloga gde je crkva, bez obzira o kojoj se radi, pogotovu SPC, mnogo bila oslabljena i zato se mora njena socijalna funkcija reafirmisati, funkcija kao opšte integrativne snage srpskog naroda. Uloga SPC na ovim prostorima je posebno značajna i posebno je bitna za nas, jer SPC je uvek kroz istoriju bila oslonac, duhovna vodilja i čuvar nacionalnog identiteta.
SPC je utrla put stvaranju srpskog carstva i dala je putokaz oplemenjivanju naše državničke, diplomatske i političke umešnosti. SPC je u doba petovekovnog ropstva pod Turcima bila jedina spona između duhovnih i materijalnih vrednosti moćnog srpskog carstva i jedino svetlo u mraku ropstva koje je budilo nadu u vaskrs slobodne srpske države.
SPC je u svim sudbonosnim i prelomnim trenucima bila uz svoj srpski narod, izdižući se iznad pogubnih podela, pokušavajući da majčinski pomiri zavađenu braću, spreči tragične sukobe koji su doveli do podvojenosti među Srbima, a čije posledice i dan-danas osećamo.
Pogotovu poguban vremenski period za SPC i uopšte za delovanje svih crkava i verskih zajednica na prostorima bivše SFRJ je bio period Drugog svetskog rata, kada je SPC izašla skoro uništena, sa prepolovljenim svešteničkim kadrom, porušenim verskim objektima, hramovima, u defanzivi pred komunizmom i internacionalizmom, svakodnevno terorisana od nadobudnih režimskih funkcionera, izložena montiranim srpskim procesima, gde je veliki broj sveštenika izgubilo život ili su osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne.
Ipak, SPC, ponižena, marginalizovana prikrivenom zabranom rada, borila se za goli opstanak i uspela je da sačuva sve vrednosti, duhovne, a donekle i materijalne, i svoje mesto i ulogu u pravoslavnom hrišćansko narodu.
Njeni hramovi su ponovo na svu sreću ispunjeni mladim ljudima i to pokazuje da svaki režim koji ne poštuje moralne i duhovne vrednosti svog naroda nije dugog veka.
Mi u SRS smo stranka verujućih ljudi, koja prema SPC gaje poseban odnos poštovanja i uvažavanja, ali istovremeno se izražavamo sa maksimalnom tolerancijom prema pripadnicima svih ostalih religija i verskih zajednica.
Ono što je posebno danas važno istaći kod nas na Balkanu jeste postojanje kako religijskih sistema, tako i religijskih grupa, odnosno konfesija. Mi danas kada govorimo o ovom predlogu zakona, moramo da kažemo da je ovo vid poslednje kapitulacije države Srbije pred novim svetskim poretkom koji predvode SAD i kapitulacije pred njihovom globalističkom političkom ideologijom. Gospodine ministre, u govoru malopre prilikom obrazloženja opravdanosti Predloga zakona, čini mi se, pozitivno ste se izjasnili za globalizam, imajući u vidu da treba da budemo mudri, da ne prihvatimo globalizam kao ideologiju, jer možda je štetan, ali nije ni korisno da ga ne prihvatimo.
Još 1992. godine američki državni sekretar Džejms Bejker izjavio je da će voditi rat protiv Srba, i diplomatski, i propagandi, i psihološki, i sve ovo što se događalo tokom 90-tih godina, videli smo da je pripremljeno vrlo ozbiljno i studiozno i da je smišljeno mnogo ranije, i sada vidimo da smo poraženi politički, ekonomski i vojno i ostalo je da nas poraze samo duhovno. Čini mi se da i kroz ovaj predlog zakona upravo uspevaju u tome.
Tužno je, ali istinito da su u ovom predlogu zakona priznate pseudohrišćanske sekte koje su osnovane u zadnjih 100 godina, a koje nemaju nikakvo utemeljenje u duhovnosti naroda sa Balkana, već su stvorene na nekom drugom mestu i po potrebi su donete u našu zemlju. SRS je neshvatljivo da neko može da prizna te organizacije, koje služe za razbijanje duhovnog jedinstva naroda i države, i naročito koje se pojavljuju u nekim teškim i konfuznim vremenima, kao što je upravo vreme kod nas.
Nasuprot njima, po nama u SRS, tradicionalne crkve i verske zajednice koje treba priznati, kojima treba pokloniti posebnu zakonodavnu pažnju i svaku drugu, ekonomsku, obrazovnu, pre svega su SPC, Rimokatolička crkva, Islamska verska zajednica, Jevrejska verska zajednica, Slovačka evangelička crkva, Reformatska hrišćanska crkva i Evangelička hrišćanska crkva. To su tradicionalne crkve i verske zajednice koje treba da nađu svoje mesto u ovom predlogu zakona.
Sekte ne posmatramo samo kao udruženja u kojima neki ljudi na nama neprihvatljiv način zadovoljavaju svoje verske potrebe, već i kao vrlo ozbiljan i bezbedonosni problem, kako u svetu tako i ovde kod nas. Bezbroj je primera koji mogu da se navedu u svrhu opravdanja ovoga što sada kažem. One koje širom sveta, pa i ovde kod nas, niču kao pečurke posle kiše, moraju imati neki dublji smisao postojanja.
Nije samo čisto verovanje u nešto, nije samo čisto ispovedanje vere ili vršenja verskih obreda, a taj smisao je upravo prodiranje u duhovni život vernika i tradicionalnih crkava i verskih zajednica.
Za nas je ovde najočitiji i najeklatantniji primer slučaj koji je vezan za pentekostnu sektu, koju vi u članu 17. predviđate kao deo ostalih organizacija, verskih organizacija, i hoćete da je priznate, stavljajući je čak u drugu kategoriju u članu 17. po važnosti u svom Predlogu zakona.
Sve pseudohrišćanske sekte, koje su nastale u poslednje vreme, apsolutno nemaju nikakvo utemeljenje da postoje u našoj državi i smatramo da ih ne treba priznati.
Danas raspravljamo o tome da im zakonski omogućimo da nam preotimaju vernike. Svi istraživači sekti se slažu u jednom, a takve su bezbedonosne procene po ovom pitanju. Ovaj zakon će izazvati mnoge ružne događaje koji će neminovno uslediti. Mnogi ratovi na Balkanu su bili suštinski verski ratovi.
Mislite li da niko neće reagovati kada vidi da mu dete ide u duhovno ropstvo. Ovi incidenti do sada bili su u ovako maloj meri, jer svi ljudi su se nadali da će ih država zaštiti, a posle ovog zakona vi ćete snositi najveću odgovornost i pred narodom i pred Bogom. Kada kažem vi, mislim na sve one koji se budu trudili, glasali i zalagali za donošenje ovog zakona.
Smatramo da svi pripadnici pseudohrišćanskih sekti svoje verske potrebe mogu zadovoljiti u tradicionalnim verskim zajednicama, u suprotnom, samo njihovo prisustvo vređa i ugrožava verska osećanja pripadnika tradicionalnih verskih zajednica.
Naravno, SRS smatra, kao što smo već naveli, da ste vrlo neozbiljno pristupili donošenju zakona o verskim zajednicama, kao i Krivičnog zakona. Čini nam se da je nedovoljno ozbiljno, brzopleto, sa bezbroj, ne samo ovih, već suštinskih grešaka i pogrešnih rešenja koje navodima, ali i sa nekim manjim sitnim greškama, pa čak i gramatičkim greškama interpunkcije i zato treba nadležna služba da preradi ovaj zakon u slučaju da ga usvojite ovde.
Naučno je dokazano da se i sektama menja svest i ponašanje, dobijamo unutrašnji odliv mozgova, dobijamo ljude koji ne poštuju državne institucije kroz delovanje verskih sekti, ljude kojima je, ne svojom voljom, bliži neko drugi nego svoja zemlja, prijatelji i rođaci.
Gospodine ministre, pozivate se na Evropsku uniju, na pravila međunarodne zajednice u ovoj oblasti, a nigde niste primenili odredbe Rezolucije Evropskog parlamenta od 29. februara 1996. godine i od 4. septembra 2003. godine.
One govore o suzbijanju i borbi država protiv verskih sekti; pa čak ni Krivični zakon. Ni jedna odredba Predloga zakona nije predvidela da se o tako nečemu radi.
Dame i gospodo narodni poslanici, duhovno buđenje, ekonomsko snaženje i kulturni preporod pravoslavnih naroda ne posmatra se danas sa simpatijama svuda u svetu. Svetski centri moći razradili su strategiju i različite oblike taktike radi podrivanja, destabilizovanja i unutrašnjeg urušavanja tog sveta, a posebno najveće pravoslavne zemlje Rusije i svih ostalih pravoslavnih zemalja, i Srbije kao pravoslavne zemlje.
Ekonomske teškoće pojedinih zemalja koriste se radi ucena i blokada, a ogromnim finansijskim sredstvima podstiču se mali narodi da posle i u praksi pokušaju realizovati nezakonito osamostaljenje. Paralelno sa tim procesima, pravoslavnim narodima u Istočnoj Evropi šalju se hiljade i hiljade misionara, destruktivnih i po opšte zdravlje opasnih sekti, koje treba da pruže navodnu duhovnu utehu populaciji, koja je zbog dugogodišnje ateizacije otvoreno polje i prazno duhovno polje za misionarski rad mnogih ljudi koji ne misle dobro i ovoj državi i našem narodu.
Krajnji cilj tih težnji je svima poznat. Njegov rezultat treba da bude globalizacija sveta, u kome će se izgubiti duhovne i druge posebnosti naroda i omogućiti svetskim monopolima da bez problema i administrativnih i drugih zabrana koriste njihove prirodne i ljudske resurse. To je stvaranje novog svetskog poretka, to je politička ideologija globalizacije, New age-a ili novog doba sa jednom religijom i jednom svetskom vladom.
Dalje, ujedinjen i svestan svojih vrednosti i doprinosa svetskoj civilizaciji, pravoslavni svet može sačuvati svoju duhovnu posebnost. Svaki drugi put vodi ka nestajanju i utapanju u globalni svet, pravljen po meri SAD, na krvi i znoju malih naroda. Novi svetski poredak naš narod je upoznao na najgori mogući način, kroz razorno bombardovanje koje je izvela Severnoatlantska vojna alijansa ili ti NATO pakt.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poseban problem je postojanje sekte u Srbiji, i to ne bilo kojih sekti, nego sekti koje su destruktivne, totalitarne, asocijalne, sekte koje su proizišle iz raznih sistema, i religijskih i konfesionalnih, pseudohrišćanskih, hrišćanskih, hinduističkih, budističkih i drugih sistema.
U Republici Srbiji deluje oko 60 verskih sekti, i to 40 protestantskog porekla i karaktera. Najbrojniji su, po zvaničnim statističkim podacima, adventisti, jer i nadležne državne institucije, bez obzira što se bave i statistikom, previđaju adventiste i svrstavaju ih u verske sekte, a u članu 17. predviđamo ih kao ostale verske organizacije.
Zatim, Jehovini svedoci, baptisti, pentekostalci, koje takođe predviđamo u članu 17. kao ostale verske organizacije itd. Deluje i nekoliko vrsta satanističkih sekti. Najopasnija satanistička sekta - Ordo Templi Orientis, koja deluje u Vršcu, Pančevu, Novom Sadu, Trsteniku itd.
Dame i gospodo narodni poslanici, nije slučajno što se pojedine zemlje Zapadne Evrope bore svim mogućim načinima, reagovanjem i radom državnih organa i institucije, protiv verskih sekti. Austrija je primer kako se u borbi protiv destrukcije uperene ka državi, naciji i religiji, ostvaruje zavidna saradnja građanskih, crkvenih i državnih ustanova. Brošura "sekte znanje štiti", austrijskog ministarstva za okolinu, mlade i porodicu, ukazuje građanima da na njihovoj zaštiti rade mnoge organizacije.
Ovolika opreznost austrijskog društva nije bezrazložna. U Evropi su dominantne religije hrišćanskog usmerenja: pravoslavna, rimokatolička i protestantska, koje se u okviru postojećih državnih i pravnih ustrojstava bave isključivo duhovnim aktivnostima i u toj oblasti sarađuju sa državom. Za razliku od njih, sekte, pored ostalog, imaju za cilj osvajanje vlasti, uništenje postojećih sistema moralnih normi i društvenih vrednosti.
Stav EU u pristupu i tretiranju totalitarnih, agresivnih i destruktivnih verskih sekti na svojoj teritoriji je jedinstven i homogen, a predvodnik tog jedinstva je Nemačka. Već sam pomenuo rezoluciju evropskog parlamenta iz 1996. i 2003. godine. Grčka policija je efikasnom akcijom prihvatila borbu protiv određenih verskih organizacija, odnosno verskih sekti. Imamo primer da je 1996. godine država Grčka zabranila u poslednje vreme često pominjane i veoma opasne sekte - sajentologe, kao i Jehovine svedoke i pentekostalce.
Neposredno po dobijanju određenih dokumenata, u Grčkoj su sajentolozi likvidirali protojereja Stavrofora, koji je alarmirao javnost o pretećoj opasnosti od njih. Grčka policija je vrlo efikasnom akcijom pohvatala ubice i pohapsila ostale članove sekte i došla u posed spiska sa podacima hiljadu značajnih ličnosti koje je sekta planirala da pobije.
Neophodno je navesti stav Nemačke o jednoj sekti koja je suzbijena u Evropi, ali je u Srbiji u nagloj ekspanziji. Zašto pominjem baš ovu sektu? Zato što je i ona predviđena u članu 17. Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama.
Pod geslom da je bolje sprečiti nego lečiti, nemačka država redovno izdaje ediciju o sektama, u kojoj vrlo argumentovano i na popularan način svoj narod obaveštava i upozorava kako se prikazuju, a šta je istina, odnosno zabluda u činjenicama da pojedine sekte deluju razorno po društvo. U okviru te edicije su 1994. godine izdali brošuru pod naslovom "Adventisti", isto predviđena verska organizacija u članu 17. Predloga zakona.
Tu su uz obilje dokaza i katastrofalnih činjenica razotkrili kako i zašto su adventisti nastali, kako deluju, čiji si eksponent i tome slično.
U novije vreme nijedna grupa ne izaziva toliku pažnju, kritiku i javno suprotstavljanje kao sajentološka organizacija ili Kalifornijska crkva, čiji je osnivač Lafajet Ronald Ron Habart 1950. godine. Rasprave o toj organizaciji dovele su čak do narušavanja odnosa između dve ekonomski i vojno moćne zemlje, Nemačke i SAD.
Imam puno toga da vam kažem i po pitanju zakona i po pitanju postojanja verskih sekti, guru pokreta, psihoorganizacija i komercijalnih kultova kod nas. Umesto da se borimo protiv tih pojava i da upotrebljavamo sva moguća raspoloživa sredstva, državne organe i nadležne funkcionere u tim državnim organima, mi dozvoljavamo da nam određeni državnici budu na veoma visokim državnim položajima, čak i na mestima članova Vlade, a nalaze se i pripadaju, bar po onim informacijama koje su dostupne javnosti, kao članovi veoma opasnih verskih sekti kao što je Sajentologija.
Imam ovde puno primera svega toga, sa imenima i prezimenima, pa ćemo, gospodine ministre, u toku rasprave u načelu, a pogotovu u pojedinostima, da vam prezentujemo i da pokušamo da vas nagovorimo, odnosno da izlobiramo da treba povući ovaj predlog zakona iz procedure ili ga treba popraviti amandmanski.
Mi smo podneli 19 amandmana, neke ste usvojili, ali to su oni amandmani koji ne zadiru u suštinu pitanja vašeg predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama. U tom smislu, kao narodni poslanik poslaničke grupe SRS, tražim od vas da ozbiljno razmotrite sve naše primedbe, a pogotovo primedbe koje smo dali kroz amandmane na ovaj predlog zakona.

 Reč ima narodni poslanik Arsen Kurjački, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Gospodine predsedniče, uvaženi gospodine ministre, kolege poslanici, danas raspravljamo o zakonu o crkvama i verskim zajednicama. Tematika ovog zakona je da se urede konačno odnosi između države i crkve, odnosno da se ustanovi mesto i uloga crkve u društvu.
Zašto je potrebno doneti baš ovaj zakon? Iz prostog razloga što je, čuli smo od gospodina ministra, Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema zakonom regulisanu ovu oblast. Nemamo je od 1993. godine, kada je ukinut zakon koji je do tada važio, a važio je 40 godina, novi nije donet, a ukinut je taj zakon koji je donet iz vremena kada je ateizam bio proglašen za državnu religiju, a crkva svedene na udruženje građana.
Da bismo bolje spoznali kompleksnost ove materije i odnosa sadašnje države i crkve, moramo ipak malo da se vratimo u istoriju, ne tako daleko kao kolega iz SRS, vratiću se samo do polovine XX veka. Taj period od 1945. do sada možemo da podelimo na četiri faze. Prva faza bi bila od 1945. do 1955. godine i neki smatraju da je to bila faza i vreme terora države nad crkvom. U to vreme komunističke vlasti su nasilnim putem izvršile socijalni i kulturni prevrat. Versko učenje je tada shvaćeno kao konkurentska ideologija. Opšte je bilo proklamovano da je crkveno učenje prošlost, a da je komunistička ideologija li nova pseudoreligija budućnost.
Nakon tog vremena možemo da karakterišemo novu fazu kao vreme kontrolisanja crkve od strane države. Kako je došlo do te promene? Zato što su tadašnji vlastodršci shvatili da se vera u narodu ne može ni brzo ni lako iskoreniti, a to verovanje su pomogli predstavnici slobodnog sveta koji su sa povoljnim kreditima u to vreme, aranžmanima, došli sa određenim preporukama i zahtevima da se verske zajednice moraju uvažavati kao važan socijalni činilac.
Bez obzira na sve ipak je krajnji cilj tadašnje vlasti bio da se crkva izoluje na portu i da se svede na bogoslužbeni obred. Taj period trajao je četiri decenije.
Sledeća faza može da se okarakteriše kao vreme manipulisanja crkvama od strane države. U poslednjoj deceniji XX veka širom Evrope i u Sovjetskom Savezu su odbačene sve vrednosti komunističke ideologije. Bivše jugoslovenske republike su iskoristile propast komunističke ideologije i istakle su nove istorijske svoje ciljeve, a to je stvaranje nezavisnih nacionalnih država.
Vlasti u Srbiji i Crnoj Gori u to vreme, nažalost, ostale su privržene idejama socijalizma i jugoslovenstva. I jedni i drugi uporište i podršku za ostvarivanje tih svojih ciljeva su tražili u krugovima gde je nacionalna ideja bila najviše ukorenjena, najbolje očuvana, a to je po definiciji bila u SPC, odnosno u crkvama drugih naroda. Zato je to vreme političkog manipulisanja države crkvama i verskim zajednicama.
Poslednje vreme, koje je ne tako davno bilo kod nas, naziva se vremenom nakon demokratskih promena 2001. godine, gde su deklarativno predstavnici države i crkve izražavali da žele da ustroje mnogo bolju i plodonosniju saradnju, ali takva saradnja nije legitimizovana donošenjem novog zakona. Zašto taj zakon nije donet, to treba da odgovore oni koji su tada bili na vlasti.
Dolazimo u sadašnji trenutak, sadašnje vreme kada DSS tvori ovu vladu u najvećem delu i kada ima odgovornost za regulisanje ove oblasti.
Mi smo se prihvatili tog zadatka, a taj zadatak je da trajno uredimo odnose između države i crkve, ali na jedan savremen, demokratski način, s jedne strane primeren našoj tradiciji i kulturi koja je viševekovna, a sa druge strane i da je upodobimo sa nekim evropskim okruženjem koji postoji oko nas.
Drugačije se ne može to regulisati nego jedino zakonom. Čuli smo ovde mišljenja da može i bez zakona, ali mi kao DSS uvek smo se zalagali da su zakoni jedino merilo po kojem moraju da se vladaju svi. Dakle, moramo doneti zakon. Siguran sam da ćemo ga ovih dana doneti u ovoj skupštini, a tim zakonom se rešavaju neke najosnovnije stvari prvenstveno.
Kao prvo, priznaju se crkve konačno kao javne ustanove, kao javni, kulturni i socijalni sistemi, koji vrše svoju autohtonu, nezamenjivu ulogu u društvu. Vreme je da konačno odbacimo te sintagme udruženja građana, nevladine organizacije, štaviše neke nebuloze kao privatna pravna lica i tome slično.
Drugo što treba ovim zakonom da se reguliše, to je da se uspostavi kontinuitet u pravnom subjektivitetu tradicionalnih crkava, a koje su istorijski tradicionalne crkve i verske zajednice stekle još u davnim vremenima, zakonima kako Kraljevine Srbije, tako Kraljevine Jugoslavije.
Treće, verske obrazovno-kulturne ustanove moraju se uključiti u državni obrazovno-kulturni sistem, ali na specifičan način, tako što se poštuje njihova autonomija, a unutar sekularnog sistema obrazovanja i kulture.
Naravno, ne manje bitno i manje važno, ovim zakonom se mora utvrditi da je Srbija izvorno multireligijska zajednica. To znači da, pored tradicionalnih crkava i verskih zajednica, postoje i brojne evanđeoske i duhovne hrišćanske crkve, a one sebe ne smatraju sektama i s pravom traže da kao građani ove države ispovedaju svoja verska uverenja i opredeljenja.
Čuli smo od ministra da nema crkve koja ne postoji u Evropi, a da postoji u Srbiji. Mnoštvo crkava u Srbiji nas samo povezuje sa skoro svim evropskim narodima i državama. Da bismo bolje odredili budući status i mesto crkve, moramo nakon donošenja ovog zakona, a imamo uverenje iz Ministarstva i Vlade da se dobrano već odmaklo, moramo hitno doneti zakon o vraćanju oduzete imovine crkvama, i to naravno pod povoljnijim uslovima nego za druge forme nacionalizovane imovine.
Ta imovina nije bila ni privatna, a ni u funkciji stvaranja profita. Zato se razlikuje od drugih. Ona je bila u službi duhovne, dobrotvorne i obrazovne kulturne delatnosti crkve.
Šta se za ovaj zakon može reći? Prvenstveno se može reći da je on izuzetno pažljivo izbalansiran, jer u jednakoj meri uvažava kao prvo našu srpsku pravnu tradiciju uređenja odnosa između države i crkve. Zatim uvažava zakonska rešenja i praksu u nekim državama članicama EU, konkretno ovde se radi o nemačkom i austrijskom pravnom uređenju. Kažemo nekim, jer jednostavno u EU to mora da se zna da ne bi bilo zablude, u EU ne postoji jedinstveno rešenje ove materije. Svaka država rešava ovu materiju u skladu sa svojim tradicijama, običajima i svojom opštom voljom i željom.
Naravno, ovaj zakon je vodio računa i uvažavao opšteprihvaćene međunarodne konvencije o ljudskim pravima, kao i stavove evropskih institucija o ostvarivanju verskih sloboda.
Koja su osnovna načela na kojima počiva ovaj zakon? To je prvo i osnovno načelo pune verske slobode svakog građanina. Zatim načelo zaštite kolektivnih prava, jer moramo znati da je popisom od 2002. godine oko 95% naših građana se izjasnilo da pripada određenim crkvama ili verskim zajednicama.
Naravno, to je načelo saradnje države i crkve. Ova saradnja se ustanovljava kao mogućnost i pravo, a ne obaveza. U međusobnoj saradnji obe strane su potpuno slobodne. To je ministar jasno naglasio i mislim da ne bi trebalo zloupotrebljavati u nekom drugom smislu.
Kako da se definiše načelo odvojenosti od države, koje je toliko puta i toliko dugo unazad rigidno tumačeno i zloupotrebljavano? Ono se tumači na jedan savremen način i definiše se tako što se crkvama i verskim zajednicama, sa jedne strane, priznaje pravo učešća u javnom životu, a s druge strane ugrađivanjem u zakon načela o punoj autonomiji crkve jasno se otklanja opasnost da se država upliće i meša u neki unutrašnji život ili misiju crkve.
Formalno-organizaciono ovaj zakon se sastoji iz tri dela. Jedan je osnovni deo, gde se utvrđuju sloboda veroispovesti, zabrana verske diskriminacije i tome slično. Drugi deo pravni položaj crkve i verskih zajednica, tu prvenstveno imamo poglavlje o autonomijama odnosno autonomiji, gde se govori o autonomijama crkve, sveštenika, priznaje se kontinuitet, identifikuju se tradicionalne crkve, verske zajednice i tome slično.
(Predsednik: Koristite i drugih 10? Da, izvolite.)
Drugi deo, odnosno drugo poglavlje je poglavlje o registraciji. To je onaj famozni deo koji u komunističkom zakonu nije postojao, koji je bio liberalizovan i koji je doveo da se crkve i verske zajednice svedu sve na udruženja građana. Ovde je jasno propisano kako se vodi registar, koja je sadržina registra, utvrđen postupak, način korišćenja naziva verske zajednice, razlozi za brisanje, pravni lek i sl. Sve ono što je jasno prepisano ne može da se izvrne manipulisanju.
Treće poglavlje - imovina i finansiranje, utvrđeni su izvori finansiranja, imovina, zaštita imovine kao deo kulturne baštine i utvrđena su socijalna prava sveštenika i drugih lica.
I treći deo, to su delatnost crkve i verskih zajednica. Prvo poglavlje bogoslužbena delatnost, zatim obrazovna delatnost, gde su definisane verske ustanove koje se bave obrazovnom delatnošću, status, diplome koje se stiču, socijalna prava učenika i studenata verskih ustanova. Dakle, sve ono što do sada nije postojalo.
Slično je i sa kulturnom delatnošću, gde se određuje ko su nosioci kulturne delatnosti, prava i zaštita sakralnog nasleđa, uslovi za informativno-izvođačku delatnost, taksativno i detaljno sveobuhvatno nabrojano, tako da možemo da kažemo da je ovaj zakon zaista svobuhvatan, ali umesto zaključka možemo i da kažemo da je donošenje ovog zakona zaista bio težak i odgovoran posao.
Čuli smo od gospodina ministra, nije bilo lako uskladiti sve suprotnosti, ispraviti sve nepravde, pomiriti sve netrpeljivosti, omogućiti svakom da pronađe svoje duhovno mesto, a da s druge strane ne ugrožava ni individualna ni kolektivna prava svih drugih.
U Srbiji postoji, pored istorijskih crkava i verskih zajednica, još 189 organizacija. Sve su one pozvane da učestvuju i sve su one dale svoje viđenje. U izradi ovog predloga učestvovale su 53 institucije, domaće, strane, nevladine organizacije, Venecijanska komisija, OEBS, Savet Evrope itd. Predlog zakona je bio na javnoj raspravi skoro dve godine, dakle, jedan ogroman posao, izuzetno složen i težak, doveden je do kraja.
I opet smo svedoci da postoje mnoge žestoke polemike i mnoga osporavanja. Šta je suština ovih polemika? Suština je što neke institucije iz evroatlanskih integracija pokušavaju da nam nametnu neka rešenja i neka viđenja koja nisu primerena našoj tradiciji i našoj kulturi.
Ono što možemo da kažemo, to je da su svi standardi o ljudskim pravima i načelima verskih sloboda u potpunosti ispoštovani. Takođe, možemo da kažemo i moramo da nisu uvažene sugestije, ali one sugestije koje su bile na liniji da se ukida naš verski pluralizam, da se ne ukine identitet svake verske zajednice ponaosob, te da se ne dozvoli, ono što je za nas bilo najvažnije, uspostavljanje kontinuiteta, pravnog subjektiviteta, a koje je nastalo nakon pustoši komunističkog režima 60 godina.
Posle donošenja ovog zakona, a i na samoj Skupštini, mi moramo da kažemo jasno i glasno da je Srbija zemlja sa bogatom viševekovnom verskom tradicijom i tolerancijom. Toga ne treba da se stidimo, to je naše bogatstvo i toga moramo uvek da se držimo.
Ovim zakonom se to stanje samo ponovo vaspostavlja i mi na to imamo pravo kao država, kao što i sve ostale države u Evropi imaju to pravo.
Mi moramo našem verujućem narodu da kažemo, jasno i glasno, da dok je god ovog ministra ovde, dokle god je ove vlade na čelu sa Vojislavom Koštunicom, Demokratskom strankom Srbije, to pravo nam niko neće dirati i niko nam ne može uzeti. Koristim priliku da se zahvalim i čestitam gospodinu ministru i Vladi prvenstveno na sposobnosti, na znanju i na hrabrosti da se donese baš ovakav zakon. Hvala lepo.

Hvala vam što niste iskoristili svoje vreme, ostavili ste dovoljno na raspolaganju svim učesnicima. Izvolite. Gospodin Miloljub Albijanić, predstavnik poslaničke grupe G17 plus. Molim vas, izjašnjavanje predsednika i ovlašćenih predstavnika.

Što nije rekao Vlada Koštunica - Labus?
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, osnovna vrednost Evropske unije jeste ljudsko pravo i sloboda. Evropska unija ima i drugih vrednosti, uspostavila je jedan vrednosni sistem, kao što su demokratija, tolerancija, pluralizam. Dakle, prosto dozvoljava jednu različitost mišljenja i punu toleranciju u političkom životu i inače. I kad gledamo član 1. postojećeg zakona, dakle svakom se u skladu sa Ustavom jemči pravo na slobodu savesti i veroispovesti, pri čemu se drugima ne uskraćuje pravo da se prema ovome ophode kako sami žele.
Ono što je takođe jako važno, a to je član 2. koji kaže u stavu 3. da ne postoji državna religija. I često, dakle, određene pojmove i stvari mešamo. Ovim se ustanovljava da su država i crkva odvojene, ali to želim i na drugi način da objasnim. Ta odvojenost je institucionalna. Ako sam recimo pripadnik, kao što jesam, Srpske pravoslavne crkve, učestvujem u političkom životu i na određenoj sam funkciji ovde u parlamentu, ne mogu fizički te stvari da odvojim, dakle, u duhovnom smislu. Prema tome, jedna je stvar da to institucionalno rešimo ovde kako valja, a druga je stvar moje pravo i sloboda da pripadam nečemu i da se osećam tako, i ne ugrožavam druge, i drugima pravo i slobodu u potpunosti garantujem.
Ono što je takođe moja želja, a to je da ovde pročitam nešto što je čini mi se jako važno, a to je pravni kontinuitet crkava i verskih zajednica. Dakle, ove stvari nisu od juče ili nismo mi rešili da ih napravimo danas.
U članu 12. kaže - Srpskoj pravoslavnoj crkvi priznaje se kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Načertanija u duhovnoj vlasti (Odluka Narodne skupštine Knjaževstva Srbskog od 21. maja 1836. godine) i Zakona o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi iz 1929. godine; Rimokatoličkoj crkvi se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o konkordatu između Kraljevine Srbije i Svete stolice (Odluka Narodne skupštine Kraljevine Srbije od 26. jula 1914. godine); Slovačkoj Evangeličkoj crkvi, Reformatskoj Hrišćanskoj Crkvi i Evangeličkoj Hrišćanskoj Crkvi priznaje se kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o Evangeličko-hrišćanskim crkvama i o Reformovanoj hrišćanskoj crkvi Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine.
Jevrejskoj zajednici se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o verskoj zajednici Jevreja u Kraljevini Jugoslaviji iz 1929. godine. Islamskoj zajednici se priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Zakona o islamskoj verskoj zajednici Kraljevine Jugoslavije iz 1930. godine.
Konfesionalne zajednice su Hrišćanska baptistička crkva, Hrišćanska adventistička crkva, Evangelističko-metodistička crkva, Pentekostna crkva, evanđeoske hrišćanske crkve i druge verske organizacije registrovane na osnovu Zakona o pravnom položaju verskih zajednica iz 1953. godine i Zakona o pravnom položaju verskih zajednica iz 1977. godine. Ovde se samo na jedan način objedinjuje nešto što je inače u dokumentima ove države već postojalo.
Ono što dalje želim da kažem, a ticalo se i amandmana, i nečega što se radilo na poslaničkom klubu G17 plus, a jedan deo amandmana je ušao u sastav zakona, predložio ga je Odbor za evropske integracije, radi se o tome da treba zaštiti naše kulturno bogatstvo, naše kulturno dobro i kulturno nasleđe. U tom smislu smo se zalagali da država pre svega mora da štiti sve što se na ovim prostorima nalazi, a pod zaštitom je države Srbije kao spomenik kulture.
Ono što takođe jeste važno, a iz ovog zakona je, to je da treba da obratimo pažnju i doradimo deo koji se tiče škola i da verski obredi ne mogu biti svaki dan i u svakoj prilici, nego u određenim prigodnim prilikama, kao što je školska slava Sveti Sava itd. Mislim da idemo ka tom rešenju i o tome zajednički valja da razmislimo, ima za to vremena.
Želim na izvestan način da dam lični pečat ovom zakonu i da kažem da je u duhovnom smislu Evropa hrišćanski prostor, i kultura, i umetnost, pa čak i nauka, nosili su i nose hrišćanski pečat. Na hrišćanskom istoku autokefalne samostalne crkve su vezane i za pojedine nacije, rusku, srpsku, rumunsku, bugarsku, tako je i kod nas. Srpska pravoslavna crkva je od dobijanja samostalnosti 1219. godine, u vreme Svetog Save, čvrsto povezana sa srpskim narodom. Svi usponi, posrtanja i padovi srpskog naroda su istovremeno usponi, posrtanja i padovi Srpske pravoslavne crkve.
Da bi verske zajednice normalno obavljale svoje delatnosti i mogle dobro da rade na duhovnom uzdizanju naših građana, potrebno je da se donese jedan ovakav zakon.
Želim da kažem i sledeće, kada pričamo o našoj istoriji, našoj tradiciji, za koju smo duboko vezani, ne možemo stvari jednostavno odvojiti. Želim da kažem i da je vera naših vladara bila ona ista vera koju je Sveti Sava propovedao. Njihova nada bila je i njegova nada, a prosto vera i nada naših vladara nisu se ni u čemu razlikovale od vere i nade srpskog naroda u celini.
Ono što je jako važno, to je povratak oduzete imovine verskim zajednicama i neophodan je uslov za njihovo kvalitetno funkcionisanje. Mnogi današnji problemi na Kosovu i Metohiji, a naročito Metohiji, jer reč metoh znači crkveni posed, sasvim bi drugačije izgledali da je oduzeta imovina Srpske pravoslavne crkve bila i blagovremeno vraćena. Sada se nalazimo u prilično paradoksalnoj situaciji, da je imovina Srpske pravoslavne crkve vraćena u Mađarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Sloveniji, ali ne i u Srbiji, i to jeste problem koji valja što pre da se razreši.
Naravno, rekao sam da ću dati jedan lični pečat, uvažavajući mišljenja drugih, i želim da budem tolerantan prema drugima, jer ovde ima različitih ljudi, ima verujućih i neverujućih, ali isto tako želim na jednom ličnom primeru da svoju debatu zaokružim. Imao sam priliku ili nepriliku, dok sam išao u osnovnu školu, da su pojedini učitelji, neverujući, vodili računa koji roditelji vode svoju decu u crkvu. Mislim da to nije bilo dobro vreme. Mislim da to prosto jeste nešto što nekim normalnim funkcionisanjem države mora biti prevaziđeno, a svakako dolazak demokratije to i omogućava.
Isto tako želim da kažem još jednu stvar. Pitali su Vladetu Jerotića - šta mislite o tome što danas mnogo više ljudi dolazi u crkve i sada prave gužvu, i oni koji su nekada normalno dolazili ne mogu da stignu na red od novopridošlih. On na to kaže jednostavnim rečima - to je dobro, sa čime se slažem, mnogi od njih počeće i da veruju.
Verujem da će ovaj zakon na pravilan način biti primenjen, da ćemo voditi računa i poštovati svaku ličnost i svakog čoveka, što nama i jeste cilj u ovoj državi. Pozivam narodne poslanike da za ovaj zakon glasaju.

Izvolite, gospodine Ćirkoviću, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Nova Srbija 9+9.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, zaista ova oblast koju uređuje Predlog ovog zakona o crkvama i verskim zajednicama bila je neuređena i prirodna je potreba ovog visokog doma da donese ovakav zakon.
Žalimo što od 1990. godine pa do sada, menjale su se vlade, nijedan ministar vera nije našao za shodno da, kao ovlašćeni predlagač zakona, podnese takav zakon. Iz tog razloga smatramo, mada sa zakašnjenjem, ovaj zakon je dobro došao.
Naravno, kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve mogu da govorim samo o srpskoj verskoj tradiciji, ali ne smatram to potrebnim, iz prostog razloga što Srbija jeste sekularna država i ona je to uvek bila. Moderna srpska država je bila uvek sekularna i laička, nikada nije bila teokratska, čak i onda kada je izabrani patrijarh srpski, prvi patrijarh srpski obnovljene patrijaršije bio je Dimitrije, morao je biti izabran blagoslovom kralja, čak i tada Kraljevina Jugoslavija je bila država sekularnog tipa i prosto ono što je civilizacijska tekovina, da je crkva odvojena od države, jeste zaživelo i u srpskom pravnom poretku tradicionalnom.
Nije loša stvar što posebno ističemo da SPC nema status državne religije. Jedino što je imalo status neke da kažemo paradržavne religije jeste ateizam, koji je svojom surovošću i brutalnošću naneo mnogo zla jednoj kulturnoj civilizacijskoj tekovini koju religija, po prirodi stvari, ima. Religiji se ne može oduzeti ono što je u funkciji njene delatnosti bogoslužbenoj, ne može se oduzeti pravo edukativno, pravo obrazovno, ne može se oduzeti pravo sakralno, kulturno itd. To je sve ono što stoji u njenoj biti. To je dobro.
Zakon u toj stvari je dobar, mada mi se čini da u nekim stvarima nema potrebe da nabraja ono što nije zabranjeno, nego da propiše šta su to radnje koje su dobre, poželjne, dopustive i koje su to radnje nedopustive. Zakon ima u toj stvari jednu jasnu intenciju.
Izabran sam kao poslanik i u prvoj višestranačkoj skupštini i u tom mandatu na izborima 1991. godine, sećam se zaslugom poslaničke grupe kojoj sam pripadao, donet je zakon koji je i ondašnja ubedljiva vladajuća koalicija, odnosno vladajuća stranka SPS prihvatila, a to je Zakon o povraćaju imovine SPC. Duboko žalimo zbog toga što je šef države, koristeći pravo suspenzivnog veta, taj zakon stavio van snage, tako da on nikada nije zaživeo.
Da se stvar desila pozitivnije nego što je bila, možda bi položaj naše države na Kosovu bio nešto stabilniji, jer veliki deo zemlje na Kosovu i Metohiji je pripadao SPC. A da je takav zakon donet blagovremeno, u tom momentu, mi bi sada imali tapije s kojima možemo da se pojavimo pred svetom i da tražimo naša istorijska prava, jer svet razume tapije i razume privatnu svojinu, i razume svojinu SPC koja, nažalost, tim zakonom nije ozakonjena. Pozicija u kojoj se sada nalazimo iz tog razloga jeste pomalo žalosna.
Dobra je stvar što se u zakonu pominju sve verske zajednice. Tu stvar možemo da prosto razjasnimo.
Kada se kaže crkva, misli se na one verske organizacije koje proizilaze iz hrišćanske tradicije i hrišćanske civilizacije. Sve drugo što nije iz hrišćanstva, jesu verske zajednice. Kao velike tradicionalne verske zajednice, to su Islamska verska zajednica i Jevrejska zajednica.
Jevrejska zajednica prosto ne odvaja veru od nacije, to je jedno potpuno isto. Kada je u pitanju Islamska zajednica, tu je nešto slično, a kada je u pitanju hrišćanska vera, odnosno religija onda su tu stvari različite. Možete da imate više nacija koje pripadaju istoj veri, a čak i jedna nacija može da ima više vera koje su potpuno ravnopravne. Recimo, primer toga jeste primer albanske nacije, koja ima biološku vitalnost, iako je višekonfesionalna, iako 70 posto je muslimana, 20 posto ortodoksnih hrišćana, a 10 posto je rimokatolika.
Dame i gospodo narodni poslanici, računam da će većina poslaničkih grupa i narodnih poslanika podržati donošenje ovog zakona, iz prostog razloga što će on da unese neki novi red u naš pravni poredak. Računamo da nema nikakvog razloga da se on i amandmanima koji su dovoljno kvalitetni i koji poboljšavaju stvar može dovesti i na veći nivo.
Ono što je zasluga Ministarstva vera i aktuelnog ministra vere, gospodina Radulovića, jeste da se on prvi, posle uvođenja višestranačja i nakon komunističkog poretka u kome je religija bila negirana, prvi usudio da donese ovakav zakon. Smatram da Evropa ne mora da se pita kako ćemo urediti naš pravni poredak, neće se pitati kako ćemo urediti položaj verskih zajednica, a konačno to je naš problem i nadam se da ćemo ovim zakonom to povoljno rešiti. Hvala.