Poštovani narodni poslanici, mislim da i vi delite moj utisak da je najsnažniji utisak u ovoj skupštini ostavio prvi diskutant od narodnih poslanika, a to je narodni poslanik Ljiljana Nestorović, zbog svog zaista jednog militantnog, ostrašćenog nastupa. Ona nije govorila protiv zakona, ona je govorila protiv vere, protiv crkve.
Naravno, svi znamo da ona formalno pripada jednoj minornoj, marginalnoj političkoj stranci, za koju verovatno većina i ne zna kako se zove, ali pošto svi znamo da je ona glasnogovornik tog tzv. nevladinog sektora, pa i nekih političkih stranaka od kojih jedna ovde napadno nije prisutna, onda znamo da taj njen govor moramo uzeti ozbiljno.
Mislim da je ministar svestan toga da je ovim zakonom je možda dirnuo u osinje gnezdo. Ne mislim iz samog teksta zakona pojedinih njegovih rešenja, jer ga mi iz SRS i kritikujemo, ali mislim da je kod izrade ovog zakona radila autocenzura kod onih koji su radili na tom tekstu i zbog toga možda mnogo više zaslužuju našu obazrivost i uzdržanost kada se tiče kritika koje jesu opravdane.
Svi su iz SRS ukazivali na glavni problem, ne ovoga zakona, nego te oblasti koju ovaj zakon reguliše, a to je postojanje verskih sekti. To je toliko veliki problem da se jednim zakonom, ma koliko bio radikalan, beskompromisan, stvarno problem ne može rešiti. Ali, osećam potrebu da samo na neki način repliciram ministru, koji je pokušao da nas umiri. Otprilike da ga parafraziram. Ništa ne brinite, ako neka organizacija, koja se predstavlja verskom organizacijom, ne zaslužuje da bude nazvana verskom organizacijom, neće ni biti registrovana.
Međutim, gospodine ministre, nije problem da li će neka organizacija biti registrovana ili neće, problem je njeno delovanje. Ona se ne mora niti registrovati, niti pokušati da se registruje, ona može da se registruje kao nevladina organizacija. Vi znate da taj pojam pokriva sve moguće i da neometano deluje.
Onda izlazimo iz terena ingerencije Ministarstva vera, jer nije Ministarstvo vera to koje treba da ganja takvo delovanje, ali zbog toga čitav državni aparat mora da se stavi u pogon. Naravno, mora da se izmeni, odnosno dopuni Krivični zakonik, da se propišu ta odgovarajuća krivična dela, o kojima nemamo sada vremena pričati, zato što nemamo toliko vremena. Znamo kojim se sve metodama sekte služe i da onda MUP, Ministarstvo pravde i tako dalje da se stave u funkciju zaštite elementarnih interesa čoveka pojedinca, porodice, naroda, države.
Ovim se ne iscrpljuje ono što smo time hteli da kažemo. Odlučio sam da vam pročitam dve-tri tačke iz Rezolucije evropskog parlamenta o sektama iz 1996. godine, pa ću vam reći zbog čega.
Potvrđujući svoju privrženost osnovnim načelima demokratske pravne države itd, tačka 4), poziva vlade zemalja članica da status religiozna organizacija ne daju automatski, a u slučajevima kada je reč o sektama koje su umešane u nezakonite ili kriminalne radnje i da prosude o mogućnosti lišavanja istih statusa zajednice, koji im garantuje poreske olakšice i izvesnu pravnu zaštitu. Tačka 5), poziva s tim u vezi države članice da pojačaju uzajamnu razmenu informacija da bi se zajednički sabirali podaci. Tačka 7), poziva Evropsku komisiju i države članice da budu krajnje obazrivi, da bi se sprečila mogućnost da organizacije okultističkog tipa dobiju pomoć Unije.
Zašto sam ovo pročitao? Obraćam se ministru, da vas ne plaše više ovi iz nevladinih organizacija, da je i ovakav tekst zakona, koji je dosta mekan, protiv nekih principa EU, Saveta Evrope i tako dalje. Evropske zemlje bore se protiv sekti. Naravno, teško je suzbiti ih. Ono jedino efikasno što bi moglo da suzbije verske sekte, sigurno znate, to je da se u mladom čoveku usadi vera. Ako mu se na vreme usadi vera, on će biti zaštićeno od sekti.
Kako da mu se usadi vera? Jedan od načina je sistem obrazovanja, obrazovni programi. Uvođenje veronauke vrlo malo tu može da učini. Nekada ima i kontraefekat. Ali, u obrazovnim programima, naročito prirodnih nauka, dati šansu verskom pogledu. Ovo će možda delovati suviše neobično, možda radikalno, čudno, ali ima u oblasti fizike šta da kaže religija, u oblasti astronomije šta da kaže religija, u oblasti bioloških nauka religija ima snažnih dokaza o božjem postojanju.
Taj skepticizam u kome se kupamo glasi: verovaću u Boga, ali ako mi neko pruži dokaze da Bog postoji. Ali, nema dokaza da Bog postoji, niko ga nije video, ali postoje božja dela svuda u nama i oko nas, a nauka pruža najjače dokaze da je ovaj svet, živi svet, stvoren božjom premudrošću. Ako se dozvoli, ako se otvori prostor u prirodnim naukama za versko tumačenje prirodnih zakona, pojava, mi ćemo najlakše suzbiti i pobediti ovu opasnost.

Reč ima narodni poslanik Borko Ilić, a posle njega narodni poslanik Milan Veselinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani građani Srbije, ministar vera, gospodin Radulović, jako je dobro okarakterisao ovaj zakon jednom rečju - ovaj zakon je sistemski. Za nas u DSS-u ovaj zakon je od izuzetne važnosti.

A od još veće važnosti jeste za naše društvo u celini. I obaveza je države da usvoji ovaj zakon kako bi svim onim verujućim ljudima, kojih u Srbiji definitivno ima, omogućila da jasno znaju koji je odnos države sa jedne strane, a crkve sa druge strane.

I prvi zadatak ovog zakona jeste da se uspostavi jasan odnos između crkve i države, naravno u skladu sa demokratskim standardima i načelima koji vladaju u savremenim evropskim društvima. Ta saradnja jeste pružanje državne ruke crkvama i verskim zajednicama.

Ako država pruži ruku crkvi i verskoj zajednici, ona pruža ruku svom građaninu, jer crkvu i versku zajednicu čine verujući ljudi i ovim država upravo vodi računa o verujućim ljudima. I ovaj zakon će omogućiti da ono što nije do sada bilo regulisano zakonom, a pogodovalo je delovanju i bujanju verskih sekti, bude regulisano zakonom i spreči dalje delovanje sekti, o kojima se ovde toliko pričalo.

S druge strane, od 100 ljudi koje ćete sresti kada izađete iz ove Narodne skupštine, 95 kaže da pripada nekoj od verskih zajednica ili crkava. Prema tome, jasno je da crkva jeste jedan od osnovnih stubova društva i zbog toga drugi zadatak ovog zakona jeste da utvrdi mesto, jasno da utvrdi mesto crkve u društvu.

I svi oni kojima su puna usta civilnog, tj. građanskog društva trebalo bi da znaju da upravo crkva i verske zajednice u svim modernim evropskim društvima i društvima na koje se one pozivaju i jeste jedan od osnovnih činilaca upravo tog civilnog društva. Jer doprinos koji crkva ima u razvoju društva i u uticaju na društveni život jeste nemerljiv.

I treći zadatak ovog zakona, koji nas definitivno čeka, jeste da se naše zakonodavstvo i u ovoj oblasti uskladi sa zakonodavstvom EU, jer od 10 ljudi koje ćete pitati na ulici, šta je osnovni cilj države i političkih činilaca u narednih 10 godina, jeste upravo ulazak Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju, a Evropska unija ima jasne kriterijume i u ovoj oblasti društvenog života.

Ovde se od strane prvog govornika, tj. govornice puno govorilo o tome da zakon ugrožava načelo slobode pojedinca, a ovaj zakon upravo omogućava, tj. uspostavlja i poštuje Ustavom zagarantovana načelo slobode pojedinca. Jer, neće niko ovim zakonom da tera nekog crkvu ili u neku versku zajednicu, već će jasno da kaže koja su prava i obaveze države, sa jedne strane, a koja su prava i obaveze crkava i verskih zajednica, sa druge strane.

Opšteprihvaćeno načelo, i ono što mi u DSS verujemo da jeste jedno od osnovnih stubova i našeg programa i razvoja srpskog društva u budućnosti, jeste načelo poštovanja slobode pojedinca, Ustava i zakona koji u ovoj državi važe.

Kao što sam rekao, crkva kao jedan od najznačajnijih društvenih činilaca zaslužuje da dobije u društvu mesto koje joj je oduzeto nakon 1945. godine. Sasvim je logično da će crkve koje su tradicionalne na ovim prostorima, koje su pobrojane u ovom zakonu, i verske zajednice koje su tradicionalne na ovim prostorima, svojim uticajem koje su imale u istorijskom nasleđu naših građana, u kulturnom nasleđu naših građana, u krajnju ruku u moralnim načelima koje ovo društvo prihvata, biti u prednosti u odnosu na neke crkve koje nisu tradicionalne na ovim prostorima.

To vam je kao u sportu, jasno je da ne mogu Crvena zvezda, Vojvodina i Partizan da se tretiraju kao Hajduk sa Liona, zato što su to sportska društva koja imaju ogroman uticaj u društvu, a Hajduk sa Liona nema gotovo nikakav. Prema tome, i SPC u svemu tome zaslužuje posebno mesto u ovom zakonu.

E sad, mnogi bi se pitali zašto baš SPC, čime se ona izdvaja u odnosu na druge recimo tradicionalne crkve ili verske zajednice ili u odnosu na druge konfesionalne zajednice koje su pomenute u zakonu. Izdvojio bih od nebrojanog mnoštva razloga tri osnovna.

Prvo, SPC je dala nemerljiv doprinos u izgradnji kako srednjovekovne srpske države, tako i moderne srpske države koja je nastajala nakon revolucije 1804. i 1915. godine i može se slobodno reći da je ugrađena u temelje i današnje moderne srpske države.

Drugo, uloga SPC kako u fizičkom, bukvalno u fizičkom očuvanju srpskog naroda, tako i u očuvanju našeg identiteta u proteklim vekovima je nemerljiva.

I treće, po svim istraživanjima, SPC u javnom mnjenju Srbije jeste najuticajnija i institucija kojoj se najviše veruje. I zbog svega ovoga ona zaslužuje da ima posebno mesto u ovom zakonu.

Isto tako, sa druge strane, i ostale crkve i verske zajednice koje imaju tradiciju na ovim prostorima, kao što su Rimokatolička crkva, Protestantska verska zajednica, Islamska verska zajednica, Jevrejska verska zajednica, isto zaslužuju da budu izdvojene zato što su svojim delovanjem tvorile društvo u kojem i mi danas živimo i kojem mi pripadamo.

U delu koji se odnosi na imovinu i finansiranje, zakon jasno reguliše pravo na finansijsku samostalnost crkava i verskih zajednica, što je jako bitno, jer upravo ako nemate finansijsku samostalnost možete da dospete u situaciju da oni koji su finansijski moćni mogu da deluju na uticaj crkava i verskih zajednica, i to ne samo onih institucije koje se računaju u sekte, već i uticaj na neke tradicionalne crkve, ukoliko nisu u stanju da imaju finansijsku samostalnost.

Takođe, ono što je bitno jeste da se reguliše pravo na povraćaj imovine, tj. pravo da lokalne zajednice daju na korišćenje oduzetu crkvenu imovinu, ukoliko naravno smatraju da je to u skladu sa potrebama lokalnih zajednica i lokalnih sredina u kojima žive.

Ono što jeste jako bitno, a odnosi se na regulisanje socijalnih prava radnika, jeste takođe da će socijalna prava sveštenih lica jemčiti sigurnost tim ljudima, koji svojim delovanjem utiču na opšte moralno dobro ovog društva i ove države.

Takođe bih se osvrnuo na član 32. koji reguliše poreske olakšice, a ono što je najbitnije u ovom članu jeste da on podstiče ktitorstvo. Ktitorstvo, s jedne strane, jeste utkano takođe u temelje moderne srpske istorije i mnogo je doprinelo u prethodnim vremenima razvoju kako obrazovnog, tako i kulturnog sistema u Srbiji.

I kada sam već došao do obrazovanja koje je ovde isto tako puno puta pominjano, pa prve škole u Srbiji su osnivanje pri crkvama i manastirima. Crkva je dala najveći doprinos u opismenjavanju srpskog naroda kako u srednjem veku, tako i u 19. i 20. veku, pa i danas crkva svojim delovanjem utiče na razvoj obrazovnog sistema i nivoa obrazovanja kod svakog pojedinca u ovom društvu.

Drugo, svaka konkurencija je dobra, pa tako i konkurencija u obrazovnom sistemu. Ukoliko imamo konkurenciju, a ovim će se pojačati konkurencija u obrazovnom sistemu, kada se dozvoli crkvama i verskim zajednicama da osnivaju ustanove obrazovnog sistema, od predškolskog nivoa pa do nivoa visokog obrazovanja, upravo će doprineti razvoju kvaliteta obrazovanja u Srbiji.

Zbog svega ovoga što sam naveo u svom izlaganju pozvao bih sve narodne poslanike da, zarad onih 95 ljudi koje sretnete od 100 na ulici, a koji jesu verujući ljudi i pripadaju nekoj od crkava i verskih zajednica koje deluju na ovim prostorima, glasate za ovaj zakon i time zajedno regulišemo jednu vrlo bitnu oblast, značajnu kako za društvo u celini, tako za državu, tako i za svakog građanina ove zemlje. Hvala vam.

 

Hvala vam, gospodine Iliću. Narodni poslanik Milan Veselinović ima reč, pa narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa narodni poslanik Ljubomir Kragović. Izvolite, gospodine Veselinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS su tokom ove načelne rasprave pokazali manjkavost ovog zakona. Posebno gospodin Tomislav Nikolić, analizirajući ovaj zakon, član po član, pokazao je kako je ovaj zakon trebalo da izgleda kako bi bio prihvatljiv za sve građane Republike Srbije.
Normalno, ovo je jedna osetljiva materija i bitna, koju interesuje 95% građana Srbije i ovoj materiji, ovako osetljivoj, trebalo je posvetiti mnogo više vremena i postići konsenzus pre svega među tradicionalnim crkvama, kako bi ovaj zakon stvarno dobio svoje pravo lice i značaj.
Čitali smo ovih dana u štampi da Sinod SPC ima primedbi na ovaj predlog zakona, što znači da ni sa SPC nije postignut dogovor da ovaj zakon udovolji njihovim potrebama.
Danas smo čuli iscrpno izlaganje ministra, gde između ostalog kaže da se ovi zakoni donose onda kada se dese neke velike društvene i državne promene. Ne znam na koje to promene misli, možda ove petooktobarske promene vas kvazirevolucionara koji ste ih izveli, pa verovatno kao da je naše društvo dostiglo taj stepen razvoja da eto sada postoji mogućnost za donošenje jednog ovakvog zakona. Zbog toga smatram da je ovaj zakon više populistički nego što je projekat koji će zadovoljiti sve potrebe, pre svega zainteresovanih tradicionalnih crkava.
Posebno se postavlja pitanje, koje se danas ovde provlači, a to je registracija raznih verskih zajednica koje na ovom prostoru deluju negativno poslednjih 20 i više godina. Poznato nam je da su te verske organizacije, zajedno sa nevladinim organizacijama, donele mnogo zla srpskom narodu u proteklom periodu. Znamo da su se na balkanskoj vetrometini ti verski ratovi i sukobi kroz istoriju prožimali, pa zato mislimo da je ovaj zakon mnogo liberalan i mnogo je dao mogućnosti i povlašćenja da se i takve verske organizacije registruju.
Ovde ću se zadržati na članu 20, gde se opisuje postupak registracije verskih organizacija. "Za upis drugih verskih organizacija u Registar Ministarstvu se podnosi prijava koja sadrži: 1) naziv verske organizacije; 2) adresu sedišta verske organizacije; 3) ime, prezime i svojstvo lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa versku organizaciju. Verske organizacije uz prijavu dostavljaju: 1) odluku o osnivanju verske organizacije sa imenima, prezimenima, brojevima identifikacionih dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001% punoletnih državljana Republike Srbije koji imaju prebivalište u Republici Srbiji prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva ili stranih državljana sa stalnim boravkom na teritoriji Republike Srbije."
Ovakav sličan član postoji tamo kod registracije građanskih udruženja ili sportskih organizacija. Šta znači ako mi kažemo da je dovoljno potpisa 0,001% od tih koji imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije i znači takva organizacija se može registrovati. To je stvarno nešto što legalizuje sekte, legalizuje nevladine organizacije i sekte, po članu koji ste predvideli u smislu registracije ovakvih verskih zajednica.
Ministar kaže da država ima pravo da izabere sa kojom će verskom organizacijom da sarađuje. Zar to nije diskriminatorski? Kaže da ima pravo da sarađuje sa verskom organizacijom koja je registrovana, mada prema nekakvim zahtevima koji idu od strane nekih verskih zajednica i nevladinih organizacija, one traže čak veća prava nego ove koje se registruju.
Kako to misli država da izabere sa kim će da sarađuje, a sa kim neće. To je nešto što nije definisano, nije precizno i koncizno rečeno, šta u stvari država hoće, koje su to verske organizacije koje su u interesu države da sa njima sarađuje, da li su to tradicionalne verske organizacije ili možda ove konfesije koje se javljaju radi registracije.
Dalje, kaže se, održavanje verskih obreda u državnim institucijama, školama, bolnicama itd. Znate da smo mi višenacionalna zajednica, da u Republici Srbiji živi više nacija, više verskih konfesija. Da ne govorim o uvođenju bošnjačkog jezika i drugih stvari, čime su stvoreni veliki problemi u tim višenacionalnim sredinama. A tek sada ako dozvolimo u školama, bez određenog preciziranja, održavanje verskih obreda, šta će se tamo desiti. Normalno da će se desiti haos, desiće se verske podele, pa sve do mržnje.
Pošto moje kolege iz SRS nestrpljivo čekaju da govore, želim da pozovem ministra vera da prihvati amandmane SRS, ne bi li se koliko-toliko poboljšao ovaj zakonski predlog.

Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić, pa potom narodni poslanik Ljubomir Kragović, narodni poslanik Đorđe Mamula, narodni poslanik Zoran Krasić.

 Konačno zakon o crkvama i verskim zajednicama. Godine 1977. donet je propis u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji sa ovom tematikom, 93. godine, bogu hvala, stavljen van snage, jer ono kako je on regulisao ovu oblast bolje da je nije ni regulisao.
Ne bih ponavljao sve ono što se ovde čulo danas, nego bi hteo samo da ukažem na neke stvari, da ih izdvojim posebno, koje verujem da su u moru onoga što je danas ovde govoreno smetnute s uma, a trebalo bi da budu istaknuto u prvi plan kao nešto veoma značajno kada je reč o ovom zakonu.
Prvo moramo poći od činjenice da država ovaj zakon donosi kao sekularna država, svetovna država, a ne donosi ga kao država u kojoj vladaju konfesije. Pravo na veroispovest je jedno od ljudskih prava, koje svoj osnov vuče pre svega iz Povelje UN o slobodama i pravima čoveka i građanina, zatim koja je operacionalizovana u jednom vrlo važnom evropskom dokumentu Saveta Evropa, to je Evropska povelja o ljudskim i manjinskim pravima i verskim slobodama, zatim koja je našla mesto u Ustavu Republike Srbije, važećem Ustavu Republike Srbije.
Ono što je interesantno, to je da ovo veoma važno ljudsko pravo, koje se posebno i navodi u ustavima svih država, modernih država, pa tako i u Ustavu Republike Srbije i u budućem ustavu koji budemo donosili to će pravo biti garantovano kao vrlo važno i posebno istaknuto pravo, bitno je da spada u korpus onih prava koja očigledno traže određenu vrstu zakonske razrade, a ne samo ustavnog načela.
Prema tome, do sada se položaj crkava, verskih zajednica, kao garanta ostvarivanja tog ljudskog prava, koje se posmatra i kao kolektivno pravo, to moramo imati u vidu, ali se na koncu može svesti i na pojedinačno ljudsko pravo, pravo da verujem. To pravo mora naći svoju zaštitu u zakonima države i nije dovoljno da ostane samo na ustavnoj deklaraciji.
Mi smo praktično 93. godine imali situaciju da je ovo pravo bilo nošeno samo ustavnom deklaracijom, a da su organi države Srbije pokušali da realizuju ostvarivanje ovog prava različitim potezima, naročito od strane vlada koje su vladale kao izvršni organi državom Srbijom u proteklom periodu, pa prema tome ovo je prvi put sada, što je značajna stvar, da se ova tema reguliše zakonom.
Šta se ovde reguliše zakonom? Naša tema nije crkvena dogma, nisu verska učenja. Narodna skupština Republike Srbije, kao par ekselans sekularni organ, ne bavi se verskim učenjima. Uopšte nije dobro kada raspravu vodimo, sa kakvim god motivima i najboljim moguće, na tom nivou, odnosno na toj ravni da razgovaramo o tome kao o verskom pitanju.
Verska pitanja su ostavljena upravo za same verske zajednice, da ih autonomno rešavaju, gde iznose svoja stanovišta i da pokušaju da nađu svoje sledbenike i da ubede ljude u ispravnost stavova u koje treba verovati.
Mi smo organ sekularne države. Naš zadatak je da ispoštujemo ustavni osnov i da omogućimo ljudima da u ovoj veoma važnoj oblasti društvenog života i razumevanja socijalnih zbivanja i pojava omogućimo ljudima da se na ovaj način iskažu, izraze sebe, izraze svoju ličnost.
To je prosto tako, zato što nam to tradicija nalaže, s jedne strane, i ne pominje se džabe reč tradicionalno u Predlogu zakona, i ne pominje se ona džabe i u drugim evropskim zakonima koji regulišu ovu materiju, i u zakonima zemalja u našem neposrednom okruženju, koje su proistekle iz nekadašnje bivše Jugoslavije, kao što je Slovenija, Hrvatska, kao što su druge zemlje, danas članice EU.
Ponavljam, ovde se radi o zaštiti onih koji veruju i onih institucija kroz koje se njihov lični odnos prema veri da organizovati. Prema tome, na taj način se štite izvesna kolektivna prava.
Naravno, išli smo sistemom pozitivne numeracije onih oblika organizovanja verskih zajednica u ovom predlogu zakona, koji polazi, pre svega, od pretpostavke tradicionalnih verskih zajednica, odnosno crkava, zato što je to neraskidivi deo istorije i, statistički gledano, reč je o ogromnom broju ljudi koji žele da veruju, i veruju i žive u našoj zemlji. Pošli smo od činjenice da u našoj zemlji žive i oni koji imaju drugačije konfesionalno opredeljenje, pa je to ovde navedeno.
Naravno, lista nije iscrpna, iz prostog razloga što je moguće zamisliti i treba na to gledati, jer je ovo pitanje zaštite korpusa ljudskih prava, a ne dogmatsko pitanje, dakle, da je moguće registrovati i druge verske organizacije i crkve, ukoliko ispune uslove.
Većina je očigledno ozbiljno shvatila ovu temu i razgovarala i diskutovala krajnje argumentovano, kod nekih govornika se pokazuje određeno nerazumevanje. Dakle, šta su razlozi i šta je ono što ne bi moglo biti prihvaćeno u društvu. Najviše volim kada diskutujem o zakonu da ga prvo pročitam i da pročitam pažljivo i sa razumevanjem sve članove zakona koji su predloženi.
Pa ko pažljivo pročita, recimo član 3. ovog zakona, uočiće da sloboda veroispovesti ili verskog uverenja može biti podvrgnuta samo ograničenjima koja su propisana Ustavom, to nije podložno tumačenjima, zakonom, pri tome se ne misli samo na ovaj zakon, i ratifikovana međunarodna dokumenta, a koja su neophodna modernom društvu, u društvu u kome živimo, radi zaštite.
Sada se pominju određeni standardi koje je vrlo lako protumačiti, javne bezbednosti, javnog reda, morala, priznajem da je to šira kategorija i treba je krajnje ekstenzivno tumačiti, upravo radi zaštite ljudskih prava i sloboda i zaštite sloboda i prava drugih, kao što znamo da se nijedno pravo ne može koristiti tako da se ugrožavaju ljudska prava i slobode.
Zatim, naravno da se verska sloboda ne sme koristiti tako da ugrožava pravo na život, to sve piše u članu 3, pravo na zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet i pravo na imovinu, niti tako da se izaziva i podstiče verska, nacionalna i rasna netrpeljivost.
Kada pogledate ove odredbe, one uopšte nisu uopštene i široke, one su krajnje konkretne, pa onom organu koji bude registrovao versku zajednicu sutra po ovom zakonu, na neki način daje striktna uputstva šta se da registrovati, a šta se ne da registrovati kao verska zajednica.
Naravno, to je ono čime se ovaj propis bavi. Ne bavi se dogmatskim učenjima niti bilo kakvim poređenjima. Daću vam jedan primer koji sam skoro čuo, koji kada bi na taj način razmišljali, odveo potpuno na stranputicu čitavu priču. Neko ko živi u Nemačkoj skoro mi je ispričao da je 2005. godine američkom Kongresu posebna komisija koja to čini dala vrlo negativan izveštaj o stanju ljudskih prava u Nemačkoj, a vezano za ostvarivanje verskih sloboda, iz prostog razloga što u sistemu pozitivne numeracije onih verskih zajednica koje Nemačka prepoznaje nisu naveli sajentologe.
Ako se na taj način stvar posmatra ili razgovaramo o ovom problemu, otišli smo u drugu krajnost.
Mi smo otišli u raspravu oko toga, da li je istina da sajentološka verska zajednica ili sekta, kako to zovu oni koji pripadaju tradicionalnim verskim zajednicama, ruši ono što je osnov verovanja u hrišćanstvu, a to je dogma kao takva. Da li ona zdire direktno u suštinu dogme ili ne.
Zamislite kada bi Narodna skupština Republike Srbije vodila satima raspravu na tu temu, da li sajentolozi zadiru i ruše suštinu dogmatskog učenja. Dakle, to nije naš predmet i predmet ovog zakona.
Predmet ovog zakona je da se omogući da ljudi mogu sebe da organizuju na način kako je to ovde predviđeno, da se zna kakav je odnos države prema verskim zajednicama i crkvama, da se uspostavi pravilo koje nije samo deklaracija, nego mora biti ozbiljno shvaćeno, da ne postoji državna religija, ali da su religije i glavne konfesije u Srbiji, tradicionalne i one druge koje se javljaju kao pojavni oblici koji su respektovani, nešto što je od značaja za socijalni život u Srbiji i što država mora respektovati. Jedino na taj način možemo naći puno utemeljenje za zaštitu one ustavne kategorije koju Ustav i štiti.
Najlepše vas molim da ovaj zakon svakako usvojimo i ovo će biti jedan krupan korak napred u ukupnoj zaštiti ljudskih prava u Srbiji. Hvala.

Hvala vama, gospodine Aligrudiću. Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović, pa narodni poslanik Đorđe Mamula, dva minuta. Izvolite.

Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama danas je na dnevnom redu da bismo pokazali Evropi i svetu da je Srbija tolerantna, da poštuje verske slobode, da štiti crkve i verske zajednice, da štiti hramove, bez obzira na veru, bez obzira na učenje, bez obzira na veroispovest.
Da li zakonom možemo pokazati Evropi i svetu, a pogotovo EU, da smo tolerantni i da poštujemo verske slobode i prava? Ne. Gospodo, nijedan predlog zakona to ne može regulisati, to reguliše život, građani, vernici. Na primer, Kosovska Mitrovica, na srpskom delu je muslimansko groblje, a u šiptarskom delu je srpsko groblje. Dođite, gospodine ministre, da vidite kakvo je muslimansko groblje, gde ne fali nijedna grančica ako je posađeno ijedno drvo u tom muslimanskom groblju, a idite da vidite kakvo je srpsko groblje.
To vam govori upravo kakvi su vernici SPC, jer u severnom delu su samo oni ostali da žive, to je onaj rezultat koji ukazuje razliku između različitih verskih zajednica. Na Kosovu i Metohiji, gospodine ministre, danas je vlast u rukama UN, u rukama KFOR-a i UNMIK-a, da li je to Evropa i svet? Nije. Da li poštuju i brane Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu, ne.
Štaviše, to su samo nemi posmatrači, a ponekad i učesnici uništavanja svega što je srpsko i što pripada SPC. Da vas podsetim na bombardovanje, na uništavanje Srba, srpske imovine i srpske baštine od šiptarskih separatista i terorista, uz nemo posmatranje pripadnika snaga KFOR-a i UNMIK-a, koji su dobili slobodu da obezbede mir, a ne pakao za sve koji žive na Kosovu i Metohiji.
Da vas podsetim na 17. mart, kada je uništeno i porušeno 35 crkava i manastira, a da ne govorim o srpskim grobljima koja se sistematski uništavaju već sedam godina. Da li bi pripadnici KFOR-a i UNMIK-a dozvolili da neko ruši crkve, katedrale po Francuskoj, Nemačkoj i Italiji; ne bi dozvolili, branili bi to i svojim životima.
Uprkos neviđenoj golgoti, teroru, Srbi su opstali, a opstala je i SPC. Zašto? Zato što je bilo Srba i naših sveštenika, monaha i kaluđera, spremnih da žive i da očuvaju svoju imovinu, svoje crkve i svoje manastire, zato što je SPC delila sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji. Gospodine ministre, da li je pri pisanju ovog predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama konsultovana upravo crkva i kakvo je mišljenje na ovaj predlog zakona, posebno me interesuje stav SPC. Čitamo, imaju primedbe, nisu zadovoljni. Moralo je sve to da se usaglasi i da nema nijedne primedbe SPC.
Drugo, zašto se tradicionalne crkve i tradicionalne verske zajednice ne odvoje, ne razgraniče od sekti? Čak su pojedine našle mesto u ovom Predlogu zakona. Svaka država ima obavezu da omogući verske slobode i prava, ali i da spreči uticaj i prodor sekti na svojoj teritoriji.
Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjih par nedelja obišao sam srpska sela, srpske enklave, Suvi Dol, Gojbulju, Grace, Goraždevac. Cilj mi je bio da ih obiđem, da svakom detetu predškolskog i školskog uzrasta odnesem jedan skroman poklon i u toj akciji obuhvaćeno je u ova četiri srpska sela oko 330 dečaka i devojčica. Deca i roditelji su se zahvalili, ali su istakli da im je potrebna mnogo veća briga naročito države Srbije i da im je ostala nada jedino u SPC i SRS, jer su od svih drugih zaboravljeni na Kosovu.

Narodni poslanik Đorđe Mamula, pa narodni poslanik Dragoljub Vojinović, pa narodni poslanik Boris Karaičić.