Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, Jovan Todorović, pa narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što kaže gospodin ministar, treba uvažiti stvarnost kada se razgovara o ovome, pa bih krenuo sa nekim konkretnim osnovnim i prvim primedbama.
Opšte miljenje svih koji se bave ovom tematikom i koji je razumeju jeste da je zakon prilično brzoplete i dosta loše pripremljen. Ne verujem iz zle namere, ali reći ću i zašto. Mislimo da je jako malo stručnih ljudi ili skoro niko nije konsultovan. Kao što je poznato našoj javnosti, verovatno i gospodinu ministru, postoji oko 20 nekih stručnih ljudi u Srbiji i par udruženja. Niko na toj javnoj raspravi, koja je bila organizovana, nije bio ni pozvan svojevremeno da iznese svoje primedbe i to nije bilo dobro.
Sve ovo što se, kao što smo čuli do sada, dešavalo tokom devedesetih videli smo da je pripremljeno vrlo ozbiljno, da je smišljeno mnogo ranije i sada vidimo da smo poraženi i politički, i ekonomski, i vojno, i ostalo je još samo duhovno. Svedoci smo da je i to duhovno došlo sada na red. Ovaj predlog zakona postaje donekle sramni čin kapitulacije, makar u tome bila prva namera.
Ovaj zakon će izazvati nekoliko i ružnih događaja, koji će neminovno uslediti hteli vi to ili ne. Mislimo da će reagovati svako kada bude video da mu dete odvodi u duhovno ropstvo.
Ovakvi incidentni do sada su bili sporadični i u maloj meri, zato što se narod nadao da će država da ih zaštiti, ali ovim zakonom mi totalno ostavljamo to na milost i nemilost tim našim građanima i sugrađanima.
Pošto ovaj zakon, kao što sam rekao, nije prošao javnu raspravu, sada zakon osporavaju tri različite grupacije ljudi. Prvo, to su ljudi organizacije koje su same te verske zajednice, kako vi zovete, ili sekte kako to govore u narodu, koje bi htele još više prava i mogućnosti, maltene da se izjednače sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Druga grupa su dežurni kritičari, koje je pokazao naš poslanik malopre, to su određene grupacije koje su dežurni kritičari, koje služe da napadaju sve živo samo da se napada po službenoj dužnosti. Mi iz SRS i ostali želimo pravedan zakon, koji neće da nagradi sekte i sve njihove radnje u proteklom periodu.
Da dam jedan konkretan primer. Dešavalo se da pre 20 godina u Srbiji nije bilo Mormona, pa se onda pojavi pet njih, pa onda novcem vrbuju određene ljude, spletkare, mentalnom manipulacijom uzimaju ljude, pojavljuju se, dobijaju imovinu i postaju bogati, i sada ih mi nagrađujemo za to što su radili u proteklih 20 godina ovakvom situacijom.
Dešavalo se da otimaju vernike Srpske pravoslavne crkve mentalnom manipulacijom, da ne govorimo dalje šta sve rade novcem, to nije predviđeno Krivičnim zakonikom, i postavlja se pitanje koja su to krivična dela koja oni u principu rade. Navešću samo nekoliko, mada ih ima velika gomila, neke ste vi sami spomenuli koji su mogući, a to se redovno i dešava.
Znači, lažno predstavljanje i ljudi se pozivaju na kurseve kompjutera, stranih jezika, klubovi borilačkih veština i tako dalje, a iza toga stoje sekte. Imali smo slučaj ugrožavanja javnog reda i mira, bekstvo od kuće, nestanci koji su prouzrokovani delovanjem tih nekih organizacija, odsustvo roditeljskog staranja, gde određeni odrasli ljudi ulaze u sekte i zaboravljaju sve ostale svoje obaveze. To je jedna pretnja i ima ih tako, mogao bih da čitam puno, ali neću iskoristiti toliko vremena citirajući samo ono koje su sve anomalije koje se pojavljuju.
Postavlja se pitanje šta je trebalo uraditi ako smo hteli da dođemo do pravog i konkretnog dugotrajnog rešenja. Trebalo je tražiti pomoć. Mislim da ste tu propustili nešto. Trebalo je tražiti zvanične izveštaje i to od raznih organizacija. Kao prvo, tradicionalnih crkvi i verskih zajednica, da se vidi koliki je broj žrtava sekti, koje su zatražile njihovu duhovnu i psihološku pomoć, da ne bi otvorili ostalima ulaz u Srbiju.
Onda od medicinskih službi, pogotovo od psihijatrijskih ustanova, od socijalnih službi, znači koliko se žrtava sekti njima obratilo za pomoć.
Jer, verovatno kada biste čuli te podatke ne biste došli u situaciju da tim konfesijama, kako ih vi zovete, dajete ista prava kao i verskim zajednicama, jer su oni ipak sekte.
Onda od policijskih službi na svim nivoima, u koliko su slučajeva intervenisali i vršili uviđaje, u remećenju javnog reda i mira, ubistava i samoubistava, krivičnih dela o finansijskim prevarama itd. Takođe od vojnih službi bezbednosti i obaveštajne službe, gde imaju podatke ubistava, samoubistava, špijunaža stranih sekti prema državi i prema vojsci.
Takođe od udruženja građana koja pružaju pomoć žrtvama sekti. Imate udruženje građana "Istina" i još nekoliko udruženja koja se time bave i dokumentovano vode sve podatke o tome i imaju sređene kartone, obavljaju razgovore, tako da su mogli da vam daju te podatke da ste stvarno želeli.
Pošto se pozivate na EU i na zakone tamo, mogli ste od udruženja "FECRIS", Federacije evropskih centara za istraživanje i praćenje sekti, da pokušate da dobijete i neki savet. Sad ću izneti nekoliko podataka vezano za ovo, koje ste mogli da dobijete da ste u stvari samo pitali.
Postojanje sekti i kultova zabeleženo od 1945. godine do danas na našim prostorima po podacima MUP-a izgleda ovako: pre 1945. postojalo je svega devet takvih organizacija, od 1945. do 1980. formirano je šest, od 80. do 2000. godine registrovano je još 24 organizacije, koje spadaju pod kriterijum sekti i kulta; zaključno sa decembrom 2000. godine procenjeno je da u Beogradu ima više od 12.000, u Republici Srbiji više od 150.000 pripadnika sekti i kultova.
Na teritoriji Beograda imaju oko 50 objekata, a na teritoriji Srbije više od 400. Procenjeno je da blizu 200 stranih misionara u proseku godišnje posećuje Beograd. Po podacima Vojske SCG sredinom 1996. godine broj zvanično registrovanih verskih sekti bio je 64, dok je u tajnosti delovalo još oko 250.
Danas u Beogradu postoji oko 200 sekti i njihovih ogranaka, a registrovano je samo 35. Na osnovu više podataka ceni se da u SCG ima oko 385.000 članova različitih sekti. Od ovog broja čak trećina je nastanjena u Beogradu. Članstvo je zvanično registrovano u 64, a ostalo u 250 neregistrovanih sekti. Ovaj zakon je donekle onda samim tim, možda gruba reč, ali uvreda za 95 verujućih ljudi koji se ne smatraju pripadnicima tih i takvih zajednica, tj. sekti, koji pripadaju tradicionalnim zajednicama. Sada ćemo po ovom zakonu ozvaničiti gomilu tih sekti.
Inače dolazim iz grada koji se zove Vršac i ne znam da li vam je poznato, ali grad je poznat i u staroj Jugoslaviji je bio kao grad koji ima veliki broj takvih organizacija, sekti.
Trenutno u Vršcu ima nekih 17 sekti koje deluju. Ovim zakonom im se bukvalno otvaraju vrata da rade šta hoće.
Mogu samo da nabrojim neke, više zbog javnosti, možda i ako vi niste upoznati. Zastupljene su razne sekte, to su: Jehovini svedoci, baptisti, pentekostalci, adventisti, tzv. subotari, nazareni, jogi letači, ima i ovih satanističkih u Vršcu, nekoliko satanističkih kampova koji su funkcionisali, sajentolozi...(Krasić: G17 plus), G17 plus, rotarijanci, znači jedno vrlo podobno tle za delovanje svega toga.
Neki od tih sekti su vrlo finansijski moćne, kao npr. baptisti, Jehovini svedoci, nazareni, adventisti. Oni su čak i veoma nasilni. Vi ste rekli malopre da oni nisu nasilni, da su oni ne znam kako ste prokomentarisali. Oni su vrlo nasilna organizacija koja misionari najviše po bolnicama. Napadaju, uslovno rečeno, znači duhovno napadaju bolesnike, pa između ostalog i doktore.
Takođe, pentekostalci. Svi se sećate slučaja Dejvida Nejbora, diplomate, koji je bio sekretar u ambasadi SAD, koji je imao onu aferu špijunsku, koji je radio u Osijeku, radio je u Prištini, radio je u Beogradu i u Solunu, pa je posle postao sekretar u Američkoj ambasadi. I kada je radio u Beogradu, kupili su čak i zgradu u Beogradu, pre svih ratova, negde godinu dana pre rata u SFRJ, preko puta Crvenog krsta, da bi dočekivali izbeglice. Malo suviše izgleda da bi bilo slučajno. To je ipak namerno.
Postavlja se jedno pitanje, odakle tim finansijski moćnim organizacijama pare? Znači, na koji način su ih i stekle? Znači, pojavili su se pre pet, 10, 15 i 20 godina i puni su novca. Takođe, takve stvari, kao što sam spomenuo ovo sa Crvenim krstom i dolaskom izbeglica, rade i po Vršcu, rade po Negotinskoj krajini, rade po selima gde ima veliki broj nacionalnih manjina, po izbegličkim kampovima, znači u svim tim gradovima. Sad sam napomenuo Beograd, ali to isto rade i kod nas.
Kao što sam rekao, u Vršcu su čak neki ljudi stradali od dejstva istih takvih organizacija. Znate, imali smo slučaj jednog mladića koji ima 21 godinu, koji je nestao pre nekoliko godina, pa je nađen u Rumuniji pored dvorca Vlada Cepeša ili Drakule, kako vole da ga zovu, ubijen ritualnim ubistvom. To su stvari koje su sve sada dozvoljene maltene. Znači, vi niste to dozvolili, ali će neki deo naroda to verovatno protumačiti tako.
I vi sad stavljate sve to što sam sad napričao i naše tradicionalne verske zajednice maltene u istu čorbu. Znači, i rotarijanci, i masoni i sekte, sad u ovoj Srbiji je sve isto. Znači, kumovali su raspadu SFRJ, kumovali su otimanju Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, a sada baš nekako slučajno, pred raspravu o konačnom statusu KiM, ponovo se pojavljuje jedna nova injekcija optimizma za takve organizacije i mi im dajemo nekakav legitimitet.
Znate, ako vam to i nije bila namera, to će narod protumačiti tako. Gospodin Tomislav Nikolić je malopre to vrlo lepo objasnio, da je narod ipak očekivao da će država da ga zaštiti. Sada će imati opravdanje, znači država je pustila. Znate, to će u narod tako da uđe. Zato vas molim da ipak ovakav zakon ne prođe u ovom obliku, da ispravite ovo na šta smo vam ukazali do sada u amandmanima SRS. Trebalo bi da ih usvojite i da lepo dođemo do jednog ozbiljnog zakona, koji će rešavati pitanja svima na isti način, ali samo onim priznatim verskim zajednicama koje služe na dobrobit svakog društva. Hvala.

Hvala vam, gospodine Deđanski.
Izvolite, narodni poslanik Jovan Todorović, pa narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Dušan Proroković. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo još da kažem nekoliko napomena u vezi sa mišljenjem poslaničke grupe SPS povodom Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama. I dosadašnji tok rasprave je pokazao da Srbija u suštini nema čega da se stidi u svojoj zakonodavnoj istoriji i kada su u pitanju i crkve i verske zajednice i uopšte ova religijska oblast.
Na početku današnje rasprave neki govornici su našem gospodinu ministru zamerili da na neki način u prvi plan stavlja SPC, a ja mislim upravo obrnuto. Mislim da je pomalo i stidljivo govoreno o ulozi SPC i u uvodnom izlaganju gospodina ministra, a i nekih narodnih poslanika, koji se da kažem ovako busaju da su pravoslavci, hrišćani itd, ali nekako skriveno drže i u ovom zakonu, a i u priči SPC.
Zašto to uopšte pominjem? Pa, recimo, u članu 12. ovog zakona kaže se da se SPC priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Načertanija o duhovnoj vlasti iz 1836. godine, i to je stav 1. A u stavu 2. kaže se da SPC ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda.
Primećujem da nijedna druga crkva, osim SPC, što je valjda i normalno za Srbe, nema tu državotvornu i istorijsku ulogu. Mislim da i ovaj parlament, i Vlada i svi mi kao građani u Srbiji, a valjda je u Srbiji većina Srba, ako je tačan podatak da 95% građana pripada nekoj crkvi i nekoj verskoj organizaciji, onda je sasvim sigurno i iz toga izveden tačan podatak da bar tri četvrtine onih koji pripadaju nekoj crkvi, verskoj organizaciji, jesu pripadnici SPC, jesu oni koji propovedaju pravoslavno hrišćanstvo.
I zato mi smeta kad u obrazloženju ovog zakona pročitam, pa i u diskusiji čujem, da su osnovni ciljevi ovog zakona između ostalog i usklađivanje sa zakonodavstvom EU.
Prvo, mi imamo skoro dvestagodišnju tradiciju u zakonodavstvu, drugo, ni u čemu ne zaostajemo za EU, treće, Unija i nije religijska, nego pre svega ekonomska unija. I mi kao ljudi, pa i pravoslavci, i hrišćani i svi drugi građani, imamo težnju da u Evropu uđemo pre svega radi tih ekonomskih odnosa, a ne radi toga da bi se religijski povezali sa zapadnom, pogotovo zapadnom Evropom, jer u tome postoje toliko drastične razlike da sam iznenađen da danas niko o njima nije govorio.
Pripremajući se za ovo izlaganje imao sam potrebu da konsultujem delo Justina Popovića "O duhu i vremenu". Za gledaoce pre svega, jer narodni poslanici to verovatno znaju, Justin Popović je jedan od najvećih teologa u modernoj srpskoj istoriji i, pored Nikolaja Velimirovića, sasvim sigurno najveći. Upravo je Justin Popović je govorio o tim najbitnijim razlikama između pravoslavnog hrišćanstva i tog takozvanog zapadnoevropskog ili humanog hrišćanstva.
U hrišćanstvu je najvažniji Isus Hristos ili bogočovek. U Evropi smo zahvaljujući nekim tzv. modernim trendovima došli do toga da imamo hrišćanski humanizam i da smo bogočoveka krnjili sve do toga da smo ga doveli da bude samo čovek. Taj samočovek je u prethodnoj istoriji, recimo u poslednjih 100 godina napravio sve ratove u svetu i u Evropi. Taj isti samočovek iz Evrope je bombardovao Srbiju u toku NATO agresije. Takav isti čovek je mogao da izjavi - trebalo bi da bombardujete Srbe. Šta mislite ko je ovo rekao? Pokojni papa Vojtila Klinton. "Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista". To je rekao današnji aktuelni francuski predsednik Žak Širak.
"Rat protiv Srba nije samo vojnički sukob, to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva". Širak je desničar, a ovo je rekao jedan levičar, njegovo ime je Toni Bler. To su svi ljudi koji pripadaju tzv. hrišćanskom humanizmu.
Justin Popović kaže da je čovek isuviše sazdan od ilovače, odnosno od blata, pa ako mu izvadite taj duh onda od tog blata nema ništa, a Evropa sve više liči na mrtvački sanduk pun ilovače koja odveć zaudara. Da li nam treba takva unija religijska sa Evropom? Meni to kao cilj smeta u obrazloženju, iako u zakonu to nije rečeno, ali mi smeta da se i pozivamo na takve ciljeve jer postoji jači cilj od ovog, naša potreba da u ovu oblast unesemo ono što je naše i ono što je potrebno građanima Srbije, a ne nikakvo prilagođavanje Evropskoj uniji i tom njihovom zakonodavstvu.
Ovde se u jednom članu kaže da ne postoji državna religija. Ja sam s tim saglasan, ali moram da vam kažem da bih bio saglasan čak i da postoji državna religija, i to ne bi bio izuzetak jer postoje zemlje kao što su Danska, Švedska, Grčka, i bio bih sa tim saglasan, jer ako su pravoslavci prisutni među vernicima i članovima crkve sa 75 ili 80% onda to i ne bi bio problem.
Pod uslovom da sve druge verske zajednice i crkve imaju ovu vrstu ravnopravnosti i slobode koja se u zakonu predviđa i podrazumeva.
Dalje se kaže da je jedan od ciljeva ovog zakona da država i crkva razvijaju saradničke odnose. Opet ću se pozvati na Justina Popovića, nekako mi je on najbliži, piše lepo kao književnik, lako ga je razumeti, iako su mu komplikovane te teološke misli i on je više filozof, iako je završio fakultet u Oksfordu, zahvaljujući Nikolaju Velimiroviću, i ti isti zapadni hrišćani nisu mu dali diplomu, jer je kritikovao to tzv. zapadno hrišćanstvo. Kasnije je doktorirao, a od 1948. godine živeo u Ćelijama kod Valjeva, gde je i umro 1979. godine, ukoliko se dobro tog datuma sećam, a inače je Vranjanac rođen 1894. godine.
Šta kaže Justin Popović? "Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom". Dalje kaže: "Bog vodi, čovek je vođen". I konačno: "Bog radi, čovek sarađuje". Ako je crkva simbol tela Hristovog, zajedno sa duhom, ona za mene predstavlja tu vrstu božanstva, odnosno Boga u koju valja verovati kao instituciju itd. Država je zapravo čovek koji će sarađivati sa crkvom i sarađivaće kao ljudi koji uređuju svoju državu na tom prostoru Republike Srbije na način koji je propisan u ovom zakonu.
Za mene je to nesporna činjenica, ukoliko nemamo tu meru i tu vrstu opreza koja je potrebna pre svega zahvaljujući diskusijama koje su vođene, a povodom tih tzv. sekti satanističkih i ne znam kojih drugih pokreta. Bojim se da valja biti jako oprezan u primeni odredbi ovog zakona.
Jer kada nekome date svojstvo pravnog lica, kada nekome date neograničeno pravo raspolaganja imovinom, kada nekome date neograničene vidove i oblike sticanja imovine, kada nekome date pravo na obavljanje privredne delatnosti i aktivnosti, kada nekome date pravo na obrazovnu aktivnost, kada nekome date pravo da pod određenim uslovima vrši verske obrede u školama, kasarnama, dečijim obdaništima, tu valja imati mnogo opreza.
Kada ljude dobre volje, koji hoće da podstaknu neku crkvu ili neku versku zajednicu, podstičete, između ostalog, poreskim olakšicama, uključujući i fizička i pravna lica, kako je rečeno u ovom zakonu, ponekad se zapitam da li smo mi tu na putu onoga što je već u toj katoličkoj ili protestantskoj Evropi poodavno prisutno i predstavlja jednu od ključnih razlika između te katoličke Evrope i tog učenja i ovoga što mi ovde zovemo ortodoksna pravoslavna crkva.
Dakle, tamo je moguće otkupiti greh, a u pravoslavlju nije. Da bi nekome oprostio Bog grehe on mora bar u zadnjem sekundu svog života da se prekrsti, i pokaje za svoje grehe i zamoli Boga da mu te grehe oprosti. Tamo je dovoljno dati određenu količinu novca da bi greh bio oprošten.
Mi ovde ulazimo u jednu opasnost da će biti ljudi koji su stekli, ako hoćete, i prljav kapital, dakle ne izjednačavam sve ljude, ali i prljav kapital, spremni da kao fizička lica ulažu u određene crkve i verske zajednice, ali sada najviše govorim o pravoslavcima, sa idejom da em budu oslobođeni od poreza, em da im tamo neki sveštenik ili neko svešteno lice pri obavljanju određenih službi olakša grehe.
Zašto o ovome govorim? Opet ću reći nešto što je rekao Justin Popović, a nisam bio lenj da ga prepišem. Kaže, jer crkva i nije drugo do čudesni bogočovečanski organizam, u kome se saradnjom blagodeti božje i slobodne delatnosti čovekove obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve osim greha.
Biće teško primeniti ovaj zakon. Mi ćemo glasati za zakon zato što hoću da verujem gospodinu ministru. Mi ćemo glasati upravo iz tih razloga, ali tvrdim da će morati da rade ekipe ljudi, stručnjaka iz raznih oblasti, prava, finansija, ekonomije i teologije, da urede način registracije i način poništavanja tih odobrenja za delovanje tih organizacija, odnosno verskih zajednica i crkava.
Tvrdim da verske zajednice, koje se samo tako zovu, a u suštini su sekte, mogu da budu značajni faktori na političkom planu. Uzmite, recimo, lokalne izbore za odbornike. Sve sekte su došle iz te tzv. zapadne Evrope ili iz Amerike. Uz dobro finansiranje i organizaciju mogu da se organizuju i kao grupa građana, ali sa određenim političkim ciljevima, a da u pozadini imaju sektu. Kada budu značajan faktor vlasti u lokalnoj skupštini i kada mogu da odlučuju o tome hoće li se ili neće usvojiti budžet za određenu godinu, onda mogu da opredele i određena sredstva za tzv. pomoć određenim verskim zajednicama, pa i sami sebi.
Sada, ovde završavam, ne smemo se mnogo povoditi za Evropom, bar u onom duhovnom smislu. Neko je ovde o tome govorio. Nema mnogo duhovnog u Evropi. Sve je materijalno. Niče je govori, telo sam i samo telo. Justin Popović je vrlo lagano, sa nekoliko rečenica, pokazao da nije sve u toj materiji. Mi ponekad zbog tog konformizma, zarad obećanog boljeg života, zaboravimo i na to šta smo.
Ne smemo tako grlom u jagode odricati se nečega što jeste trajna vrednost, a naročito govorim o SPC. Još jedanput potenciram, državotvorna uloga ne pripada nikome osim SPC. Zato bih je favorizovao u ovom zakonu, a ne stidljivo pokazivao, jer naravno da zaslužuje mnogo više pažnje nego što je to ovde dato. Hvala lepo.

Hvala vama, gospodine Todoroviću. Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Dušan Proroković, pa narodni poslanik Miroslav Nedeljković, ako nije došlo do zamene. Izvolite, gospođice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, tu je samo jedna koleginica, gospodo poslanici, pre svega najviše je onih iz redova SRS. Moraću brzo da govorim jer je preostalo vreme za poslaničku grupu dosta malo da bismo rekli sve što mislimo o ovom zakonu, a ima još kolega koji treba da govore.
Preći ću odmah na stvar i krenuću sa onim što je u najvećem delu napomenuo predsednik naše poslaničke grupe, gospodin Tomislav Nikolić. Ali, ono što želim da istaknem je činjenica da je SRS, kao najbrojnija i najuticajnija politička stranka u Srbiji, ubeđena sam, uskoro vlast u našoj zemlji.
Mi srpski radikali, koji predstavljamo građane Srbije, verujući smo ljudi, u najvećem delu i najviše nas je pravoslavne veroispovesti, ali kod nas ima pripadnika i drugih tradicionalnih verskih zajednica, i ono što mi ističemo govoreći ne samo u ovom zakonu, nego o činjenici da slepo prihvatanje svega onoga što nam servira Amerika i Zapadna Evropa od petooktobarskog puča pa naovamo, i te kako destruktivno utiče na našu naciju, na građane Srbije, a pre svega na naše nacionalno tkivo.
Ovaj zakon, a naročito zbog činjenice da je SPC u 20. veku postradala, da su prostori na kojima je delovala SPC, zapadne srpske zemlje i srpski narod, satanizovani od strane fašista i ustaša. To se nastavlja, kao što ste čuli pre neki dan kada smo o tome govorili, a gospodin Nikolić danas, pokatoličavanje preko 30 hiljada, oglasila se i naša crkva i iznela je taj podatak svojim saopštenjem.
Sve što se dešava našem narodu na Kosovu i Metohiji trebalo je da nam bude opomena da kada izrađujete ovakav zakon, gospodine ministre, i ova vlada, da imate to na umu, a ne da izjavama koje nisu nesmotrene, nego to je zaista, danas sam se uverila, vaš stav i vaše intimno viđenje, i Vlade koja vam je dala da vodite ovaj resor i da predlažete ovakav zakon, put u legalizovanje verskih sekti u našoj zemlji kroz donošenje ovakvog zakona i svega onoga što će tek da nas snađe.
Otišli ste danas i korak dalje. Ranije ste sve to krili pod formom konfesije, verske zajednice itd, namerno izbegavajući reč sekta, a zaboravili ste, gospodine ministre, jer rekli ste pre izvesnog vremena da za državu ne postoje sekte, to ste izjavili agenciji "Beta", i objasnili ste da će sve crkve i verske zajednice biti ravnopravne pred zakonom. To ste naveli u članu 17. zakona.
Sada vas pitam, pošto je vreme kratko, a danas ste izneli još jedan zapanjujući podatak, da su to za vas, sve ove destruktivne sekte, jer svaka sekta je satanistička i pesudohrišćanska, u to budite sigurni, nove protestantske crkve. Vi to govorite za sekte koje razaraju naše društvo i koje su do sada, delujući tako na prostorima naše zemlje, odnele mnogo ljudskih života.
One su pomagale subverzivnu delatnost, špijunsku delatnost i sve ono što su radili, naročito za vreme dok smo branili našu državu pod naletom pre svega agresije od strane ustaša, a zatim za vreme agresije od strane NATO pakta. Vi danas govorite da su to za vas nove protestantske crkve, dakle, sekte koje su nastale pre 100, 200 ili više godina i o tome možemo da pričamo satima.
Samo vas pitam, da li ste vi kao ministar u ovoj vladi dobili izveštaj MUP ili socijalnih službi šta su samo, recimo, uradili adventisti, i kakvi su poražavajući rezultati kada je u pitanju naša omladina i starija populacija. I da li ćete vi, pošto ste u članu 17. naveli koje su to konfesionalne zajednice, pa moram da vas podsetim da je pripadnik baptističke, kako vi kažete, crkve, odnosno sekte, koja je podržavala za vreme endehazije ustaški Pavelićev režim, i Bil Klinton, da li se to namerno ili slučajno posle 50 godina jedan takav isti pojavio, koji je učinio tolika zla našoj državi i narodu. Da ne govorimo o saradnji i delovanju za vreme Drugog svetskog rata sa Gestapoom u Vojvodini kakva su sve zlodela počinili nad našim narodom.
Da li moram da vas podsetim da je pentekostalac izvesni Džon Nejbor, poznat po špijunskoj aferi sa generalom Perišićem, koji je kao šef CIA za Balkan i kao onaj koji je poslat od strane CIA-e da pentekostalsku sektu širi na prostorima Srbije, takođe jedan od označenih neprijatelja srpskog naroda.
Da li moram da vas podsetim i na to, a kolege su mnogo govorile o tome, da je doneta i rezolucija 1996. godine o sprečavanju delovanja sekti u Zapadnoj Evropi i da su u Austriji, Nemačkoj, Švedskoj, Švajcarskoj sekte, koje ćete vi sada ovim zakonom da legalizujete i protiv kojih se odlučno bori SPC i svaki sveštenik SPC, zabranjene i njihovo delovanje je sankcionisano.
Otud nije ni čudo što se pre izvesnog vremena, pre desetak dana, u Rusiji održao Sveruski narodni sabor u Crkvi Hrista Spasitelja u Moskvi, u kojoj je bilo preko 2,5 hiljade učesnika, pod patronatom patrijarha cele Rusije Alekseja Drugog i predsednika Rusije, ruske Državne Dume i celog političkog vrha, gde su oni doneli jednu deklaraciju zbog činjenica da su ovakav malo modifikovani zakon pod Jeljcinovim režimom, pod pritiskom Zapadne Evrope, doneli 1997. godine, a da su ruska država i Ruska pravoslavna crkva u 20. veku proživele identične torture kao i naša crkva, suočeni danas sa činjenicom da ko zna koliki je broj sekti koje deluju na tom prostoru.
Onda su oni lepo poručili čitavom svetu i pravdoljubivom delu čovečanstva, i nama koji želimo da očuvamo i naciju i veru, u deklaraciji koju su izdali posle toliko iznetih mišljenja i uz učešće crkvenog i državnog vrha, da vera u domovini i svetinje nisu ništa manje vrednosti od ljudskih prava. To stoji u toj deklaraciji.
Vi pod pojmom ljudskih prava i kroz ovakve članove zakona hoćete da legalizujete verske sekte, koje nesmetano deluju u mnogim zemljama, a u ovim pobrojanim su zabranjene. Pitam vas, pošto je sekta Miraša Dedejića registrovana u policijskoj stanici na Cetinju, od strane sektaša i separatista režima Mila Đukanovića u Crnoj Gori, a pošto je on počeo da deluje u Vojvodini, tu su kolege sa područja AP, mislim u nekom selu ili u Lovćencu, ispravite me ako grešim, pod nazivom "Krstaš", da li ćete vi da registrujete Dedejićevu sektu jer vam to ovaj zakon dozvoljava.
Šta su za vas, pošto to kažete u članu 17. i druge verske zajednice, Jehovini svedoci, čije delovanje izričito uz ove sve druge sekte, za koje nemam vremena sada da ih pobrojim, zabranjene u mnogim zemljama zapadne Evrope. Fakultativna primena pojedinih članova, može, a i ne mora, o čemu je danas govorio sa pozicije Ustava naše zemlje, odnosno poštovanja Ustava i drugih pozitivnih postojećih zakonskih normi, gospodin Tomislav Nikolić, za vas očigledno nisu obavezujuće i vi se na to niste obazirali.
Ono što je zaista zapanjujuće je, gospodine ministre, da ste vi svojim dosadašnjim izjavama, a pre svega ovim današnjim nastupom eksplicitno rekli, evo, izvolite, dođite, zakon, a naročito Krivični zakonik ove zemlje, koji je usvojen, za vas ne znači ništa. Jer vi ste danas rekli, kako vi možete da znate i država neće, odnosno vaše ministarstvo po članu 3. ovog predloženog zakona da registruje one koji su za vas opasnost.
Ali, postavlja se pitanje kako uopšte možete da razmišljate o registraciji, legalizaciji nekakvih verskih zajednica koje nemaju nikakvu utemeljenost i tradiciju u našem društvu. Kada ste već ušli u tu formu, kako ćete vi po članu 3. zakona da znate da sekte, kako kažete, podležu ograničenjima kad su u pitanju verske slobode, jer sam malopre rekla da je to najveća opasnost protiv koje se bori danas i Ruska država, i ove zemlje u zapadnoj Evropi, i zato je doneta ova deklaracija. Vi mislite da će oni vama ovde da navedu šta su u stanju sve da urade i na šta sve da navedu građane Srbije i našu decu.
Pitam vas, pošto je Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju, uz intervenciju SRS, jasno definisao kod uvođenja veronauke da to mogu da obavljaju samo tradicionalne verske zajednice, i takav je amandman koji sam podnela na član 17. ovog predloga zakona, koje su definisane, a njih je uz SPC još šest, da li je sada moguće, gospodine ministre, da vam se ti sektaši pojave i da od vas traže, i da vrše, sve pod formom ljudskih prava i sloboda, pritisak na vas i na Vladu, a na vas očigledno ne treba da vrše pritisak, i da kažu, a to im dozvoljava član 37. ovog zakona, da će da organizuju versku nastavu.
Te sekte koje su sve, opet vam kažem, vuci u jagnjećoj koži, spremni da apsolutno destruktivno deluju u našem društvu.
Oni to već rade. U gradu u kome živim, u Kragujevcu, pored registrovanih brojnih sekti, oni pod formom nekakvih predavanja, navodnih predavanja, iznajmljuju prostor koji je u vlasništvu države, kao što je Dom sindikata u Kragujevcu gde šire svoje sektaške ideje. O tome je govorio i gospodin Deđanski.
Sada se zaista izvinjavam i dalje kolegama poslanicima SRS, već dosta sam govorila, a govoriću o ovome po amandmanima, pre svega zbog činjenice da smo mi kao narod i kao društvo teško postradali, kao i SPC, o čemu sam govorila, u prošlom veku, da i sada naš narod trpi pogrom i progon na Kosovu i Metohiji, kao i naše svetinje koje su spaljivane, uništavane od strane onih čije delovanje vi sada želite da legalizujete. Ja sam vam poimenično rekla koji su to političari i neke sam od njih nabrojala.
Ovaj zakon, i ako ne prihvatite amandmane SRS, i te kako će izvršiti izuzetno velike poremećaje u našem društvu i velika je opasnost za opstanak i za budućnost generacija koje žive u ovoj zemlji. Hvala.

Hvala, gospođice Jovanović. Neophodna je pauza od pet minuta, a potom će govoriti narodni poslanici Dragoljub Kojičić, pa narodni poslanik Miroslav Nedeljković, pa narodni poslanik Borko Ilić, pa narodni poslanik Milan Veselinović. Hvala vam.
(Posle pauze – 20,45)

Možemo da nastavimo. Zahvaljujem svim poslanicima koji su izražavali brigu za predsedavajućeg.
Reč ima narodno poslanik Dragoljub Kojčić.

Gospodo predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko uređuje naš život je uredio da upravo ovaj zakon bude na dnevnom redu u veliku ili svetu nedelju. Mislim da je to povoljan znak i to je za mene neko ohrabrenje, jedna obaveza više, emocionalna obaveza. Žao mi je što  nije gospodin ministar tu, žao mi je što nije tu i gospođica Nataša Jovanović, pošto je pokazala veliku brigu, kao i svi uostalom, zaista ozbiljnu i nežnu brigu kada je u pitanju ovaj aspekt života našeg društva, rekao bih religijski aspekt.
Međutim, za razliku od onih koji su tu brigu iskazali sa prevelikom zebnjom, mislim da je u samom biću, u svojstvu religije da ona samu sebe najbolje štiti. Dakle, kao što smo već spomenuli, u toku jednog dugog perioda došlo je do apstiniranja od religije, barem na jedan otvoren i javni način.
Pokazalo se da je bio potreban samo jedan mali prelomni trenutak, tamo negde početkom 90-tih, da se pokaže kako ljudi i dalje idu u crkve ili u džamije, kako su ponovo pune medrese, sjemeništa i bogoslovije đaka i studenata.
Kao fenomen, vera je sama u sebe neuništiva. I upravo ono što je smisao i svrha ovog zakona, jeste da se to pitanje maksimalno uredi, ne gušeći slobodu, naprotiv, organizujući slobodu veroispovesti, a ono što prave, humano utemeljene verske zajednice ili religije imaju u svojoj osnovi, u svom biću, to je upravo širenje jedne humanističke poruke, između ostalog.
Elem, crkvu uvek moramo da povežemo sa moralom, kao prvom institucijom koja zapravo i kanonizuje moralne odnose u društvu. Dakle, moralna uverenja, moralna načela, moralne maksime, one nalaze svoj prvi iskaz u crkvama i u verskim zajednicama. Zbog toga, kada danas govorimo o ovom zakonu, u stvari, mi uređujemo odnos crkve u javnom prostoru.
Tačno je to da je odnos između crkve i države odnos saradnje i to je dobro. Isto tako, tačno je da je vera u svojoj najdubljoj osnovi nešto što pripada privatnosti i individualnom odnosu čoveka. Međutim, ovde se ta privatnost konstituiše u odnosu na državu, a ne u odnosu na javnost, jer u biću crkve jeste da širi poruku. Sve crkve su misionarske.
Dakle, ovde uređujemo javni prostor u kome će da deluju crkvene zajednice. Kao što sam rekao da je jedna od bitnih društvenih funkcija crkve moral, rekao bih da je to i taj osećaj spasenja koji, barem u našem društvu, ne bi trebalo da bude previđen, da ne bude zanemaren.
Setimo se samo jednog od skorijeg događaja, kada su nas bombardovali, pa nas je udostojio svoje solidarnosti i svoje posete patrijarh Moskovski i cele Rusije Aleksej. Sećate se onog ogromnog broja ljudi, gde su bili funkcioneri ove države, gde je možda u tom velikom okupljenom svetu bilo ljudi koji su bili ateisti, ali to je bio jedan profilaktički trenutak, u kome se kroz tu solidarnost koju je pokazala Ruska pravoslavna crkva, podržao i naš narod u jednom od teških trenutaka u njegovoj novijoj istoriji, rekao bih čak i u njegovoj svakodnevnoj egzistenciji, jer tih dana su padale bombe. Mislim da čak ni taj dan nisu napravili pauzu u bombardovanju naše zemlje i našeg naroda.
Takođe, ne treba prevideti i činjenicu da je SPC, kao crkva većinskog naroda, bitno učestvovala i u očuvanju njegovog nacionalnog identiteta i mi danas pamtimo i državotvornu ulogu SPC. Naravno, država je odvojena od religije.
Rekao bih da je čak i u intencijama humanistički utemeljene crkve bila namera da se odvoji državna vlast od religijske svesti, ali to ne znači da religijska svest ne treba da bude prisutna u tom javnom prostoru, između ostalog i kao podsećanje na veličanstvenu ulogu crkve i religije u izgradnji moderne srpske evropske države.
To čak nema veze sa konfesionalnom opredeljenošću. Mislim da to cene svi, i oni koji nisu članovi SPC.
Kada je u pitanju uređivanje položaja crkve u javnom prostoru, ovde se pokazala jedna mala nedoumica kada je u pitanju odnos univerzalnih zakona, pre svega ustavnog i pravnog sistema i autonomije kojom može da raspolaže svaka crkvena zajednica u našoj zemlji. Tu se radi o onome što pravnici zovu supsumirano pravo. To znači da je crkveno pravo, naravno, ispod građanskog prava, ispod onoga što reguliše Ustav i što regulišu drugi zakoni i da, normalno, nijedno svešteno lice, nijedan član crkve ne može da učini nekažnjeno prestup kada je u pitanju građansko zakonodavstvo.
Ovde se radi do tome da crkva ima autonomiju da uređuje svoj život prema svojim načelima, prema svojim vrednostima, unutar sebe, a da to ni na koji način ne može da bude u suprotnosti ili u protivurečnosti sa opštim zakonodavstvom jedne zemlje.
Najzad, ono na šta bih želeo da skrenem pažnju, to je jedna misao koja je porođena pre nekih 50-tak godina, izrekao ju je jedan engleski teoretičar civilizacije, Arnold Tojnbi. On je rekao - religije su kičma civilizacije.
Dakle, prosto, najveći broj ljudi veruje, najveći broj ljudi u svetu, pa naravno i kod nas, najznačajniji deo svog identiteta povezuje sa verskom pripadnošću. Na ovome prostoru se, nažalost, tokom istorije događalo da zloupotreba religije tokom vekova, a možda i tokom milenijuma dovede do antagonizacije crkava i do antagonizacije veroispovesti, odnosno pripadnika crkava.
Mislim da upravo ovaj zakon u tom svom demokratskom, slobodoumnom aspektu, i mislim da je to bila osnovna intencija predlagača zakona, upravo ide na to da se na ovom prostoru konačno crkvene zajednice, velike tradicionalne crkve i veroispovesti, izađu iz tog modusa gde su bili antagonizirani i da počnu da sarađuju. Dakle, da pre svega imaju ravnopravan tretman u javnom prostoru, a da se zatim i u odnosu prema državi, koja ipak uređuje celinu društvenih odnosa, pokaže da su to konstruktivni faktori za unapređenje čitave naše zemlje i svih odnosa u ovom društvu.
Pošto je došao gospodin ministar, prosto bih ponovio misao sa početka, a to je da je izuzetno važno da se pokazala briga, kada kažem briga zaista mislim u najdubljem filozofskom smislu te reči, da se pokazala briga za ovaj aspekt života našeg društva. Ako smem da pohvalim ministra, jako mi se dopao entuzijazam i optimizam u načinu kako je u svom pledoajeu branio ovaj zakon.

Narodni poslanik Miroslav Nedeljković, a posle njega narodni poslanik Borko Ilić.