Nemate potrebe da mi se izvinjavate, to je metod koji drage volje koristim i sam.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti o ovom predlogu zakona, a da vam neko ne zameri ili da se nekome ne zamerite. I koliko je to osetljivo i koliko dira u najtananija osećanja, najfinija osećanja građana vidi se i po tome koji je odbor matični za ovaj predlog zakona.
Znam kakvi su sukobi u vladajućoj koaliciji oko svakog predloga zakona. Pripremaju se izbori i sad se svaka stranka u vladajućoj koaliciji trudi da predloži zakon kojim će sebe da predstavi i uglavnom su tema nekakvi populistički zakoni. I ovo bih mogao da uvrstim u to.
DSS optuživana da uvek želi da ima uz sebe Srpsku pravoslavnu crkvu ili da na neki način uz uticaj crkve vlada, optuživana i od nekih svojih koalicionih partnera, a onda se ispostavi da predsednik Skupštine odredi da Odbor za evropske integracije bude matični odbor za ovaj predlog zakona.
Samo da vam pročitam na osnovu čega je to. Kaže - Odbor za evropske integracije razmatra predlog zakona, drugih propisa i opštih akata sa stanovišta njihove prilagođenosti propisima Evropske unije i Saveta Evrope. A onda pitam. a zašto to nije Zakonodavni odbor, koji razmatra predlog zakona, drugih propisa i opštih akata koji je upućen Narodnoj skupštini sa stanovišta njegove usklađenosti sa Ustavom i pravnim sistemom.
Znači, nama je merodavan odbor koji naše zakone procenjuje sa stanovišta usklađenosti sa zakonodavstvom EU. Onda treba da ukinemo Zakonodavni odbor, onda treba da kažemo - Ustav Srbije više ne važi, od sada će svaki predlog zakona morati da ima befel ili saglasnost Odbora za evropske integracije.
Pošto to nije dovoljno, vi imate ovde i posmatračku misiju EU, imate i Kancelariju za pridruživanje, mogli bi da nam oni procenjuju te predloge zakona ili da nam uz predloge koji ovde već stižu samo još dostave i svoju saglasnost na te predloge. I to bi onda ličilo na onog nesrećnog Vuka Draškovića, koji je pisao govore Miki Špiljku, pa kad Špiljak izađe da govori, a Vuk hvata pribeleške šta je to rekao Špiljak da sutra objavi u novinama.
E sada, ovde se govori o tome da je odavno trebalo da imamo ovaj zakon i da onda ne bismo izgubili crkvenu imovinu na Kosovu i Metohiji. Mislim da ne treba obmanjivati previše, ovo nije zakon o povraćaju imovine verskim zajednicama, crkvama, i ne treba previše žaliti za onim zakonom koji je 1993. godine, čini mi se, ovde izglasan, a koji je predviđao da imovinu vratimo isključivo SPC. I nikada se ne bih zalagao da živim u državi u kojoj skupština favorizuje jednu crkvu. I nemojte da napadate Slobodana Miloševića zato što je zakon vratio.
Naravno, bilo je tu politikantstva, njegovi predlože zakon, a on svojima vrati zakon, a onda predsednik Skupštine nikada više ne stavi na ponovno glasanje taj predlog zakona. Tu ste se svi grdno izbrukali koji ste glasali za taj predlog zakona, a mislim da je jednoglasno donet taj zakon ovde, zato što ste time dokazali koliko u stvari ne razumete ni šta je demokratija, ni šta je građanska država, niti šta su prava i slobode, a posebno pravo na imovinu, zato što je pravo na imovinu univerzalno i ne zavisi od toga koju veru ko ispoveda.
Priča o tome da bismo sačuvali crkvenu imovinu na KiM da smo imali ovaj zakon nije tačna. Ako država nije mogla imovinu da sačuva, crkva sigurno ne bi uspela. Uostalom, kako su to onda spalili toliko crkava i manastira. Za njih postoje tapije, zna se da su imovina SPC, a kad su banditi krenuli da pale, njih je baš bilo briga kome ta imovina pripada.
Zašto je teško govoriti o ovom predlogu zakona? Zato što se dotiče svih građana Srbije, a vi znate da nas ima raznih, čak i u okviru jedne iste crkve, a kamoli tako što pripadamo različitim crkvama. Ovde treba govoriti o jednakim pravima za crkvu, kojoj i ja pripadam, sa crkvama koje su ne samo otimale vernike SPC, ne samo pravile od njih vernike drugih crkava, nego čak pravile pripadnike drugih naroda.
Jer ono što je prozelitizmom Katolička crkva otela SPC, to su sad Hrvati, ono što su prevođenjem u islam od Srba, oni ljudi koji su tada nastali, njihovi potomci, danas su ne muslimani, Bošnjaci, to su postali drugi narodi. A opet, s druge strane, jedna država, normalna, a Srbija mora da bude normalna država, makar kakvi da smo mi koji u njoj živimo, ne sme da se obazire na istoriju kad reguliše ovako finu, ovako nežnu i tananu materiju. I ovde ne sme da bude ni povlađivanja, i ovde ne smeju da se pojavljuju razlike.
Naravno, crkva je, kažu, odvojena od države. Ajde' ubedite me u to da možete potpuno da odvojite crkvu od države, ako predsednik države pripada jednoj crkvi, ako predsednik Vlade pripada jednoj crkvi. Jedan vernik, kada obavlja svoje poslove, iskreni pravi vernik, misli uvek na kanone crkve kojoj pripada i on se u skladu sa njima ponaša, inače neće moći da bude vernik.
Je li neki predsednik države istupio iz vere i rekao sad sam predsednik pripadnicima svih vera, moram da vodim brigu o svim konfesijama.
Jako je teško ostati potpuno imun od toga da utičete i na crkvu, zato što videli ste još da je poverenje u vojsku po ispitivanjima potpuno nestalo, lome nam ugled Srpske akademije nauka i umetnosti, ostala je još crkva. Onaj ko nas bude ubedio da nam i crkva ne valja, taj će završiti posao koji je započet evropeizacijom Srbije, ovom prisilnom od 2001. godine naovamo.
Ali, zato onaj ko je na vlasti, ko može da računa uvek pomalo na podršku crkve, računa da će lakše vladati, odnosno da će imati veće šanse na sledećim izborima. Uostalom, vi koji ste sada na vlasti ste to shvatili 1990. i 1991. godine. Na vašim mitinzima viđao sam predstavnike crkve koji su čak govorili, iako su mitinzi bili politički i upereni protiv neke druge političke opcije, iako su bili čak protiv ljudi direktno izabranih na izborima.
Tada vam to nije smetalo, a meni jeste, i na svu sreću ostaje zabeleženo sve što sam bilo kada rekao, pa će jednog dana neko da pročita kakvu sam tugu izražavao zbog toga što u crkvi već više ne nalazim samo Boga, već ponekad sam nalazio i političare, zato što su mnogi sveštenici, a to je bilo u vreme kada je SPO predstavljao novu snagu srpskog naroda, otvoreno propagirali SPO. Pa sam često postavljao pitanje, da li sada svaka stranka treba da osniva svoju crkvu i da li će onaj ko izađe na miting jedne političke stranke otići u kuću da izvrši bilo koji obred kod pripadnika druge političke stranke, one protiv koje se čak bori na mitinzima.
Ako uspete da pomirite sve to, a za to zakon nikada nije dovoljan, tu treba ponašanje, onda ćemo možda moći da se bavimo tehnikom zakona, iako mu ni tehnika nije baš najbolja, iako ima dve sistemske greške i više sitnih grešaka, na šta smo pokušali da ukažemo amandmanima i mislim da bi mogao da bude prihvatljiv ako amandmani budu usvojeni.
Ali, ne očekujte od nas da vam pomažemo da izglasavate zakone u ovoj skupštini, jer vidim kako prolaze oni koji vam pomažu da zakone izglasate. Toliko drsko i bezočno ih napadate da postavljam svima njima pitanje, kakav li je to mazohizam da vas neko toliko pljuje svakog dana, a svakog jutra u 10,00 vas pozove da mu date kvorum ili kada dođe dan za glasanje da podignete ruku.
Zašto je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama? Gde su vam tu verske organizacije, čiji položaj takođe regulišete zakonom, odnosno gde su ove konfesionalne zajednice, koje ste takođe uveli u Predlog zakona.
Nabrajanjem crkava i verskih zajednica, izdvajanjem od ostalih oblika organizovanja koje ste predvideli u zakonu, vrši se izvesna diskriminacija. Ako prihvatite naše amandmane da te konfesionalne zajednice ili verske organizacije izbacite potpuno, onda bi mogao da se prihvati ovaj predlog zakona, s tim što bih predložio da zakon nazovete zakon o verskoj slobodi.
Mnoge crkve su postojale ne samo pre savremene srpske države nego i pre srednjovekovne srpske države, i nisu osnivane u skladu sa zakonom. Nikada ne očekujte da jedna crkva može da bude osnovana zato što ima zakon u nekoj državi ili zato što ga nema. Otuda vam toliko sekti na tlu Srbije. Jesu li bile regulisane zakonom? Jeste bilo neko registrovanje po zakonu iz 1953. godine, ali se nisu ni registrovale. Funkcionisale su zato što je tle bilo pogodno, zato što je postojala nedovoljna odbrana od strane države i od strane crkve.
Crkva ugrožena ponašanjem države, znatno oslabljena, uz neke greške koje je učinila, a tu posebno mislim, ali eto bolje da ne pričam, iskoristiće neko da me svađa sa onima koje najviše volim, bolje da sve svoje primedbe ne iznesem, nisam ni bio rođen kada su počinjene neke greške, pa nemam pravo o njima da sudim. Ako biste taj zakon nazvali zakonom o verskoj slobodi postigli biste potpuno efekat onoga što ovim zakonom zaista želite da ostvarite.
Sada ulazimo u materiju i već u prvom članu kažete da se svakom jemči pravo na slobodu savesti. I ubedite me (Da nije Vojislav Šešelj? Javi se!) sada da zakon o crkvama i verskim zajednicama ima ikakve veze sa slobodom savesti. Ta sloboda savesti se više nigde u zakonu ne razrađuje i uopšte ne znam taj termin, taj pojam šta je trebalo da znači u članu 1. zakona, uz slobodu veroispovesti otkud to sloboda savesti. Ako je ministar direktno učestvovao u pisanju, a mislim da je zakon nastao iz jednog nacrta koji je nastao pre nekoliko godina... (Pozdravi ga puno u ime Narodne skupštine, Nataša. I ja vaše kad budem smestio znate gde, isto ću vam dati da se javite.)
Dalje, kažete da niko ne može da bude uznemiravan, diskriminisan ili privilegovan, ali idem na ovaj prvi deo, na to da niko ne može da bude diskriminisan, ni uznemiravan zbog neučestvovanja u bogosluženju i verskim obredima. Kome je palo na pamet uopšte da čoveka sačuva od uznemiravanja zato što ne učestvuje u bogosluženju. Onda bi trebalo da napišete da niko ne može da bude uznemiravan zato što ne učestvuje na fudbalskoj utakmici, da niko ne može da bude uznemiravan zato što nije čekao u redu za hleb. Naravno, ono što se podrazumeva u zakonu se ne piše.
Subjekti korporativne verske slobode. Voleo bih da znam gde ste našli versku slobodu kao korporativni oblik slobode kada je verska sloboda individualna sloboda.
Otkud vam uopšte ideja da se verske slobode svrstaju u korporativne verske slobode, da biste nabrojali posle nekakve crkve ili verske zajednice. To već više nije verska sloboda.
Građani imaju slobodu udruživanja i javnog okupljanja radi ispoljavanja verskih ubeđenja. Rekao bih, radi ispoljavanja veroispovesti, a ne verskih ubeđenja zato što, razmislite dobro, možete tu da napravite veliku razliku i uvek bih veroispovest, a ne verska ubeđenja određivao kao ono što je u ovom zakonu dominantno, ono što je u ovom zakonu važno.
Građani kaže imaju slobodu pristupanja crkvama i verskim zajednicama u skladu sa zakonom. Građani imaju slobodu pristupanja crkvama. Pitam vas, beba krštenjem pristupa crkvi. Ko u njeno ime odlučuje da li će pristupiti nekoj crkvi, a nikada je više niko ne pita, krštenjem se ulazi u crkvu i to nije po slobodi. Postoje neki propisi koji su crkveni, koje morate ovde potpuno da opredelite, ko će da zastupa prava maloletne dece pri odlučivanju o tome da li će ući u crkvu ili ne.
"Crkve i verske zajednice su slobodne i autonomne u određivanju svog identiteta." Tu fali - svog verskog identiteta. Član 7: "Za izvršenje pravosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica država pruža odgovarajuću pomoć, na njihov zahtev, u skladu sa zakonom". Ovo je tako široko i opširno da se postavlja pitanje koje odluke.
Vi znate koliko odluka može da bude doneto u okviru crkve. Hoće li država da se meša u sprovođenje tih odluka? Možda je to nešto na imovini. Imate Zakon o izvršnom postupku. Kako država da se umeša u nešto što ste odvojili potpuno od države. Kada u okviru te crkve donese se neka odluka, hajde državo omogući sprovođenje te odluke. Ne, onaj ko je nezavisan od države, autonomno sam sprovodi svoje odluke. Tu mu ne treba država.
Znam za sporove u jednoj eparhiji kada je država rešavala spor vladike i kaluđera. Imovinski poslovi su bili umešani. Na kraju, srušiše kuću, podignuta kažu bez dozvole. Samo zato što je došlo do spora. Crkva mora sama da odredi kako će da rešava sporove u okviru crkve i tu država ne sme da se meša, i ne sme država da arbitrira u odlukama koje crkva donosi na osnovu svog kanona posebno, jer ovde je tako opširno i tako opšte rečeno da se postavlja pitanje u kojim to sve slučajevima.
Šta ako kaže neko nekome u crkvi, ti više u ova kola ne smeš da sedneš. On uhvati pa sedne. Hoće li doći policija da ga izbaci iz kola, hoće li da uđe u manastir da ga izbaci iz kola? Ima tu previše, rekao bih, ulagivanja i priče o tome kako će sve biti kako treba, pa prepisujete i Ustav.
Država ne može da ograničava građanska ili politička prava verskog službenika na osnovu verskog položaja ili službe koju vrši.
To je ustavna norma. Niko nikog ne sme da sprečava niti da ga ometa, niti da mu ograničava politička prava. Nikome u Srbiji ne možete da ograničavate politička prava.
Ako bi sveštenici hteli da se kandiduju na izborima, mogli bi da se kandiduju na izborima. Ako to crkva dozvoli, neka se kandiduju. Ne znam kako bi se ta lista zvala. Ne znam koliko bi glasova osvojila. To je Ustavom zagarantovano pravo svakom građaninu. Svako ima pravo da bira i da bude biran. To ne treba razrađivati više. Izuzeci su zaposleni u državnim službama i vi znate za koja mesta ne mogu da konkurišu.
Ovde stav 7 glasi: "Sveštenik ne može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti ili iz drugih poverljivih saopštenja koja su mu data u vršenju njegove svešteničke službe". Ne može. Iza reči "ispovesti" mora da se stavi tačka. Ne može, Krivični zakon tu je jasan. On pominje oslobađanje od toga da informaciju dobijenu na ispovesti morate da date organima, ali u vršenju svojih poslova, sveštenik svašta može da sazna, može da sazna ko je ubio neko dete. Ako to nije ispovest, on to mora da prijavi. Ne smete da ga oslobađate od toga.
"Država štiti službenu uniformu i njene delove". Od čega štiti? Od moljaca? Kakva je ovo norma, država štiti uniformu. Razumem da država štiti lice koje nosi svešteničku uniformu, ali da štiti uniformu, da li će to da bude zaštićena od krađe, od starenja, od sunca, od vetra. Rekao bih da država sprečava zloupotrebu službene uniforme i time biste dobili smisao. Razumem smisao, ali manite se više zakona koji nisu jasni. Država štiti uniformu. Štiti cipele. Šta ide u svešteničku uniformu, da li znate?
Sada, naravno, o toj pravnoj sposobnosti, to je po meni jedna od sistemskih grešaka od te dve, a to je čitava organizacija crkve zamišljena sa stanovišta Vlade. Kada je Zakon o političkim strankama zamišljan, politički sistem, tada je SRS npr, postala pravno lice sa jednim žiro-računom. Sredstva koja stranka dobija za finansiranje, po osnovu broja poslanika ili broja odbornika, stižu na jedinstveni žiro račun, a mi smo dužni, a to znaju svi i poslanici i odbornici, da vodimo računa sami interno koji opštinski odbor i koliko sredstava je dobio od države, koliko može da opravda računima da je potrošio.
Vi sada uvodite disperziju finansiranja crkava preko njenih organizacionih delova. Mislim da to nije dobro. Prepustite vi crkvi, novac ide na žiro-račun crkve, a vi prepustite crkvi da ona posle toga raspoređuje taj novac na organizacione delove. Imaćete bolji uvid, bolju kontrolu, neće biti primedbi da je država nekoj eparhiji ili parohiji pomagala više, a izvinjavam se pripadnicima drugih vera što organizaciju njihovu ne poznajem.
A da je pomagala više zato što je ministar iz tog kraja, jer ne daj bože odakle je Velja Ilić, tu bi sijalo, ne bi odakle je Labus, pošto ta crkva još nije zaživela u srpskom narodu, ali nikad se ne zna.
Neko je ovde rekao da su crkve bez zakona do sada postojale i da smo bili bez zakona, međutim, vi već članom 10. priznajete da je pravni subjektivitet stečen na osnovu ranije važećih zakona, a to su iz 1953. i 1977, znači komunistički zakoni. Dolazimo do tradicionalnih crkava i ne znam ovo nabrajanje od člana 11. do 16, šta vam je to trebalo. Član 10. je bio dovoljan. Priznaje se ono što je bilo.
Sada vi mene ovde podsećate na veliki problem koji je postojao u srpskom narodu. Mnogi su o njemu pisali, svako sa svog stanovišta, a podsećate me, recimo, na konkordat. Toliko je ljudi izginulo u Beogradu, tolika je nesreća bila oko tog konkordata, mi ga sada ubacujemo u zakon.
Ne znam da li ste vi, ministre, sigurni ko je tu bio u pravu. Šta će to nama? Šta će nam uopšte priča o tome kada je ko? To vi u obrazloženju napišite, SPC zbog toga, ovaj zbog toga, onaj zbog toga, zato smo ih izdvojili, a ne u zakonu da mi pišete zašto je neko izdvojen. Onda vas pitam, zašto to posle niste obrazložili u članu 17. kada ste naveli neke, zovete ih konfesionalne zajednice, a narod ih zove drugačije, nauka ih zove drugačije, a to su sekte.
Izdvojili ste četiri, pet. Ima ih 300, nemaju uporište, za mene je to neki ogroman broj, neka bude i pet hiljada, nemaju uporište u našem narodu. Otkud vam pravo da neke izdvajate i favorizujete. Kada narod vidi da je država nekoga pomenula i priznala u zakonu, on se lakše opredeljuje za to. To njemu onda nije problem. Kada SPC izgubi vernika, on ima neko moralno opravdanje i kaže, moja država mi je rekla da je ovo potpuno priznato.
Zbog toga je trebalo da poštujete pravilo koje važi, crkve i verske zajednice, i dalje od toga se ne ide, ministre. Uostalom, EU, na koju se pozivate, veoma zabrinuta zbog uticaja sekti, posebno onih u čije delovanje nije mogla da uđe, ne može da uđe, posebno koje otvoreno propagiraju verske obrede nespojive sa moralom, a i sa zakonima, i EU traži način da se izbori protiv organizovanja sekti. Vi kažete u konfesionalne zajednice.
Registracija crkava i verskih zajednica; posebno me interesuje postupak registracije verskih organizacija. Ne može na prijavu. Ja bih to na zahtev. Da se podnese zahtev. Kada podnesu prijavu samo gledate da li ima 12 papira, 13, 14, da li je to i to podneo i doviđenja. Kada ima zahtev, onda mora da ispuni uslove iz zahteva. Onaj ko ne ispuni uslove iz zahteva ne stiče automatski pravo da se žali što mu je ministar odbio prijavu iako je podneo sve papire koje su mu tražili.
Za član 27. nisam uspeo da odgonetnem, ministre, da li taj nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove vera, u pola zakona pojavljuje se jedna završna odredba, pa me interesuje da li je to nadzor nad registracijom ili je nadzor nad celim zakonom, nad sprovođenjem celog zakona, kako bi moglo jezički da se tumači. Ako je nadzor nad sprovođenjem celog zakona, prebacite tu normu u prelazne i završne odredbe, nije joj ovde mesto.
Zaštita imovine: "Sakralna i kulturna baština crkava i verskih zajednica, uključujući nepokretna kulturna dobra, ne može biti oduzeta." Šta je sa imovinom za koju ne možete da utvrdite ni da je sakralna ni da je baština, a imovina je crkve. Automobil nije sakralna imovina, nije baština. Da li može neko da mu oduzme automobil? Ako ste hteli da kažete da ne može da im bude oduzeta, onda recite na drugi način, bez zakona utvrđenog postupka, imovina, uključujući nepokretna dobra, a ne sakralna, a ne baština.
"Do donošenja propisa o vraćanju imovine crkava i verskih zajednica nadležni državni organ ili organ lokalne samouprave može im na njihov zahtev, u skladu sa zakonom (kojim), ustupiti na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove." Ovde već ulazimo u jedan veliki deo Predloga zakona u kome se vi u stvari udvarate crkvi.
Šta to znači da vi ovlašćujete jednim zakonom lokalnu samoupravu da imovinu državnu, do donošenja nekog zakona za koji znate da će biti donet, a kako odredba koja upućuje na neku normu koja će biti doneta znate da ne važi, da do tog vremena mogu da ustupe na korišćenje oduzetu imovinu ili njene delove. Pa oni to i sada mogu da ustupe na korišćenje. A da li je to sa naknadom ili bez naknade, da li je na licitaciji ili ne, da li se najpovoljniji ponuđač bira? Svakome je dostupna imovina koja može da se ustupi na korišćenje, na godinu, na pet, na neograničeno trajanje, tako da ova norma ništa ne donosi crkvama, još uvek ništa.
Ova odredba ništa ne donosi, kao što ne donose ni odredbe člana 31. i 32. Vi kažete da "radi unapređivanja verske slobode, u saglasnosti sa crkvama i verskim zajednicama, sredstva za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje sveštenika, odnosno verskih službenika mogu se obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom." Mogu, sve može, ali zakon ne piše šta može, nego šta se radi i kako se radi. Sve što nije zabranjeno, može, ali mora da se reguliše zakonom.
Kako da vam mi sada damo kart blanš ovim zakonom, jer dajemo vam pravo da vi odlučite, hoćete li da finansirate PIO ili ne, a ja hoću da to odluče poslanici i zakon. Ne sme Vlada da odlučuje ko će da ima besplatno uplaćivanje za zdravstveno, za penzije, nego zakon.
Ne preuzimajte nadležnosti i ingerencije zakonodavca, Narodne skupštine Republike Srbije. Tim pre što ste u obrazloženju Predloga zakona napisali da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu. Znači, neće biti finansirano iz budžeta.
Kao što ste dole rekli da "prilikom obavljanja delatnosti i obezbeđivanja prihoda u skladu sa ovim zakonom, crkve i verske zajednice mogu biti potpuno ili delimično oslobođene poreskih i drugih obaveza." To je pogodbeni jezički stil - mogu biti, biće možda. Šta ako odlučite da budu? Gde su vam sredstva u budžetu, hoće li ministar finansija da kaže, stanite ljudi, koliko je to meni manje poreza u budžetu meni, na koji način ćemo da namirimo ta sredstva koja su nam dodatno potrebna u budžetu?
Ne usuđujem se da vam kažem da li treba da budu ili ne treba, moje je da predlog pohvalim ili kritikujem. Ovde ne znam šta da vam kažem. Ako vas kritikujem, vi ćete reći, uplatićemo, a ako kažem, što da uplatim, a vi ćete reći, nećemo. Možete da se igrate sa mnom kao sa narodnim poslanikom zato što ne mogu da razumem tekst, sve ostavljate sebi, na svoje odlučivanje.
Kada vi odlučite, biće uplaćivano, a kada ne odlučite, neće. Kada vi odlučite da ih oslobodite poreza, biće oslobođeni, kada ne odlučite, neće i niko ne može ništa da vam kaže. Dva meseca mogu da budu oslobođeni, a dva meseca ne, sve to piše u zakonu. Mogu, a kada kažem mogu, to znači ne moraju.
Kada vi kažete da on može da bude oslobođen poreskih i drugih obaveza u skladu sa zakonima kojima se uvodi odgovarajući javni prihod, nekako mi ovaj zakon predstavljate kao Ustav. Ovo vam je sada neki osnovni zakon za mnoge druge zakone i kada svaki ministar koji se bude ponašao posle toga, on će reći, evo, po zakonu o crkvama i verskim zajednicama to mogu da uradim. To je Ustav, to je posao Ustava. Ustav kaže, možete ovo, možete ono, a zakoni to razrađuju. Ovaj zakon nije Ustav, mora da ima razrađenu svoju obavezu.
Drugo, kada on ovde stvori obavezu ili oslobodi obaveze, odmah izmena i dopuna zakona kojim je ta obaveza stvorena ili oslobođena zato što je on, recimo, leks superior zamenio Ustav. Ovo sve ostaje posle na tumačenje. Zakoni koji ostaju na tumačenje nisu dobri i čini mi se da niste bili spremni potpuno da vam ta vaša javna rasprava uspe. Mislim da razgovori sa predstavnicima crkava i nevladinih organizacija nisu dali dovoljno materijala da budete konkretni i ostavili ste sve nekako nedorečeno, a zakon da ide da bi se za izbore dobila podrška od još jednog, moram da priznam, velikog segmenta u društvu.
Član 33. stav 3: "Bogoslužbeni prostor i vreme su zaštićeni i nepovredivi, u skladu sa Ustavom i zakonom i autonomnim pravom crkava i verskih zajednica." Šta ćemo sa konfesionalnim zajednicama? Šta je sa njihovim bogoslužbenim prostorom, šta je sa njihovim vremenom.
Jesu li svi jednaki, a svi su u zakonu? Zato vam kažem, izbacite ih iz zakona. Nabrojali ste ih, a nigde posle toga nisu u ravnopravnom položaju sa ostalim. Onda ih nema.
Onda je to nešto drugo, onda ste mi uskratili pravo da priznam zaista Jevrejskoj i Muslimanskoj verskoj zajednici osobine koje ih izdižu iznad ostalih koje ste svrstali zajedno sa njima. Njih treba zaista izdići. Nije onda dobro. Promaklo mi je, ali nije dobro. Ne mogu sekte zajedno sa Jevrejskom verskom zajednicom i sa Islamskom, ne mogu, ne mogu isti tretman da imaju, nisu za mene isti.
Član 34. stav 2: "Crkve i verske zajednice mogu graditi i stambene zgrade, proizvodne i druge objekte za sopstvene potrebe." Pretpostavljam šta ste mislili, ali to može drugačije da se napiše. Za sopstvene potrebe, da li je to rentiranje, da li je sopstvena potreba ako izgradi zgradu pa je rentira, onda se to ne zove sopstvena potreba.
Dalje, u humanitarne svrhe. Ako dobijemo tumačenje od ministra da je to sve, šta će nam onda za sopstvene potrebe. Sve što on izgradi, gradi za sopstvene potrebe, a da li će da proda, da li će da pokloni, da li će zadužbinu da ostavi, da li će da odvija neki obred u tome, šta znači za sopstvene potrebe? Može li da otuđi? Ljudi grade za sopstvene potrebe, a to što radi za tržište, to je za njegove potrebe, da zaradi novac prodajom. Da ne ispadne da je za sopstvene potrebe samo u smislu, u svrhu obavljanja nekog verskog obreda, jer to su potrebe crkve. Samo čitam osnovni tekst, a amandmane namerno neću da tumačim, jer doći ćemo do amandmana.
Opet: "Nadležni državni organ i organ lokalne samouprave može u budžetu da predvidi sredstva..." Može, ne treba to da piše u zakonu, kada bi rekli "mora", onda bih o tome mogao da diskutujem.
"Nadležni organ lokalne samouprave dužan je da se izjasni o inicijativi crkve i verske zajednice da se sprovede referendum o uvođenju samodoprinosa za izgradnju, održavanje i obnovu verskog objekta, u skladu sa zakonom".
Da li ste vi pročitali Zakon o referendumu? Ko je taj nadležni organ koji će da reaguje na zahtev crkve ili verske zajednice da se sprovede referendum? Mislim da je referendum oblik izjašnjavanja građana. Referendum traže građani i izjašnjavaju se građani. Crkva bi mogla u svom okviru neki referendum da sprovede, ali da bi došla u postupak za referendum, mora da ima dovoljan broj potpisa građana.
Ovo sa obrazovnom delatnošću, mislim da je potpuno regulisano u našim zakonima o obrazovanju usvajanim u ovih nekoliko godina i da je ovo samo prepisivanje šta može da bude i kako može da bude. Mislim da je to sve potpuno regulisano.
Ako bi čovek morao da se izjasni, a biće jako teško, izuzev kad pripadate vladajućoj koaliciji, pa vam je imperativ da glasate za svaki predlog zakona, ako bi čovek morao da se izjasni, a da nikoga ne naljuti, rekao bi - bolje išta nego ništa. Kad već toliko dugo radite ovaj predlog zakona, mogao je da bude potpuniji, jasniji i mogao je više da označi stvarnost u Srbiji.
Stvarnost je takva kakva jeste. Kao što nismo svi ravnopravni ni u politici, tako i crkve nisu ravnopravne. Vi to priznajete, naravno. Po broju vernika se određuje ravnopravnost crkava. U slobodama su ravnopravne, ali u odnosu sa državom, znate i sami da onaj ko ima najviše vernika, taj je uvek onaj koga država pita kad su neka crkvena pitanja na dnevnom redu. To prihvatam.
Pomodarstvo nam nije bilo potrebno u ovom zakonu. Još samo malo tradicije, a naša tradicija je, u pogledu odnosa sa verskim zajednicama, blistava. Kad god su nam nešto zamerali, odnos prema drugim verama, drugim crkvama, nisu mogli da nam zamere. SPC je stradalnička crkva i uvek je stradala i od drugih crkava, a nikada svoje vernike nije učila, niti će da uči, niti bi to moglo da padne na plodno tle, da maltretiraju, proganjaju, prisvajaju, otimaju nešto od drugih crkava, a posebno ne vernike.
Zbog toga ćemo sačekati da vidimo kako će da protekne rasprava i izjašnjavanje o amandmanima. Vama, ministre, zaista preporučujem da još malo ozbiljnije, imate vremena, pogledate primedbe koje smo vam dostavili.
