Reč ima ministar vera, gospodin Radulović.

Izvinite, gospodo narodni poslanici, neću se često javljati, samo kada treba da razjasnimo neke principijelne stavove.

Gospođo Nestorović, ja sam se vama obratio malopre zaista sa punim poštovanjem, računajući i znajući da vi i vaša stranka imate osećaj za obespravljene u Srbiji, i samo sam u tom smislu apelovao da podržite i verujući deo obespravljenih ljudi, da im omogućimo da budu ravnopravni.

Ono gde je načelno potrebno među nama razjašnjenje, to je tvrdnja da je ovo anticivilizacijski zakon. Vaše shvatanje civilizacije je prosvetiteljsko. Prosvetiteljsko shvatanje civilizacije podrazumeva da vera ima vrlo mali uticaj u oblikovanju socijalnog i kulturnog horizonta jednog društva.

Civilizacije su postojale i pre prosvetiteljstva i sve civilizacije pre prosvetiteljstva su bile religijske civilizacije. Sve civilizacije danas, koje prevazilaze prosvetiteljsko shvatanje civilizacije i prosvetiteljsku ideologiju, a prevazilaze je sve evropske države, ponovo otvaraju mogućnost da religija bude energija i faktor civilizovanog, kulturnog i društvenog života.

Najbolji primeri za to su ovi koje ste naveli vi. Na primer, vi ste skandalizujete što zakon predviđa da verski obredi mogu da se drže u vojsci. Kad je Slovenija postala članica NATO pakta, ona je ispunila sve vojne standarde i uslove. Onda se neko ko je vodio taj proces setio da pita - ljudi, gde su vam sveštenici u vojnim jedinicama? Slovenci su se čudili - kako sveštenici? Sad Slovenci u svakoj vojnoj jedinici moraju da imaju sveštenika, zato što je NATO pakt zasnovan na američkoj vojnoj doktrini. Američka vojna doktrina se menjala više puta, jedino nikada nije promenila stav da svaka vojna jedinica mora da ima sveštenika.

Vi imate, rekoste, problem sa prisustvom verske nastave u osnovnim i srednjim školama. Dajem vam jednu pouzdanu i proverenu informaciju. Pre nekoliko meseci Savet Evrope je u Kazanu držao jedan veliki skup koji je organizovao komitet ili komisija za omladinu, obrazovanje i sport. Jedan od zaključaka tog samita jeste da Savet Evrope pokrene inicijativu da se osnuje institut za religijsko obrazovanje evropske mladeži. Konstatovali su da omladina u Evropi ne poznaje religijske činjenice i da se mora osnovati institut koji će da sastavi program i da predloži udžbenike za izučavanje svih religija u Evropi.

Na molbu gospođe Price, koja je naš ambasador u stalnoj misiji pri Savetu Evrope, izvestio sam je o tome kakvo je stanje u Srbiji. Rekao sam da je Vlada formirala Komisiju za versku nastavu, da su u Komisiji zastupljeni predstavnici svih verskih zajednica, da u Komisiji imamo stručnjake, ni jednog političara, Ministarstva prosvete i Ministarstva vere, da oni predlažu udžbenike i programe za obuku i usavršavanje veroučitelja. Odgovor iz naše misije u Savetu Evrope je da će na sledećem samitu Savet Evrope osnovati taj institut, iskustva Srbije će biti referenca, reći će svi - ugledajte se na Srbiju. Ljudi znaju kako se to radi. Sada nam vi govorite da danas ovde donosimo neki antievropski zakon.

Problem je još jedan. Načelno je pitanje da li u jednoj demokratskoj državi mogu da postoje dva pravna sistema. Gospođa Nestorović se užasava od mogućnosti da postoje dva pravna sistema.

Ne postoji ni jedna evropska država u kojoj nisu na snazi dva pravna sistema: civilni pravni sistem (državni, građanski) i pravni sistem crkava i verskih zajednica. Zašto je to tako? Zato što su se pravni sistemi država, kao i same države, društva, ideologije i kulture, stalno menjali, a pravni sistem crkava je ostajao uvek isti. Taj trajan pravni sistem se uvek inkorporira u bilo koji civilni sistem, osim kada je neki civilni sistem rigidan i kada kaže - mi ne priznajemo pravni poredak crkava.

Kad se u Zakonu kaže da crkva ima svoju zakonodavnu vlast, to se čita ovako: ona ima svoj ustav, ima svoje zakone, svoje sudove. Crkveni kazneni zakonik je 19 puta obimniji nego državni zakonik. Crkveno pravo je razuđenije, starije i trajnije nego bilo koji pravni sistem. Zato taj pravni sistem, ta autonomna pravna moć crkava i verskih zajednica nikada ne može biti suspendovana. Ona postoji. Pitanje je samo kakav ćemo mi odnos prema tome uspostaviti.

Nigde u Evropi nije moguće ući u crkvu i reći - daj da vidimo kako primenjujete svoja prava, da li vi poštujete ljudska prava, da li vi iskušenike u manastirima izlažete prevelikim obavezama, da li dobro hranite đake u bogoslovijama, da li ih terate da sredom i petkom poste, zašto da poste, oni su mladi i treba da se razvijaju. Verujem da to vama ne pada na um. Nigde se to ne događa. To je unutrašnji poredak. To je kanonsko pravo. Nije strašno što ono postoji. Bilo bi strašno da ga nema. Strašno je ako mi ne uspemo da uspostavimo konstruktivan odnos prema njemu, odnos poštovanja i priznavanja.

Ovo je naša poslednja načelna razlika i bolje je da ove načelne razlike odmah raskrstimo. Nikako nije moguće reći da ovde crkva postaje politički partner države. To je apsolutno isključeno. Isključeno je iz dva razloga. Prvi razlog je što to ovaj zakon ne omogućava; a drugi, zato što unutrašnji crkveni propisi, propisi svih crkava i verskih zajednica brane svojim sveštenicima i verskim službenicima da se politički angažuju u dnevnom smislu. Oni ih podstiču da se angažuju u humanitarnom smislu, socijalnom, da okupljaju sav narod, da sa svim ljudima, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju, uspostave isti odnos, da svima pruže duhovnu utehu, da onaj ko traži od njih bilo koju vrstu pomoći dobije pomoć. Baš zato nije moguće da oni budu političari.

Ne bojte se, niti će crkva tražiti, niti će ikada dobiti kvotu da ima ovde svoje poslanike. Neće zato što, između ostalog, oni se malo ustručavaju i, sa oproštenjem, misle da nismo baš najbolje društvo za njih. Verovatno greše, ali oni ne žele, a zabranjuju im to i propisi, pošto sveštenički poziv isključuje mogućnost da se sveštenik bavi politikom, jer ako pripada jednoj stranci, on ne pripada narodu. Služba sveštenika je služba narodu, a ne služba političkim strankama i političkim programima.

Dakle, ako smo uspeli da artikulišemo ove načelne razlike, onda možemo razgovarati posle u pojedinostima. Prihvatio sam neke vaše amandmane, nisam prihvatio one amandmane kojima ste negirali verski pluralizam u Srbiji, kojima ste negirali stečena prava, amandmane u kojima ste tvrdili da u Srbiji ne postoji Islamska zajednica, Jevrejska zajednica, protestantske crkve, da ne postoji Rimokatolička crkva i da ne postoji Srpska pravoslavna crkva.

Dobro za ovu, pošto kažete da je svakako favorizujemo; za nju bismo vam progledali kroz prste. Ali, kao ministar vera koji, vama se čini govori kao vladika, ja vam ne dajem da poreknete da u Srbiji postoji Rimokatolička crkva. Ne možete da mi poreknete da u Srbiji postoji Islamska zajednica. Vi ste predlagali da se svi ti članovi brišu. A zajednicama se u tim članovima iskazuje njihov identitet. Što da ih brišemo? Imaju ime, prezime, tradiciju, neka ih neka postoje.

Nemojte da iz prosvetiteljskog dogmatizma previđate posebnost socijalnih organizacija koje postoje, koje imaju svoje ime, koje imaju svoj identitet, a vi kao stranka, koliko poznajem ideologiju socijaldemokratije, branite identitet i pravo, i ime i prezime, i slobodu delovanja svake organizacije. Zašto onda ograničavati crkve? One neće ni više ni manje, nego sindikat, ili već ne znam koja organizacija koja vam je bliska. Ako ima sindikat pravo, ima pravo i crkva, što da nema

 

Hvala, gospodine Raduloviću ,na spremnosti da detaljno razjasnite. Ali, još jednom, sada je načelna rasprava, rasprava u pojedinostima će verovatno biti u sredu i posle toga će na kraju te rasprave, gospodine Raduloviću, vi ćete imati prilike da kao predstavnik predlagača date završnu reč. Sada imamo javljanja, redosledom replika, narodni poslanik Ljiljana Nestorović, pa narodni poslanik Tomislav Nikolić.

(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ministar je njoj odgovorio na repliku.)

Ne na repliku, valjda na izlaganje. Nisam bio tu. Je li to bilo odgovaranje na repliku? Dobro, ne želim da zloupotrebljavam ovu govornicu, samo jedan kuriozitet. Dakle, ni na jedan način, pretpostavljam da je u pitanju lapsus, na sajmu knjiga ne postoji ulica nijedne crkve, alu kuriozitet je u tome da je organizator sajma knjiga od 2001. godine uveo raspored izlagača sa nazivima ulica, pisaca koji su na različite načine bili zapostavljeni, od Stanislava Vinareva, Miloša Crnjanskog, Todora Manojlovića, do Nikolaja Velimirovića, a kuriozitet se sastoji u tome što od 2003. godine isto pravilo ima i francuski salon knjiga, pa sada oni razvrstavaju u tzv. ulice, to nisu ulice. Izvolite, gospođo Nestorović.

Zaista ne želim da pretvorim sada početak ove rasprave, po meni veoma ozbiljne, u polemiku.
Želim uostalom da čujem i šta moje druge kolege poslanici imaju da kažu. Pretpostavljam da imaju neki stav o ovoj bitnoj temi o kojoj danas raspravljamo.
Samo moram da kažem da ste me apsolutno pogrešno razumeli. Nijednog trenutka moja intencija nije bila da osporim postojanje bilo koje verske organizacije, da li ona bila konfesionalna ili kako ste ih vi već u zakonu sve determinisali, čak idem u potpuno drugu krajnost. Dakle, priznajem da svako ima pravo da veruje u ono što želi i da je društvo obavezno da mu to pravo i konzumiranje tog prava omogući.
Stvarno ne znam na koji način ste vi uspeli da razumete kroz moje amandmane da mi je želja bila da negiram postojanje određenih verskih zajednica, a pogotovo tako velikih crkava, kao što je recimo Katolička ili Islamska crkva, koje imaju svoj značajni broj predstavnika, jer svi mi znamo da čak 30% građana Srbije, ako već govorimo o tome ko je koje nacionalnosti, ne pripada u suštini Pravoslavnoj crkvi, a veliki broj njih uopšte ne želi da se izjasni i ne veruje.
Uopšte ne želim da sporim postojanje crkava, čak dobru stranu toga da one postoje, iako nemam obavezu da se izjašnjavam koje sam veroispovesti. Jesam pravoslavni vernik i poštujem određena pravila crkve, ali to ne može da se nametne državi kao nečemu što mora biti odvojeno od crkve. Ne može država ni na koji način da bude neko ko ispunjava želje crkve, niti servis bilo kojih njenih htenja.
Onda upadamo u zaista ozbiljnu zonu da se krše oni osnovni postulati koji stoje u Ustavu, koje su tekovine građanskog društva, a to je da je crkva potpuno odvojena od države. Crkveni zakoni su za crkvu, državni zakoni su za ministarstva.
Vi ovde govorite uglavnom o pozicijama crkve. Vi treba da branite pozicije građanskog društva. Uopšte niko ne želi nikoga da diskriminiše, ali mora biti potpuno jasno šta ko u društvu radi i za šta je ko odgovoran.
Crkva je odgovorna da omogući komunikaciju vernika sa Bogom, ukoliko je naravno vernicima ta komunikacija preko crkve neophodna, ne da je nameće, a država, valjda znamo, ne moramo da ponavljamo, ne moramo da ponavljamo za šta je odgovorna. Samo duboko verujem, a mislim da sam vam to ovde dokazala, da se ovim zakonom te granice brišu, da se uspostavljaju neke obaveze države koje nisu normalne za jedno sekularno društvo.
Moj dubok utisak jeste da se na taj način u suštini postiže političko partnerstvo između države i crkve. To nije ništa novo. Potpuno stojim iza toga da treba konsultovati i crkvu, odnosno da crkva sa svojim vernicima može da diskutuje sve probleme u društvu, pa i političke, ali to ne može da se preslikava tako očito na rad onih koji predstavljaju državu.
Crkva je danas apsolutno uključena, i to veoma uticajno, u svim mogućim političkim pregovorima koji se u Srbiji vode. To ne može niko da demantuje.
Ovaj zakon legalizuje pravo crkve da se bavi politikom na način koji nikom drugom u Srbiji nije dozvoljen. Da biste se ovde bavili politikom, vi morate da se registrujete kao neka politička organizacija, koja izađe na izbore, za koju ljudi glasaju i onda se desi to što se desi. Ne možete da dobijate to ekskluzivno pravo.
Vaša rešenja uvode ta i još mnoga druga nedopustiva prava za sekularnu državu i potpuno sam sigurna da ako ne u ovoj skupštini, ono među građanima ogroman broj ljudi podržava takav stav.

 Još jednom da pojasnimo poslanicima. Nije ministar govorio povodom replike, nego povodom izlaganja koje je kao predsednik poslaničke grupe iznela na početku gospođa Nestorović. Još jednom podsećam, rasprava u pojedinostima nije danas. Gospodine Nikoliću, da li ostajete pri replici? Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svoj stav o ovom predlogu zakona izneću u okviru diskusije, ali me čudi gospodine predsedniče da niste reagovali bar na dva dela izlaganja ministra i da niste bar upadicom pokušali da sačuvate integritet Narodne skupštine, a i da očuvate njeno dostojanstvo.
Naime, pred kraj izlaganja ministar je rekao da ne strahujemo od toga hoće li crkva tražiti poslanička mesta, pošto sveštenici misle, i onda sam ga zamolio da ne nastavlja dalje, zato što sam znao da će da pogreši šta god da kaže, za pet sekundi ne možete da smislite pravi odgovor, a vi ste onda rekli da im ovo nije odgovarajuće društvo.
Narodni poslanici ajd' što nisu nekima koji nas napadaju mesecima i godinama, sada je počeo i ministar da prenosi stav crkve da mi nismo odgovarajuće društvo čak ni za sveštenike, a mi smo narod, gospodine ministre, bez obzira na to ko kojoj političkoj stranci pripada. Zaista sam bio duboko uvređen, a nekako je promaklo svima ovde.
I u početku izlaganja počeste ovde da nam iznosite primer Slovenije. Zamolio bih sve vas ovde koliko vas ima u Skupštini, a posebno vas iz Vlade, da nam Sloveniju više nikada ne navodite kao primer. Baš me briga da li je mogla da uđe u NATO dok ne dobije sveštenika u nekoj jedinici. Kako je mogla da uđe u NATO kada su njeni vojnici ubijali vojnike JNA koji su nosili belu zastavu. To nije bilo ograničenje.
Po tim ubistvima su mogli da uđu u NATO. Sada samo još sveštenika što nisu imali u jedinicama, to je bio taj odlučujući uslov da slovenačka vojska uđe u NATO pakt. Pa vas molim, kada već ovde izlažete predlog zakona na kome ste dugo radili, oko koga postoje velika sporenja, za koji se mnogi ljudi interesuju i u crkvi i van crkve.
Mislim da zakon nije definisao do kraja sve želje ovakvog društva kakvo je Srbija sada. Molim vas barem da ne iznosite primere koji mogu dodatno da nas ogorče, pa čak možda i na neke poslanike da utiču da zbog onoga što vi govorite ili onoga kako vi to govorite promene svoj stav o Predlogu zakona.

 Hvala, gospodine Nikoliću, potpuno ste u pravu. Izvinjavam se, uz dužno poštovanje, nisam koncentrisano pratio izlaganje. Ako je tačan citat, zbilja se izvinjavam svima, ali pretpostavljam da to nije bila namera, svakako nije bila namera. Izvolite, ministre  Raduloviću, ja bih svakako reagovao, kao što uvek reagujem u zaštitu poslanika. Izvolite, gospodine Raduloviću.

Da vas ne dovodim u priliku da se vi izvinite, ja se izvinjavam. Ali, objašnjavao sam zašto se sveštenici ne bave politikom. Stvarno zato što imaju drugi posao. I promašio sam reč: trebalo je da kažem da ovo nije odgovarajući ambijent, a ne odgovarajuće društvo, jer ambijent u kome živi sveštenik je crkva i ljudi oko crkve. Ali sam rekao to što sam rekao i zaista se izvinjavam. Ovaj primer sa NATO paktom, prosto sam hteo da ilustrujem neke od svojih teza.

Hvala vam, prihvatamo izvinjenje, nadam se.
Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Izvolite, prvo gospodin Radovanović, pa gospodin Dačić, svejedno je. Prvo gospodin Dačić. Izvolite, gospodine Dačiću. Ovo je džentlmenstvo kome je teško stati na put. Vidite, ministre, šta je primer tolerancije. Ivica Dačić, predsednik poslaničke grupe SPS, izvolite.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, ne bih želeo da propustim ovu priliku da o ovoj tački dnevnog reda, a podsetio bih da je tema Zakon o crkvama i verskim zajednicama, podsetim na dve činjenice.
Na Kosovu i Metohiju u poslednjih nekoliko godina, ili da budem precizniji u poslednjih nekoliko decenija i vekova ruše se srpske crkve, ruši se srpska istorija, a to nekome ne izgleda kao prepreka da Kosovo, nezavisno ili samostalno ili kako god hoćete, ide ka Evropi. Evropski zvaničnici i međunarodna zajednica se mnogo ne osvrću na činjenicu da se ruše srpske crkve, koje su stare i po pet ili šest vekova.
Bili smo svedoci i dan-danas smo svedoci televizijskih snimaka kako albanski huligani ruše krst sa srpske crkve, pale srpske crkve. Podsetio bih da taj snimak nisu napravile srpske televizijske kuće i novinari, srpski novinari su u svet odaslali prizor zapaljene džamije u Beogradu i Nišu.
I zato kada danas govorimo o ovoj temi, o crkvi, o verskim zajednicama, bez obzira na odvojenost crkve i države, moram da vas podsetim da govorimo o sebi, da govorimo o svome narodu, o svojoj državi.
Takođe, ne bih želeo da propustim ovu priliku da kažem da ste mogli da čujete i od srpskih vladika da se ponovo javlja fenomen pokrštavanja odnosno nasilnog ili dobrovoljnog prelaska Srba u Hrvatskoj i BiH u katoličanstvo. I zato danas kada govorimo o ovoj temi, uz dužno poštovanje svih koji drugačije o ovoj temi misle, moram da kažem da me malo sve ovo podseća na vreme kada neko nije ni smeo ni da spomene da je u pitanju Srpska pravoslavna crkva, da je u pitanju srpski narod i da kroz priču o građanskoj državi se pokušava zabraniti i zatamniti sve što se zove srpsko u ovoj državi.
Mi naravno nismo za klerikalnu državu, mi naravno nismo za povezanost crkve i države u tom smislu kao što je neko ovde rekao da će maltene crkva da ima poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ali, iz izlaganja nekih naših kolega, koji su često optuživali SPS za negativan odnos prema crkvi, čini mi se da bi neki najviše voleli da ova skupština bira srpskog patrijarha. Ili, da su neki kojim slučajem na vlasti da bi ponovo rušili srpske crkve ili u njima izvodili neke druge obrede, a ne crkvene, ili performanse.
U svakom slučaju, u vreme vlasti SPS, zamolio bih vas gospodine ministre, ako ništa drugo, barem kao konstataciju, da to navedete, da je vreme desetogodišnje vlasti SPS i stranaka koje su podržavale tu vlast, a da kažem i u vreme jednopartijskog sistema, znači od 85. i 86. godine svakako veliki broj crkvenih objekata je izgrađen u ovoj državi. To je istina. Srpski socijalisti nisu rušili crkve, srpski socijalisti u svom programu imaju pravo svakog čoveka da veruje ili da ne veruje u ono što hoće.
Takođe, ne bih želeo da propustim ovu priliku da kažem da su crkve danas pune onih koji su se krstili posle 5. oktobra i koji su više puta videli srpskog patrijarha ili srpske vladike nego što su ušli u crkvu. I danas kada kritikuju neki ljudi ovaj zakon ili kada kritikuju mogućnost da Srpska pravoslavna crkva kaže koju reč o političkim prilikama u ovoj zemlji, treba da se podsete da je bilo i prošlo vreme kada su oni vodili srpskog patrijarha i srpske vladike na njihove sabore, kad su ih vodili na njihove demonstracije, kad su maltene slušali sve što govori Srpska pravoslavna crkva.
Prema crkvi morate imati isti odnos, crkva ne treba da utiče na politiku u smislu da donosi ključne odluke, ali ima pravo da iznese svoje mišljenje, a ne možete se odnositi prema crkvi tako da kada vam pomaže onda su oni u pravu, a kada vladika Amfilohije Radović, ili mitropolit, kada kaže na sahrani Zorana Đinđića u svojoj besedi, kada kaže - ko se mačem služi, od mača će i poginuti, da maltene neki pozivaju da se on uhapsi. Uostalom, nije on to izmislio, on je ponovio nešto što je rečeno pre nekoliko desetina vekova.
Kada Amfilohije Radović kaže da oni koji su izručili Miloševića na Vidovdan, da su njega direktno gurnuli u legendu, a sebe izbrisali iz srpske istorije, onda se jave srpski političari pa kažu - šta ima srpska crkva da se meša u politiku. Kada Srpska pravoslavna crkva kaže - ne treba Srbi da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji, onda predsednik Tadić kaže - nije crkvena stvar da se meša u politiku. A kada treba da se ruši Milošević i SPS onda gde ste, gde ste uvažena gospodo, samo što im ne kažu druže Pavle.
Prema tome, ovde je reč o tome da li mi želimo zakon. Inače ne mislim da ni sada ne postoje zakoni. Postoji zakon koji je star, postoji praksa koja u suštini ne onemogućava postojanje verskih zajednica, crkva, kako god da ih zovete, tradicionalnih ili ne. Samo ovde želim da podsetim da se ovaj zakon može posmatrati dvostrano.
S jedne strane primedbe dolaze od onih koji smatraju da je zakon previše liberalan i da dozvoljava praktičnu legalizaciju i onih verskih zajednica koje tradicionalne crkve smatraju maltene sektama, a s druge strane postoje ona shvatanja koja su, da tako kažem, evropejska, koja smatraju da mi ništa od onoga što je na ovom području srpsko ne treba da zapisujemo u naše zakone ili u naše ustave.
Ne smeta njima to što se ograničavaju neke druge religije, nego im smeta to što postoji Srpska pravoslavna crkva. Možda ćemo pod uticajem Evrope preći na novi kalendar. Hoćete li objasniti Srbima da će Srbi za 10 godina morati da prestanu da slave Srpsku novu godinu, iako možda 99% Srba ne zna šta je to Srpska nova godina. Hoćete li objasniti Srbima da Božić više neće slaviti 7. januara nego krajem decembra? Zašto to rade samo srpska, ruska i jermenska crkva. Ali, u tome je razlika između ortodoksnih crkava i nekih drugih, između pravoslavnih crkava i rimokatoličkih.
Takođe, kao što znate, u našoj zemlji postoji oko 150 organizacija koje se mogu nazvati verskim zajednicama. Po nekim procenama, one okupljaju skoro pola miliona ljudi. Znači, govorimo o organizacijama koje nisu tradicionalne crkve. Ne govorimo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, rimokatoličkoj crkvi, ne govorimo o islamu, ne govorimo o Jevrejima, govorimo o verskim organizacijama koje su nastajale ili iz protestantizma ili su istočnjačke prirode.
Uostalom, kao što znate, sekte su na neki način određene grupe koje imaju neki svoj tok mišljenja i koje su se odvojile od tog iskonskog učenja, i koje predstavljaju tzv. kvazireligijske grupacije, ali imaju stečeno pravo jer su se po ranijem zakonu neke od njih registrovale. Vi sada imate situaciju da se u ovom zakonu pominju kao konfesionalne zajednice Hrišćanska baptistička crkva, Hrišćanska adventistička crkva, Evangelističko-metodistička crkva, Pentekosna crkva, Evanđeoske hrišćanske crkve itd.
Podsetio bih gospodina ministra, i on to zna dobro, da su neke od tih verskih organizacija, po mišljenju Srpske pravoslavne crkve, ne sekte, ali kvazireligijske grupacije.